Gospodo predsedavajući, dame i gospodo, poštovane koleginice poslanice i gospodo poslanici, dozvolite mi samo nekoliko rečenica.
Raspravljali smo o četiri izuzetno važna dokumenta koji su bili pred ovim visokim domom. Rasprava je bila izuzetno plodna i pokazala je zaista svu suštinu problema o kojima smo raspravljali. Pokazala je čak i ukazala u velikoj meri i na put prevazilaženja problema. Pokazala je i na određene uzroke.
Međutim, pokazala je i da neke stvari se mešaju sa onim što je na dnevnom redu i pokvarile su onaj potpuni utisak i jedinstvo ovog parlamenta, koji je u stvari na primeru ova četiri izuzetno važna dokumenta pokazao da može da radi jedinstveno, da može da radi skladno, da može da radi kao parlament jedne kulturne zemlje i kao predstavnici jednog kulturnog naroda i narodnosti. Žao mi je zbog ovih malih iskakanja, ali to je, naravno, predmet koji ćete vi ocenjivati. To nije moj posao.
Reći ću vam samo dve-tri stvari koje se odnose na ova važna dokumenta. Danas smo završili diskusiju i raspravu oko ugovora o saradnji u socijalnoj oblasti sa Kanadom i Luksemburgom. Ta dva sporazuma su izuzetno značajna za naše ljude koji rade u inostranstvu privremeno i kojima će omogućiti sigurniji i udobniji život, rad i ponašanje u tim zemljama, jer imaju socijalno osiguranje, a u slučaju Luksemburga i zdravstveno osiguranje.
Kad se radi o ove dve druge konvencije koje su izuzetno važna dokumenta, u stvari, one samo podstiču i ovaj parlament i našu zemlju i Vladu da još uspešnije, još energičnije nastavi borbu protiv nasilja nad svim socijalno ugroženim grupama, od žena, dece, starih, invalidnih lica i ostalih kategorija građana koji trpe određenu torturu, određeni nekorektni odnos, itd. Prema tome, i tu ispunjavamo jednu obavezu prema sebi da ćemo nastaviti upornom borbom svi zajedno da ovo veliko zlo koje se zove nasilje nad ženama i decom, nad porodicom, da ga svedemo na neke, da tako kažem, mere koje su podnošljive, jer da ga potpuno ukinemo sigurno je da tako brzo niti možemo niti je to moguće.
Proces ugrožavanja slabijih traje toliko dugo koliko traje i ljudsko društvo. Neko je ovde nabrajao datume od kad je počelo nasilje. Mogli bismo reći – od cara Dušana pa na ovamo, ne samo od Karađorđa i ne samo od ove ili od one vlade. Isto tako, ne može se poreći da su sve vlade činile u granicama svojih mogućnosti određene napore da se ovo zlo u granicama i mogućnosti smanji. Međutim, slučaj, recimo, sela Ivanča je jedan slučaj sam za sebe i niko ga nije mogao predvideti na takav način da bi mogao da kaže – evo, time ćemo rešiti problem. Naravno, svaki slučaj za sebe predstavlja jednu izuzetno tešku situaciju koja nas opominje da kao društvo moramo organizovano raditi, pre svega oni koji su zaduženi za taj posao, ali i društvo kao celina. Pojedinac ovde ne može uraditi mnogo. Ali, sve organizovane institucije, društvo kao celina i svi pojedinci udruženi u ovoj borbi za iskorenjivanje ovoga zla mogu zaista uraditi mnogo, mnogo više i mnogo brže otvoriti proces jednog kulturnijeg, snošljivijeg i humanijeg života.
Što se tiče Konvencije o usvojenju dece, ja ću vam reći da se preduzimaju određene mere da se institucije u koje su smeštena deca, naročito ona deca zaostala u razvoju i sa posebnim potrebama, gledamo što je moguće pre da te institucije svedemo na najmanju moguću meru, a da biološka porodica postane zaista središte i stecište gde će se dete razvijati i gde ćemo dete socijalizovati i učiniti ga korisnim članom društva. Tamo gde to nije moguće u biološkoj porodici, onda su tu u pitanju usvojenja. Usvojenja su zaista jedan od instituta koji treba poštovati.
Činimo napore da to u našoj zemlji učinimo sa najvećim procentom naše dece, ali gde ne možemo naći usvojitelja u našoj zemlji, onda to radimo u zemljama koje su zainteresovane za to. Moramo ovde naročito istaći Švedsku, koja na najbolji odgovara na taj problem, usvajajući jedan značajan broj dece ometenih u razvoju, sa posebnim potrebama i sa najodgovornijim odnosom prema toj deci.
Činimo sve, jedan kolega u petak, na prošloj diskusiji, insistirao na merama. što je vrlo opravdano. Moram da vam kažem da preduzimamo apsolutno sve radnje koje su potrebne da bismo zaštiti dete koje ide u usvojenje, da bismo kontrolisali njegov položaj tamo i poduzimamo mere, ukoliko se na bilo koji način dovodi u pitanje njegova sloboda, njegov integritet i razvoj tamo, da ga premestimo iz te porodice, da ga smestimo na drugo mesto ili da ga vratimo u zemlju. Tu smo vrlo, vrlo strogi kod usvajanja dece i tu sve moguće mere poduzimamo da ne dođe do greške u tom pravcu, jer bi bilo krajnje nehumano da nam deca odlaze u porodice u kojima ne mogu da obezbede najelementarnije uslove za jedan primeren život.
Sve ovo zajedno je naš zajednički napor da još brže, još snažnije krenemo napred u rešavanju ovih problema.
Vama se još jednom zahvaljujem na iscrpnoj raspravi, na velikoj argumentaciji koja je izneta u prilog usvajanja, u prilog borbe protiv nasilja. Molim vas, pošto u spisku diskutanata nije bilo ni jednog koji je bio protiv, svi ste se izjasnili za, da Skupština jedinstveno potvrdi ova četiri dokumenta, kako ste se ovde izjasnili. To bi bio prvi put da je ovaj dom doneo konsenzusom, potpunim jedinstvom četiri vrlo važna pravna akta, koji imaju izuzetan značaj za našu zemlju, a naročito značaj za našu decu za našu porodicu i probleme o kojima smo ova dva dana međusobno raspravljali. Uz ove male varnice, koje se po prirodi stvari uvek u ovakvim diskusijama ispolje, možemo oceniti, što se mene lično tiče kao ministra, da ste zaista vodili jednu izuzetno ozbiljnu raspravu. Još jednom veliko hvala. Živeli.