Gospodine predsedniče, uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, razume se, svako ima prava da brani svoje pravo, ali ima i obaveze da poštuje državu kojoj pripada, da poštuje njene zakone i red.
Moj prethodnik, da je poštovao zakone ove države, njene propise, da se nije upinjao da pravi paralelne poreske sisteme, paralelne školske sisteme i da na sve druge načine podriva zakonitost države Srbije, verovatno bi i dalje bio predsednik u Novom Pazaru. Neka on i dalje brine o svojim pravima, ali neka ne pravi konfuziju, neka ne govori da mi ne razumemo o čemu se radi. Nema mesta, niti perspektive, za separatizam u bilo kom delu države Srbije, nema mesta nadi, niti perspektivi za separatizam na Kosovu i Metohiji, niti u Raškoj oblasti, niti u bilo kom delu Srbije, jer je sve to Srbija, danas , kao što je bila juče i kao što će sutra biti. Neka ne pravi konfuziju i lažne dileme. Zahtev Savezne Republike Jugoslavije za članstvo u Savetu evrope upravo je konkretna ilustracija otvorene evropske opcije ove države i ove politike, u kojoj se zna koje mesto ima i koju strategiju zastupa predsednik Slobodan Milošević.
To što smo otvoreni i zainteresovani za Evropu i evropske institucije, za integraciju, nije da se bilo kome dodvorimo ili dokazujemo. Mi i tada sledimo interese i strategiju ovog naroda, građana ove republike i ove države. Onda kad ne dozvoljavamo da neko u našoj kući sudi, da posreduje između građana jedne i druge nacionalnosti ili jedne i druge vere, i tada branimo Evropu, evropske standarde i evropske principe i tada nema mesta bilo kakvoj konfuziji.
Poštovani gospodine predsedniče, iskoristio bih priliku da iznesem svoje mišljenje o današnjoj temi.
Otvoren je novi val pritisaka na našu državu. Nemojte da zaboravimo koji su povodi tom valu pritisaka. Povod su što smo odlučnije krenuli u obračun sa terorizmom na Kosovu i Metohiji. Povod je događaj od 28.februara, za koji znate kakav je bio, kao i događaj od 5.marta. Da li su ta dva događaja ograničena i po lokaciji, i po vremenu, i po akciji, povod da se diže na noge svetski i evropski sistem? Šta je i ko ugrožen tim akcijama? Da li su to razlozi da najodgovorniji ljudi Evropske unije, da Kontakt grupa, Savet bezbednosti jednim dramatičnim ritmom zasedaju i da se utrkuju ko će više i oštrije mere da predvidi kako bi dramatizovao tu situaciju?
Pritisci - u kojim uslovima, mere Kontakt grupe i Saveta bezbednosti, u kojim uslovima? U uslovima kada niko ne dovodi u pitanje konstruktivnu ulogu Jugoslavije u regionu, prethodne Jugoslavije, jugoistoka Evrope, kada se Jugoslaviji odaje priznanje za stabilizaciju mirovnog procesa u Bosni i Hercegovini, kada se ceni njena uloga u rešavanju drugih posledica jugoslovenske krize, kada Jugoslavija promoviše u regionu dobrosusedstvo, saradnju, razumevanje, kada Jugoslavija lansira koncept zone slobodne trgovine, kada se zalaže i u praksi dokazuje da je uspešna u uklanjanju svih barijera za slobodan promet ljudi, roba, kulturnih, tehnoloških, informacionih i drugih dobara.
Zašto onda mere? Kome to smeta? A u Evropi imamo proces integracije na jednoj strani, na drugoj strani širenje filozofije i jačanja vojnog prisustva i vojnog saveza, širenje vojnog i drugog prisustva stranih, vanregionalnih faktora u našem regionu.
I u svemu, šta se to dešava? Na sceni su dva koncepta, jedan tzv. unipolarni novi svetski poredak i drugi, multipolarni. I u tim uslovima, i u tim procesima, dramatičan pritisak na Jugoslaviju. Kojim povodom? Povodom pomenuta dva događaja i obračuna sa terorizmom.
Od Jugoslavije se iz tih foruma, s jedne strane, postavljaju zahtevi da učini ono, što je ona već učinila, ne čekajući nikog, niti bilo kome da bi išla niz dlaku, nego činila zato što su to njeni interesi. Ako je reč o zathevima za saradnju sa humanitarnim organizacijama, nije to od juče. Nisu Međunarodni komitet Crvenog krsta i druge humanitarne organizacije od juče u Srbiji i Jugoslaviji, nego su tamo decenijama. Nikad se nisu ni povlačile, niti su ikada imale bilo kakve probleme da normalno obavljaju svoje humanitarne aktivnosti, da normalno sarađuju sa našim humanitarnim organizacijama, a pre svega sa Jugoslovenskim komitetom Crvenog krsta.
Postavlja se zahtev za saradnju sa Visokim komesarijatom za ljudska prava UN, a on je tu sa svojom kancelarijom u Beogradu, sa svojim predstavnicima u raznim delovima Jugoslavije, bez ikakvih problema obavlja one poslove koje ima u svom mandatu i kako je to predviđeno dogovorom sa našom Vladom.
Postavlja se zahtev za otvaranje suštinskog dijaloga, bezuslovnog, na Kosovu i Metohiji. Je li sve to što pominjem, ti uslovi, nije kucanje na otvorena vrata? Da li Jugoslavija po bilo kom od ovih pitanja ima negativan stav? Nema. Pa zašto onda takvi zahtevi? Nije teško dokučiti. Pritiske treba učiniti uverljivim i što više zahteva, to uverljiviji razlozi za pritisak. I na drugoj strani, zahtevi koje Jugoslavija ne može da prihvati, a to je ovaj koji je danas na dnevnom redu naše Narodne Skupštine, zahtev da se prihvati strano posredovanje u rešavanju naših domaćih poslova. Da li je to po nekim principima, po nekoj povelji, po nekom mandatu? Nije. Dakle, prethodni zahtevi su više kao jedno okruženje, da bi se ključnom zahtevu, zahtevu za međunarodnim posredovanjem obezbedilo odgovarajuće "društvo", i odgovarajuće pokriće. Suština i jeste upravo u tome da se prihvati međunarodno posredovanje i preko njega uđe u mehanizam, iz koga izlaska nema. Nije dovoljno biti pametan uvek, treba biti na vreme pametan. I treba na vreme i hrabro razlučiti o čemu se radi.
Radi se upravo o tome da se ne sme i ne može prihvatiti mlin za drobljenje teritorijalnog integriteta države Srbije preko prihvatanja međunarodnog posredovanja. I ne zaustavljamo se na ovom, jer mi hoćemo realne probleme i pitanja na Kosovu i Metohiji zaista da rešimo. A to ćemo rešiti upavo na platformi, koju je Vlada, koju je rukovodstvo Republike Srbije ponudilo. To je platforma dijaloga, otvorenosti, bez ikakvog uslovljavanja i platforma rešavanja svih pitanja političkim sredstvima, sa ciljem da svi ljudi, svi građani na Kosovu i Metohiji budu ravnopravni, i sa ciljem da se tamo jednako primene evropski standardi. Ali, nema rešenja za ono što je iznad tih standarda i nema rešenja izvan Ustava i izvan Republike Srbije. I kome bi na kraju to smetalo i ko i zašto bi tražio da se Kosovo i Metohija izvlače iz integriteta Srbije?
Mi ćemo sarađivati sa međunarodnom zajednicom kao i do sada što smo sarađivali, ali saradnja i otvorenost nikako ne znače i otvaranje prostora za mešanje u unutrašnje poslove. Jer, i u tom delu Srbija i Jugoslavija žele i ostaće evropske zemlje, evropske države, znajući da ni jedna druga evropska država ne prihvata, niti dozvoljava mešanje u unutrašnje poslove. Hvala. (aplauz)