Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.
Želim da doprinesem ovoj diskusiji sa jednom napomenom ministarki Kori Udovički. Rasprava koja se upravo odvijala u ovoj sali vam pokazuje da javna rasprava ne može da pokrije sve ono što mogu narodni poslanici u sali amandmanima ili međusobnom razmenom argumenata u dijalogu, pa onda u debati. Ako to sad nije očito bilo, onda verovatno neće biti nikad.
Problem sa neodazivanjem popisa, a broj sa popisa kao ključni za određivanje broja članova nacionalnog saveta i amandman koji je pred nama, u suštini najveću teškoću će staviti pred Kori Udovički.
Želim da pomognem koliko god mogu da taj problem bude rešen poslaničkim pitanjem, na primer, što je najjednostavnije, da vas svojom ustavnom nadležnošću pritiskam da mi odgovorite da li ste našli rešenje, ali i nastavkom dijaloga ovde, jer budući zakon će biti u raspravi u ovoj sali nakon izbora. Ovaj amandman se odnosi na izbore. Razlika je ogromna.
Druga stvar, ovo što je slikovito, nažalost, ali to je dijalog i to je demokratija. Pravo da govorite šta mislite podrazumeva da slušate i ono što vam se nikako ne dopada, a bilo je dosta toga ovde rečeno što se meni nikako ne dopada, ali to je pravo koje ću ja braniti svakome u ovoj sali. Dakle, ilustracija rasprave, koju smo ovde imali, daje mi za pravo da vežem ovaj amandman sa mojom argumentacijom o tome da nije dobro rešenje brisanje nacionalnih saveta iz registra sa obrazloženjem – nisu zainteresovani.
Evo prvog pitanja. Kako ćete oceniti volju pripadnika dela nacionalne zajednice da bojkotuje izbore? Da li su zainteresovani ili su nezainteresovani? To je potpuna, kako da vam kažem, verovatna situacija za bilo koju od nacionalnih zajednica da nekakva lista poziva na bojkot izbora. Šta će to biti? Da li su time zainteresovani ili nisu?
Drugo, pravo da bojkotujete izbore imate i u zakonu na koji se poziva sve ove izmene i dopune, o izboru narodnih poslanika. Da li ikome pada na pamet da ospori pravo političkim strankama, koje učestvuju na izborima, da te izbore bojkotuju sa svojom strategijom? Da li razumete koliko je osetljivih tema u odluci ministarstva koja se završava time da nacionalna zajednica ne pokazuje zainteresovanost za osnivanje i rad nacionalnih saveta?
Zato vas molim da još jednom razmislimo podrobno o svim amandmanima, o svoj argumentaciji koja se ovde čula. Uporedimo je sa javnom raspravom pokušajmo zajedno da sada nađemo rešenja koja neće stvoriti probleme na terenu.
Ovde smo čuli od predlagača amandmana – a šta ako na posebnom biračkom spisku bude upisano, a postaviću i to pitanje sa ažuriranjem, jer ih sada ima 27.000, a da se osnov, isto tako zakonski, za broj nacionalnih saveta vuče iz drugog podatka, ko će to rešiti? Da li ovi nisu bili zainteresovani, da li su zainteresovani? Pravimo nepotreban problem.
Dozvolite mi da ponovim da ću pokušati u okviru svojih nadležnosti kao narodne poslanice da oživim dijalog koji ja ne sumnjam da će biti dobar i između predstavnika ministarstva i vas lično i predstavnika one nacionalne zajednice koja smatra da ima problem.
S nadom da, koliko god mi ne bilo pravo da čujem razne izraze i argumentacije u ovoj sali, neće biti svesti o tome šta smo mi ovde u stvari izgovorili, želim da podržim vas i da to ostane zapisano u stenogramima kao poslanica opozicije, zbog toga što tačno znam dimenzije problema koji su pred vama i odgovornost koju preuzimate na sebe da ovaj problem rešite tako da zakon ne bude kršen, da prava nacionalne zajednice ne budu ugrožena, a da svi razumemo koliko će to biti teško za svakoga ko će gledati rešenja koja ćete sa svojim saradnicima, nadam se, naći i za temu amandmana koji je pred nama. Hvala vam.

Hvala vam. Koristim vreme poslaničke grupe.
Veoma bitno pitanje koje je bilo teško za rešavanje i u nacrtima i predlozima osnovnog teksta zakona za 2009. godinu. Dakle, kako da obezbedite mehanizam da svi članovi nacionalne zajednice imaju slobodan pristup glasanju, na koji način da im se vodi evidencija, a da pri tome ne ugrozite njihovo pravo da budu evidentirani u jedinstvenom biračkom spisku ili, dok nismo doneli Zakon o jedinstvenom biračkom spisku, u spiskovima koje su vodile lokalne samouprave?
Birački spiskovi su i pitanje ličnih podataka, zbog toga što vam je uz vaše ime i prezime, ako imate pravo da budete upisani u birački spisak, praktično uneto sve što neko treba da zna o vama. Ovaj zakon je onda vezan i za Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je donet posle zakona o kome je reč. Svaki pokušaj da se način evidentiranja ljudi koji žele da glasaju na dan izbora nacionalnih saveta je dobrodošao.
U tom smislu, hoću da podržim amandman koleginice Olene Papuge, kao i zbog toga što, koliko god u većini članova ovih izmena i dopuna ovog zakona mogla da važi analogija – oslanjamo se na Zakon o izboru narodnih poslanika, pa kako tamo, tako i ovde, još ću jednom govoriti o tome kada bude na redu član 36. koji je podneo Odbor za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost, tako imate da ta analogija ne može da bude upotrebljena skroz. Onda imate problem koji koleginica Olena Papuga želi da reši time da jedinstveni birački spisak, ako je po Zakonu o izboru narodnih poslanika, postoji procedura kada se zaključuje, kao što postoji procedura kako se ažurira. Na lični zahtev za promenu unosa ličnih podataka, za brisanje iz biračkog spiska, za promenu bilo kog podatka koji je vezan za podatak o ličnosti ili po službenoj dužnosti organa koji je nadležan za jedinstveni birački spisak, dobijanjem podataka o smrti birača, o promeni državljanstva, o grešci u matičnom broju, o prvom upisu u birački spisak za osobe koje su napunile 18 godina itd.
Dakle, ta vrsta ažuriranja ne može da bude primenjena ovde, bar je nama, koji smo pitali kako se ažurira poseban birački spisak, rečeno da će biti objašnjeno, jer ja znam kakva je procedura za ažuriranje jedinstvenog biračkog spiska, o kome postoji zakon, koji smo isto doneli uz jako mnogo teškoća. Zbog toga je važno da razmislimo da li postoji u okviru obaveza iz drugih zakona, gde govorim i o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, bilo kakav način da se, ako već treba analogije, ustanovi, to ću reći pod znacima navoda, molim vas da me ne držite za reč, jedinstveni birački spisak posebnih biračkih spiskova. Tačno znam dimenzije teškoća da se to ustanovi. Znam i šta sve od drugih propisa to zahteva da se menja i kakav je ogroman posao, ali ulog da otvorimo dijalog o tome je ogroman, zbog toga što pripadnicima nacionalnih zajednica takvim sistemom, da znamo ko je iz jedinstvenog biračkog spiska upisan u poseban birački spisak na osnovu izjave i dobrovoljnosti, vi oslobađate njih situacija koje smo imali na terenu, a da neko komentariše ili broji ili posmatra ko se upisuje na poseban birački spisak. To je život. To se dešavalo u lokalnim samoupravama gde su pravljeni posebni birački spiskovi.
Drugo, onemogućavate ili smanjujete mogućnost da bude osobe koja u stvari i nije na posebnom biračkom spisku i ne može biti jer nije na jedinstvenom biračkom spisku. To je najlakše rešiti, zato što tu proveru može da radi referent koji pravi poseban birački spisak.
Završiću sa argumentacijom za podršku ovakvom amandmanu ili bar za podršku otvaranju teme na Odboru za ljudska i manjinska prava, na nekom javnom slušanju koje ćemo organizovati, na okruglom stolu, kako god odgovaralo, o nacionalnoj zajednici koja nema za sada svoj nacionalni savet, kao što su npr. Cincari, za koje znamo da su želeli i da imaju teškoća da se na osnovu zakona registruju kao nacionalna zajednica, odnosno da podnesu zahtev za poseban birački spisak.
Ako imate instrument pred sobom koji treba da se definiše u zakonu tako da olakša prava onih na koje se odnosi, onda mislim da je svaka sugestija i svaki dijalog dobrodošao i da ne može biti opravdanje – mi i ovako to sa velikim teškoćama radimo. Tačno znam sa kakvim teškoćama se radi, pošto, samo da napomenem na kraju, i poslednji zakon koji nam je trebao, to je Zakon o izdavanju ličnih isprava u vanparničnom postupku, zbog jednog ogromnog broja Roma koji nisu imali nikakve dokument, pa ste imali situacije da su odjedanputa negde upisani, a da nemaju lične karte. Imali ste i situacije sa istim matičnim brojevim. Doneli smo taj zakon da oni mogu da dobiju i krštenicu, odnosno izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo i sve ostalo.
Dakle, ne podnosimo mi samostalno amandmane ili ne pružamo podršku amandmanima kolega zato što ne znamo kako izgleda primena zakona na terenu. Naprotiv, skoro svaki od ovih amandmana je zato što do detalja i do poslednjih pojedinosti i do tančina znamo kakve teškoće ima zakon u primeni u lokalnoj samoupravi.
Vreme je kratko do izbora i ne očekujem da se neki poslovi uspeju uraditi za tri ili četiri meseca, ali očekujem da se čuje da ovde postoji i znanje i iskustvo i veština da se posle izbora otvori jedan proces pravog dijaloga, u kojem bi mi zajedničkim idejama, zajedničkom voljom i snagama sa predstavnicima nacionalnih zajednica i sa svim zainteresovanim zaista doveli posebne biračke spiskove u, pod znacima navoda, stanje u kojem je sada jedinstveni birački spisak za sve vrste drugih izbora, od nacionalnih preko pokrajinskih, sve do lokalnih. To je važna evidencija. Ne sumnjam u dobru volju Vlade da uspešno završi i taj deo posla, ali imam iskustvo sa biračkim spiskovima za nacionalne izbore, sa ogromnim teškoćama za lokalne samouprave koje su ih vodile i sa stvaranjem pritiska na sve zadužene da se zaista napravi jedinstveni birački spisak.
Kada pitam ljude koji se možda manje bave time, jer smatram pitanje biračkog prava i pitanje upisa u birački spisak jednim od ljudskih prava i zato je važno, a ljudska prava nemaju hijerarhiju, ona mogu da imaju prioritete u nekom trenutku, ali nemaju hijerarhiju, onda ih pitam – koja država ima najuređeniji birački spisak, takoreći besprekoran birački spisak u EU, odnosno među zemljama kandidatima, odnosno u Evropi kao kontinentu? Obično povuče ljude na stare demokratije ili na razvijene ekonomije. Nije, Crna Gora. Zato što je važno da znate i poslednju izmenu na dan zaključenja biračkih spiskova, zato što je važno jer svaki glas odlučuje na izborima na lokalnom ili na nacionalnom nivou.
Meni je važno da posebni birački spiskovi budu tako uređeni da svaki pripadnik nacionalne manjine, svaki član nacionalne zajednice može da ima poverenja da je poseban birački spisak pred njim ažuriran, da se može proveriti kako se ažurira i da se može jednostavno proveriti da li je ili nije u skladu sa jedinstvenim biračkim spiskom, gde smo svi mi odrasli sa biračkim pravom. Hvala vam.

Koristim vreme poslaničke grupe i vreme ovlašćene predstavnice, ukoliko bude potrebno.
Dakle, danas je Odbor podneo amandman i ja sam na sednici Odbora glasala protiv tog amandmana i tako će biti i u danu za glasanje, za razliku od amandmana koji je podnela narodna poslanica Zlata Đerić, za koji ću biti, jer ima mnogo dobrih razloga da bude usvojen.
O čemu se radi u amandmanu odbora? Način sastava biračkih odbora na dan izbora za nacionalne savete, predlogom odbora, a u obrazloženju, ne u samom tekstu zakona, kaže se – da će birački odbori biti formirani shodno Zakonu o izboru narodnih poslanika i pozivamo se na član i stav kako to radi RIK. Taj deo je neprimenjiv.
Ovde se ponavlja ono što sam najavila u prethodnom amandmanu da Zakon o izboru narodnih poslanika primenjujemo odnekle i donekle. Kada se pogleda kako se formiraju birački odbori o Zakonu o izboru narodnih poslanika i nadležnostima RIK, mi ćemo napraviti problem nacionalnim savetima.
Ja tačno znam zašto se misli da će ovo biti jednostavno, kao što znam zašto neće biti jednostavno.
Ja vas molim da jako razmislite o uputstvu kojim će biti preneta analogija koju ima RIK, da ne bude, da vam ne smeta argumentacija, kada je u pitanju Zakon o izboru narodnih poslanika, ovde, kao što nam smetaju stvari kada smo političke stranke pa tražimo biračke odbore, a ovde nam ne smeta, ili kao što nam ne smeta kada smo političke stranke, pa smatramo poželjnim da ljudi koji se nisu takmičili na listama kao što je ministarka Kori Udovički, kao što je ministar Vujović, kao što je ministar Krstić, još ih ima, i njih ne smatramo da su bez legitimiteta da bi bili članovi Vlade Republike Srbije.
Amandman koji posmatra Izvršni odbor da može da ima članove koji nisu članovi nacionalnog saveta, njih ovde nazivamo ljudima bez legitimiteta. Ne može oba.
Ne možemo sve vreme da tražimo za izbor nacionalnog saveta na jesen analogiju sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, da vidimo da nemamo rešenje u predlogu zakona, bez obzira na kvalitet javne rasprave o tome kako će biti sastavljen birački odbor i da onda kažemo, odbor će podneti amandman kojim će to da se radi u nadležnosti RIK.
Napravićemo problem tamo gde ga nije bilo, čak ni po postojećem zakonu.
Republička izborna komisija ne može po istim principima kako donosi rešenje o biračkim Odborima za nacionalne izbore da to uradi za izbore nacionalnih saveta.
Ja vas molim da ovo rešenje jako pažljivo pogledamo još jedanputa, da ne bi bilo potpuno nepotrebne štete u nadležnostima Republičke izborne komisije u kontroli nas koji ćemo pratiti rad državnih organa kada su u pitanju izbori i, na kraju, u reakciji samih kandidata na izborima za nacionalne savete listi i svih onih koji će u tom izbornom procesu učestvovati. Samo izgleda kao dobro rešenje. Ne da nije dobro rešenje, nego je najlošije moguće koje smo mogli kao amandman Odbora da imamo danas. Bila protiv i ostaću. Hvala vam.

Zahvaljujem. Dame i gospodo, pokušaću da zaslužim vašu pažnju komentarima i opaskama o predlogu i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima iz dve perspektive.
Prva je proceduralna koja je ponekad jednako važna kao i ona suštinska sadržinska koju formiramo pokušavajući da govoreći o članovima zakona objasnimo onima zbog kojih uopšte zakon donosimo, dakle svima u Srbiji, i druga koja podrazumeva da je ovakav zakon potrebno videti iz te vrednosne perspektive kada se govori o opaskama o pojedinim članovima.
Proceduralno, zašto je ovo zakon o izmenama i dopunama? Zato što je evo već četvrta ili peta godina u Narodnoj skupštini postoje jedinstvena metodološka pravila koja obavezuju sve podnosioce zakona o tome kako moraju da podnose predloge zakona. Jedinstvenim metodološkim pravilima u glavi 5. u članu 47. se kaže da ukoliko je više od polovine članova nekog zakona u izmenama onda mora novi zakon. Ovde imate 138 članova postojećeg zakona u 68 izmena. Ruku na srce, u 70. Napominjem, ovo proceduralno pravilo je važno da i kroz to vidimo kako se ovaj zakon gleda kroz opšti interes, jer se možemo iscrpljivati u tome da li je 70 ili 68 i svaka od strana bi bila dosta čvrsto na svojim stanovištima, a možemo i da kažemo – opšti interes i ideje donošenja ovih izmena i dopune je da se sprovedu izbori za nacionalne savete.
Jedinstvena metodološka pravila i glava 5. član 47. sprečava da u ovom predlogu zakona bude izmena i dopuna koje se tiču odluka Ustavnog suda, jer tada bi to bez ikakvog spora morao da bude novi zakon.
Druga proceduralna stvar koju hoću da pomenem i drago mi je što je ministarka Kori Udovički ovde, jeste Rezolucija Narodne skupštine o zakonodavnoj politici koju je ova Skupština usvojila juna 2013. godine, ova dva akta, jedinstvena metodološka pravila i Rezolucija o zakonodavnoj politici često svakoj izvršnoj vlasti, a nažalost i mnogima od nas, služe za – ma šta, to je bez veze, to i ovako ničemu ne služi. I jedan i drugi akt služe tome da Skupština u potpunosti izvrši svoju nadzornu i kontrolnu ulogu, a Rezolucija o zakonodavnoj politici mislim da je akt koji će ministarki Udovički biti od merljive koristi u svom radu, u nadležnostima koje ima u Vladi. Kazaću i zašto, u poslednjoj trećini akta koji je jednoglasno usvojila Skupština, Rezolucija o zakonodavnoj aktivnosti, se kaže da: „Svaki predlagač zakona je u obavezi da uz nacrt, odnosno predlog nacrta koji je u javnoj raspravi predlog ako je u proceduri, podnese i nacrt i predlog podzakonskih akata“, ili ako nije to u mogućnosti, da Narodnoj skupštini da obrazloženje zašto ne može da podnese i nacrt ili predlog podzakonskih akata. Nema primene zakona dok se ne usvoje podzakonska akta.
Dokle god nemate da ta stvar postane rutina dotle nećete imati ostvareno nijedno obećanje o promenama koje proizvodi zakon, jer nijedan zakon neće biti primenjen. Ove izmene i dopune kako god i sa koliko god glasova usvojili bez podzakonskih akata ne proizvode nikakve posledice na izbore na nacionalne savete.
S obzirom da znam da je nadležnost ministarke Udovički i da se bavi politikom i da se bavi usklađivanjem svega onoga što jesu perspektive politike u raznim sektorima, ali i da se bavi – radi li to, primenjuje li to iko, mislim da će u nama imati snažnu podršku za primenu rezoluciju ove Skupštine, a ja najavljujem da ću u svakom svom obraćanju spomenuti ova dva važna akta – jedinstvena metodološka pravila po kojima se podnose predlozi akata i Rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti, na koju je obavezna i Vlada RS i Skupština i svi oni koji učestvuju u zakonodavnom procesu.
Da imamo podzakonske akte, a na osnovu rezolucije koja je usvojena drugi deo moje diskusije bi bio besmislen, jer bi pisalo na koji način će se primeniti odredbe o kojima ja sada moram da postavim pitanja i da dajem komentare. Kada hoću da dam komentare o nekoliko članova nemam nameru da ponavljam ono oko čega ovde postoji konsenzus, a to je da sa manje ili više znanja svi raspolažemo informacijama odakle nam nacionalni saveti i da znamo koliko je važno poštovati ljudska prava i da znamo da ljudska prava nemaju hijerarhiju, da su ljudska prava i manjinska i ženska ljudska prava i prava iz rada i prava bilo kako definisana nemaju hijerarhiju i sva se imaju primenjivati u državi i u društvu koje želi sebe da izgradi kao društvo vladavine prava.
Neposredno, rešenja proističu iz dokumenta koji je usvojen u ovom domu, zvao se mala povelja ili ustavna povelja, jedan izvanredan akt.
Meni je žao što nije uspela jedna ideja koju smo imali sa Republikom Crnom Gorom, Bosnom, Hrvatskom i Slovenijom, da to postane regionalni akt. To je ideja i za ministarku Udovički, da ustavnu povelju uvedemo u regionalnu saradnju, jer se zaista radi o jednom dobrom dokumentu.
Kasnijim donošenjem Zakona o nacionalnim savetima, nakon Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, dobili smo nacionalne savete, zadovoljni što u Srbiji živimo svi zajedno, Slovaci, Rusini, Mađari, Rumuni, Ukrajinci, Romi, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Bugari, Vlasi, Grci, Bunjevci, Nemci, Jevreji, Albanci, Bošnjaci, Slovenci, Rusi, Turci. Meni je žao što nema Cincara više, jer su mi drage legende o Cincarima u našem društvu. Svi oni po zakonu imaju prava da se organizuju u svoje nacionalne savete, sprovodeći vrednosno svoju kulturnu autonomiju u obrazovanju, kulturi, obaveštavanju i o upotrebi jezika i pisma. U nekim delovima Srbije postoji duga tradicija, nevezana za države koje su bile organizovane, a nekima je ovo po prvi put. Tačno se vide razlike i teškoće u primeni zakona, takav kakav je bio.
Koji su članovi na koje ja hoću da dam opaske i na koje su podneti amandmani za koje bih zamolila ministarku da ih vrlo pažljivo pogleda? Radi se o odredbama kojima se vrši brisanje iz registra, o odredbama kojima se objašnjavaju razlozi za obustavu izbora i o rokovima koji su predviđeni za upis, koji se bitno razlikuju od uobičajenih rokova. To je nekakav fokus na koji hoću da obratim pažnju.
Zašto? Zato što se kroz ovih nekoliko članova jasno i kroz diskusiju vidi nedostatak nečega u našem društvu, što nije vezano samo za Zakon o nacionalnim savetima. Radi se o poverenju. Bez poverenja kao lepka društva nemate mogućnost da vam funkcionišu bilo kakve institucije koje hoćete da izgradite. Bez poverenja u vrednosni sistem koji hoćete da izgradite nema načina da osetimo i odgovornost da se to poverenje ne smanji ili ne izgubi. Mi smo društvo bez poverenja. Kada hoće da nas vređaju, onda kažu da smo društvo prevaranata i onih sklonih lakim obećanjima, bez obzira da li je u pitanju brzina promene ili kada je u pitanju bilo kakva reč, da smo skloniji da pričamo nego što smo skloniji da stvarno radimo. Nema stvarnog rada u promenama društva bez poverenja.
Zašto je to tako značajno za ove članove? Zato što je u obrazloženju za brisanje iz registra spominjano da zakon ima pravo na sprečavanje zloupotreba. Ako vi imate potrebu da definišete na koji način će se birati pripadnici nacionalnih manjina i ako kažete – ovaj član za obustavu izbora ili za sprečavanje zloupotrebe zato što oni nisu zainteresovani, onda mi imamo mnogo veći problem nego da li ćete ih brisati iz registra.
Ako ćemo odlučiti da dozvolimo brisanje iz registra sa relativno nejasnim formama, šta se onda dešava sledeći put? Onda imamo mnogo veći problem nego da li ste na zaista zakonit način utvrdili da u nacionalnom savetu nema polovine ili da se dešava nešto zbog čega se ministarstvo odlučuje na brisanje iz registra.
Kad su u pitanju nacionalne manjine, onda se tema vidi kao strašno delikatna i strašno osetljiva. Ali, ako to pomerite kroz razne druge strukture, videćete da je u suštini do rešenja došlo zato što, ne da nije bilo primene postojećeg zakona, nego nije bilo poverenja da tako nešto uopšte može da se desi da imate organizovane nacionalne zajednice koje zakonito obavljaju svoje nadležnosti.
Kroz ovu salu smo čuli žučne i na momente strašne i obavezujuće reči o radu nekoliko nacionalnih saveta. Odatle verovatno argumentacija da moramo da imamo odredbu koja će sprečiti zloupotrebe. Ne, mi moramo da imamo svest o tome da moramo da gradimo poverenje kada je u pitanju rad nacionalnih saveta. Razlika je ogromna. Nadam se da će usvajanjem amandmana, takvi kakvi su, ili da ćemo radom na amandmanu kroz nadležni odbor pokušati da pređemo taj korak, pa da razumemo da ukoliko ne možemo da sprovedemo izbore uopšte, jer nema zainteresovanih, da je onda problem mnogo veći od toga da se donese odluka u upravi da neće biti formiranja nacionalnih saveta.
Ako ne možemo da formiramo nacionalni savet zbog toga što ne možete zakonom da regulišete hoće li ili neće biti kandidata iz političkih stranaka utemeljenih u nacionalnim zajednicama ili utemeljenih u većinskoj ili drugoj nacionalnoj zajednici, teško da ćemo zaista dobiti rešenje problema za koje je očito za ove prethodne četiri godine da postoje u radu nacionalnih saveta.
Moja iskrena želja je da razumemo da kada se nešto radi po prvi put da to uvek mora da pokaže sve manjkavosti prvo, pa tek onda da pokaže sve prednosti. Zaista imate nacionalne savete koji su odlično radili. Imate nacionalnih saveta koji su, uprkos teškoćama, radili jako dobro. Imate i situacije, ja ću bez navođenja samih nacionalnih saveta izneti primere, ali pouzdano znam da se radi o događaju koji se dogodio. Dakle, imate i nacionalne savete u koje dolazi budžetski inspektor i pita zašto je zapisnik i zašto su dokumenta na jeziku nacionalnog saveta? Oni kažu – znate, mi smo formirani da radimo na tom jeziku. Ne, on traži prevod na srpski jezik.
Imate i nacionalne savete koji imaju izvanrednu saradnju sa matičnim državama koje imaju problema sa restitucijom ili sa sukobljenim dokumentima ili tumačenjima oko toga čija je zgrada, pa ne mogu da izgrade ono što im je u nadležnosti da imaju kao istoriju sećanja svog naroda, istoriju kulture itd. Imate nacionalne savete koji ne mogu da se dogovore o tome ko je glavni, pod znacima navoda, unutar nacionalnih saveta, pa onda to šta je važnije i ko ima da se sluša češće ide kroz političke stranke ili kroz sukobljene interesne grupe unutar nacionalne manjine, nego što zaista ide po zakonu.
Znam da sasvim sigurno i svi iz izvršne vlasti znaju mnogo bolje nego ja primere iz svakodnevnog rada nacionalnih saveta i svu energiju koja je ulagana da se neki od tih primera reše. Moja je obaveza da budem potpuno sigurna i zato se vraćam na spominjanje rezolucije o zakonodavnoj aktivnosti. Ja sve ovo ne bi morala da pričam da sam videla podzakonski akt, da sam videla uputstvo, da sam videla pravilnik, jer bi to pročitala pa ne bi bilo potrebe da imamo nejasnoća o tome kako će se određeni članovi primenjivati.
Dakle, važnije od toga da li će biti ili neće biti usvojen amandman je da razumemo da u ovoj drugoj fazi primene Zakona o nacionalnim savetima i očekujući potpuno nov zakon, to će biti neminovno ili će biti izmena i dopuna ovog izmenjenog i dopunjenog, svejedno, da razmislimo o tome kako možemo raditi na izgradnji i na jačanju poverenja unutar društva.
Kada jednom budemo doneli jasnu odluku o tome, onda će biti i jačanje poverenja između većinskih i manjinskih zajednica, većinskih i manjinskih grupa, ali i između manjinskih zajednica samih među sobom, jer vam se taj nedostatak poverenja, koji nam je veliki problem u društvu, preslikava i u tome da imate bilateralne razgovore, dogovore među nacionalnim zajednicama koji izgledaju da su dogovori jednih na uštrb drugima.
Sve je to legitimno i legalno, ali je naša obaveza kao narodnih poslanika prvo da o tome jasno informišemo najširu javnost, a zatim da pokušamo u dijalogu sa izvršnom vlašću da zajedno odlučimo da najbolji mogući tekst izmena i dopuna, sa najmanjim mogućim izvorom tumačenja, bude u danu za glasanje u Narodnoj skupštini. Naravno, to ne znači, niti iko ima takvu ideju, da će to rešiti sve probleme, od finansijskih, preko problema obuhvatanja svojih nadležnosti, do različitih kapaciteta nacionalnih saveta, različite istorije nacionalnih zajednica na teritoriji Srbije.
To ne znači da će ovim zakonom ti problemi biti rešeni, ali mislim da bio ogroman korak napred, da razumemo da su moje opaske i o proceduri, dakle od dva važna dokumenta i o nekoliko odredbi usmerene u to da apelujem na početak dijaloga o izgradnji i poverenja kao takvog, pa kakav je god poverenje forme imalo u jačanju unutar nacionalnih zajednica, unutar same izvršen vlasti, između lokalne samouprave izvršne vlasti, između nacionalnih saveta i lokalne samouprave, između nas narodnih poslanika i bilo koga ko je u Vladi Republike Srbije. To je lepak koji donosi uspeh, a svi možemo samo da navijamo za uspeh kojim će imati razvoj nacionalnih saveta u godinama pred nama.
Na kraju da iskoristim prisustvo Koriju Udovički sa rizikom da me opomene predsedavajući, priroda vaših nadležnosti je takva da vas molim da uzmete još jednu temu u obzir i situaciju nastalu nakon odluke o ukidanju Uprave za rodnu ravnopravnost i da kroz neki dijalog ovde ili sa širim delom društva razmislimo da li bi vaše ministarstvo moglo da bude inicijator i najvredniji u poslu osnivanja kancelarije ili prosto gledanja rodne perspektive kroz politike. Zahvaljujem predsedavajući što mi je dopustio ovih 30 sekundi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Uz dva minuta za obrazlaganje amandmana, koristiću i vreme poslaničke grupe.
Po sadržaju amandman rečima prati odluku Ustavnog suda i, što je još bolje, prati i ono što nam je rečima objašnjeno da će biti urađeno po samom Predlogu zakona.
Naš amandman je - okončati proces u svim delovima za preduzeća u restrukturiranju i prodaju subjekata privatizacije do kraja ove godine.
U obrazloženju samog Predloga zakona rečeno nam je da će to da se desi za 150 dana, možda, uz novi zakon o privatizaciji.
Sadržaj ovog amandmana jednostavno na vrlo jasan način govori ono što se Predlogom zakona želi sakriti, a to je da 57.000 ljudi, za koje je u budžetu Republike Srbije izdvojeno 600 miliona evra ili 750 miliona dolara, biće ili neće biti u otkazu u sledećih 150 dana ili do 31. decembra 2014. godine, jer o tome se ovde radi, o 57.000 porodica u preduzećima u restrukturiranju i o najavama, kako je ministar rekao, ne malog broja, u medijima to je šest preduzeća, koji, kako god da izračunate, ne mogu da zapošljavaju više od 4.000 radnika. Dakle, radi se o tome da će 52.000 ljudi ili ostati bez posla do kraja ove godine ili je Predlog zakona formulisan tako da se u suštini proces restrukturiranja nastavi i posle tih 150 dana i da tih 52.000 ljudi, 52.000 porodica nastavljaju da dobijaju novac iz budžeta. Ne može oba. Ne možete i da okončate, ne možete i da smanjite deficit za 600 miliona evra, koliko već koju godinu za redom iznosi trošak svih nas građana Srbije i ne možete i da ti ljudi ostanu na budžetu.
Sav napor Vlade da pokaže da je to moguće ja cenim i on je razumljiv. Legitimno je da Vlada kaže – mi ćemo taj problem rešiti. Šta više, ovde se čulo i kao sasvim razumljivo opravdanje da Vlada, kojoj sam ja trenutno opozicija, je prinuđena da rešava probleme u čijem stvaranju nije učestvovala.
I za kolege iz većine i za Vladu moram da kažem da imam puno razumevanje. Tri vlade od šest vlada ukupno od 2000. godine, sam podržavala. Te tri vlade su rešavale probleme u čijem stvaranju nisu učestvovale. Završile su saradnju sa Hagom, sa Haškim tribunalom kao delu uslova evropskih integracija, Kopenhagen plus kriterijuma, uz velike probleme i otpočeli normalizaciju odnosa Beograda i Prištine uz velike probleme. Dakle, imate moju empatiju i moje puno razumevanje za rešavanje problema za čije stvaranje ne snosite apsolutno nikakvu odgovornost po vašim sopstvenim rečima, ali tako to biva u demokratijama. Tako to biva kada dobijete poverenje građana da rešite probleme koje niste sami stvorili, koje ste nasledili od drugih. Moje iskustvo sa tri vlade kojima sam bila opozicija i tri vlade koje sam podržavala je takvo.
Ono što bi trebalo da se prestane kao praksa je da se kaže ili bar pokuša reći da problem o kom je reč će biti rešen, zato što se odavde šalju vrlo važne poruke sa odgovornošću javne reči. Pedeset i sedam hiljada porodica će čuti da će ostati zaposleni.
Ne želim ni ovoj vladi kojoj sam opozicija, niti bilo kojoj vladi koju ću podržavati da dođe pred ljudi za 150 dana, koji tada neće biti zaposleni.
Odgovornost javne reči se odražava baš u tome, da saslušamo jedni druge vrlo pažljivo i da činjenica da neko iznosi kritiku, opasku, ne znači da je protiv bilo čega. Naprotiv, znači da je za rešavanje problema.
Šesto miliona evra je veliki deo ukupnog deficita budžeta Republike Srbije. Ako ćete doneti rebalans budžeta i zakone pre rebalansa budžeta tako da u rebalansu ili za kraj 2014. godine nema sredstava za restrukturiranje, to znači da će biti otkaza. Ako će biti sredstava, to znači da nismo govorili istinu ovde o rešavanju problema, a problem je velik, jer se radi o živim ljudima. Ne može oba.
Kao što ton rasprave u kojoj ovde slušamo i učestvujemo, koji govori o kritici i o negativnom stavu prema privatizaciji kao procesu, ne liči na ton kojim se čeka novi zakon o privatizaciji, liči na ton kojim bi ovde ušao zakon o nacionalizaciji. Molim vas za oprez pri izgovaranju javnih reči zato što je zajednička šteta, ukoliko ovde govorimo o tome kako je ukupno privatizacija katastrofalan proces i sve je bilo pogrešno i sve je apsolutno bez veze i onda ćemo doneti šta? Novi zakon o privatizaciji? Jedan primer zakona o privatizaciji ova skupština je videla, kao i Zakon o stečaju, kao i Zakon o radu. Da li će ili neće biti izmenjen, ja to ne znam, videću kada bude došao u skupštinsku proceduru, ali se radi o suviše važnim stvarima da bi smeli da podlegnemo iskušenjima političkog folklora kada je u pitanju i završetak poslova za preduzeća u restrukturiranju i kada je u pitanju novi zakon o privatizaciji.
Ne postoji ministar i ne postoji predsednik Vlade, koliko god neko smatrao da je postojeći, trenutni predsednik Vlade sposoban i koliko god mi smatrali da nema sposobnosti za rešavanje ovakvih problema, ne postoji nijedan koji može da završi restrukturiranje i da zadrži zaposlene do kraja 2014. godine. To je činjenica.
Politički folklor koji ćemo ovde razmeniti neće proizvesti posledice po tu činjenicu. Proizvešće nas sve u sali za pet meseci sa nadom da ćemo mi iz opozicije umeti da odolimo iskušenju - jesmo li vam kazali da ste nam pričali koješta u raspravi o izmeni Zakona kojim ste tražili 150 dana? Takvom iskušenju treba odoleti, ako si odgovorna opozicija. Zato vodimo raspravu o amandmanima sada, zato što je vreme da razumemo kolika je odgovornost javne reči, drugo, vreme je da razumemo da se radi o živim ljudima i da nikome nije u interesu da te ljude varamo i lažemo i zato što se radi o budžetskom deficitu koji sredstva za restrukturiranje opterećuju u skoro polovini ukupne sume.
Ako želimo da zaista napravimo rez sa 2009, 2007, 2012. godinom, kada su u pitanju preduzeća u restrukturiranju, onda je ovo način da se to uradi. Onda je to način da se sa ljudima podeli informacija da će šest ili osam, što je najviše 4.000 ljudi, preduzeća možda naći investitora, možda imati uspeha.
Ukoliko ostavimo odavde poruke da je privatizacija jedan grozan proces koji je uništio Srbiju, zato što je pre početka privatizacije sve bilo super i niko nije imao dugova, odjedanput su došli zli privatizacioni procesi, pa onda dolazite sa Zakonom o privatizaciji, koji ako ostane takav kakav je uradila grupa Svetske banke, Zakon o privatizaciji iz 2001. godine će izgledati kao milo štivo. Onda dolazimo o promeni Zakona o Agenciji o privatizaciji sa v.d. privatizacionim upravnikom, ako ostane kako ga je uradila grupa Svetske banke.
Reči ostaju zapisane i zbog trenutnog zadovoljstva, političkog folklora, gde je popularno govoriti o tome da je privatizacija grozan proces, neće biti dobra ni po vladajuću većinu, ni po opoziciju, ni po poslove koje Vlada, po informacijama koje deli, ima nameru da uradi u vremenu pred nama.
Ne tražim od ministra da mi da odgovor na pitanje da li će biti svi koji su sada zaposleni i koje plaćaju svi građani Srbije i dalje i u 2015. godini na budžetu, jer smatram da nije korektno da od vas tražim odgovor na takvo pitanje. Ali, ja to moram da pitam svih radi i da zamolim i vas i vas iz Vlade koji radite i gradite podršku kod poslanika vladajuće većine, da se nekako dogovorite da postoje vremena, da postoje reči u tim vremenima i da su za mnoge reči koje se ovde upotrebljavaju vremena zauvek prošla. Ako se oko toga dogovorimo, super. Ako ne, mi ćemo nastaviti da vam objašnjavamo šta znači težina javno izgovorene reči.
Nemam ideju da će bilo ko u većini prihvatiti ovaj amandman, niti sam podnela taj amandman za to da obezbedim većinu. Ovaj amandman služi onome što mislim da svaki narodni poslanik ima kao obavezu, a to je da objašnjavate ljudima šta će im se desiti donošenjem nekog člana zakona ili nekog zakona u celini i da vodite računa o rečima koje pri tome upotrebljavate.
Zato, ponavljam, moj amandman kaže da završimo proces restrukturiranja do kraja decembra 2014. godine. Kada bi to bilo moguće, to znači da budžet Srbije ne bi više bio opterećen sa 600 miliona evra ili 750 miliona dolara, koje je inače namenio već petu godinu za redom za to da ti ljudi praktično dobijaju novac iz budžeta.
Znam da ne postoji lak način da bilo koja vlada ovaj amandman, kada bi bio izglasan, u potpunosti primeni, ali isto tako znam da se mora jasno reći o čemu se radi. Radi se o odluci raznih vlada da ne dozvolimo da ljudi budu otpušteni, čak i u situaciji kada za poslovanje firmi u kojima rade nema ni novca, ni investicija, ni uslova. Biće takvih preduzeća još, ali da bi se postigao uspeh u takvim preduzećima neće pomoći atmosfera u kojoj se ovde privatizacija kao proces kvalifikuje kao nešto najgore što se desilo u Srbiji i to delim sa vama kao najdobronamernije upozorenje, zato što ćemo gorke plodove takvog pristupa jednom procesu koji je neminovan brati svi, ali će najteže posledice imati oni na koje će se odredbe ovog zakona direktno primeniti.
Hvala vam na pažnji sa kojom ste me saslušali. Zaista vas molim da se razumemo, da dobiti pravo da se upravlja javnim poslovima ponekad najčešće znači da rešavate probleme koje niste stvorili. Ja vam stojim da ukoliko sednemo mimo ove sale, pa upoređujemo da li je teže rešiti probleme preduzeća u restrukturiranju ili završiti saradnju sa Haškim tribunalom, da bi nam trebalo mnogo reči da bi uporedili šta je teže, a šta je lakše.
Nemam nameru da o tome otvaram debatu, ali imam nameru da ove reči ponavljam svaki put kada se ovde bude govorilo – eto, šta ćemo, mi jako želimo, ali nismo mi ovaj problem stvorili. O tome se ponekad i radi. Nije važno ko je problem stvorio, važno je da li imamo znanja i volje da problem rešimo. Hvala.

Dame i gospodo, predmet amandman je naša procena da se praktično ovim predlogom zakona uvode poslovi ovlašćenja iz Zakona o stečaju i predaju Agenciji za privatizaciju. Sa informacijama o tome kako će teći rokovi od 30 dana od prikupljanja zahteva, pa 90 dana predlaganja o tome kako oni koji imaju izvršne presude ili već kako god hoćete da nazovete da naplate svoja potraživanja, kako će to da dogovore sa Agencijom za privatizaciju.
I de fakto i de jure to su delovi i procedure iz Zakona o stečaju. Čuli smo obrazloženje da je bilo takvih slučajeva i da je Agencija već radila. Međutim, radilo se o sasvim drugoj vrsti posla. Agencija je ponekad preuzimala takva ovlašćenja kada se radilo o onome ko privatizuje preduzeće, a ovde je slučaj sasvim drugačiji.
Da li će doći do izmena Zakona o Agenciji za privatizaciju? Predlog zakona je bio u proceduri i kako se uvodi v.d. privatizacioni upravnik on će moći to da radi, pošto po izmenama i dopunama tog zakona praktično mu se daju takva ovlašćenja. Mi mislimo da to nije dobro i da treba vrlo povesti računa o tome šta će se u stvari dešavati u Agenciji za privatizaciju i sa svim dobrim namerama da se do rešenja dođe.
Kada kažem da je lako slušati lepe reči o tome da će to agencija da uradi, da bih ostala uverljiva ili postala uverljiva, kazaću vam samo kako je lako i lepo bilo slušati kako smo mi imali odlične banke 90-ih. Sjajne banke, samo što nisu davale kredite, a nisu davale kredite zato što nisu bile likvidne.
(Predsednik: Vreme.)
I to je razlog zašto bih molila da se o ovom amandmanu razmisli. Hvala.

  Pitanje je – gde je osnov u Zakonu o Agenciji za privatizaciju da kada počnu da teku rokovi od 30 dana se njima dostavljaju zahtevi za isplatu i gde je osnov da oni o tome odlučuju sledećih 90 dana, odnosno da se de facto ponašaju kao da vode stečajni postupak?
Pitanje nije nevažno i ako je odgovor da će to biti tek zakon koji će biti donet, onda razumem o čemu se radi, no svejedno, smatram da je ceo posao koji je ovako stavljen pred Skupštinu nedovoljno ozbiljan i da se ne radi ni o vlasti, ni o opoziciji, nego se radi o 57.000 ljudi, a ne znam koliki je nemali broj koji će na našu zajedničku radost imati investitora ili strateškog partnera, ali koliki god da je, taj je broj, koliko god ne mali bio, uvek suviše veliki za one koji će završetkom procesa restrukturiranja, jer tu se radi u ovom zakonu, izgubiti posao. Molim vas za odgovor na pitanje o nadležnostima Agencije za privatizaciju.

Samo dodatna pitanja, ako može? Ako ne, u redu je.
Ako je to tačno, ako ovim zakonom ne predviđate de fakto stečajni postupak, ako je sve ovo što se govori o rokovima 30 plus 90 dana moguće podvesti pod restrukturiranje, onda mi imamo problem sa tumačenjem pojma preduzeća u restrukturiranju. Veliki.
Ovo vam govorim zato što smatram da je naš zajednički interes da ovo ne bude obarano ni po ustavnim žalbama, ni po pojedinačnim žalbama, kao što smatram da je naš zajednički interes da znamo šta će biti sa 57.000 zaposlenih puta tri, puta njihove porodice i kao što znamo da je najveći poverilac država za preduzeća koja su u pitanju, 162.
Dakle, suviše je ozbiljnih stvari na ivici, na klackalici, da bi i vi i ja trebali biti zadovoljni da je tačka koju ste mi pročitali osnov za to da Agencija prima zahteve za isplatu koji su izvršni i da o njima odlučuje.
Molim vas da razumete da to govorim vođena isključivo time da se ne vidimo ovde za 150 dana, tako da pratimo iza sebe ogroman niz problema koje imamo, zato što će neko da pokuša da Agenciju za privatizaciju oglasi nevažećom, nevlasnom, kako da kažem, bez nadležnosti da ovaj posao obavlja. Mislim da je suviše važna tema da bi trebali to da ostavimo pod sumnjom. Zadovoljna sam odgovorom i hvala vam, ali vas radi i radi tih 57.000 ljudi, mislim da treba otkloniti svaku sumnju u nadležnost Agencije. Hvala vam za ovo vreme.

Zahvaljujem.
Podnetim amandmanom predlažem da se doda tačka 3a u spisku ministarstava koji je predviđen Predlogom zakona o ministarstvima, koja glasi: „Ministarstvo zaštite životne sredine, prirodnih resursa i prostornog planiranja“.
Obrazloženje je u tome da je po predlogu to sada zajedničko Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine. To nije dobro rešenje. Pre ili kasnije u toku ovog mandata, sa nekom od rekonstrukcija Vlade ili bez nje, mi ćemo zajedno zaključiti da to nije dobro rešenje, jer ono što je poljoprivreda je mahom po prirodi stvari zagađivač životne sredine. Zaštita životne sredine, naprotiv, brine o očuvanju, unapređenju životne sredine.
Daću vam jedan tragičan primer, skorašnji, o tome kako je pesticidima na njivama pored Čoke usmrćeno 19 ždralova, pre neki mesec devet orlova belorepana. Uprava za zaštitu bilja ministarstva je reagovala 28. februara i zabranila promet pesticida, ali je još uvek on u upotrebi i još uvek imamo očiglednu tragičnu situaciju na terenu.
Nemam nade da ćemo već danas razumeti koliko je potrebno da ova dva ministarstva budu razdvojena i po prirodi njihovih nadležnosti i zbog pregovora u EU i neću vam kazati – zar vam nisam kazala na početku, kada u toku mandata ove Vlade budemo imali izmene ovog zakona i stvaranje dva ministarstva. Moja je obaveza da u ime dobro rada i jednog i drugog ministarstva predložim ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem na podsećanju o preporukama Evropske komisije. Situacija, videćemo to u zajedničkom radu na Odboru za evropske integracije, ipak stoji u nekoliko drugačije.
Kada već pominjete da ima amandmana sa kojima ste saglasni, pa prihvatite onda amandman kolega iz Nove stranke, koji su predloži zajedničko ministarstvo. Ne može oba, i da budete protiv mog amandmana i da me podsećate da ima kolega koji su podneli i drugačije amandmane. Naravno da ima, to nam je posao da podnosimo amandmane, ali ne možete biti protiv oba i slagati se sa oba, pošto jedan drugog isključuju.
Nadam se da će saradnja i sa ovakvim ministarstvom kakvo bude u Skupštini, a pri podnošenju izveštaja ministra poljoprivrede i zaštite životne sredine na Odboru za zaštitu životne sredine biti na korist i primene preporuka i ozbiljnog razgovora o tome šta znači proces pregovora i, naravno, ozbiljne kontrole i nadzora od strane nas članova odbora o tome da ovako veliko ministarstvo uspe da spreči ubuduće tragične situacije, kao što je trovanje retkih vrsta ptica, ždralova kod Čoke ili belorepana pre neki mesec, jer je to zajednička šteta. Ne radi se o tome ko podnosi amandman, nego se radi o tome da imamo dijalog, da imamo zajednički cilj, da napravimo dobro i po poljoprivredu i po zaštitu životne sredine, da ne sukobljavamo razvoj ekonomije i održivi razvoj i da se razumemo, da naši predlozi idu samo u tom cilju, moj amandman u svakom slučaju.

Javljam se po vremenu poslaničke grupe.
To što je Ministarstvo poljoprivrede u prethodne dve godine uradilo, očigledno nisam dovoljno kazala da sam pohvalila intervenciju Uprave za zaštitu bilja. Ovde imamo jednu neobičnu situaciju, paradoksalnu. Govorim da je Ministarstvo dobro postupilo, a kolege koje neće da prihvate moj amandman govore o tome da inspekcije u Ministarstvu poljoprivrede nisu radile i da ništa nije dobro radilo. Šta nije radilo dobro, nije radilo dobro.
U ovom slučaju, Ministarstvo koje je vodio gospodin Glamočić, kome sam ja bila opozicija protekle dve godine, i gospodine Goran Knežević pre njega, kao što sam sada opozicija budućem ministru poljoprivrede, je uradilo dobru stvar. Uprava za zaštitu bilja je zabranila pesticid koji proizvodi smrt ždralova i orlova belorepana. To je očigledno ostalo van vidokruga svih koji žele da opaskama, komentarima, osporavanjem ovog amandmana i u ideji da govore o tome šta je radila Vlada između 2008. i 2012. godine, Vlada 2007. do 2008. godine, Vlada 2004. do 2007. godine ili Vlada 2001. do 2004. godine. Nekima sam bila opozicija, neke sam podržavala. Onima kojima sam bila opozicija uradili su nekoliko dobrih stvari, kao ministar Aleksandar Popović, koji je vodio ovo Ministarstvo u vreme Vlade 2004. do 2007. godine, bez obzira što sam bila opozicija.
Nećemo daleko stići u dijalogu ako se ne slušamo pažljivo. Ako budem i kada budem htela da kritikujem šta je uradio bilo ko u nadzoru, u inspekcijskim službama, u predlozima zakona za prethodne dve godine, to ću od sada vrlo jasno naglasiti, ali mislim da za tim nema apsolutno nikakve potrebe. Izbori su prošli. Rezultati Vlade, koje su neki ovde od poslanika podržavali, neki bili opozicija, su delimično ugrađeni u izborni rezultat koji je ostvaren, na kojima vam čestitam, pobednicima izbora na Konstitutivnoj sednici. Sada se radi o tome da se koristi pravo da se predloži amandman za koji tvrdim, sreća što postoje stenogrami, da ćemo u nekoj fazi rada ove Vlade, kojoj želim uspeha u pregovorima sa EU, molim da to razumete, pošto uspeh tog pregovarača, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, kako je predloženo, ili neuspeh ostavlja posledice po sve nas, bez obzira da li politički podržavamo jednu ili drugu stranku, jednu ili drugu predsednicu, potpredsednicu, ministarku, ministra, koga god.
To je tema za koju bih ja molila da se mnogo više fokusiramo, nego na to da ne slušamo dovoljno pažljivo. Ponavljam još jednom, Uprava za zaštitu bilja, ministarstva koje je vodio gospodin Glamočić, je odlično postupila, reagovala na vreme i zabranila pesticid, ali se šteta dogodila. Navodim detalje o tome kako i zašto se dogodila šteta, kao što navodim da jeste poljoprivreda zagađivač prirodne sredine. Ona će to biti, bez obzira da li je na čelu ministarstva ministar koga podržava ova ili bilo koja druga većina. Mera kojom ćemo odložiti vreme u kome treba uraditi sve investicije, da bi se zaštita životne sredine i tranzicioni rok odredio što lakše po poljoprivredu je mera koja se tiče pregovora i to je mera zbog koje je dobro da budu razdvojena ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine.
Nadam se da neću imati prilike, ni da neće biti šanse da ikada spominjem da se zbog korišćenja pesticida, koje je Uprava za zaštitu bilja zabranila, dogodio pomor bilo kog broja retkih ptica u Srbiji, koje je inače migratorno područje za ptice, srećom stanište retkih migratornih ptica. Samo navodim primer, jer ga smatram dovoljno ilustrativnim da bi o njemu svi pomno razmislili. Hvala.

Amandman koji je predmet pretresa u pojedinostima glasi da se naslov iznad člana 5. menja i glasi: „Ministarstvo poljoprivrede“. On je posledični amandman, s obzirom da sam podnela amandman kojim se predlaže ministarstvo za zaštitu životne sredine, prirodnih resursa i prostornog planiranja.
Ovih dva minuta želim da zaslužim vašu pažnju obrazloženjem koje sam dala u amandmanu, a kažem da se ovim amandmanom vrši usaglašavanjem sa amandmanom 1, a sadržaj nadležnosti Ministarstva poljoprivrede zahteva poseban amandman, kao posledični, u slučaju usvajanja amandmana 1. Želim da objasnim, ovo obrazloženje je u nekoliko svest o tome da se parlamentarna praksa mora poštovati, a još više poštovanje parlamenta i svih akata koje u parlamentu podnosimo.
Naime, prilikom donošenja prethodnog Zakona o ministarstvima, nadležni odbor je amandman, u kojem sam kao sadržaj imala nadležnosti ministarstva koje se menja, odbio kao nepotpun i uvredljiv. To je očigledno za mene parlamentarna praksa. Nije više pitanje šta mislim o načinu na koji je taj odbor odlučivao, nije čak ni pitanje šta je predsednik odbora tada narodni poslanik Vladimir Cvijan govorio o tome, da li se može ili ne može razmatrati amandman. Ono što je činjenica jeste da ja nisam uz izmenu naslova i uvođenja Ministarstva poljoprivrede podnela Skupštini i sadržaj, odnosno amandman 5a ili 5b, kako god bi se nazvao, gde bi bili navedene nadležnosti. To sam uradila i ova Skupština mi je rekla da je takav amandman nepotpun i uvredljiv. Zbog toga u obrazloženju upućujem da u slučaju usvajanja amandmana 1, da će biti potrebno da se donese posledični. Hvala.

  Zahvaljujem.
Sa vašom dozvolom, koristiću vreme poslaničke grupe nakon što iskoristim dva minuta za amandman.
Sadržaj ovog amandmana je u stvari nadležnost Ministarstva zaštite životne sredine, prirodnih resursa i prostornog planiranja, pošto svaki zakon o ministarstvima podrazumeva kako da date sam naziv ministarstva, tako i čime će se to ministarstvo baviti. To su ključni članovi svakog zakona.
U tekstu koji je pred vama, ja predlažem da ovo ministarstvo obavlja poslove državne uprave koji se odnose na osnove zaštite životne sredine, sistem zaštita i unapređenje životne sredine, inspekcijski nadzor u oblasti zaštite životne sredine, primenu rezultata naučnih i tehnoloških istraživanja i istraživanja razvoja u oblasti energetike i životne sredine, sprovođenje Konvencija o učešću u javnosti i dostupnosti informacija, pravo na pravnu zaštitu u oblasti životne sredine, zaštitu prirode, zaštitu vazduha, zaštitu ozonskog omotača, klimatske promene, prekogranično zagađenje vazduha i voda, zaštitu voda od zagađivanja radi sprečavanja pogoršanja kvaliteta površinskih i podzemnih voda, utvrđivanje i sprovođenje zaštite prirodnih celina od značaja za Republiku Srbiju, utvrđivanje uslova zaštite životne sredine u planiranju prostora izgradnje objekata, zaštita od velikog hemijskog udesa i učešće u reagovanju u slučaju hemijskih udesa, zaštitu od buke i vibracije, zaštitu od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, upravljanje hemikalijama i biocidnim proizvodima, sprovođenje Konvencije o hemijskom oružju u skladu sa zakonom, upravljanje otpadom, izuzev radioaktivnim otpadom, odobravanje prekograničnog prometa otpada i zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta, kao i druge poslove određene zakonom, gde se pod zakonom misli na Zakon o sistemu zaštite životne sredine.
(Predsednik: Vreme, zahvaljujem.)
Zamolila sam vas da mi dozvolite da koristim vreme poslaničke grupe.
(Predsednik: Izvolite.)
Zahvaljujem.
Dakle, način na koji su propisi iz sistema zaštite životne sredine uvođeni u pravnu regulativu naše države je bio, zahvaljujući dobrom radu, stručnom radu i napornom radu ljudi iz raznih političkih stranaka, iz akademske zajednice, iz nevladinog sektora, raznih ministara sa kojima sam imala zadovoljstvo da sarađujem, od ministarke Zorana Mihajlović, koja je vodila opet u prošlom sazivu jedno ministarstvo koje je u sebi imalo i energetiku i zaštitu životne sredine, a u prethodne dve godine sa rekonstrukcijom Vlade i izmenom Zakona o ministarstvima, sama oblast je bila podeljena u najmanje tri ministarstva, od kojih je jedno bilo i poljoprivreda. Sa žaljenjem moram reći da je u prethodnom sazivu urađeno najmanje na unapređenju i zaštiti životne sredine i da je bilo mnogo nesporazuma o tome šta se sme, a šta se ne sme, kada je u pitanju sistem zaštite životne sredine. Zbog toga čitam ove nadležnosti, jer je to važno da znamo kada glasamo za ili protiv nekog od zakona, šta u stvari u njemu piše, a ne šta se o njemu priča da piše ili kako se on tumači.
Ministar Oliver Dulić, kao i ministar Aleksandar Popović i ministarka Anđelka Mihajlov su obavili, svako deo svojih obaveza na izgradnji i unapređenju životne sredine, radeći u raznim ministarstvima.
Zašto spominjem niz od nekoliko ministara, iz nekoliko vlada, kada je ova oblast u pitanju? Zato što je to srž zaštite životne sredine. Zato što je to oblast u kojoj, u zrelijim političkim društvima, prestaju političke zađevice, političke jetkosti, političke nepromišljenosti, politički populizam i političko neznanje, jer svi imaju saglasnost o tome da su ciljevi, ako je već država rešila da donese Zakon o sistemu zaštite životne sredine, da su ti ciljevi suviše veliki da bi mogli i smeli biti iskorišćeni za išta drugo osim za zajednički rad. Ja se tom zajedničkom radu nadam i u budućem Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, bez obzira što ostajem čvrsto pri stavu da je predlog koji sam podnela bolji za sve nas.
Biće prilike na Odboru za zaštitu životne sredine, kao i na Odboru za evropske integracije, da za manje od mesec dana budući ministar podnese tromesečni izveštaj, jer i ministri u prethodnoj vladi su malo olako shvatali svoju obavezu da podnose tromesečne izveštaje o svom radu, pa je bilo i kašnjenja, pa sada tek imamo kašnjenje pošto će novi ministar, po prirodi stvari, rutinski morati da nam predstavi rad nekog drugog ministra, ali takva je to vrsta posla, tako da će i novi ministar ili ministarka biti dočekan sa znanjem iz sistema zaštite životne sredine i sa vrlo fokusiranim i detaljnim pitanjima o tome šta se gde radi.
U prethodnim sazivima i Odbor za zaštitu životne sredine je radio odličan posao zahvaljujući naporu svih narodnih poslanika i svih poslaničkih grupa. Moram pomenuti predsednicu u bivšem sazivu, narodnu poslanici Milicu Vojić Marković, koja je posvećeno i sa znanjem vodila odbor i uradila korisne stvari, kao i svi članovi odbora.
Završavam sa tim da, ko god bude predsednik Odbora za zaštitu životne sredine, imaće pred sobom jednu vrstu institucionalnog pamćenja o poslovima koji su urađeni. Ko god se usudi da institucionalno pamćenje zanemari, u ime percepcije o politici koja je u sukobu sa institucionalnim pamćenjem ili zbog politike o kojoj se želi samo stvoriti lep utisak, sa zahtevom da se sluša šta se priča, a ne šta se radi, načiniće zajedničku štetu svima, a prvenstveno onome za koga misli da radi, ne koristeći institucionalno pamćenje ove Narodne skupštine.
Veliki posao je pred odborom i pred ovim ministarstvom u svim nadležnostima već od juna meseca i ja ću sa zadovoljstvom podsetiti mnoge od nas, koji smo ovde podelili stav da je odlično što su poljoprivreda i zaštita životne sredine u jednom ministarstvu, imaću zadovoljstvo da podsetim mnoge od nas na prvoj prepreci, kada se to pokaže kao pogrešno, da onda zajedno smislimo bolji način da posao ipak bude obavljen, da životna sredina bude unapređena, a da ne ulazimo u mukotrpan proces izmena i dopuna Zakona o ministarstvima.
Sa nadom da ćemo imati svest da je zaštita životne sredine iznad uobičajenih političkih tema, želim da vam zahvalim na strpljenju kojim ste me saslušali i predsednici, odnosno sada predsedavajućem, na mogućnosti da spojim vreme odvojeno za amandman i vreme poslaničke grupe. Hvala vam.

Koristim vreme poslaničke grupe. U prilog amandmanu koji je podnela koleginica Nataša Vučković, a koji glasi – da se u članu 10. o kome je reč dodaju reči „pripremu propisa o ljudskim i manjinskim pravima“, brišu. Ovaj amandman više govori o tome sa koliko naviknutog stava se odnosimo prema amandmanima u odnosu na to ko ih je potpisao, a ne u odnosu na to šta im je sadržaj, osim očitog toka ove rasprave, gde mnogi od nas i ne čitaju sadržaj amandmana, a onda neki od nas koji čitamo ili čitaju, vidimo da se diskusija potpuno razlikuje od onoga što je u papirima napisano.
Nije više vreme kada će to proticati lako i jednostavno u toku rasprave. U ime narodne poslanice i slažući se sa njenim amandmanom, predlažem da u danu za glasanje se Narodna skupština većinom glasova pozitivno izjasni o ovom amandmanu.
Ako pažljivo pročitamo na šta se odnosi, videćemo da je to u korist teksta koji postoji u članu 10. stav 2.

  Zahvaljujem.
Nakon dva minuta za amandman, koristiću vreme poslaničke grupe.
Amandman o kome je reč tiče se Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji u članu 16. ima sadržaj svojih nadležnosti.
Naime, u prethodnom zakonu, u okviru ovog ministarstva bila je Uprava za rodnu ravnopravnost, ustanovljena drugim propisima, zakonima, uprava koja je ostvarila zaista izvanredne rezultate u oblasti za koju je nadležna i uprava koja je u tom ministarstvu bila na osnovu, evo i nekoliko reči upravo pročitanih iz zakletvi, o tome da ćemo braniti ljudska i manjinska prava, građanske slobode i služiti istini i pravdi.
Moj amandman je da se ne ukida Uprava za rodnu ravnopravnost i da se vrati da se po sadržaju bavi onim za šta je i osnovana.
Baš u prepodnevnom delu sednice dogodilo se da moram da menjam koncept diskusije kojom sam htela da govorim u prilog mom amandmanu, u pokušaju da zaslužim vašu pažnju i da razumemo da je neophodno da vratimo Upravu za rodnu ravnopravnost u ministarstvo. Događaj koji je promenio tok je što je u Zakonu o ministarstvima došlo do predloga ukidanja kancelarija, Kancelarije za verske zajednice, Kancelarije za brze odgovore, Kancelarije za manjinska i ljudska prava i naravno ove uprave. Čega smo maločas bili svedoci? Da se umesto postojećeg predloga da se ukine Kancelarija za crkve i verske zajednice, da je odbor podneo predlog da se osniva uprava za verska pitanja.
Zabuna oko sadržaja tog amandmana, i da li mu je ili nije mesto u Ministarstvu pravde, proistekla je iz toga što Kancelarija za crkve i verske zajednice nije bila deo ministarstva, ona je imala drugačiji položaj, i tekst je samo prepisan. Voljom narodnih poslanika, koja ni po čemu nije sporna, imamo sada upravu za verska pitanja koja se bavi malopre pominjanim pokloničkim putovanjima i sakralnim graditeljstvom, protiv čega ja, naravno, nemam ništa protiv. Naprotiv, ja sam neko ko smatra da treba biti vrlo dosledan kada su u pitanju ljudska i manjinska prava i jedan korpus od tih prava su verska prava, prava na religijske slobode i pravo na to da se one slobodno upražnjavaju i ispovedaju. Ali isto tako podrazumeva i obaveze.
U dva maha sam bila jedan od narodnih poslanika koja je podnosila predloge za uvođenje crkvi i verskih zajednica u poreski sistem naše zemlje, da bi izuzeli sve vrste gotovine za koje svi znamo da postoje u svim crkvenim i verskim zajednicama i bila sam, naravno, odbijena. To što sam u manjini, ne znači da nisam u pravu. Takođe sam tražila, zajedno sa koleginicom Aleksandrom Jerkov, da veronauka bude u sistemu Ministarstva prosvete, sada nauke i tehnološkog razvoja, jer smatram da je potrebno da i državni organi imaju uvid u nastavu veronauke. Takođe nije bilo većine.
Sada imamo jednu zanimljivu situaciju zbog koje ja menjam kontekst i koncept svog izlaganja, da se negde nekome telefoniralo i da je, kao rezultat toga, usvojen amandman koji je postao sastavni deo zakona i sada imamo upravu za verska pitanja.
Druga kancelarija, kao Kancelarija za brze odgovore, koja je u budžetu u položaju pri Vladi Republike Srbije, sada ima upravu za brze odgovore u Ministarstvu privrede, protiv čega isto tako nemam ništa protiv i obrazloženje smo čuli od narodne poslanice Aleksandre Tomić.
Ali, otpor da se ne ukida Uprava za rodnu ravnopravnost je očigledno još uvek na snazi. Bojim se da ćemo imati pravo, svi mi koji smo od reči do reči pročitali zakletvu koja je bila pred svima nama, bojim se da ćemo imati pravo da postavimo pitanje - da li svi koji smo tu zakletvu pročitali razumemo značaj ljudskih i manjinskih prava i značaj građanskih sloboda i da li razumemo šta znači služiti istini i pravdi?
Nije problem, ukoliko ima spora, ja to potpuno razumem, što sam ja potpisala amandman, da odbor, kao i u slučaju Kancelarije za crkve i verske zajednice, napravi svoj tekst amandmana, podnese ga kao svoj i ja ću svoj amandman povući. Meni nije do toga da se zna da sam podnela amandman. Meni je do toga da se iz neznanja, verovatno bez zle namere, neću da verujem da ima posebno neke namere da se ukine baš Uprava za rodnu ravnopravnost, a pogotovo neću da verujem da iko smatra da se ukida zbog troškova, jer sve zajedno košta 3,3 miliona dinara. Neću da verujem da se ne zna koliku podršku ima od strane evropskih i svetskih institucija i neću da verujem da se zanemaruje rad stotina i hiljada i žena i muškaraca koji su u proteklim godinama vredno radili da bi se napravio prostor u kome se brane ljudska i manjinska prava, u kome se brane ženska prava, u kome se brani ono što i po Ustavu imamo zapisano kao član Ustava na koji smo se isto zakleli da naš Ustav garantuje politiku jednakih mogućnosti. Da bi politike jednakih mogućnosti bilo, morate da imate propise i morate da imate telo koje prati, koje primenjuje i koje odgovara ovoj Skupštini kroz ministarstvo, čiji je deo to da se politika jednakih mogućnosti zaista ostvaruje.
Biće neobično teško odoleti zaključku da većina prosto smatra da ničemu što se bavi ljudskim i manjinskim pravima, što se bavi ženskim ljudskim pravima, da ničemu nema mesta u Zakonu o ministarstvima, odnosno u organizaciji Vlade Republike Srbije. Ja znam da ću ja odoleti, zato što je to lako. Optužiti nekoga da je netrpeljiv prema temi koja je evropska, koja je ustavna i koja je zakonom obaveza za sve nas je lako, populistički, demagoški i ja ću tome odoleti. Nisam sigurna da li će ukupna javnost odoleti, kada vidi Zakon o ministarstvima i kada vidi da nema samo Uprave za rodnu ravnopravnost i da nema samo Kancelarije za ljudska i manjinska prava, da poveruje da nije reč o stavu, da nije reč o ideji, da nije reč o nameri i da nije reč o politici koja se pretvara u delo time što ukidate tela koja bi omogućavala razradu, primenu i dijalog o jednoj važnoj temi kao što je rodna ravnopravnost.
Spadam u one koji tvrde i mogu da dokažu da je rod reč dvostrukog značenja. Rod u sebi sadrži reč žena i reč muškarac. Ne radi se ovde samo o ženskim pravima. Ne redi se ovde o problemima koje žene u Srbiji imaju sa nasiljem u porodici, sa diskriminacijom pri zapošljavanju, sa diskriminacijom u pokušaju da napreduju u firmama, organizacijama, institucijama gde su zaposlene, sa voljom da im se ruga samo zato što su žene, da se diskriminišu samo zato što su žene. Ne radi se ovde samo o ženama. Ovde se radi o jednom strateškom opredeljenju koje je inače i u Nacionalnoj strategiji, za koju sada nije jasno ko će biti nadležan da je sprovodi, kada je u pitanju položaj i žena i muškaraca u Srbiji. Ovde se radi i o ženama u sektoru bezbednosti, jer je Uprava za rodnu ravnopravnost učestvovala sa odličnim rezultatima u poslu koji je ovu Narodnu skupštinu stavio visoko po ugledu na parlamente sveta, jer je usvojen Nacionalni plan akcije za primenu Rezolucije 1325 „Žene, mir i bezbednost“ o ulozi žena u sektoru bezbednosti. Naša zemlja je doživela sjajne reforme, uz mnogo teškoća, u sektoru bezbednosti, u MUP-u, u vojsci, gde je takođe učestvovala Uprava za rodnu ravnopravnost.
Sve ono što je zapisano u propisima u zakonima na osnovu kojeg je osnovana, sada ostaje da vidimo obećanje ili da vidimo časnu reč da će zaista neko brinuti o tome da se svi ti propisi zaista i primenjuju. Ukidanje Uprave za rodnu ravnopravnost je nepotrebna šteta. Novčana ušteda nije. Čak nije ni potez koji bi bilo kome doneo koristi. Zbog čega se ipak odlučuje da se to u ovom Predlogu zakona o ministarstvima stavi, ja stavljam na našu zajedničku, kad kažem zajedničku, tu ne mislim na pripadnost političkoj stranci, nego na zajedničku ljudsku površnost kada je u pitanju tema ljudskih prava, manjinskih prava, ženskih ljudskih prava, kada je u pitanju promena kvaliteta na bolje života i žena i muškaraca.
Na kraju mogu samo da vas zamolim da se raspitamo kako je došlo do iznenadne odluke da se ipak amandmanom odbora osniva Uprava za verska pitanja. Mi žene nemamo kome da telefoniramo i nemamo takvu vrstu uticaja. Iskrena da budem, ja je ne bih ni želela. Želela bih da mi svi razumemo da je zajednička korist da se ili odbor odluči na donošenje amandmana istog po sadržini ili da se i u Srbiji desi čudo i da većina glasa za ovaj amandman. To ne bi značilo da ste prihvatili nešto što ne mislite iskreno, jer ja znam da većina vas misli ovo što govorim, to ne bi značilo da sam ja nešto epohalno učinila, to bi značilo da poštujemo od reči do reči zakletvu koju smo svi izgovorili. Hvala vam.