Dame i gospodo, poštovani prijatelji, možda je teško tačno definisati kako izgleda situacija u Novom Sadu posle 29. novembra. Ali, verujem da je svima dovoljno dobro poznato kako je izgledala situacija u Novom Sadu od trenutka kada je Liga socijaldemokrata Vojvodine, zajedno sa DS-om, uzela vlast i, praktično je, protivno svim moralnim rezonima, protivno svim ljudskim standardima, a kamoli potrebama Novosađana, vršila evo četiri godine.
Nadam se iskreno, u interesu Novog Sada, u interesu svih nas u Vojvodini, da ćemo vrlo brzo doći u priliku da konačno oslobodimo i Autonomnu Pokrajinu Vojvodinu od vlasti koja ne zaslužuje (aplauz) poverenje građana Vojvodine.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, posle niza stavova koji se, praktično, odnose na iznošenje partijskih ili usko-stranačkih mišljenja, dozvolite mi da i sam kažem nekoliko reči koje se tiču rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji. Na to na neki način imam i obavezu, s obzirom da sam sam u manjoj ili većoj meri učestvovao u radu Odbora za evropske integracije.
Rezolucija o pridruživanju Evropskoj uniji, koja se nalazi pred nama, jeste ili bi trebalo na određeni način da predstavlja trajno političko opredeljenje naše zemlje, svojevrstan, rekao bih, nadstranački politički imperativ ili jednu ideju o tome kako možemo bolje, temeljnije i uspešnije da definišemo naše i državne i nacionalne interese.
Da bismo to ostvarili, neophodno je to što smo više puta čuli, rekao bih, u najboljim namerama, podsticanje tog dogovora, saglasja, političkog konsenzusa. Kad to kažem, ne mogu a da ne pomislim kako je, u suštini, mali broj onih pitanja za koja je potreban politički konsenzus, kako je njihov broj mali, a ipak kako su ona po svojoj težini i po svojoj ozbiljnosti izuzetno značajna. Obično, kada kažemo da nam je neophodno saglasje, ne možemo a da se ne setimo ustavnog pitanja, recimo, koje smatram lično veoma značajnim u smislu postizanja odgovarajućeg političkog konsenzusa i u ovoj skupštini; pitanja integracija, koje je sada na dnevnom redu i pitanja Kosova i Metohije, oko kojeg smo zauzeli stav u ovoj skupštini i omogućili Vladi da ispuni ono što predstavlja uverenje svih poslanika u ovoj skupštini.
Sve ono što je usledilo kasnije, ovih dana, a što se odnosi na izjave da i neslobodni Srbi trebaju slobodno da izađu na ove izbore, svakako predstavljaju jednu nedoličnu izjavu i primere neodgovornosti koji predstavljaju, na svu sreću, ipak bih rekao, određenu vrstu presedana u našem političkom životu.
Dakle, ostajemo pri mišljenju i pri stavu koji smo u tom smislu doneli ovde, pri onoj odluci da treba rešavati pitanje Kosova i Metohije na jedan demokratski način, u skladu sa onim principima koje smatramo za bitne i u skladu sa nacionalnim interesima do kojih u ovoj skupštini moramo držati.
Kada je u pitanju pridruživanje Evropskoj uniji, voleo bih da svi omogućimo jedni drugima i da ne dopustimo jednoj stranci, dvema strankama, trima strankama ili pojedinim strankama u ovoj skupštini i njihovim predstavnicima da zadrže nekakvo eksluzivno pravo za tumačenje smisla i sadržaja evropskih integracija, procesa pridrživanja Evropskoj uniji.
Duboko sam ubeđen i želim da ostanem u ubeđenju da u ovoj skupštini nema narodnog poslanika koji ne smatra da je proces pridruživanja Evropskoj uniji nešto što treba našoj državi, nešto što je korisno. Ako je to već tako, onda se postavlja pitanje zašto bi to bila sastavnica ili element u političkim programima pojedinih stranaka, a kod drugih stranaka to eventualno ne bi bio slučaj. Koji su to motivi koji nas trebaju u tom smislu podeliti. Zaista sam bio iskrenog uverenja da nećemo doći do situacije da se oko toga podelimo.
Isto tako, smatram da je veoma bitno u političke programe svake stranke uneti to opredeljenje, tim pre što su sve političke stranke koje se nalaze u ovoj skupštini, na određeni način baštinici političke ideologije i političke tradicije Evropske unije i država iz evropskog okruženja.
Kada je u jučerašnjoj raspravi jedan od poslanika Narodne skupštine izašao sa tezom da su u tom, kako je on to aludirao, mračnom 19. veku, stvoreni određeni principi i određene političke tradicije koje ne odgovaraju današnjem vremenu, podsetio bih ga da su u tom pretprošlom veku stvarane srpske političke stranke upravo na temeljima evropske parlamentarne demokratije, evropskih principa liberalizma i demokratije, u okrilju građanske evropske rezolucije i da baštinimo tu tradiciju.
Sve srpske stranke su na taj način nastale, na tim temeljima, i sve su srpske političke elite baštinile evropsku političku tradiciju, gradeći ili pomažući izgradnju svoje države, oslanjajući se na iskustva političkih elita u našem evropskom okruženju.
Ako je već tako, a mislim da tako jeste, onda smatram da su sve ove rasprave koje se odnose na to ko ima nekakvu privilegiju da određuje kako treba da izgleda pridruživanje Evropskoj uniji, koji su to uslovi i interpretacije koje stoje u vezi sa tim, koje treba ispuniti, prilično izlišne i nepotrebne.
Apelovao bih na sve poslanike u Narodnoj skupštini da, bez obzira na određene, manje ili više razložne primedbe koje se tiču teksta rezolucije, još jednom razmisle i da shvate da je ono što stoji u tekstu rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji daleko bolje i korisnije od onoga što je možda moglo biti izostavljeno, da postoji taj koristan prostor, moguć prostor oko koga je moguće postići dogovor, da je ono što stoji u tom tekstu rezolucije daleko bolje nego ono što možda i nije na najbolji način navedeno u tom tekstu.
Imate posebne delove koji se tiču opredeljenosti i insistira se na opredeljenosti Republike Srbije da insistira na očuvanju, rekao bih, funkcionalne savezne države. Imate delove koji direktno upućuju na to da ćemo držati do onoga što predstavlja političku stabilnsot u jugoistočnoj Evropi.
Imate one delove i one odrednice koje se tiču strogog poštovanja ljudskih i manjinskih prava, usklađivanja našeg prava, prava naše države sa tekovinama evropskog prava. Ako pogledate pažljivo tekst rezolucije, videćete da dobre osobine ovog teksta rezolucije uveliko nadmašuju one zbog kojih možemo, a i ne moramo, da vodimo ovako teške rasprave koje često imaju isključivo usko stranački predznak. Ako prihvatimo da je na osnovu ovakvog teksta rezolucije ipak moguće uspešnije definisati strateške interese naše države, onda sam uveren da se oko tog teksta rezolucije možemo dogovoriti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Proroković je uzeo malopre reč, pa nisam stigao da komentarišem nekoliko zanimljivih izjava i insinuacija, koje je poslanik sa liste Srpske radikalne stranke dao sebi za pravo, ili kao ideju, da ovde iznese.
Napad na Vojislava Koštunicu, bez obzira iz kog ugla dolazio, prilično izgleda neobično ako dolazi od strane Srpske radikalne stranke u onoj fazi, u kojoj se ona izjašnjava kao stranka koja naročito drži do državnih i nacionalnih interesa. Mislim da je bila najbolja moguća opcija, ako već hoćete da to istaknete kao jedan argument i primer, da bar Vojislava Koštunicu iz toga izuzmete.
Ali, naravno, pošto ne mogu da utičem na to, jedino bih apelovao, kada već to radite, da činite to na jednom primerenom, parlamentarnom, intelektualnom nivou, kako ne biste na određen način, možda slučajno ili spontano remetili i unižavali ugled ove skupštine. To je moj prijateljski, ako hoćete, apel.
Što se tiče tačke dnevnog reda, kojoj smo se posvetili, sa možda manje ili više razloga, u prethodnim danima, počeo bih od onoga što je u uvodnoj reči predlagač izneo, a to je da od većine u ovoj skupštini, ako sam dobro zapamtio što je tada rečeno, zapravo se ne očekuje da se otvoreno i jasno izjasni protiv agresije NATO pakta, protiv genocida koji je tada izveden - da li kroz oblik namere ili kroz konkretna nedela. Zašto da ne?
Evo, i ovom prilikom, ako dozvolite, otvoreno, sa ovog mesta jasno, definitivno poručujemo i ovde svima vama u Skupštini i svim građanima Srbije da, bar što se tiče nas u Demokratskoj stranci Srbije, otvoreno i jasno osuđujemo agresiju NATO pakta, koja je izvedena 1999. godine, kao zločinački akt agresije protiv našeg naroda i naše države. Otvoreno kažemo, i ovom prilikom, ne skrivajući nimalo, niti držeći do nekakvih tajni, političkih namera da u toj agresiji, u tom zlodelu, koji je učinjen nad našom državom, ima genocidnih namera ili čak nedela.
Dakle, kao što vidite, nije sporno, osuđujemo agresiju - i jedni i drugi, i vi koji insistirate da se donese ova rezolucija. Prema tom načinu donošenja rezolucije ili prema takvoj meri i mi imamo određene rezerve. Pa šta je onda uopšte sporno? Sporno je, možda bih mogao reći samo u jednoj rečenici, a da se potpuno razumemo, što imamo različito shvatanje u odnosu na vas, koji se tiče nadležnosti savezne države, državne zajednice ili države, kako to volim da kažem - Srbije i Crne Gore i nadležnosti države članice - Srbije, države članice te savezne države. To je, zapravo, jedino u čemu se sporimo. Drugog spora nema.
Zanimljivo je, međutim, ono što je predlagač izneo, isto tako u tom uvodnom delu obrazloženja svog predloga, da se glasa za ovu rezoluciju kada je rekao da će oni koji ne izglasaju rezoluciju rasrditi građane Srbije, a da neće umilostiviti gospodare. Odmah ću vam reći, sasvim otvoreno, nemamo nameru, nije nam ni na kraj pameti da srdimo građane Republike Srbije. Ali, isto tako, ne želimo ni na koji način, po svaku cenu, da se dodvoravamo građanima Srbije uoči lokalnih i pokrajinskih izbora, verujući da će na taj način biti postignut bolji rezultat.
To kažem kao predstavnik Demokratske stranke Srbije u Novom Sadu i u Vojvodini, koja je sve vreme vodila izrazitu državotvornu, nacionalnu, demokratsku politiku i koja ima pravo to da kaže ovde. To svi oni u Vojvodini i u Novom Sadu, koji znaju tu politiku, koju sam i sam predstavljao, nema razloga ni jednog trenutka da sumnjaju.
Dakle, razlikujemo se jedino što se tiče nadležnosti. Razlikujemo se što se tiče toga ko zapravo predstavlja slugu, a ko predstavlja gospodara. Možda možemo svoje državne i nacionalne interese braniti, ponekad uspešnije, na jedan moralni način, zavisi koliko smo za to sposobni.
Ali, u svakom slučaju, jedna je stvar važna - kada govorimo u tom kontekstu sluge i gospodara, vezano za ova pitanja koja su ovde navedena i potegnuta - da treba pronaći nešto, koliko je to moguće, kao narod koji je prilično uzdrman svim ovim dešavanjima u prethodnoj deceniji, jedan okvir, jedan kontekst realne politike, u okviru kojeg ćemo pokušati da ostvarimo ono što je državni i što je nacionalni interes.
I da se ne sporimo oko toga da nam je naneta ogromna nepravda, da je zločin i agresija nad našom zemljom bila lišena uzusa i standarda međunarodnog prava, da je bila brutalna, bestijalna, da je značila i donela mnogo materijalnih žrtava i da, na kraju krajeva, bar onaj deo štete koji se može nadoknaditi, a to je materijalni deo, ni za koga nije sporan. One druge žrtve, koje se ne mogu više nadoknaditi, nadomestiti, o tome možda više ne možemo govoriti.
Treba možda reći da, u kontekstu svih ovih problema koji su vezani za raspravu o rezoluciji, treba biti načisto u nekim stvarima. To je možda suština svih ovih rasprava koje smo ovde vodili. Ovde ću ponoviti: niti se tužba povlači, niti se zločin zaboravlja.
Mi u Novom Sadu ne možemo da zaboravimo zločin, sve i kada bih hteli iz ne znam kojih psiholoških razloga da ga potisnemo, jer nas na to svaki dan podseća zgrada srušene televizije, bombardovana Rafinerija, porušeni i neobnovljeni mostovi, zahvaljujući vlasti u Novom Sadu, Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ta nesposobna vlast nije bila u stanju ni to da uradi - da popravi, bar te rane otvorene da zaleči, na taj način da se legitimiše kao odgovorna vlast u Novom Sadu.
Prema tome, to su neke stvari koje nisu nimalo sporne.
Na kraju, i pamćenje, nije vezano samo za 1999. godinu. Znate, Novosađani pamte sve. To što pamte je i nešto preko literature, a ne samo preko svog životnog iskustva. Mislim tu i na ono bombardovanje od pre vek i po, kada su sa Petrovaradinske tvrđave neke druge soldateske bombardovale novosadsku varoš i sravnile je do temelja. Tako isto pamtimo i ovo bombardovanje, koje nije bilo ničim opravdano i racionalno se nikako ne može pravdati.
Kada imamo sve te stvari u vidu i mi u Novom Sadu, mi Novosađani, koji to ne zaboravljamo, vrlo to dobro pamtimo, kao i svi drugi građani Vojvodine i Srbije, dolazimo do toga da se osvrnemo šta to praktično znači što se tiče funkcionisanja institucija u ovoj zemlji, tj. kako se najvažnije institucije u ovoj našoj zemlji odnose prema tom pitanju.
Vlada Republike Srbije sasvim je otvoreno i jasno istupila sa stavom da se tužba neće povlačiti. Ako tome još dodamo i neku vrstu mog ličnog i uverenja mojih kolega poslanika da će Međunarodni sud pravde u Hagu izaći u susret opravdanoj tužbi koju je podnela naša država, onda zaista ne vidim zašto bismo se dalje oko ovih pitanja sukobljavali, razmimoilazili.
Najzad, rekao bih da, bez obzira na izjave Vuka Draškovića, koje su date sa mesta ministra spoljnih poslova, pa, prema tome, imaju objektivno izvesnu značajnu političku težinu, one ne smeju i ne treba ubuduće da budu preokupacija ove Narodne skupštine.

Dame i gospodo, problematika sukoba, nesaglasja, rekao bih, između ličnog i javnog ili opšteg i ličnog interesa nosilaca javnih funkcija, gotovo redovno u našoj političkoj tradiciji ili ako hoćete u našem narodnom shvatanju rešavana je nažalost u korist ovog drugog. Razloga za to je više, a broj primera nije moguće zaokružiti, jer mnogi slučajevi su brižljivo sklonjeni od uvida javnosti. Neretko, upravo zbog toga smo primorani da se prema imenovanju onih koji ne drže do opšteg interesa odnosimo iskljčivo u zavisnosti od političke opcije koju zastupamo, pa i u ovoj skupštini.
Ipak, sa velikom sigurnošću danas možemo zaključiti i ustvrditi da je vlast ostatka DOS-a sa razlogom ostala u narodu i u sećanju kao vlast gde su mrski ljudi, a svoje interese ostvaruju sa one strane zakona. Bez obzira na to koliko su Demokratsku stranku Srbije pokušavali da omalovaže, onemoguće, ućutkaju, rekao bih, u njenom političkom delovanju u onom prethodnom periodu, što je upravo imalo cilj da ukaže na ovu vezu koja je odgovarala svima, samo ne narodu, ona je bila dovoljno vidljiva.
Broj antikorupcijskih zakona o kojima je ovde bilo reči za ovom govornicom, antikorupcijskih zakona koji su doneti u prethodnom skupštinskom sazivu, u tom smislu se pokazuje gotovo sasvim nebitan.
Opšte je poznato da ostatak DOS-a nije mnogo držao do zakona, da nije mnogo držao do prava, pa čak ni do morala. Zakoni su izigravani, državne institucije kontrolisane i ukidane, a moral iz politike proterivan. Brojne afere su međutim potvrđivale da je prethodna vlast potpuno nezainteresovana da dobijene funkcije ispunjava u opštem interesu. Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija zbog toga, razumljivo, nije htela previše ni da se bavi.
Taj i takav zakon izgledao je suvišan i potencijalno opasan. Problem nesaglasja između javnog i ličnog interesa posebno se iskazao na nivou AP Vojvodine. Ovde je, naime, kao što je verujem svima dovoljno poznato, a ovom prilikom bih samo na to podsetio, veza između pokrajinskih funkcionera i nosilaca privrednog kriminala, i svakog drugog, ne samo očigledna, već ima i svoj naročit izgled.
Onda, čak i kada nije rodbinska, reč je o izvesnoj očitoj povezanosti i sličnosti između onih koji predstavljaju pokrajinsku vlast i onih kojima ona kao takva odgovara i terba radi obavljanja njihovih poslova.
Kada kažem sličnosti, mislim i na onu sličnost u mentalitetu, navikama, pa ako hoćete i porocima. Ono što je očigledno u AP Vojvodini čini supstrat političkog obrasca u Novom Sadu kao glavnom gradu AP Vojvodine.
Vladajuće koaliciono dogovaranje Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine pokazalo se idealnim za sticanje dobiti, materijalne i političke, onih koji odavno u Novom Sadu i Pokrajini nemaju nikakav politički legitimitet.
Vlast u Novom Sadu prepoznatljiva je kao nesposobna, neodgovorna i kriminogena. Možda ovim zakonom neće biti potpuno onemogućena u svom političkom, materijalnom i finansijskom naumu. Ali će joj, verujemo, isto biti uveliko ili bar unekoliko otežan posao. Vladu Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine u AP Vojvodini i Novom Sadu možda ćemo morati trpeti još neki mesec, ali ovim zakonom možemo na nju posredno i neposredno uticati i ujedno osigurati pretpostavke za bolju, moralniju i uspešniju vlast.
Načelne i amandmanske primedbe, izmene i dopune, verujem da se oko njih možemo složiti i da je ovaj antikorupcijski sistemski zakon potreban ovom društvu, da ima smisla i da od njega naše društvo može da ima koristi u svakom pogledu, možda čak i u onom koji se odnosi na etiku, odnosno na vrlinu, što toliko često nedostaje u obavljanju javnih funkcija. Tek sa njom čini se mogućim prevazilaženje iluzija da neograničena, pa i neprekidna vlast, može doneti, kako reče Aristotel, zdravlje bolesnim vladarima. Hvala vam.

Na osnovu člana 97. Poslovnika, pošto je u ovoj skupštini, rekao bih po ko zna koji put, izrečena neistina od strane predstavnika Demokratske stranke. Reč je o šefu njihove poslaničke grpe, o gospodinu Pajtiću, koji je posle mog izlaganja sasvim hladnokrvno ustvrdio da su poslanici DSS-a u Skupštini AP Vojvodine glasali za predlog koji je dao vaš poslanik.
U ovom slučaju, mogu da tvrdim i pred ovom skupštinom sasvim odgovorno kažem da su poslanici DSS-a u Skupštini AP Vojvodine glasali protiv predloga da se izglasa pokrajinski zakon kojim se stavlja van snage republički zakon koji se odnosi na haške optuženike. Prema tome, to je nešto sasvim drugo i zloupotrebili ste ovu govornicu iznoseći grubu neistinu.