Izvinjavam se, govoriću još samo oko pola minuta.
U Grčkoj, u svim većim gradovima: u Atini, Solunu, Pataji i tako dalje, održavane su demonstracije sa po 20.000 ljudi, mnogo više čak nego što ih je bilo i u Beogradu. Ljudi su vrlo, vrlo trezveno, oštro, blagonaklono i prijateljski podržavali i naš narod, i ovu zemlju, a ne bilo koju vlast.
U Solunu je jedna žena svoj mercedes izvela pred tenk da taj tenk ne bi kročio na našu teritoriju. Pitam vas ko bi to od nas učinio za svoju, a da ne govorim o nekoj drugoj zemlji.
Ovom prilikom se, kao poslanik, zahvaljujem tim ljudima. Nama neka ostane za nauk da više ni jedna politika ne bude takva da ceo svet okrene protiv nas, nego naprotiv da se ponašamo tako da mi ne budemo ti koji će biti izloženi napadima velikih sila. Zahvaljujem.
(Aplauz nekolicine poslanika.)

Imam pravo na repliku, jer sam pomenut po prezimenu. Ovo ću reći, gospodinu Vučiću, vrlo lično i vrlo direktno. Vidite, nikada nisam govorio o bilo čijoj pristojnosti, o tome ko koliko dobacuje i kada dobacuje.
Čak mislim da sam veoma pristojan u ophođenju, za razliku od nekih vaših kolega, ali kada govorim o pristojnosti, mislim da to što vi radite mesecima, dva meseca i ranije je vrlo nepristojno. Nije bilo dana kada niste kršili Poslovnik neubacivanjem kartica, kada ste govorili o svemu i svačemu, a samo ne o temi i kada vodite za ovom govornicom kampanju, kada joj nije ni mesto ni vreme.
Prema tome, da kažete bilo kome da je nepristojan nemate pravo i molim vas da kada bilo kome to kažete vodite računa o vašoj pristojnosti i vašem ponašanju.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, pre nego što budem počeo da pričam o zakonu, samo napomena da sam zaista uživao u raspravi između SPS-a i DS-a i mogu samo da kažem da mi se čini kako su i jedna i druga strana u pravu.
Kada je zakon u pitanju mi, tri poslanika NDS-a, podržaćemo zakon u načelu, ali ćemo izneti ovoga puta i neke primedbe koje imamo, jer smatramo da zakon sam po sebi ne može da bude garancija da će problemi korupcije i nepotizma biti rešeni u našem društvu. Sam taj zakon po sebi ništa ne znači, ukoliko ljudi koji treba da ga sprovode nemaju dovoljno autoriteta i ukoliko se u našem društvu problemi etike i morala ne budu adekvatnije i bolje tretirali.
Dakle, mi zaista živimo u društvu, nakon svih ovih 13 godina, a kao mlad čovek sam zaista više od pola života proveo u takvom društvu, koje je propadalo. Mi smo se suočili sa društvom koje je i moralno i etički degradirano, da ne kažem neku težu reč.
U takvom društvu je veoma teško baviti se ovakvim stvarima, sprečavanjem sukoba interesa. Imate jedan veliki broj ljudi, veliki sloj, razne grupe ljudi koji su na bilo koji način u 12, 13 godina barem, posredno, ako ne neposredno, bili na neki način upleteni u sukob interesa, makar tako što je nekada neko možda i od nas promenio devize na ulici, a ne tamo gde je to bilo zakonom propisano.
U takvom društvu problem korupcije zaista nagriza tkivo našeg naroda, našeg društva i smatram da je intencija ovog zakona da promeni karakter našeg društva. Ako je to tako, a mislim da je tako zaista, onda se ovaj zakon može posmatrati kao zakon koji se mora podržati, makar i ne bio idealan u svakom smislu.
Mi koji se bavimo javnim poslom, a pre svega oni koji su ovde izabrani od građana neposredno, moramo biti bolji deo našeg društva. To nije bilo velikim delom do sada, da ne govorim o bivšoj, i bivšoj bivšoj vlasti, o pojedincima, ali moramo da pokušamo da budemo bolji deo društva, jer nema moralnih kategorija koje se mogu zakonom ustanoviti.
Moral je ono što se nosi iz kuće, iz porodice, ili ga imate ili ga nemate, ili ste časni ili niste, ali možemo da pokažemo mi ovde u Skupštini, pre svega, i one koje budemo birali, da se isplati biti pošten. Nije uvek dobro biti nepošten i imati loš odnos prema društvu i zemlji u kojoj se živi.
S tim u vezi, nekoliko stvari koje se meni čine kao dobra napomena kreatorima zakona u smislu da ovaj zakon mogu da poprave. Dakle, ovaj zakon ne može biti zamena za one zakone koji već postoje u našoj pravnoj regulativi.
Ne mogu biti zamena za one zakone koji se zbog raznoraznih propusta nisu primenjivali ili onaj ko je trebalo da primenjuje to nije radio. Dakle, mislim pre svega na Krivični zakon, koji u nekom delu već tretira problem korupcije i kriminala, nepotizma, pod imenom zloupotreba položaja.
Ako tužilac svoj posao ne bude radio i dalje, kao što nije radio ni ovaj prošli, ni njegovi prethodnici, nećemo moći da se adekvatno izborimo sa ovom tematikom, naprosto zato što ovaj zakon ne može da ima ulogu sankcionisanja, već samo da moralno i javno prozove i osudi one koji su se usudili da se obogate na račun našeg naroda. Molim da se poslanici smire.

Ja sam vas stalno slušao kada ste govorili, pa molim za malo pažnje. Vidim da su važne stvari u toku.
Dakle, ti nadležni odbori koji se formiraju ne smeju biti posebne ustanove koje treba da zamene zakone ili sudove. To im ne sme biti namera, ali se ti odbori moraju baviti jednom stvari koja je po meni suštinski važna, a to je da se staraju o tome da funkcioneri kojih se tiče ovaj zakon zaista prijave svu imovinu koju su dužni da prijave po ovom zakonu.
Već samo to po sebi je dovoljno težak zadatak, jer niko ne može da zna unapred da li će svako ko je dužan prijaviti zaista celokupnu svoju imovinu, a ne samo on, nego i srodnici po pravoj i pobočnoj liniji. Zaista je teško ponekada brata, sestru, ujaka, ujnu, čak i naterati da prijave svu imovinu, ali opet to zakon mora da reši na jedan način. Ne može da ga reši drugačije, nego da obaveže i te ljude da to prijave.
S tim u vezi imamo jedan mali problem koji je politički, koji nije vezan za sam tekst ovog zakona. Mi nismo imali još uvek pokrajinske izbore u Vojvodini i može nam se desiti, na to upozoravam ovog puta, da aktuelna garnitura na vlasti u Vojvodini, koja je izgubila sav mogući legitimitet, dođe u situaciju da primenom ovog zakona oni izaberu pokrajinski odbor koji treba nekome da govori da li je on radio moralno ili nije.
Sada je zaista teško razumeti da Čanak i ta ekipa može da ima to moralno pravo i da oni odlučuju o sastavu tog odbora. Ako to nije moguće sprečiti, jer izbori još nisu održani i biće verovatno održani tek u septembru, onda apelujem na kreatore ovog zakona da nađu način, pošto se garantuje stalnost funkcije od pet godina, da se ti ljudi u novom sastavu Skupštine zamene, jer bi se time taj problem rešio.
Mora se imati u vidu, ako već pokrajinska i skupštine opština u lokalu određuju sastav tih odbora, da iza toga stoji volja građana, a ne ono što je bilo pre tri godine.
U našem društvu postoji jedno nepisano pravilo, svedok sam već dugi niz godina, a to je da po pravilu niko nije kriv, a para nema nigde. Znači, za neko vreme kao građanin, a ne kao poslanik ceniću ovaj zakon po tome koliko je zaista uspeo da sačuva novca u kasi ove države, koliko su ti ljudi u tim odborima uspeli da se izbore sa korupcijom i kriminalom.
I to ću da cenim po tome koliko je ljudi na neki način, ponavljam, sprečeno u tome da se okoriste o javnu kasu i novac svih građana ove zemlje. Samo to će biti moguće oceniti kao ili dobro ili loše. Sam zakon po sebi nisu garancija da taj neki odbor može da reši problem sa kojim se suočava.
Ponavljam na kraju, mi ćemo da glasamo za ovaj zakon, u načelu, a glasaćemo ako budu amandmani koje smo podneli i koje su drugi podneli ispoštovani i za zakon u celini.
Na kraju želim samo da vas upozorim da zaista nije adekvatno da sekretari i članovi odbora imaju toliko veće plate od ostalih, mislim na funkcionere koji su birani posredno ili neposredno, jer veliki novac koji se dobija za vršenje funkcije u odboru nije garancija sama po sebi da je taj neko moralan u tom smislu da je samo to prepreka i da se on neće o tu funkciju okoristiti.
Eto, toliko od mene, nadam se da sam vas na neki način upoznao sa nekim našim stavovima i da je ovaj zakon time poboljšan. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, uvažene dame i gospodo, obraćam vam se kao poslanik Narodne demokratske stranke, sa liste DSS. Mi ćemo da podržimo ovu tačku dnevnog reda, kao i narednu tačku – petu po redu, jer smatramo da je neophodno da se ova oblast uredi i da se spreči svaka moguća vrsta zloupotrebe.
Na osnovu izlaganja koja su ovde izrečena, potpuno je jasno da je Ustav po ovom pitanju neusklađen. To je gospodin Aligrudić veoma lepo objasnio. Na osnovu toga, svako drugo tumačenje, po nama, izlišno je i nije tačno. Dakle, ako je to već tako, onda ostaje v.d. predsednik, ukoliko predsednik nije izabran, nakon neuspešnih izbora mu ostaje pravo da on sam odabere rok nakon kojeg može da raspiše ili ne raspiše predsedničke izbore. To je dovelo u prošlosti do velikih zloupotreba.
U ozbiljnoj državi, gde ozbiljni ljudi vode računa o tome, to se ne dešava, zbog toga što se svaka praznina u zakonu ili u Ustavu tako ne zloupotrebljava. Ali, ako imate lošu vlast koja vodi računa samo o sebi, onda ta praznina može da bude i razlog da se sa izborima odugovlači i da se oni prolongiraju. Dakle, ukoliko bi se usvjanjem ovog predloga ustanovio rok od maksimalnih 60 dana, time bi se ta zloupotreba sprečila. To je najvažniji razlog zbog kojeg treba glasati za ovaj predlog.
Samo bih vas podsetio da je u prošlosti gospođa Mićić, po nalogu poslanika DOS-a, zna se kojih poslanika DOS-a, iskoristila ovo pravo da prvo falsifikuje sam tok izbora i pored toga što je, u to sam ubeđen, izašao dovoljan broj građana na izbore i uz pomoć Izborne komisije i uz pomoć spiskova koji su bili falsifikovani ubedila građane da taj broj nije prelazio 50 posto. Na osnovu naknadnog uvida je bilo vrlo jasno da je taj broj prvog puta bio iznad 50 posto, ali to je bilo, nažalost, nemoguće dokazati.
Opet ponavljam, svaka vlast koja vodi računa o sebi a ne o državi, ima, uz pomoć ovakvih praznina u Ustavu i zakonu, mogućnost da vrši zloupotrebe. Opet kažem, ovim se to sprečava. Takođe, oni koji govore da je ova tačka neophodna i da je treba izbaciti zbog toga što se u petoj tački ukida cenzus, nisu u pravu, jer niko ne može da zna da li će ta tačka da bude usvojena ili ne. Ko zna, možda neko odustane, možda ne bude usvojena i zbog toga je, preventive radi, zaista neophodno ovu tačku usvojiti.
Kada govorimo o tome ko će da pobedi, a mi smo čuli ovih dana da je gotovo izvesno da je pobednik gospodin Tomislav Nikolić, samo bih vas podsetio da niko ne može da zna ko će da pobedi. Možda pobedi gospodin Marijan Rističević, možda neko drugi, ali ono što je potpuno jasno je: do sada, na svim izborima za predsednika Srbije koji su bili neposredni, od 5. oktobra, pobeđivao je uvek jedan isti čovek, a to je predsednik DSS dr Vojislav Koštunica. Zaista nemam nijedan razlog da ne verujem u to da bi se to ponovilo ukoliko bi ti izbori bili raspisani, a biće raspisani, u to budite potpuno ubeđeni.
Biće raspisani u roku od 60 dana, kada se ovaj zakonski predlog usvoji. Ukoliko tako ne bi bilo, ostao bi cenzus od 50%, koji bi bio velika prepreka da se ti izbori na pravi način sprovedu. To bi nas uvelo, znate i sami, u velike troškove koje niko ne želi. Dakle, treba se obezbediti na pravi način i mi ćemo zbog toga da podržimo ovu tačku dnevnog reda.
Kažu radikali da su najjači, da su jaki i da je njihova pobeda gotovo izvesna. Tačno je da imate najviše poslanika u ovom sazivu, ali možda ne znate zbog čega imate najviše poslanika. Reći ću vam. Imate najviše poslanika zbog toga što vas mi u kampanji nismo napadali dovoljno. Mi smo napadali Demokratsku stranku zbog toga što su bili na vlasti i jer su bili najveća prepreka promenama u ovoj zemlji, ali nemojte biti ubeđeni da u toku narednih kampanja nećemo da obraćamo pažnju i na vas i da ubedimo građane da vi niste alternativa i da niste bolji od nas. Budite ubeđeni da se onaj koga mi napadamo nije proveo dobro do sada, ma o kome se radi.
Dakle, budite ubeđeni jer ćemo se boriti vrlo žestoko, vrlo argumentovano i koristićemo sve moguće prilike i šanse da ubedimo građane da smo u pravu. U to budite ubeđeni. Vi ste koristili ovu govornicu ovih dana za jedan vid kampanje, i to je potpuno u redu, ali nije u redu da se napadaju kolege da krše Poslovnik ili dnevni red, a vi ste bili ti koji ste govorili o svemu, ali samo ne o dnevnom redu. Govorili ste o zlatu i bakru u Boru, o upadima u opštinu Ub, govorili ste o milion drugih stvari, a vas zbog toga niko nije ni ometao ni prozivao. Takav vid zloupotrebe je takođe kršenje Poslovnika.
Ako govorimo o poštovanju Poslovnika, ja vas molim da se vi, koji se stalno na moral pozivate, a moralno nije ono što se mora, nego ono što je po savesti, ubuduće kada govorite o nekoj tački dnevnog reda, držite dnevnog reda, da govorite o tome, da ne pominjete stvari kao što je vlada, kao što je bilo šta drugo što nije na dnevnom redu.
Hoćete vlast, a ja verujem da ovde među vama nema dve trećine poslanika koji mogu da svojevoljno izađu za ovu govornicu i da kažu ono što žele i hoće.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Karaičiću, nema razloga da se vređaju poslanici nijedne poslaničke grupe.)
To je moje mišljenje. Govorite o Vlasotincu, o Đoši i o 50% u Vlasotincu, a znate i sami da te izbore nije dobio ni predsednik odbora u Vlasotincu, ni bilo ko drugi, nego eventualno gospodin Šešelj, Toma Nikolić ili Vučić, ali nemojte se onda na njih pozivati kada je u pitanju bilo koja opština u Srbiji, nego kažite da nemamo bolje ljude, mi smo stranka koja ima pet ljudi. Kako takva stranka može da ima vlast? Ne može.
(Predsedavajući: Molim sve poslanike za pristojno ponašanje, biće replika sasvim sigurno, a još jednom, gospodine Karaičiću, molim vas bez vređenja poslanika. Držite se teme.)
To je moje mišljenje. Ovde je za ovih mesec dana nepunih, koliko traju sednice, rečeno mnogo toga, ali verovatno najbolja izjava, u smislu da karakteriše proteklih deset godina, došla je iz usta gospodina Tomislava Nikolića. On je, ako se dobro sećam, u jednoj replici ne znam kome iz DS-a, čini mi se gospodinu Tadiću, rekao – ne, mi smo podržavali manjinsku vladu 1993, a vi ste podržavali, dakle DS, 1995. To je suština. I radikali i DS su podržavali SPS, svako u svoje vreme, kada je SPS bio veoma jak, moćan, dok smo se mi i DSS borili svim silama da taj režim srušimo; i da nije bilo nas, danas ne bi bilo vas 82 ovde i vas 37. Jedina stranka koja nije sarađivala ni javno ni tajno sa SPS-om je DSS i oni koji nisu tada postojali.
Kada govorite, molim vas završavam, sve je istina, o vladi nemojte da napadate vladu koja još nije formirana, koja još ne postoji, i dobro znajte da ukoliko se desi, ne daj Bože, da ta vlada ne uspe u onome što mora da se uradi neće biti nikome dobro u ovoj zemlji i neće niko moći da ispravi ono što je radio SPS deset godina i DOS tri godine. To znate isto koliko ja i molim vas da to imate uvek na umu zbog građana Srbije, a ne samo zbog vaše stranke.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo, pre mog izlaganja, molim vas da se malo na jučerašnju raspravu osvrnemo. Zaista smatram da rasprava kako je juče tekla nije dobra; niti je SPS taj koji brani radnike, niti je DOS taj koji treba da brani poslodavce i da pominje Severnu Koreju itd.
Ono što je moja namera danas je da vas uverim u nekoliko stvari, a prva je da je ovaj zakon koncepcijski zaista ideološki. Jeste dobar, podržavam 90% onoga što je napisano, ali sam ubeđen da takav zakon danas u našoj zemlji nije primenjiv i hoću da argumentujem sa podacima do kojih sam došao.
Dakle, ako hoćemo da menjamo naše društvo i ovim zakonom to je poželjno, ali to ne možemo učiniti sa ljudima koji su decenijama vladali našim fabrikama, društvenim firmama, na način koji je samo komunizam dozvoljavao. Ne važi pravilo - svačije, to je ničije - i ne mogu da shvatim da ti ljudi preko noći ovim zakonom postaju poslodavci. Ne mogu da shvatim da niko nije vodio računa o tome da je, ako već pominjemo Češku i Poljsku kao primer, tamo pre ovog zakona o tranziciji donet zakon o lustraciji, a to znači da rukovodioci koji su dugi niz godina upropaštavali društvene firme nisu imali pravo da se 10 godina bave tim poslom, upravo iz razloga koji sam naveo.
Molim vas, ako to ne uzmemo u obzir, dolazimo u situaciju koja je zaista paradoksalna i apsurdna: da ljudi koji sa tržištem i tranzicijom nemaju veze odlučuju o tome gde se usmeravaju firme; odlučuju o strateškim partnerima; odlučuju o tome gde će njihovo preduzeće da ide i kojim putem. Pri tom, naravno, radnici koji su štrajkovali svih ovih deset godina na naše pozive strahuju od toga da bi ti isti ljudi, koji su pre 5. oktobra uvodili radne obaveze, proglašavali neke bivše predsednike za narodne heroje, i veze nemaju sa tržištem, mogli da ih iz puke osvete izbace sa posla, ne zbog njihove radne nesposobnosti, nego iz razloga koji su zaista čisto politički.
Moja teza je da ne mogu komunistički kadrovi da vode privredu kao poslodavci, a ima ih u svim opštinama. Kasnije ću pomenuti opštinu Užice, iz koje dolazim, kao vrlo dobar primer za ovo o čemu govorim. Svako od vas sigurno zna veliki broj tih direktora koji su dugi niz godina upropaštavali fabrike i koji nažalost nisu očišćeni na način koji je zakonski bio moguć.
Ne govorim o tome da je neko od njih bio u SPS-u, JUL-u, da je krao ili nije; možda jeste, možda nije. Govorim o tome da postoje podaci i dokumenta koja kažu da su neki od njih došli na čelo tih fabrika 90-tih godina, dakle prošlog veka, koje su na tim računima imale svote od nekoliko miliona maraka ili dolara, a da su nakon njihovog odlaska sa čela firme, ili nažalost ostanka i dan-danas, ti računi debelo u minusu ili na nuli.
Dakle, nemoguće je da bilo ko pomisli da ti kadrovi mogu ovaj zakon da sprovode. Opet kažem, tekst zakona nije loš, ali je neprimenjiv sa ovakvim kadrovima. Dugo sam merio i razmišljao o tome da li će privatnici, koje ovaj zakon zaista treba da zanima i za koje je dobar, imati više koristi od ovog zakona ako se on sada usvoji ili će naša država imati veću korist ako se on ne usvoji. U tom vaganju sam odlučio da apelujem na vas da ovaj zakon ne usvojimo upravo zbog toga da država svojim odlukama stane na put takvim ljudima.
Pomenuo sam nekoliko mogućnosti: zakon o lustraciji, zakon o tranziciji, a takođe vas opominjem da dok god postoji društvena svojina kao takva ne može biti govora o tržištu, o utakmici na način kako to Zapadna Evropa radi već dugi niz godina. Jer, opet ponavljam, ti ljudi ne razumeju o čemu se radi.
Ne mogu da shvatim da se sindikati, koji su se bavili polutkama, ženskim hulahop čarapama, preko noći zalažu za radnička prava. Nije mi intencija da zbog njih budem protiv ovog zakona, već mi je namera da upozorim da ljudi kao što je, evo samo vezano za Užice, Dragan Subotić - Valjaonica bakra, Milovan Ćorović - Valjaonica aluminijuma, Rade Zagorac - TP Koža, koji su dakle upropastili te fabrike, ne mogu da budu poslodavci ni na koji način.
Mogu biti formalno, ali ne mogu biti suštinski jer je to protiv ovog naroda, protiv ove zemlje i na kraju, naravno, protiv interesa tih radnika, koji su mnogo puta zbog njih bili ugrožavani, pre svega politički, izbacivani sa posla. Oni su se odazivali na naše pozive i dočekali su 5.oktobar, znate i sami, sa velikim nadama, a ne da danas dočekuju ovaj zakon sa strahom da će ih ti isti direktori, taj isti Rade Zagorac, isti Dragan Subotić, da otpuste sa posla. Ti ljudi su imali monopol na izvoz bakra. Bakar je strateški proizvod ove zemlje. Imali su pravo da raspolažu tim proizvodima na način kao da je njihov. Imali su pravo da oni postavljaju upravne odbore, a ne oni njih. Imali su pravo da rade šta hoće i za to nisu kažnjeni. Molim vas, to je propust ove države. Nije to propust tih radnika ili tih ljudi koji sede kod kuće i ovo posmatraju.
Prema tome, suviše je dubok i suviše je veliki problem da bi se jednim zakonskim aktom on rešio. Molim vas, ljudi i njihove sudbine su zaista važniji od mesec - dva dana, koji će se zaista možda izgubiti ako se ovaj zakon povuče iz procedure, pre toga usvoji zakon o tranziciji ili o lustraciji, pa se reši taj problem. Treba da budemo sigurni da će neki mlađi ljudi iz inostranstva, ne kao ja, ne bojte se, nego mlađi ljudi iz inostranstva koji su završili adekvatne škole, njih zameniti, jer znaju posao, znaju o čemu pričaju, znaju o čemu govore. A ne da ljudi koji su, opet kažem, više decenija imali svu vlast, postaju preko noći poslodavci, samo zbog toga što neko ko je pisao ovaj zakon nije vodio računa o redosledu događaja i o tome da, kada pominje Poljsku i Češku, ne može da pomene jedan deo, a da izostavi mnogo važnije zakone koji su pre toga usvojeni.
Dakle, čitava rasprava o kojoj govorim na neki način me je podsetila na to da se jedni eto upinju da dokažu kako su radnici tobož ugroženi. Nisu ni manje, ni više ugroženi samim zakonom. Više su ugroženi pogrešnim ljudima, njihovom svemoći i samovoljom, kojima ni nova država nije na put stala, a sa druge strane verujem da će privatnici, koji zaista čekaju ovaj zakon sa velikim nadama imati razumevanja za ovo što govorim. A to je da država mora, pre nego što krene sa ovim zaknom, da ukine društvenu svojinu, da postigne mnogo toga, u smislu zakonske regulative, pre nego što kaže - eto, mi smo i zakonskim aktima spremni i sposobni da regulišemo ovu materiju na način koji je evropski, demokratski i podrazumeva zapadnu demokratiju kojoj težimo.
Molim vas, i suviše je veliki problem, i suviše je realan da bi se pred njim žmurilo. Ne mogu pred njim da žmurim, jer su me ljudi u Užicu i u drugim gradovima upozoravali i molili da ovo kažem. Rekao sam ono što sam imao. Na vama je da budete vojnici svojih partija ili da kažete - eto, sačekaćemo još par meseci, donećemo onda ovaj zakon i biće mnogo bolje za nas, i za radnike i za poslodavce, ako to vreme sačekamo.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo, meni je jako teško da govorim, nakon ovog incidenta, ali je valjda narod video ko šta radi i ko šta misli. Ne bih se vraćao na prošlost, narod je rekao to na izborima, ali mislim da se ovaj zakon, hteli mi to ili ne, vraća u prošlost, jer smo se mi obavezali i u kampanjama pre ovih izbora, i svaki put na mitinzima širom Srbije, da upravo tu prošlost otkrijemo, razotkrijemo i da kažemo narodu istinu o tome šta je ko radio ovih deset godina.
A verujem da ne postoji oblast koja je toliko mistifikovana kao što je oblast kriminala. I da je to samo bio kriminal sam po sebi, da je neko krao, to bi se pre ili kasnije dokazalo pred sudom, i one službe koje su za to nadležne, one bi to radile. Međutim, postoji mnogo gora stvar i važnija od toga, a to je što je vlast koristila taj sistem vrednosti, upropastila ga, i od svakog od nas činila kriminalce. Zaista ne znam nikoga ovde od nas ko nije bar jedanput promenio na ulici 100 maraka, ko nije nešto uradio, što je bilo protiv zakona, formalno.
Naravno, to je dovelo do toga da narod razmišlja po onom principu, ako mogu da malo iskoristim ovaj sistem, a verovatno nije strašno da neki ministri, neki ljudi koji su u vlasti, da to rade na mnogo većem nivou. Naravno, taj period je iza nas, na svu sreću. Ovaj zakon, sam po sebi, mislim da ima dosta manjkavosti zbog toga što ovaj zakon delom ne garantuje, barem meni, da će svi oni ljudi, koji su stekli na privilegovan način ekonomsku korist, biti dovedeni pred lice pravde, da odgovaraju.
Ali, bilo je drugih načina. Bilo je načina da se dovede zakon o poreklu imovine, bilo je i drugih mogućnosti, ali ovo je za mene dobar početak, dobar prvi korak, ali ovaj prvi korak nije dovoljan i ukoliko iza ovoga ne usledi krivična odgovornost, zaista nemam nameru da pričam o tome kako neko, kupujući devize po šest dinara, nije kršio zakon. Naravno da on nije kršio zakon formalno, ali taj zakon je donet na način koji je ovde vrlo poznat, vlast koja je bila kakva je bila, donela ga je, a gde to piše u Ustavu da je dobro i da se može krasti, da se neko može na tuđoj muci bogatiti.
To ne piše ni u jednom ustavu, ni u zakonu, nije to priča o protivustavnosti ovog zakona, o tome da je ovo ledž specialis, jeste ledž specialis ako se gleda samo formalno- pravno, ali molim sve one koji se pozivaju na prava, na formalnosti, ja ću ih povesti po Srbiji da pogledaju te kuće, te vile, te automobile onih ljudi koji su imali pre 10 godina vrlo malo toga ili gotovo ništa od svega toga i kako je moguće da čovek koji je prijavio platu od 200 maraka, 300 maraka, 500 maraka, plaća na to porez, da ima toliko automobila, vila itd, a da nije kršio zakon.
Dakle, nije samo stvar u tome da li je neko kršio zakon ili ga nije kršio formalno, mnogo je važnija stvar da se pravda, ta nasušna potreba našeg naroda do kraja istera. Ne očekujem da to bude danas ili za pet meseci, za godinu dana, ali očekujem da ova država zaista ovim zakonom pokaže da ima ozbiljne namere. Ne bih licitirao o tome da li jeste ili nije, ali od danas pa nadalje, očekujem da gospodin Radović, koga niko od nas ne zna kako izgleda, i to je jako dobar početak, da on za par meseci ovde dođe i da kaže, to su ti iznosi, to su ti ljudi, to je taj novac koji je neko stekao na krvi i znoju svog naroda.
Kao što znate, postoje simboli raznih vrsta moći, političke moći, to je bio gospodin Milošević, a on je u zatvoru. Ali, za mene je simbol ekonomske moći, i to je zaista moj lični stav, simbol te ekonomske moći je gospodin Bogoljub Karić. Dok god ova država ne bude našla za shodno da taj problem tretira tako, da makar i on malo odgovara i da objasni, ne samo nama, nego građanima, kako je to on stekao, taj novac, kako je dobio pravo da osnuje "Mobtel", kako je dobio pravo da osniva raznorazne fakultete itd, i dok god se to ne bude dogodilo, neka bude i za pet godina, nije kasno, neće biti moguće reći da je ova država stala na svoje noge, da je demokratska i da je ona kakvu mi zaslužujemo.
Zaista, ovo nije poziv na osvetu ili na revanšizam, ovo je samo poziv i moj zahtev, a to sam govorio i na raznoraznim mitinzima i tribinama, dobijao sam kao i svi vi ovde iz DOS-a uvek velike aplauze. Zahtevam samo da se niko ne provuče, da ovaj zakon bude početak jednog novog doba koji će svakoga onoga ko se okoristi, ne samo o zakon, jer mnogi to nisu, nego o elementarni moral, dakle, da svaki odgovara pre ili kasnije. Zahvaljujem.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo kolege poslanici, dame i gospodo ministri, ovo ću vam govoriti, ali ne kao poslanik, već kao mlad čovek koji smatra da je ova tema bila mnogo puta izgovorena od ljudi koji su najmanje imali pravo da govore o tome. Kao mlad čovek, zato što smatram da ovo nije stvar politike, a vama gospodine Ivkoviću ne verujem kada kažete da ste vi ovaj zakon predložili zbog toga što o mladima brinete, već zaista verujem da je reč o hipokriziji i to najgorem mogućem obliku hipokrizije. Pored toga, mislim da je ovaj zakonski predlog loš i to zbog onih stvari o kojima su govorili moji prethodnici, ali i zbog nekih stvari koje bih ja pomenuo i dodao.
Dakle, pre svega kada govorimo o alkoholizmu, drogama i sektama, ne može zakonski predlog da se bavi jednom grupom ljudi, već treba da uzme u obzir i starija lica, i žene sa decom, i hendikepirane, jer ispada po vašem predlogu da su oni zaštićeni, da tome nisu podložni. Ne može država da reši takav problem samo tako što bi zakon donela, usvojila i - puj pike ne važi. To je stvar koju država radi ili ne radi godinama, decenijama, bori se, a ne tako što to neko koristi za svoje svrhe, pre svega političke.
Dakle, kada vi o tome govorite, niste dali odgovor na to kako čitavo društvo, ne samo mlade koji jesu najugroženiji, ali nisu samo oni, od vas pre svega da zaštitimo, kako ćemo od vas da ih zaštitimo jer ste vi, kada govorite o sektama, ti koji imate sve oblike sekti. Vi ste grupa koja obmanjuje, koja je stvorila partijski vrh koji koristi svoje članstvo da ih izrabljuje, koristi na svaki mogući način, pre svega finansijski i vi biste bili na osnovu tog zakona, zabranjeni, pre svega vi. Droga, molim vas, vi ste pravili godinama gerijatrijsko društvo, društvo staraca, vi se plašite mladih ljudi, energije, novih ideja, vi ste ih terali iz zemlje. Grad iz koga dolazim, a to je Užice, je postao upravo grad onih mladih ljudi koji nisu videli perspektivu ili Beograd, pa neke studije, ili inostranstvo, ili ostati u gradu pa alkohol, pa droga i ko zna šta. Za to ste vi zaslužni. I ne samo Užice, nego i svi drugi gradovi u ovoj Srbiji.
Taj zakon, gospodine Ivkoviću, ne može da poništi učinke vaše vlasti za ovih 10 i više godina, ne može, ma koliko se vi trudili i oblačili lepa odela i šminkali se i kupali se. Ne može, zaista ne može. Zatim, nisam nameravao da govorim o ovome na ovom mestu, ali zaista moram. Ja sam gospodine Ivkoviću imao, kada je vaš predsednik došao na vlast 13 godina. Dakle, više od pola života sam proveo pod vašom vlašću. Imao sam snage, sreću da se borim protiv vas, i to koliko sam mogao i imao vremena i pogotovu u poslednjih pet godina. Mnogi nisu imali, mnoge ste poslali ispod zemlje...

Molim vas, govorim o temi.

Znači, mnogo je bilo žrtava, gospodine Ivkoviću, da biste vi tako olako govorili o mladim ljudima. Zaista nisam advokat tih ljudi, ali ne možete meni da govorite o zaštiti maloletnika, svih ovih godina. Zaista to zvuči licemerno. Dakle, to društvo staraca koje ste vi pravili i koje je srušeno 5. oktobra imalo je svoje konsekvence, jako opasne. One su alkohol, droga i verske sekte. Očekujem da ova država preko svojih krivičnih zakona, da Ministarstvo vera preko svog zakonskog predloga, da se pozabavi ne samo tim stvarima, već i Televizijom "Pink", nego i nekim Zorkama, vidovitim i da policija može da ih goni, ne po prijavi nego ... (latinska izreka) po dužnosti, a o tome niko od vas nije razmišljao. Samo napiši zakon, predstavi ga, DOS odbije, a mi u novine da se hvalimo time.
Nije baš to tako lako, gospodine Ivkoviću. Verujem da Ministarstvo o tome razmišlja na ovaj način, da se daju policiji veća ovlašćenja i da se zaista ovaj problem reši u korenu. Ne može niko da vodi računa o redu i zakonu osim policije.
Zatim, gospodine Ivkoviću, zacrtao sam sebi tri stvari koje su vezane za politiku. Prvo, da zajedno sa drugima učestvujem u tome da vašeg vođe više nema i da bude upravo tamo gde je sada. Druga stvar, da se promeni ovaj nakaradni sistem koji ste vi stvorili, pre svega sistem vrednosti i odnosa, o kojem su govorili neki moji prethodnici, ali treća stvar koju sam sebi zadao nakon 5. oktobra, da nijednu stvar koju ste vi uradili za ovih 10 i više godina ne zaboravim. Garantujem vam da iako postoji slabost u DOS-u, iako postoje nesuglasice, promašaji i propusti koji su posledica ne loših namera, nego drugih stvari, okolnosti koje su objektivne, garantujem vam da nijednu stvar koju ste uradili, ni pucanje u Knez Mihailovoj dok je trajao kontra miting, ni vešanje dece za noge u Vladičinom Hanu dok su tamo imali manifestacije Otpora, ni onih mnogo mrtvih i žrtava koje ste napravili, neću zaboraviti i da ću vas stalno, za godinu dana, za dve godine, za pet godina na to podsećati, samo zbog toga što mi je drago da vidim, kako upravo sada te knedle gutate vrlo velikim intenzitetom.