Zahvaljujem.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS.

Amandman je bio odličan povod da počne da se razgovara i u Skupštini zašto „policy“, „policy paper“ i „policy non-paper“ nemaju prevoda u Srbiji. Zato što ne postoje. Potpuno je svejedno da li ćete zvati praktičnim politikama ili javnim politikama, taj proces ne postoji.

Ono što je razočaravajuće i pomalo tužno je što se ni u ovoj Skupštini ne razume šta je „policy“, tamo gde je reč nastala, pošto nema tog procesa koji bi za ove zakone npr. podrazumevao mnogo više od onoga što je Ministarstvo uradilo, a želim da komentarišem zato što je Ministarstvo ipak uradilo nešto od onoga što je sa „policy“, „policy paper“ definisano u EU. To je dobar korak napred i ja to hoću da pozdravim i da ohrabrim da se i druga ministarstva kada je ovaj proces u pitanju ugledaju na Ministarstvo za zaštitu životne sredine.

„Policy“ podrazumeva dijalog, podrazumeva ceo horizontalni i vertikalni prostor u kome se zna ko predstavlja ideje o tome šta u nekoj politici treba da se menja, ko je dužan da bude saslušan, da bude pozvan, kakav je proceduralni, jer procedura jeste kultura, put kojim ide ta ideja, kako se to u vremenskom roku obavlja i na koji način i ko je obavezan da o svemu obaveštava javnost. To se kod nas ne dešava. Umesto toga imate hitne postupke, umesto toga imate zašto je ovaj zakon rekao, a ko je rekao nemamo pojma. Zato ovde možemo da nađemo malo ljudi koji će znati među sobom da razmene procene šta mora da se desi u Srbiji 2020. godine. Ako je igde bilo „policy paper“ i „policy non-paper“, moram da kažem, to je bilo u oblasti zaštite životne sredine.

Volela bih da ovaj amandman, koji su s pravom podneli narodni poslanici Vladimir Pavićević i Zoran Živković, bude povod da o tome pričamo – zašto nemamo adekvatan prevod za reči „policy paper“ i „policy non-paper“? Poglavlje 35 je počelo od nečega što se zvalo „policy non-paper“. Normalizacija Prištine i Beograda je počela sa „policy non-paper“ koji se pretvorio u „policy paper“, ali mi o tome ovde jako malo znamo. Zašto je problem da 2016. godine sa ruganjem i nipodaštavanjem govorimo o tome kako prevodimo reč „policy“? Zato što nemamo više vremena da se rugamo tim rečima. Zato što će svi ljudi koji rade u Ministarstvu zaštite životne sredine, za koje se nadam da će biti formirano ili ako ostane poljoprivrede, što sam bila protiv i ostaću protiv zauvek, će imati 2017. i 2018. godinu u strašno velikim i važnim poslovima koji će ostaviti duboke posledice na životnu sredinu u Srbiji i decenijama unapred. Zato je važno da razumemo zašto nemamo prevoda za „policy“, „policy paper“ i „policy non-paper“. Zato što nemamo dijaloga.

Samo je na nama da li ćemo da odlučimo da se rugamo različitim idejama o prevođenju tih reči, da prihvatimo da je svejedno, ili ćemo da razgovaramo kako bi izgledao proces koji bi dobio reč u našem jeziku, a značio ono što inače znači dijalog o politikama u oblasti zaštite životne sredine u EU. Samo to da je posledica amandmana koji su podnele kolege bilo bi doprinos i radu Skupštine i dijalogu, za koji se ja nadam da će ga biti kad tad, jer ga mora biti. Tu se, srećom ili nažalost, kako ko gleda, ne pitamo više da li hoćemo dijalog ili nećemo. Ta stvar je rešena. Hvala vam.

Osim rutinske napomene da postoji rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine Republike Srbije koju su glasali jednoglasno svi poslanici 2013. godine, koja obavezuje Vladu da zajedno sa predlogom zakona podnese i podzakonski akt ili da objasni zašto to nije u mogućnosti da učini.

Mene zanima oko odbijanja ili prihvatanja ovog amandmana, tumačenje koje smo sad čuli u raspravi, a koje je zvučalo kao da zagađivač daje saglasnost na remedijaciju i ostalo. To ne bi moglo. Nažalost, tako izgleda i obrazloženje.

Znači, u obrazloženju za dobijanje ovog amandmana, ne marim da ga odbijete ili da ga prihvatite, međutim, kaže se da se ne prihvata zbog toga što su sanacija i remedijacija rudarskih objekata uređene propisima u oblasti rudarstva i nisu predmet ovog zakona. To ja mogu da razumem da dajete kao obrazloženje da neko traži da budu predmet ovog zakona. Ali, ovde se traži samo preciziranje ko mora da učestvuje u obavezama kada su u pitanju sanacija i remedijacija.

Nikada to neće zagađivač uraditi. Ako sam pogrešno razumela ton diskusije i ministarke i koleginice u redu, ali ako nisam, mi ćemo da imamo problem jer ćete vi da tražite od onoga ko zagađuje da bi mogli da radite sanaciju da vam da saglasnost za to. To ne piše ni u Zakonu o rudarstvu. Tamo piše o obavezama.

Da li ćete to urediti veznikom ili ne i to je ostalo za tumačenje, ali ako bude jasno u podzakonskim aktima, onda ne morate ni da trošimo vreme na odgovaranje. Međutim, diskusija je rodila ovo pitanje, po meni vrlo očigledno.

Evo, ovo vam je primer za policy koje je neprevodivo. U procesu stvaranja politika protokola i procedura u oblasti zaštite životne sredine, mi imamo preuzetu obavezu za mulj za postrojenje za prečišćenje otpadne vode. Dakle, to je iz policy, ali o tome niko ništa nije znao u Srbiji. Znali su ljudi koji su učestvovali i unose taj deo u Ministarstvu.

Sada imate da sasvim logično onda u izmena i dopunama predlagač kaže – Ako imamo po policy paper obavezu da imamo i mulj od postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, onda moramo da uvrstimo u zakon.

Šta je problem i zašto imam logike i kolege koje traže brisanje? Zato što nemamo postrojenje za prečišćenje otpadnih voda.

To je problem i to je policy, vidite, to da mi svi to znamo, da se o tome zajedno pričalo, to je policy koji ne umemo da prevedemo na naš jezik, da ćemo istovremeno i ja nisam protiv, rekla sam to i na odboru, da imamo uvršćeno kako se tretira postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje radi jer treba to da imamo, ali mi je beskrajno žao što nema onog procesa koji bi nazvali policy, da mi znamo da koliko ima postrojenja uopšte za prečišćenje otpadnih voda u Srbiji, koliko to košta. Da ta postrojenja rade, ko će to da plati? Zašto ih nema? Šta to znači za gradove i opštine gde se planira da ih bude, kada jednom pokušamo da razgovaramo o najboljim mogućim odredbama u zakonima, onda bih ja volela da rasprava ima taj ton.

Nema rasprave o zaštiti životne sredine u kojoj će neko da pobedi dok se ne oslobodimo te zablude i neuozbiljimo temu. Dotle ćemo da imamo problema sa činjenicama da premalo nas ovde zna koliko ima postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i gde su. Koliki je napor ministarstva da uvrsti izradu projekata da nađemo svi zajedno novac, zato sam rekla da nam treba onaj ministar finansija ovde, da nas pita koliko nam treba, da bi mogli da primenimo odredbu o mulju i o načinu na koji se propisima ophodimo prema kvalitetu vode koju prečišćavamo i gde se vode u koju se kao deo životne sredine izbacuje voda koja je prečišćena iz postrojenja za prečišćavanje vode.

U raspravi o amandmanu kolega koji predlažu brisanje i novu formulaciju člana o zakonu kojim se definiše budžetski fond, najbolja metafora je poslovica, mudrost, kako hoćete, izreka „Ko stanuje u kući od stakla nikako ne bi trebalo da se gađa kamenjem.“ To je ovde očito, osim neznanja o tome da sredstva „zagađivač plaća“ nikada nisu prestajala da stižu u fond, ni jednog jedinog trenutka, a da mi nismo nikada dobili izveštaj na šta su potrošena sredstva po načelu „zagađivač plaća“, koji plaćaju svi zagađivači za 2013,2014. i 2012. godinu. Nikada, niko i nigde. Sledeći put kada bude neko ko stanuje u takvoj kući od stakla hteo da se baca kamenjem, bilo bi dobro da to ima u vidu.

Mogu samo da se nadam da ni jedan dinar nije zloupotrebljen. Znajući ministarku i znajući ljude koji sarađuju imam razloga da mi ta nada bude opravdana, jer mislim da se radi o ljudima sa integritetom koji to sebi ne bi dozvolili. Isti integritet treba da bude razlog da se ne dopušta izmišljanje i laganje o tome šta je

razlika, a šta sličnost u odnosu na fond za zaštitu životne sredine koji je ukinut. Ukidanje tog fonda je gubljenje vremena. Bilo bi dobro da to razumemo kada govorimo o tome da ćemo sada svi zajedno glasati za budžetski fond, koji ćemo zvati zeleni fond Republike Srbije i dobro je što više nećemo gubiti vreme i što ćemo imati programe, a programi i predlozi kako da se troše sredstva „zagađivač plaća“ su identični nadležnostima fonda za zaštitu životne sredine. Nema ni jedne jedine izmene o tome na šta će se trošiti ovako prikupljena sredstva u odnosu na definisanje na šta se trošilo dok je bilo fonda za zaštitu životne sredine.

Dva obrazloženja smo čuli zašto smo izgubili vreme od ukidanja fonda za zaštitu životne sredine. Jedno obrazloženje je bilo da je to jeftinije. Znate kakvo je to obrazloženje? Kao kada slušamo populističko-demagoško i neznalačko objašnjenje o tome da ministri, saradnici, poslanici, bilo ko jako puno troši na službena putovanja, pa tu kao jako treba da se uštedi. Deset godina, od 1990. do 2000. godine, niko nije išao na službena putovanja. Uštedeli smo onoliko, može da se izračuna koliko smo uštedeli, takva je priča o tome da se fond ukida zato što ima upravni odbor, zato što ima tela, zato što ima koga god, makar šta.

Drugo obrazloženje koje smo ovde čuli, da je EU tražila ukidanje tog fonda je čista laž i sramota je da se ovde tako laže kada ima ljudi koji znaju i lako se da proveriti da se ne radi o bilo kakvom zahtevu EU. Nije obrazloženje dato od strane ministarke, ponavljam, dostojno problema sa kojim se suočavaju. Pažljivo sam pratila izlaganja, tu je govoreno onako kako treba da se govori, o Skupštini govorim, o opštoj volji da bilo ko kaže bilo šta o fondu za zaštitu životne sredine i da se pritom pokuša u stvari reći da se diskvalifikacijom ljudi diskvalifikuje institucija. To je pogrešno bilo, greška je plaćena sa skoro četiri godine bez raspolaganja fondom na način kako to Zakon o zaštiti životne sredine inače propisuje i sa neistinitim tvrdnjama o tome koliko je novca bilo ili koliko novca nije bilo, jer je, kao i svake godine, između pet i šest milijardi bilo u tom fondu, pa tako 2012, 2013, 2014. i 2015. godine, to ćemo tek videti.

Ono što je ideja amandmana koji traži da se ovo briše je da se utemelji fond za zaštitu životne sredine sa autonomijom koja bi garantovala da će sva sredstva koja su prikupljena u fond po načelu „zagađivač plaća“ biti potrošena na programe. Da li će te programe da donosi Vlada, ministarstvo, dogovor sa lokalnom upravom, civilni sektor, akademska zajednica, u to ne ulazim, to je apsolutno na ministarstvu da odredi i da proceni šta je od programa najbolje da bude utrošen dinar koji je zagađivač platio. To se budžetskim zelenim neće desiti. Bićemo mi ovde i za godinu dana, i za dve godine, bićemo na izveštaju o sredstvima „zagađivač plaća“, za 2014. i 2015. godinu. Nažalost, ovako postavljen fond će omogućavati da neko reši – nemoj sva sredstva ove godine, što je na ivici zakonitosti.

Zašto ću ja ipak podržati zeleni fond? Zato što se time prekida grešno stanje bez obojenog dinara iz načela „zagađivač plaća“, pa ćemo ga graditi dalje, možemo u dva koraka, možemo u tri koraka. Ovaj amandman kaže – hajdemo odmah. Razumem da imamo različita stanovišta o tome da li možemo odmah ili ne možemo odmah, ali ne razumem potrebu da se poriče realnost.

Sva moja nastojanja u raspravama, i o amandmanima i o ovim zakonima, će biti u molbi, apelu, da sve kolege poslanici koji sa lakoćom poriči realnost bilo koje vrste, da dobrovoljno odustanu od toga kada je ova oblast u pitanju zato što je to zajednička šteta. Ako imamo pripremljene govore o tome šta je fond radio i da li je u fondu bilo para ili nije i kako ili nije zloupotrebljen novac iz fonda, bilo bi dobro, sopstvenog integriteta radi, da sačuvamo od reči koje nas mogu stići posle nekog vremena. Te reči imaju takve osobine – dok mislite, vi ste gospodar, misli, kada ih izreknete onda te reči gospodare vama.

Zato ponavljam da cenim odmerenost predstavnika Ministarstva kada govore o fondu, jer je to pametno. Ali, mislim da je oblast zaštite životne sredine poslednja u kojoj bi smeli da smetnemo suma da svi stanujemo u kući od stakla i da bi o tome trebali jako da vodimo računa, jer je vreme u kojem će realnost svima nama pred očima da pukne potpuno jasno, isto vreme u kojima će mnogima biti drago da nikada nisu izrekli razne stvari koje su izrečene. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ja lepo i čovečanski kažem, ko stanuje u kući od stakla, ne bi trebalo da se gađa kamenjem. Ko sebi u nastupima u Skupštini dozvoljava stav da smatra oštre reči, uvrede i omalovažavanja doprinose argumentaciji, greši. No, svako bira sebi kako će sebe da predstavi drugima, a čovek je stil. To je stara istina.

U replici, odnosno u izlaganju narodnog poslanika izneseno je, osim niza neistina i onoga što narodni poslanik zove informacijama, reči koje pokušavaju da budu kamenje. Da bi vam demonstrirala da to ne radi, ja ću se uzdržati od takve vrste rečenica, a ima ih, koje bi se odnosile na mnoge ljude iz današnje vlasti, iz nekadašnje opozicije, na mnoge ljude u ovoj sali, na njihove reči, na njihova dela. Ali, to se ne radi.

Ako smatramo da je kultura dijaloga u ovoj sali takva da ono što je izgovorio narodni poslanik čije reči repliciram, predstavlja učtivu, pristojnu Srbiju, onda mi imamo mnogo veći problem nego što nam se čini. Jer, to sa učtivom i pristojnom Srbijom nema nikakve veze.

Želja da sam sebe prikažeš boljim tako što ćeš klevetati i lagati o nekome koga smatraš političkim protivnikom, jeste jedna od tehnologija u izbornim utakmicama i kampanjama …

… ali nije nešto što trebamo tolerisati u Narodnoj skupštini. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman sa ovom sadržinom podnet je sa dvostrukom namerom, dobrom i u prvoj i drugoj polovini. Prva je da bude jasno koliko nam je neophodno horizontalno i vertikalno zakonodavstvo i saradnja, a drugi zato što mislim da je na ivici primene Poslovnika, ali ipak sa ove dobre strane da govorimo o tome koliko će procenata od budućeg budžetskog fonda biti za pokrajinu, odnosno za lokalnu samoupravu. U ovom slučaju samo za AP Vojvodinu i za lokalne samouprave, te smo predložili u prvom stavu da se budžetski fond finansira iz prihoda ostvarenih sa teritorije AP u visini od 30% od naknade za zagađivanje životne sredine, koji su naplaćeni na teritoriji AP i iz drugih izvora, a jedinice lokalne samouprave po osnovama članova koji nisu predmet izmena i dopuna ovog zakona. U drugom stavu objašnjavamo za šta, na čega će se trošiti sredstva budžetskog fonda.

Obrazloženje koje je Vlada dali glasi – amandman se ne prihvata iz razloga što je za prihvatanje tog predloga neophodno izvršiti detaljnu analizu dosadašnjih efekata na budžetski sistem Republike Srbije, kao i analizu očekivanih efekata sa aspekta fiskalnih odnosa i proporcija u sferi fiskalne politike Republike Srbije i AP. Ova rečenica ne može da se napiše, pošto AP nema fiskalnu politiku. Fiskalnu politiku vodi Vlada, monetarnu Narodna banka. Nema fiskalne politike Vojvodine.

Ima nas koji o tome imamo udvojeno mišljenje možda bi valjalo, možda ne bi, možda bi trebalo dijaloga o tome, ali, nema fiskalne politike AP i Republike Srbije. Kaže, takođe, da je potrebno sagledati i analizirati organizaciju sistema zaštite životne sredine, administrativne kapacitete Republike Srbije, AP, kao i sve efekte po stab8ilnosti sistema finansiranja zaštite životne sredine.

Šta je nestabilno u sistemu da unapred zna Vojvodina, lokalne samouprave, koliki procenat ukupnog fonda mogu? Nadležnost pokrajinama i lokalnim samoupravama da isto osnivaju budžetske fondove ne znači ništa bez sredstava finansiranja to je ono što ja kažem, hajde da dovedemo zajedno ovde ministra finansija, pa da kad god, ali da nam jasno pojasni plan o tome – a, kad će to da bude? I naravno dajete opravdanu dilemu koju sam ja iznela o tome sa koje strane granice primenjivosti Poslovnika jeste uopšte ovakav amandman.

Zašto mislim da je važno da o tome otvorimo – dijalog? Zato što tu analizu o kojoj govorite, te analize nema bez toga da imate dogovor između predstavnika lokalnih samouprava, Vojvodine i ministarstva, ali, ne dogovor – idemo mi sad kod ministra da otmemo pare, a ministar kaže – ne dam pare, i niko ne uradi ništa. To nije dogovor. To je, kako da vam kažem, matrica za koju smo navikli da se ponašamo da je neko drugi kriv i da su naše pare kod nekog drugog i da je naša šnicla u nekom drugom tanjiru, pa, samo treba sve to da otmemo i sve će biti super. To nije dijalog.

I moj amandman, odnosno, mi poslanici smo upravo zbog toga, bar da ostane izrečeno negde, jer ja mislim da ima ušiju za to kako može da se menja taj dijalog, kako se u stvari pravi analiza efekata. Da to ne može čak ovde, nego da mora u Ministarstvu između aktera koji će po ovom zakonu imati prava da osnivaju budžetske fondove, ali bez sredstava.

U kakvu štetu nas sve može odvući taj nedostatak volje za dijalogom znanja, veština dijalogom o temi? Ja ću da vam dam procenu za koju se iskreno nadam da neće biti ostvarena, jer se ovde govorilo o IPA sredstvima za koje mogu biti konkurisani, govorilo se o tome za šta se već konkurisalo IPA sredstvima. Mi imamo rok do 31. marta. Inače, 150 miliona evra ide natrag EU. Nema projekata za to. Godišnje IPA II. IPA II se razlikuje od IPA I da ukoliko država kojoj je na nekoj stepenici pristupanja u odgovarajuće fiskalne godine nema projekat ili nema odgovarajući, ta sredstva ili idu natrag poreskim obveznicima iz EU ili zemlji u regionu koja je pripremljena.

Kažem da se jako nadam da moja procena će biti pogrešna. Ja znam da ne možete ni vi ni bilo ko drugi da mi ovog trenutka kaže – imamo pripremljene projekte i 31. mart 2017. godine ne predstavlja nikakvu opasnost da Srbija stane ostane bez 150 miliona evra gde ima novca za životnu sredinu. Ali, ja gledam koja je godina pred nama. Znači, kako ćemo godini pred nama da radimo analize efekata ili sve ono što ste mi obrazložili. U godini pred nama, ako bude najavljenih vanrednih parlamentarnih izbora, mi ćemo prvi ozbiljan rad na ovome dočekati eventualno u avgustu, to su realne stvari, kako ide po proceduri za izbore.

U oktobru, znači, pre nego što ćemo dobiti draft izveštaj o pripremljenosti neće stajati mnogo šta, a 31. mart je sledeće godine rok da oni imaju pred sobom informacije o tome da je Srbija taj novac bar u najavi nekim projektom prijavila da je sposobna. Zašto bih volela da ga rešim? Zato što znam da Srbija ima administrativne kapacitete koji to mogu da urade. ako iko ima, ima.

I ako ova moja procena za koju se nadam da nije tačna, pomogne da bez obzira što nas čeka ova godina takva kakva je od strane ljudi iz vašeg Ministarstva pokrenete da to bude posao koji teče nezavisno od toga kada će biti izbori i šta će se posle desiti, to bi bila ispunjena svrha ovog amandmana koji nije prihvaćen.

Razumem zašto nije prihvaćen, ali vas sadržaj ovog amandmana čeka i posle izbora. Ne može biti analize, raspodele fiskalnih prihoda bez horizontalnog zakonodavstva, i to je razlog zašto sam potpisala sa kolegama ovaj amandman. Ne smatram ni da ste odgovorni ni da ste jedini prozvani za moje procene o tome šta će biti sa 150 miliona evra do 31. marta uopšte se ne odnosi na vas, ali se nadam kao što nam je rečeno da je ovaj zeleni fond klica, a u ovom ministarstvu, ako igde onda ovde ima klice za pravi dijalog o pravim temama i za posao koji sve nas čeka, jer mislim da ima i kadrova i ljudi i volje i znanja.

Da li će ili ne biti budžetskog fonda u Vojvodini ili u lokalnim samoupravama, ja ne znam da vam unapred kažem. Ali, ja živim u gradu gde to postoji pre nego što se setila EU. Dakle, gde ima volje treba nam zajedničkog dijaloga pogotovo sa lokalnim samoupravama, jer se tu odvija lavovski deo primene onoga što će biti trošenje sredstava iz zelenog fonda. Hvala vam.

Naš amandman kojim se u članu 78. stav 1. posle reči: „divljih vrsta“ dodaju reči: „koje se obavlja metodama koje mogu ugroziti ove vrste, kao što su: hvatanje, sakupljanje, obeležavanje, uzorkovanje i slično“ i reči: „pribavljeno mišljenje“, zamenjuju se rečima: „pribavljene uslove“.
Ovaj amandman je napravljen ne toliko sa ciljem da bude prihvaćen u ovim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i vaše obrazloženje je otprilike objasnilo zašto taj cilj ne može biti ispunjen, a to je što naša ideja podrazumeva da se menjaju drugi članovi zakona i da se menjaju odredbe za izdavanje dozvola za naučno-istraživačke i obrazovne svrhe. Ali, mi mislimo da to treba da se radi. Znači, tome služi ovaj amandman. Nije bio prihvaćen na Odboru, nije bio prihvaćen ni kada se donosio Zakon o zaštiti prirode, na moju veliku žalost, jer je rečeno je da se time sprečava, u stvari, da se stvarno obavlja aktivnosti po ovom zakonu, ako ćemo staviti da ne može metodama koje ugrožavaju ove vrste da se obavlja.
Mi tu imamo problem, mi koji pripadamo onima koji smatraju da je zajednička korist da se ideje i zaštite, kad su u pitanju divlje vrste, sprovode striktno i da tu nema opravdanja i izvinjenja, i ljudi koji kažu – čekaj, vidi realnost, ja ne mogu da obezbedim način na koji hvatam ovu vrstu, a da ne bude ono što je u zakonu. Ja to razumem, ali ne mogu ja da odustanem da podnosim ovakve amandmane, jer hoću, kad god, da bude da su metode koje se upotrebljavaju takve da se ne ugrožavaju ove vrste i da imamo mnogo veće učešće naučno-obrazovnih ustanova i stručnjaka u najširem smislu, uključujući i ljude koji se time bave i dobrovoljno, u okviru civilnog sektora, ili prosto kao ljudi su po prirodi životnog iskustva zaljubljenici u prirodu.
Znate, ja sam jako mnogo naučila od svojih profesora na Fakultetu tehničkih nauka i na Prirodno-matematičkom fakultetu o zaštiti. U Novom Sadu je prosto bilo tako da je vrlo rano uočeno da je potrebno ulagati u obrazovanje kadrova, ali jednako tako dragoceno iskustvo mi je od ljudi koji oduvek brinu o zaštićenim vrstama, bez obzira da li su ribolovci, da li su lovci, da li prosto žive u nekom kraju gde ja dođem da pecam, pa me nauče stvari koje ne može da me nauči verovatno nijedna knjiga ili predavanje.
U tom smislu je ovaj amandman. Ne tražim da mi obrazložite, sasvim je u skladu sa onim što treba da predstavlja obrazloženje, ali, možda sledeće godine, 2020, 2021. godine, jednom da počnemo da tretiramo divlje vrste na način kako bi to trebalo da se radi.

Zahvaljujem.
Glasala sam zajedno sa kolegama za amandman narodnog poslanika Dragana Jovanovića, o kome je reč, s punom svešću o tome šta bi to značilo za prihvatanje amandmana od strane predlagača, ali molim predlagača da sasvim nedvosmisleno i jasno čuje poruku, da je jednoglasno Odbor, usvojio ovaj amandman.
To bi trebalo da bude snažna poruka za problem koji smo mi potpuno nedvosmisleno uočili na Odboru, a narodni poslanik hteo da reši ovim amandmanom, jer postoje lokalne samouprave koje procene da im se ne isplati prevoz komunalnog otpada do deponija. To vam je stvaranje divljih deponija.
Uklanjanje divljih deponija je jedno tako lako dokazivo bacanje para da mislim da ne treba ni da govorimo.
Zašto smo svi glasali za ovaj amandman? Da pokažemo, da namera predlagača, da onda takvu lokalnu samoupravu označi kao zagađivača, podrazumeva i jasnu poruku svim lokalnim samoupravama. U nedostatku našeg zajedničkog dijaloga, zašto opštine, mada su obavezane zakonima i propisima o kojima je ministarka govorila, sve je to tačno.
Tamo piše da će biti kažnjene, tamo piše šta mora da se radi u komunalnoj, ali to ne radi. To se ne dešava u realnosti. U realnosti se dešava da izdvajate godišnje u budžetima sredstva za uklanjanje divljih deponija.
Moja strahovanja su da je ovim izmenama i dopunama urađeno svojevrsno ozakonjenje nesanitarnih deponija.
Ja znam da to nije namera predlagača, ali znam kako se zakoni čitaju i da ima uvek spremnih onih koji nešto što je na ivici dato kao rešenje, da čitaju tako da bude na štetu onoga o čemu bi, u stvari, trebalo da bude primer.
Ukupan broj divljih deponija, ukupan broj koliko je divljih deponija kad sklonjeno već, daje u zbiru ogroman novac, ogroman novac. Onda je na nama sa sadržajem amandmana, koji je narodni poslanik Dragan Jovanović dao, da se zaista upitamo ko Čeriševski u 18. veku, što delat, šta da se radi, kako da prekinete to zlosretno, vrzino kolo, u kojem vi napišete propise koje bi trebalo da eliminišu divlje deponije, nesanitarne svakako, šta god, nemamo sredstva u rukama da se to primenjuje u praksi.
Onda dajemo poruku – čekaj ti, opštino, ti u stvari zagađuješ životnu sredinu, što je tačno. Svaka divlja deponija je svojevrsno zagađenje različitom vrstom otpada, najčešće je to komunalni otpad, ali može da bude bilo šta.
Toga smo i svedoci i cisterne koje čiste septičke jame i građevinski otpadi, šut, šta god kome padne napamet, uključujući ponekad, nažalost, i medicinski otpad ili ono što ne urade kafilerije ili već oni koji su nadležni.
Dakle, ovo je jedna dobra situacija koja vam ilustracija poisija, ona reč o kojoj smo govorili, koja je neprevodiva, a to je da su akteri koji imaju nadležnost da se brine u nekakvom dijalogu, i to takvom da je dijalog u sporu i da svako ima svoje argumente i da je potrebno nastaviti ga, da bismo našli rešenje kojima će lokalne samouprave zaista za zauvek da reše problem divljih deponija.
Da li to može bez regionalnih deponija? Ne može. Da li može bez palionice? Ne može.
Ali, da li može da ovim, mi iz Skupštine, svi zajedno pokušamo da uradimo i našu nadzornu i kontrolnu ulogu, pa ne pritiskom na Vladu, da inspekcijama, da organima natera lokalne samouprave da zaista primenjuju zakone koji ih obavezuju, nego da probamo da ustanovimo dijalog između nas koji Vladu kontrolišemo, između onih koji propise treba da primenjuju i nas koji te propise donosimo i menjamo.
Ja sam pristalica ponavljanja narodnih umotvorina i poslovica, jer ih smatram dragocenim i pre retko ih čujem. Jedna postoji, koja se za mene potpuno vezuje za izgradnju vladavine prava, to je ono što ja radim 25 godina, a to je – kad tučeš po džaku brašna, sve što valja, izbaciš iz džaka. U džaku ti ništa ne ostane.
Znači, kada se zakonodavstvo fokusira samo na to da kažnjavaš, često izostaju prave promene kojima smo skloni i mi, vi u Vladi, sve jedno je meni to uvek, koji predlažete i mi koji to raspravljamo. Tako da šteta ispadne zajednička. Da li to može da se nastavi kroz dijalog u Skupštini, da li to može da uradi Vlada, ja to ne znam u ovom trenutku da procenim, ali moram da kažem da, em mi je drago da je predlagač prihvatio amandman Odbora o tome da se Zeleni fond vidi i u Zakonu o upravljanju otpadom, to je isto polisi, to je, tako se prave dobri rezultati, ili će biti još jedne izmene i dopune ili drugačijih izmena, drugih zakona, koji obavezuju lokalne samouprave, ne znam.
Ali, kao što sam nekoliko puta kazala, za oblast životne sredine, nama nedostaje institucionalni dijalog. Nama nedostaje da onaj ko je u opštini biran, ne biran, postavljen, imenovan, stručan, ne stručan, nema veze. Ali, ko je u opštini nadležan da vodi računa o tome da ima novca za prevoz komunalnog i drugog otpada, da ima mehanizme da se ne formiraju nove divlje deponije i da izračuna koliko košta stalno uklanjati deponije, da taj ne odmahne rukom i kaže – može mi se i drugačije. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Tri predloga izmena i dopuna zakona pred nama imaju jednu zajedničku nit, bez obzira što u prvom se menja Zakon o zaštiti životne sredine, u drugom upravljanje otpadom i u trećem Zakon o zaštiti prirode.
Ta zajednička nit je nedostatak horizontalnog zakonodavstva. To će da bude ogroman problem u primeni zakona i ko god bio ministar i ko god vam pričao kako je sve super, da ne može biti superije, ne misli vam dobro. Koga čujete da hoće da reši problem horizontalnog zakonodavstva, želi da vam bude saradnik i želi stvarno da menja na bolje stanje zaštite životne sredine i upravljanje prirodnim resursima u Srbiji.
Šta je horizontalno zakonodavstvo? To je proces bez kog ne može biti primene zaštite životne sredine, unapređenja očuvanja, ne može da bude ničega o čemu svako ko govori o zaštiti voli da govori. Horizontalno zakonodavstvo je dogovor između ministarstava.
Horizontalno zakonodavstvo je dogovor i saradnja između pokrajinskog i centralnog nivoa vlasti.
Horizontalno zakonodavstvo je dogovor između lokalnih samouprava i dogovor lokalnih samouprava i nacionalnog ili pokrajinskog nivoa.
Da bi se to dogodilo, mora biti dijaloga i ljudi moraju da žele da se dogovore. Zašto se to nije dogodilo sa ova tri zakona? Ilustrativan, dokaziv i jasan primer je fond, budžetski Fond za zaštitu životne sredine, odnosno Zeleni fond. Zakon o zaštiti se menja, zato da bi se uveo dinar, da se vidi, koji zagađivač plaća, na šta sve troši. To je ideja budžetskog fonda, ideja načela - zagađivač plaća. Jako mnogo preduzetnika srednjih, malih i velikih kompanija plaća ovu nadoknadu po zakonu i ima pravo da zna kako će i kojim programima taj isti dinar koji oni plaćaju zato što zagađuju, da bude vraćen u sanaciju ili u unapređenje životne sredine. Zato imamo budžetski Zeleni fond u zaštiti životne sredine.
U definiciji toga kako će se evidentirati taj novac i na šta može da se raspisuju konkursi i programi, stoji i upravljanje otpadom i sve vezano za otpad. U Zakonu o upravljanju otpadom nema Zelenog fonda. Zašto nema? Zato što je neko iz ministarstva rekao da ne može. Onda imamo dodatni problem, a to je da smo menjali i Zakon o zaštiti prirode i u Zakonu o zaštiti prirode koji je pred nama imamo budžetski Zeleni fond umesto Fonda za zaštitu.
Onda je neko valjda drugi radio u Ministarstvu finansija pa je rekao – sad može. Imate zakone koji, sva tri, moraju da se finansiraju delom iz budžetskog fonda. Definisan u Zakonu o zaštiti životne sredine, uveden u Zakon o zaštiti prirode i čuli smo, više od 400 miliona dinara je utrošeno već iz ministarstva na poslove zaštite prirode, ali u Zakonu o upravljanju otpadom piše – iz budžeta. Ne piše da je iz Zelenog fonda.
Ako ne razumemo koliki je to problem, svako će naravno imati pravo da interpretira sopstvene uspehe ili sopstvenu želju da se naprave uspesi u oblasti životne sredine, kao što će svako imati pravo da ih minimizira, ali pravog napretka neće biti dok u Skupštini ne bude ministar finansija koji treba da pita ministra zaduženog za zaštitu životne sredine šta mu treba. Dok se to ne dogodi mi imamo zajednički problem i sve recitacije o tome šta smo sve super uradili i šta neko nije uradio su potpuno neproduktivne. Dokaz vam je pred nama svima da Zakon o budžetskom sistemu je obrazloženje da ne može, da konkursi, programi za upravljanje otpadom, da se upiše da je iz Zelenog fonda, a na istoj sednici isti Zakon o budžetskom sistemu, u Zakonu o zaštiti prirode može da piše da se programi, novac za te programe traži iz budžetskog fonda.
Ovo ne delim sam vama zato što smatram da ste vi trebali to da rešite, već nekako, niti govorim zato da mi date objašnjenje ili obrazloženje, ja ga znam. Ja govorim zato što je problem sa kojim ćemo se suočavati svakog dana, svako od nas ko je u izvršnoj vlasti i ima posla sa zaštitom životne sredine svakog dana će se susretati sa nedostatkom horizontalnog zakonodavstva.
Mi ne razumemo šta je dijalog. Mi ne razumemo da ljudi iz Vlade, iz Pokrajine, iz lokalne samouprave, iz dva ministarstva o ovome treba da razgovaraju tražeći zajedničko rešenje. Mi to ne razumemo. To je strašno veliki problem jer da razumemo ne bi imali ovakva tri predloga pred nama.
Uz predani rad predsednika Odbora za zaštitu životne sredine, dr Branislava Blažića dve godine smo pričali o tome da treba da bude fonda. Dva puta smo slušali ministra finansija da sve to što predlažemo je bezveze. Odakle mu pravo? Odakle pravo bilo kome da takvom lakoćom eleminiše zajedničku argumentaciju, zajednički napor, uključujući i ministarstvo koje je nadležno za zaštitu životne sredine bez obrazloženja.
Mi ćemo svi da imamo problem oko toga, veliki. Najlakše je da budete opozicija pa da ja vama kažem kao ministarki one čuvene potpuno neproduktivne rečenice – vaš ministar finansija, vi ne možete da se dogovorite, vi ne znate posao. To je najlakše i prezire vredno, jer od toga neće biti novih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, od toga neće biti spalionica, od toga neće biti uklanjanja nesanitarnih deponija, od toga neće biti jasno ljudima u lokalnoj samoupravi šta su geoparkovi.
Ja sam na Odboru za evropske integracije rekla da i ponovo ću kazati da je predsednik Odbora za zaštitu životne sredine uradio posao za koji smo nadležni kao poslanici, mi smo imali rasprave o ovim zakonima, ali je potrebno još jednom i na Odboru za evropske integracije da probamo da uspostavimo taj dijalog o primeni zakona na različitim nivoima vlasti kada su u pitanju geoparkovi jer to da radi neće. To ljudi niti znaju, niti razumeju, niti misle da će od toga biti ikakve koristi.
Da li će i kada biti izveštaja o primeni ovog zakona? To je sada kontekst u kome donosimo zakon. Najavljeni izbori, pa formiranje Skupštine, pa formiranje Vlade, pa prvi zakoni, Vlada povlači šta nije prošlo, pa donosi nove, znači, oktobar je prvi mesec gde možemo da razgovaramo o tome šta se dešava sa rokovima i sa primenom iz ovih zakona. Niti je tu ko šta kriv, niti je to sramota. Govorim vam samo da kada je ova oblast više nego ijedna druga, onda nam treba ljudi koji razumeju šta je dijalog horizontalni i šta su rokovi.
Znači, u oktobru ćemo možda prvi put razgovarati o tome dokle su stigli podzakonski akti ili koliko je Evropska komisija procenila da smo pripremljeni i za ovu oblast. Da li je to izgubljeno vreme? Ne znam. Ali, bih volela da prisustvujem procesu da nas rasprava o ovim izmenama i dopunama dovede do volje da poradimo malo na dijalogu koji nam je neophodan, da bi primene ovih zakona bilo. To važi za sve zakone. Znači, horizontalno zakonodavstvo važi i za sve druge sektore, ali ovde je nema, ako ga nema, onda nema primene zakona i, nažalost, možemo da navedemo mnogo primera o tome kako se propustilo i vreme, verovatno i resursi druge vrste, zato što nismo uspeli da uspostavimo dijalog, jer nam nije stalo. Očigledno nam nije stalo.
Očekujemo da neko dođe od negde, pa da nam reši taj problem sa deponijama, sa primenom propisa u zaštiti, sa jasnim putem novca koji zagađivač plaća, na šta se troši, sa svim onim što je naša Srbija. To je lična stvar koju delim sa vama, ja taj deo ne razumem. Koliko moraš mrzeti ovu zemlju da bi bacio đubre gde god ti padne napamet? Ja to ne razumem. Pored puta, u vodu, u potok, gde god, koliko mora da te nervira, da te baš briga za to mesto gde živiš da bi izručio tanker iz septičke jame, da bi izručio šut. Koliko moraš da ne voliš? Ne tražim ja da mi vi objasnite, ja sa tim imam problem, pošto ja to smatram svojevrsnom netrpeljivošću prema sopstvenoj okolini i ne mislim da je to nešto što je prirodno da ljudi imaju, ali je očigledno da kod nas jako puno ljudi ne mari.
Za kraj, znači, uz moje opaske o ključnom problemu kada je ova oblast u pitanju to je nedostatak strukturnog dijaloga, horizontalnog zakonodavstva. Ne govorim to zato što sad pripadam opoziciji, to sam govorila i ljudima iz oblasti dok sam bila vladajuća koalicija i govoriću uvek.
Ne radi se o tome da razgovarate sa mnom, radi se o tome da razgovaramo uopšte i da jedni druge u susretu, ako smo na lokalnom nivou, pokrajinskom ili centralnom, dolazimo sa voljom za rešenje. Ovako kao da učestvujemo u tom neprijateljstvu prema zdravoj životnoj sredini, potpuno nepotrebno.
Ljudi inače imaju osećaj da im je sistem koji treba da im bude na usluzi češće neprijatelj, nego što im je saradnik. To je jedna od velikih reformi koju zajedno treba da izvedemo, to je ona čuvena priča o nama koji dolazimo na šaltere ili dobijamo dopise ili već šta god da radimo, mi osećamo da nam je sistem neprijatelj, da se boriš protiv sistema, umesto da ti taj sistem bude na usluzi. Mislim, dobija pare iz budžeta zato da ti bude na usluzi.
Često imam utisak, ne mogu to da potkrepim činjenicama, da horizontalnog zakonodavstva nema zato što smo mi, ne znam, neprijatelji jedni drugima, ali vidim dokaz da ga nema, to je da mi se da argumentacija da ne može da bude zelenog budžetskog fonda u Zakonu o upravljanju otpadom, zbog Zakona o budžetskom sistemu, na istoj sednici ima ga unetog u Zakon o zaštiti prirode. Aman.
Mislim, ja ću glasati za sva tri zakona, čak i za ovaj o stočarstvu. Mislim da je naše menjanje da zaista postanemo slični zemljama Evropske unije toliko veliki cilj, da nema ni jednog kompromisa, ni jednog napora dovoljno velikog da se to zaista ostvari, ali je šlamperaj nepotreban, jer znanja ima, jer i novca ima, nema volje da zaista imamo ono što Evropska komisija, znate, oni vam to napišu u jednoj reči, nema horizontalnog zakonodavstva. Ali, ne mogu oni da dođu da naprave dijalog kod nas, to je i lepota i strahota evropskih integracija, to moramo da izvedemo sami svojim znanjem i svojim rukama.
Samo jedno kratko pitanje koje sam podelila i na Odboru za evropske integracije, a tiče se farmaceutskog otpada. Ono je uvedeno u Zakon o upravljanju otpadom, trenutni kontekst, opet zato što nema horizontalnog zakonodavstva, zato što imate isuviše ljudi koji kažu – to nije moj posao, baš ga briga. Dođe na sastanak gde treba da se reši – ma, ovo nije moj posao, i tako. Zato smo neuspešni i na mestima gde bi mogli da budemo uspešni. Lekovi kojima je prošao rok trajanja, koji nisu upotrebljeni i ostalo, mi imamo pravilo da možete, bez obzira da li ste fizičko ili pravno lice, da to odnesete, ali nam nedostaje šta onda apoteke rade sa tim lekovima. Znam apoteke koje sada skladište, od kada je zakon na snazi, ali taj deo nedostaje.
Svesna sam procesa od godinu dana u kome će biti podzakonskih akata i s obzirom da se radi o rešivom problemu, nisu u pitanju postrojenja za preradu otpada, nego rešivom problemu, samo sam zamolila na Odboru da se u podzakonskom aktu probaju uspostaviti jasni protokoli ili da se uspostavi taj horizontalni dijalog, pa da se razgovara sa apotekarskim ustanovama ili gde već ljudi nose svoje neupotrebljene lekove, da ih ne čuvaju oni, jer oni ne znaju šta sa njima dalje da rade.
S nadom da će, ako igde bude napretka u Srbiji, to biti u sistemu zaštite životne sredine, samo ću na kratko da se osvrnem i na drugu važnu stvar koju je predlagač, Vlada i Ministarstvo, unelo u ove zakone i to je nešto što već postoji kod nas. To su informacije o životnoj sredini, o stanju životne sredine, a da budu dostupne javnosti. To je neverovatno važno. Mogu, hajde da se izrazim kolokvijalno, mogu da vas nerviraju razni ljudi i iz civilnog sektora i iz univerzitetske zajednice, akademije, dobrovoljci, mogu da budu naporni, ali to su vam najdragoceniji mogući saradnici, najbolji mogući korektiv. Mogu ja da vas nerviram, jer sam opozicija, meni možete da radite šta god hoćete, to je već politički folklor na koji smo navikli, ali je ta poruka javnosti – ovo je naša zemlja, zajednička, zakoni kojima je menjamo moraju da budu naši, projekti o kojima razgovaramo kako će izgledati voda, zemlja i vazduh zato što imamo neke propise, u to uključite najveći broj ljudi koji žele da budu uključeni, to je najdragocenije od svega što u ovom sektoru može da se desi.
Nestaje struje kada spomenemo uključenje građana, ne valja nikako.
To što je uradio i naš Odbor, dakle sa Arhuskom konvencijom, primenom „zelene stolice“ u našem Odboru, to je još jedan od primera i daje dobru saradnju, kao i formiranje zelene poslaničke grupe. Evo, na formiranje zelene poslaničke grupe dolazi struja. Struja u Skupštini više voli poslanike nego građane, to nije dobro, to ćemo da menjamo, kolege poslanici. Kaže kolega da je dosta bilo.
S nadom da ćemo vreme do oktobra iskoristiti zajedno za, bar kakvu takvu, primenu ovog zakona, ostajem pri uverenju da nećemo imati pravog napretka dok ne bude pravog dijaloga između različitih nivoa vlasti sa potpuno promenjenom perspektivom svih učesnika u tome. Hvala vam.

  Zahvaljujem.
Povredili ste član 27. koji vas obavezuje …

Sada ste učinili i učinili ste između izjava narodnog poslanika Zorana Živkovića i ministarke poljoprivrede…

Neposredno sada ste učinili rečenicom – nećete da kršite Poslovnik. To ste učinili i prethodni put.
Dakle, u obavezi ste da ne kršite Poslovnik.
Član 104. vam u poslednjem stavu daje pravo da procenite da li je narodni poslanik ili učesnik sednice, ko god bio, ministar, predstavnik nezavisnog tela, ko god, da li ima pravo na repliku. Ne možete kršiti Poslovnik primenom tog stava, davanjem prava na repliku ili primenom tog stava nedavanjem prava na repliku, a vi ste obmanuli sve nas narodne poslanike i prekršili Poslovnik govoreći malopre, dakle, nakon što je ministarka Snežana Bogosavljević Bošković završila da kršite Poslovnik davanjem prava na repliku.
To prosto nije moguće zato što je vaše prava da učesniku sednice repliku date ili ne date. Ne možete ga kršiti ni u jednom ni u drugom slučaju, te vas molim da pažljivije obrazlažete način kako vodite sednicu da ne bi stalno bili u situaciji da ja primetim da kršite član 27. ne starajući se o primeni Poslovnika na odgovarajući način. Hvala vam.

  Vi ste ponovo prekršili član 27. i član 107. koji vode računa o dostojanstvu Narodne skupštine.
Ne možete ni na koji način da procenjujete moju moralnu sposobnost i spremnost da govorim u sali Narodne skupštine, kao što ne možete da pravdate činjenicu da kršite Poslovnik time da sam ja u bilo kom trenutku vodila sednice Skupštine.
Mi možemo jedno sa drugim da imamo komunikaciju samo tada ako vi kao narodni poslanik zauzmete mesto i govorite i onda imamo dijalog o temi. Da uzimate sebi za pravo kao predsedavajući da procenjujete ko sme, a ko ne sme da traži povredu Poslovnika i da je obrazlaže, to nije dopušteno da se dešava u sali sednice Narodne skupštine.
Meni je žao što to smatrate zabavnim ili dosetljivim ili finim za komunikaciju, ali to se ne radi, a vama na volju. Svako o sebi govori dok u ovoj sali govori. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Ne mogu a da mi ne bude žao što gubimo vreme u ovakvoj raspravi, ali verovatno je neminovno u ovoj fazi.
Dakle, pošto su dve teme novac, ministarka, 10 milijardi je po načelu – zagađivač plaća, uplaćeno u budžet 2015. i 2014. godine. To je vaš mandat. O tom mandatu su bila pitanja. Ja neću to da pitam, pošto znam da će biti odgovoran ministar finansija. I bez obzira kako se veselo završilo ovo proleće, budite sigurni da ćemo mi izveštaj o tome koliko se zakonito upravljalo tim novcem dobiti. Ono što je valjalo, je da tih izveštaja bude i da ih mi ne tražimo, a nije ih bilo, kao što nemamo izveštaje o kontroli vazduha, kao što nemamo izveštaje u ovoj godini, ni sednice sa mnogim izveštajima o radu.
Ako to što vam govorim ne bude zajednički motiv da vodimo rasprave tako što govorimo o temi i da pazimo šta govorimo, onda će nam se svaka rasprava pretvoriti u dijalog – posramotno a pokorisno, što je majka od Nade Lazić nas sve naučila.
Ovo je zaista bila neminovna opaska. Mene ne napušta nada da ću jednom sedeti u sednici gde ćemo svi razgovarati zaista opremljeni podacima o temi o kojoj govorimo. Desiće se i to, verovatno.
Ono što bih ja volela da podelite, to je više s građanima nego sa mnom, je posao po zakonu koji je vezan i za Zakon o zaštiti životne sredine i zaštitu prirode, a bogami i za upravljanje otpadom, to je izdavanje integrisanih dozvola, „IPPS“ dozvola. Mi smo s tim imali problem. Vi znate da smo imali dilemu u vreme kada je zakon menjan, ja sam bila izrazito protiv rokova koji su menjani. Razumela sam da Ministarstvo ne može da odgovori zahtevima i ono što bi bilo dobro, da tokom ove rasprave zaista bude prikazano, jer jeste, ako jeste, dobar rezultat Vlade. Dakle, ne popevke, nego stvarno broj, zbog toga što ljudi ne znaju šta su integrisane dozvole i ne znaju kakva je muka da se sve to kao posao obavi, i od strane onog ko podnosi zahtev, i od strane nadležnih u ministarstvima ili u lokalnim samoupravama koji to rade.
To je potpuno nova oblast „tera inkognita“ za mnoge, a strašno je važno. Strašno je važno zbog toga što zagađivač, odnosno svi će morati da imaju integrisane dozvole do 2020. godine, a sada je strašno važno da možete da kažete ljudima koji možda imaju podatke o tome šta ko zagađuje u njihovoj sredini, možda nemaju. Ali, ako možete da kažete – dali smo šest, 16, 26 dozvola i da je to garancija da kažete šta se sme, a šta se ne sme u korišćenju prirodnih resursa i u vraćanju svega onoga što je u prirodi oštećeno u prethodno stanje. Ko god to bio, da li je naftaš, da li je svinjar, da li je šumar, da li je ribolovac, da li je bilo ko ko ima posla sa onim što se zove oštećenje u životnoj sredini.
Zašto mislim da je to važno? Zato što će biti sve važnije i kao što bih volela da predsednik odbora napravi jedno posebno slušanje sa nama o geoparkovima, tako bih volela takođe da napravimo i posebno slušanje o integrisanim dozvolama, jer kada se to ne uradi, onda od jedne dobre ideje, od, ja i dalje sporim zašto šest meseci, pa šest meseci, ali to je sada nebitno, odluka je doneti i odluka se ima sprovoditi, ali ako ne budemo podelili informacije o tome, onda od jedne dobre ideje vi više imate glasina i osporavanja nego što ljudi ako dobiju informaciju koja je kompanija, zašto i kako dobila integrisanu dozvolu, šta će tu na osnovu toga da se desi u 2019, 2020, 2021. godini, onda imate uspostavljanje dijaloga sa brigom o životnoj sredini.
Samo da vam ilustrujem čuvene glasine o tome da li će doći Tenis da ima farmu od milion svinja u Banatu ili neće, najbolje je provesti dijalog o tome kroz to šta će se njemu napisati u integrisanoj dozvoli. Tako čuvamo životnu sredinu, postupamo po Zakonu o zaštiti životne sredine, tako unapred sprečavamo oštećenja koja ne možemo u upravljanju otpadom i tako ljudima pokazujemo šta je vladavina prava, kada ono što je napisano u zakonima od reči do reči primenimo u delo. Dala sam samo primer, ne mislim ja da se sporim o tome ko će gde da ima farmu za industrijsku proizvodnju svinjskog mesa, ili ne.
I, za kraj, Zakon o zaštiti prirode koji će biti primenjivan zajedno sa zakonima o nacionalnim parkovima i Zakonom o šumama i drugim zakonima, ja bih volela da sam imala moći i snage da ponovo u ovom zakonu govorimo o vetrozaštitnim pojasevima. Postoji neodustajanje kada su vetrozaštitni pojasevi u pitanju. Čak sam sa kolegama razgovarala da pokušamo da podnesemo jedan poseban zakon o vetrozaštitnim pojasevima, jer sada prostor da sve sade izdanci po pravilima, objekti koji bi bili tretirani kao mogući za postavljanje, objekti kao zemljište, hoću da kažem prostor, sada su ispali iz svih zakona, jer se ne računaju ni u malu šumu, ni u veliku šumu, ni u šumarak, ne računaju se ni u puteve, ne računaju se ni u obavezu gde mu dođe senka od drveta, jel može ili ne može, ni u šta se ne računa, a treba nam. Strašno nam trebaju vetrozaštini pojasevi.
To je molba, dakle, da uz to razgovaramo o geoparkovima, da ministarstvo posebno informiše o integrisanim dozvolama, ne morate mene, bilo koga ko se bavi time, da zaista skupimo na jednom mestu sve one koji ne razumeju šta su vetrozaštitni pojasevi sve nas koji razumemo i volimo, i da ovaj mandat sledeće vlade bude obeležen da je i tu posao počet i da ćemo ga gledati kako se završava.
Znate, ima jedna stara mudra poslovica, da briga o društvu zaista počinje kada ljudi sade drveće, a znaju da se u hladu tog drveća neće odmarati. Taj trenutak još u Srbiji nije došao, možda vetrozaštitni pojasevi budu početak. Hvala vam.