Dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 89. tražeći da se stavovi 2. i 3. brišu. Ja ću, zbog javnosti, da pročitam stavove 2. i 3. gde se kaže: "Izuzetno, po zahtevu republičkog javnog tužioca, Državno veće tužilaca može javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca produžiti radni vek za još dve godine, uz njegovu saglasnost. Javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca se može produžiti radni vek samo zbog završavanja rada na započetim predmetima."
Mi smo ovaj amandman podneli kada je u pitanju bio Predlog zakona o Visokom savetu sudstva i argumente koje smo tada upotrebili upotrebiću i sada.
Smatram da predlagač ovog člana nije na najprecizniji način odredio samu svrhu ovog člana, jer u Predlogu zakona se govori o tome da je opravdano da se zameniku ili javnom tužiocu produži radni vek radi završavanja rada po svim predmetima, a u obrazloženju Vlade se kaže da je za produženje radnog veka nosioca tužilačke funkcije potreban zahtev republičkog javnog tužioca, koji će to tražiti samo u slučajevima kada je nužno da predmet dovrši javni tužilac ili zamenik koji ga je započeo. Znači, u obrazloženju se ne polazi od onoga što je trebalo da bude namera u samom Predlogu zakona, jer se govori u jednini, govori se o jednom konkretnom predlogu.
Smatram, a to sam rekla i povodom Predloga zakona o Visokom savetu sudstva, da postoji možda više razumevanja, ali ne i sasvim potrebno opravdanje da se produži radni vek kada se govori o jednom konkretnom predmetu koji je iz nekog razloga dobio predznak opšteg značaja. Ali, ne razumemo smisao ove odredbe ukoliko se produžava radni vek radi završavanja svih predmeta koji su datom javnom tužiocu ili zameniku javnog tužioca dodeljeni. Svaki javni tužilac, odnosno zamenik javnog tužioca, u trenutku kada ispunjava uslove za odlazak u penziju ima određeni broj predmeta u radu. To znači da bismo striktno tumačeći ovu odredbu mogli da dođemo do zaključka da bi svakom od njih radni vek mogao da se produži zbog toga.
S druge strane, mnogo zanimljivije u odnosu na ovaj član jeste to što se Državnom veću tužilaca daje mogućnost da se produži tužilačka funkcija za još dve godine, mimo same skupštine. Prosto ću da podsetim na to da javne tužioce bira Skupština na period od šest godina. U ovom slučaju bi Državnom veću tužilaca bila data mogućnost da, mimo samog organa koji je birao javnog tužioca, produži tužilačku funkciju sa šest na osam godina, i u ovom slučaju to smatram apsolutno neprihvatljivim.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku odmah izražavam zadovoljstvo zbog činjenice da je Vlada prihvatila od 15 podnetih amandmana, od strane DSS, ukupno sedam i izražavam nadu da će biti prostora da se prihvati možda još neki od podnetih amandmana.
Kada je u pitanju amandman na član 23. stav 1, koji je podneo moj kolega gospodin Petković, mislim da bi bilo bolje da se nije propisao uslov od sedam godina za kandidata za izborne članove Saveta iz reda sudija. Prvo, postavlja se pitanje, da li je granica od sedam godina upravo ta koja čini jednog sudiju kvalitetnim u odnosu na druge sudije. Druga stvar, zanimaju me kriterijumi. Čime se rukovodio predlagač ovog zakona kada je predložio ovakav jedan uslov.
S druge strane, po našem mišljenju, ova odredba i nije najbolje rešenje, iz jednog prostog razloga, što, ukoliko znamo da se status kandidata stiče na sednici svih sudija, onda je, prosto, razlog za prihvatanje ovog amandmana još veći. Valjda je sednica svih sudija upravo to najšire telo unutrašnjeg uređenja suda, koje najbolje može da odredi koji je sudija taj koji je po rezultatima svog rada, po stručnosti, po dostojnosti, uopšte, po svim opštim pravilima i kvalitetima i standardima struke dostojan da obavlja funkciju izbornog člana Visokog saveta sudstva.
Apelujem na Vladu još jedanput da razmisli o ovom amandmanu i da iznađe mogućnost da ga prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Petković je podneo amandman na član 59, tražeći da se stavovi 2. i 3. brišu.
Mislimo da je više nego opravdano da se ova dva stava člana 59. obrišu, jer se upravo ovim stavovima Visokom savetu sudstva daje mogućnost da, po zahtevu predsednika suda, određenom sudiji produži radni vek za još dve godine da bi završio rad na započetim predmetima.
Prvo, mislim da predlagač ovog zakona nije na najprecizniji način odredio ono što je trebalo da bude cilj ovog zakona.
Ako je cilj da se radni vek sudiji produži da bi završio rad po određenom konkretnom predmetu, koji je od izuzetnog opšteg interesa za samu državu, kao što je u pitanju, recimo, samo suđenje za ubijenog premijera, onda je to razumljivo. Ali, ukoliko se produžava radni vek sudiji da bi završio rad po svim predmetima koji su mu dati u nadležnost, onda to apsolutno, po našem mišljenju, nema nikakvog smisla.
Mislim da ova odredba predstavlja i daje jednu mogućnost za zloupotrebu, da se, uslovno govoreći, sudiji koji je u naklonosti predsednika suda produži radni vek za još dve godine.
Ono što smatram da je mnogo važnije jeste da ova dva stava ovog člana nisu u skladu sa Zakonom o radu, jer Zakon o radu tačno predviđa kolika je dužina radnog veka za žene, a kolika je za muškarce. To je jedan od osnovnih razloga zbog čega smatram da ovaj amandman treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli kolega Petković i ja ima za cilj da pooštri uslove za izbor sudija, u smislu dužine radnog staža koji je neophodan da bi neko bio izabran za sudiju određenog ranga.
Mišljenja smo da bi prekršajne sudije trebalo izjednačiti sa sudijama osnovnog suda u pogledu uslova za izbor, s obzirom da je novim predlogom, odnosno verovatno zakonom o prekršajima, predviđena i biće predviđena nova, proširena nadležnost prekršajnih sudova. Da bi jedan sudija postupao u takvim predmetima, biće mu i te kako potrebno određeno znanje struke.
Dobro je što je uslov za sudije osnovnog suda pooštren, u smislu da je povećana granica sa dve na tri godine da bi neko mogao da konkuriše za sudiju osnovnog suda, bez obzira što mislim da su sudijski pomoćnici koji rade u beogradskom pravosuđu i te kako osposobljeni i da posle dve godine konkurišu za sudiju osnovnog suda, s obzirom na to da je frekventnost suđenja u beogradskom pravosuđu mnogo veća nego u sudovima u unutrašnjosti.
Naravno, ja ovde iskazujem jedno svoje zapažanje i nemam nikakvu nameru da reagujem u pogledu promene teksta ovog predloga zakona. Smatram da bi bilo bolje da je uslov za sudije višeg suda takođe pooštren sa šest na osam godina jer, ukoliko govorimo o neophodnoj reformi pravosudnog sistema, onda treba da govorimo i u tom pogledu, kako da iznađemo način da stvorimo kvalitetan sudijski kadar.
S druge strane, to sam i ranije govorila, mislim da je činjenica da dobrog sudiju ne možemo da stvorimo preko noći. On se stvara godinama. Ne želim da kažem da je osnovni uslov da bismo imali kvalitetnog sudiju to koliko je on godina rada proveo obavljajući taj posao i tu dužnost, ali smatram da godine staža treba da postanu osnovni uslov od kojeg treba krenuti da bismo stvarali kvalitetnog sudiju. Naravno, da li će neko postati kvalitetan sudija zavisi od mnogih uslova, gledajući celokupno društvo u celini.
Mislim da je i dosadašnja praksa pokazala da ima osnova da se ova granica poveća i da postoje opravdanja u pogledu podizanja ove granice. Smatram da je uslov za sudiju višeg suda toliko nizak da možemo da dođemo realno u situaciju da, primera radi, jedan sudijski pomoćnik koji nije izabran šest godina za sudiju opštinskog suda može da konkuriše za sudiju višeg suda i da bude izabran. Tada bismo došli u situaciju da taj sudijski pomoćnik, koji nema nijednog dana iskustva kao sudeći sudija, može da postane, primera radi, sudija višeg suda.
Ovo govorim na osnovu iskustva koje imam u samom pravosuđu, jer sam viđala pored sebe kolege koje su toliko dugo bili sudijski pomoćnici, pa i po osam godina. Znači, ova mogućnost postoji i, prosto, ne treba je prenebregnuti.
S druge strane, videla sam da Vlada nije prihvatila ovaj amandman, ali sam mišljenja da bi možda trebalo na neki način razmotriti i uporediti uporednopravna rešenja koja postoje u razvijenim zemljama Evropske unije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, pozivam se na član 225. i 226. i tražim odgovor na pitanje koje sam još ranije postavila, ali odgovor još uvek nisam dobila. Zanima me koliko će Srbija konkretno izgubiti od jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju?
Kao što znamo, tim sporazumom je predviđeno da se jedan broj carina ili ukine ili smanji, što će direktno dovesti do toga da će naši domaći proizvodi postati nekonkurentni na domaćem tržištu u odnosu na strane proizvode koji će biti mnogo jeftiniji.
To će kasnije za posledicu imati smanjenje domaće proizvodnje, s jedne strane, a s druge strane povećanje uvoza i povećanje ionako velikog, ogromnog spoljnotrgovinskog deficita.
Jednostavno smatram da je liberalizacija trgovine i ukidanje carina nešto čemu Srbija treba da teži, nešto što treba da predstavlja njen dugoročni cilj. Ali u ovom trenutku, u trenutku kada dolazi do rasplamsavanja svetske ekonomske krize i u trenutku kada se ona prelama takoreći na realni sektor, postavlja se pitanje da li uopšte treba pribeći jednoj ovakvoj meri?
Smatramo da u ovom trenutku Srbija treba da ima jedan osnovni cilj, a to je kako da očuva nivo privredne aktivnosti srednjoročno. Zašto postavljam ovo pitanje? Zato što je u Srbiji već na delu otpuštanje ogromnog broja radnika. Imali smo priliku da čujemo samo da je u poslednjih deset dana otpušteno negde više od hiljadu radnika.
Smatram da će ova mera dodatno opteretiti domaću privredu i samim tim će izazvati i primorati poslodavce da primene još veće mere u smislu otpuštanja, odnosno smanjenja radne snage.
Zbog javnosti moram da kažem da se ovde radi o gestu dobre volje, da Srbije nikakve kratkoročne koristi od ovakve mere neće imati. Postavlja se pitanje da li je zadovoljenje jednog broja birokrata u Briselu vredno ovolikog otpuštanja?

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, raspravom o ova dva predloga zakona, o Predlogu zakona o javnim tužilaštvima i Predlogu zakona o Državnom veću tužilaca, mi danas faktički završavamo raspravu o setu pravosudnih zakona. Kao i povodom prethodnih predloga zakona, izraziću svoje nezadovoljstvo što ni povodom ova dva predloga zakona nije bilo javne rasprave. Nedopustivo je da oni na koje će ova rešenja da se primenjuju nisu bili u stanju da se upoznaju sa sadržajima i da eventualno reaguju na sva predložena rešenja.
Poslanici DSS-a su vrlo aktivno učestvovali u raspravi o setu pravosudnih zakona. Mislim da ste mogli da zaključite da se naša najveća primedba odnosi upravo na Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Smatramo da je neprihvatljivo da se ukidaju 104 opštinska suda i isto toliko tužilaštava, bez ikakvih unapred određenih kriterijuma. To je, u krajnjem slučaju, i jedna zamerka upućena od strane Udruženja tužilaca, jer su smatrali da su prilikom izrade nove mreže sudova i tužilaštava bili konsultovani samo predstavnici sudske vlasti.
Istine radi, nisu bili konsultovani ni predstavnici sudske ni predstavnici tužilačke vlasti. Ovaj nacrt zakona koji smo mogli da vidimo na sajtu Ministarstva pravde je povučen. Nije ga bilo dugo vremena na samom sajtu, pojavio se par dana pre ulaska ovih zakona u skupštinsku proceduru, tako da niko nije imao priliku da se upozna ranije sa ovakvim rešenjima.
Ono što definitivno predstavlja zamerku kada je u pitanju Predlog zakona o sedištu i područjima sudova i tužilaštava jeste to što nigde nije određen status tužilaštava u onim mestima gde postoje sudske jedinice. Ne znam kako ćete da branite argumentima stav da dostupnost pravde svim građanima u ovom slučaju neće biti ugrožena ili onemogućena.
Moram da kažem, istine radi, da ovde nije toliko veliki nedostatak kao kod sudova zato što se nadležnost tužilaštava određuje posredno, na osnovu mesne nadležnosti sudova. Ali, bez obzira na to, postavlja se pitanje da li ćete vi na ovaj način da omogućite svim građanima koji su zainteresovani i koji smatraju da su njihova prava ugrožena da podnose krivične prijave u tužilaštvima, ako su tužilaštva, primera radi, udaljena i do 110 kilometara, kao što je, recimo, slučaj Bosilegrada i Vranja? U Vranju se nalazi nadležno tužilaštvo i za Bosilegrad, i kako onda očekujete da će lice koje ima potrebu da podnese krivičnu prijavu uopšte da je podnese ukoliko u jednom pravcu mora da prelazi toliku kilometražu? Mislim da su jako male osnove za branjenje ovih činjenica.
Demokratska stranka Srbije ima zamerke i na izbor prvog sastava Državnog veća tužilaca. One su načelne prirode, kao i u slučaju Predloga zakona o Visokom savetu sudstva. Ono što je neprihvatljivo jeste da ovi članovi prvog sastava Državnog veća tužilaca ne prolaze reizbor. Ukoliko je, juče sam o tome govorila, reizbor prihvaćen kao pravilo, zašto ga ne primenjivati na sve javne tužioce, zašto ga ne primenjivati na sve zamenike javnih tužilaca? Prosto je neprihvatljivo da lica koja će odlučivati kako o postavljanju, tako i o izboru javnih tužilaca i zamenika neće prolaziti reizbor. Kako mislite da će oni imati legitimitet pred svojim kolegama, koje će u krajnjem slučaju da biraju, ukoliko se nalaze u ovako privilegovanom položaju?
Za nas je takođe neprihvatljivo da Predlog zakona o Državnom veću tužilaca polazi od pretpostavke da u Srbiji postoji jedna autonomna pokrajina. Mi smo amandmanski reagovali na sve članove u Predlogu zakona o Državnom veću gde se pominje jedna AP i smatram da je bilo krajnje neodgovorno ne prihvatiti ovakve amandmane.
Kada je u pitanju član 51. Predloga zakona o Državnom veću tužilaca, smatramo da on treba da se izmeni u tom pravcu da Visoki savet pravosuđa nema ovolika ovlašćenja. Ukoliko detaljno krenete u analizu celokupnog člana 51, onda se vrlo jasno da zaključiti da će Visoki savet pravosuđa moći da predlaže i kandidate koji nisu prošli kolegijum javnih tužilaštava. Da sam ja u pravu potvrđuje i odredba u samom članu 51, gde se kaže da se predlozi kandidata koji su prošli kolegijum javnih tužilaštava uzimaju u obzir. Ne postoji nigde obavezujuća forma da oni moraju da budu kandidati.
Takođe je neprihvatljivo da mandat u prvom sastavu Državnog veća tužilaca traje pet godina. Smatramo da je on neprimereno dug. Mislimo da je krajnji rok kada oni treba da okončaju svoju funkciju jul 2010. godine, kako je i predviđeno u članu 56. ovog predloga zakona.
Demokratska stranka Srbije je i na ove predloge zakona uputila svoje amandmane. Imali smo dobru nameru da popravimo tekst ovog zakona. Jedna od ključnih zamerki odnosi se upravo na član 6. Predloga zakona o Državnom veću tužilaca. Smatramo da on treba da se promeni jer je nezamislivo da Republički javni tužilac bude u isto vreme predsednik Državnog veća tužilaca. Državno veće tužilaca treba da bude samostalni organ, koji je u svakom slučaju izdvojen iz tužilačke organizacije. Neobjašnjivo je da on rukovodi radom Državnog veća tužilaca i da predstavlja rad Državnog veća tužilaca, s obzirom na to da se ovde radi o potpuno nespojivim funkcijama.
Takođe imamo primedbu na član 13, jer smo mišljenja da Državno veće tužilaca nema ovlašćenje u predlaganju vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca. Ako krenete od analize celokupnog Predloga zakona, onda je jasno da Republičkog javnog tužioca i sve javne tužioce bira Narodna skupština, na predlog Vlade, a na osnovu utvrđene liste kandidata Državnog veća tužilaca. Državno veće tužilaca nema ovlašćenja niti da bira niti da postavlja kako Republičkog javnog tužioca, tako ni vršioca dužnosti. Smatramo da je najbolje ili da ga postavlja Vlada ili da poslove iz nadležnosti vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca obavlja već postojeći prvi zamenik Republičkog javnog tužioca.
Ovde treba poći od činjenice da tužilačka funkcija nije toliko nezavisna u svom radu. Ona, u krajnjem slučaju, predstavlja deo izvršne vlasti, jer je faktički država njoj delegirala određena ovlašćenja. Ne možemo da pravimo isti odnos sa samim sudijama, jer sudije treba da postupaju potpuno nezavisno u obavljanju svojih poslova, a tužioci ne mogu da budu potpuno nezavisni od izvršne vlasti. Slažem se sa tim da uticaj izvršne vlasti treba smanjiti na najmanju moguću meru, ali je nedopustivo da oni budu potpuno nezavisni od izvršne vlasti.
Da zaključim, mislim da bi bilo mnogo bolje da se Ministarstvo pravde bavilo pitanjem kako da stvori uslove za primenu Zakonika o krivičnom postupku, koji treba da stupi na snagu 31. decembra 2008. godine i kojim se predviđa potpuno drugačija nadležnost tužilaštava, nego što je putem nove mreže sudova i tužilaštava stvorilo potpuno novu i dodatnu tenziju u pogledu organizacije njihovog rada.
Mislim da je sasvim jasno, kako na osnovu ovih današnjih diskusija tako i na osnovu diskusija svih prethodnih dana, da DSS prosto ne može da podrži nijedan od predloga zakona iz oblasti pravosuđa.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na član 104. Smatram da je najgrublje povređeno dostojanstvo Narodne skupštine i da je najgrublje povređeno dostojanstvo svakog poslanika DSS ponaosob.
Ova izjava gospođe Nade Kolundžije je toliko uvredljiva da jednostavno ne priliči šefu poslaničke grupe koja u svom nazivu ima evropski predznak. To bi bilo isto kao kada bih sada rekla da su DS, Goran Davidović i Nacionalni stroj na istoj strani jer su zabranili da se u ovom parlamentu raspravlja o tački kojom se predlagala zabrana rada neonacističkih i fašističkih organizacija.
Da li mislite da je to nivo na kome treba da govore ozbiljni poslanici. Jednostavno, mi vam ovde mesecima dosađujemo, kako vi to umete da kažete, argumentima o tome zašto je prisustvo Euleksa opasno po Republiku Srbiju. Mi vam sve vreme ukazujemo na pogubnost i opasnost poteza koje ova vlada sprovodi.
Svako od građana Srbije zna da je cena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju upravo prisustvo Euleksa na Kosovu i Metohiji. Šta će da bude cena za eventualno dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU? Mi to možemo da pretpostavimo. Mi znamo da je to upravo uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova i Metohije. Da li to treba da bude cena?
Upravo zbog tih razloga mi ono što najmanje možemo da zahtevamo od vas jeste izvinjenje, kako poslanicima DSS, tako predsedniku DSS i sveopštoj srpskoj javnosti.

Dame i gospodo, poštovani predstavnici Ministarstva, znam da je pravosudnom sistemu potrebna reforma, ali ta reforma treba da bude dobro osmišljena, realna i izvodljiva, a ne takva da se pod izgovorom reforme ukida ogroman broj kako opštinskih sudova, tako i javnih tužilaštava bez ikakvog kriterijuma, da se stvara opšti haos u samim sudovima i da se stvara opšta atmosfera nesigurnosti među zaposlenima.
Juče sam govorila o tome da nije dobro što mi danas raspravljamo o ovim zakonima, danas o Predlogu zakona o sudijama i Predlogu zakona o visokom savetu sudstva, juče o preostalom setu pravosudnih zakona, bez javne rasprave. Javna rasprava bi sigurno doprinela poboljšanju tekstova ovih zakona i onda se postavlja pitanje da li je uopšte predlagaču ovog zakona bilo stalo do toga da se tekst ovih zakona popravi.
Ovi predlozi zakona nisu dobili pozitivnu ocenu Venecijanske komisije. Prosto, ta tvrdnja je neistinita. Pozitivno mišljenje Venecijanske komisije su dobili nacrti zakona o sudijama i Nacrt zakona o visokom savetu sudstva, koji su bili drastično promenjeni u odnosu na ove koje mi imamo danas ispred sebe.
Znam da situacija u pravosuđu nije zadovoljavajuća, ali prosto za takvu situaciju ne možemo da krivimo isključivo i samo sudije. Smatram da je pogrešno što je u javnosti stvorena opšta slika da je stanje u pravosuđu generalno i uopšte da vlada jedna korumpiranost, da su sve sudije nestručne, nedostojne vršenja svoje funkcije i nesavesne. Jednostavno ne mogu da podržim tu tezu i za to imam i niz jako dobrih argumenata.
Prethodnih dana sam govorila o tome u kakvim uslovima rade sudije, koliko predmeta u radu imaju, koliko dana u nedelji sude, koliki je broj sudnica kojima raspolažu i sve to na kraju ne možemo da ne uzmemo u obzir kada ocenjujemo rad samih sudija.
Beogradsko pravosuđe je po tom pitanju najopterećenije, ono je prebukirano. U proseku sudija parničar ima negde oko 300 predmeta u radu, sudija krivičar između 150 i 250 predmeta u radu, a istražni sudija preko 500 predmeta u radu. Kako onda mislite da uopšte možemo da očekujemo od njih da efikasno postupaju ukoliko nemaju kada da sude? Znači, oni nemaju dovoljan broj sudnica na raspolaganju. Oni sude svaki drugi ili treći dan. Meni je jako teško da zamislim kako će da izgleda pravosuđe onog trenutka kada zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava stupi na snagu, teško mi je da zamislim kako će uopšte da funkcioniše prvi osnovni sud, kome će biti pridodate nadležnosti sva četiri preostala opštinska suda u Beogradu.
Najveći broj zamerki na ove predloge zakona su uputile same sudije i smatram da je to jako loše. Napadajući reizbor oni polaze od načela stalnosti sudijske funkcije koja je proklamovana u samom Ustavu i koja predstavlja osnov nezavisnosti samog sudstva. Svako onaj ko misli da je reizbor osnovni uslov da bi se poboljšalo stanje u sudstvu i da bi se dobio adekvatan profesionalni sudijski kadar, mislim da grdno greši. Jednostavno, da bi dobili jednog dobrog i stručnog sudiju, za to je potrebno vreme. Sudija se ne stvara preko noći. Samo društvo i sam pojedinac sudija u to moraju mnogo da ulažu.
Godine 1991, kada je donet Zakon o sudijama, izvršen je opšti reizbor sudija; 1996. i 1997. godine je izvršena čistka u pravosuđu tako što se 60 sudija, koje su se suprotstavile izbornoj krađi, faktički našlo na ulici. Nakon toga pojavio se u javnosti famozni spisak od 187 nepodobnih sudija. To je nešto sa čim niko od nas, nadam se, ne bi smeo da se složi.
Na delu je klasičan politički obračun sa neistomišljenicima i nepodobnim sudijama. DSS ima najveću zamerku na izbor prvog sastava Visokog saveta sudstva, jer smatramo na osnovu odredbi zakona, ovako kako je ovde predviđeno, da oni neće prolaziti reizbor.
Ako je reizbor već uspostavljen kao pravilo, onda on mora da se odnosi na sve sudije, nema selektivne primene, ne mogu predstavnici prvog sastava Visokog saveta sudstva da budu prosto privilegovani. Oni će u krajnjem slučaju da odlučuju o izboru, odnosno reizboru svih ostalih sudija, pa zbog toga ne vidim uopšte razlog zbog čega je predlagač zakona izašao sa ovakvom jednom odredbom.
Bilo bi dobro da su ovim predlozima zakona predstavljeni osnovni kriterijumi za izbor prvog sastava Visokog saveta sudstva, a i naravno za ponovni izbor svih sudija, pa makar i u opštoj formi, gde se kaže da su sudovi u obavezi da predlože najbolje među sudijama.
Onda prosto ne bismo bili u situaciji da član 52. Predloga zakona tumačimo tako, to može da se navede kao zaključak ili da proizilazi kao zaključak, da će parlamentarna većina biti u mogućnosti da izabere podobne sudije koji će kasnije odlučivati o izboru svih drugih sudija u svim drugim vrstama i stepenima pravosuđa.
Ono što je po mišljenju DSS takođe neprihvatljivo je ideja da kroz Predlog zakona o Visokom savetu sudstva provejava ideja o postojanju jedne autonomne pokrajine. Prvo, ova odredba nije ustavna odredba. Mislim da u Srbiji postoje dve autonomne pokrajine, kako Vojvodina, tako i Kosovo i Metohija.
Ovo se ne može podvesti pod previd, posebno jer se lako može zaključiti da su predstavnici vlasti u vrlo delikatnom trenutku za državu, kada se borimo za očuvanje njene teritorijalne celovitosti, prosto prihvatili činjenicu da Kosovo i Metohija kao autonomna pokrajina ne postoji.
Takođe, smatram da su rokovi za izbor prvog sastava Visokog saveta sudstva neopravdano kratki, a sa druge strane smatramo da je mandat upravo tog istog prvog saziva Visokog saveta sudstva predugačak. Ovde se u članu 55. kaže da postoji mogućnost da on traje i pet godina. Smatramo da je ova odredba u direktnoj koliziji sa odredbom člana 57, koja govori da će izborni postupak članova stalnog sastava Visokog saveta sudstva da se sprovede do jula 2010. godine.
Na samom kraju da zaključim, smatram da svi ovi predlozi zakona o kojima smo imali priliku da diskutujemo i juče i danas imaju niz nelogičnosti, niz loših, neutemeljenih, površnih rešenja i da bi najbolje bilo da se oni povuku iz skupštinske procedure na jednu dalju i temeljnu doradu. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, na samom početku moram da kažem da sam vrlo iznenađena što mi već danas govorimo o ovom setu pravosudnih zakona. Danas o novoj mreži sudova, o uređenju sudova i o sudovima, odnosno izmeni Zakona o prekršajima, sutra o sudijama i o Visokom savetu sudstva, prekosutra o tužiocima i Državnom veću tužilaca.
Smatram da se vrlo brzo ovaj set pravosudnih zakona našao u skupštinskoj proceduri i da je njemu trebalo da prethodi jedna opsežna javna rasprava. Smatram da je ovo vrlo hrabar potez Ministarstva pravde, između ostalog, zbog toga što se oni upuštaju u jedan proces za koji ne znaju kako će da se odvija i da li je uopšte moguć.
Imamo niz radikalnih rešenja, koja se predlažu u ovom predlogu zakona, ali smatram da ona mogu da budu primenjena samo ukoliko ste sigurni i, ukoliko ste stoposto sigurni da ona neće stvoriti goru situaciju od postojeće. Izvinjavam se gospodinu Krasiću, mislim da se neće javiti po povredi Poslovniku, jer ovo nije upotrebljeno u lošem i negativnom značenju.
S obzirom na to da ćemo najmanje tri dana raspravljati o predlogu ovih zakona iz seta pravosuđa, o svakom ću ponaosob, kada budu došli na dnevni red, da izlažem svoje primedbe.
Slažem se sa tom idejom da je pravosudnom sistemu neophodna reforma, ali ona prvenstveno treba da bude dobro osmišljena, treba da bude realna i izvodljiva. Ono što u ovom trenutku pravosuđu najmanje treba jeste upravo jedan brz i prilično površan odnos prema ovoj grani vlasti.
Naime, jedini razlog koji sam uspela da pronađem za ovako brzo razmatranje ovih predloga zakona, a verovatno i usvajanje, jeste u intervjuu gospođe Malović, ministra pravde, gde ona kaže da su oni jedan od osnovnih uslova da bi Srbija dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Ovom prilikom neću da se udaljavam od tačke dnevnog reda, ali mislim da je sasvim očigledno i da je svima jasno da će Srbija dobiti status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji onog trenutka kada bude sposobna i kada bude spremna da prihvati, da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom i Metohijom, jer je prihvatanjem Euleksa već učinjen prvi korak ka priznanju jednostrano proglašenog otcepljenja južne srpske pokrajine. Zbog toga bih prosto molila da se ovaj razlog za brzo donošenje ovih zakona više ne upotrebljava.
Imali smo priliku da čujemo da su ovi predlozi zakona u pripremi više od godinu dana i da su oni prošli nekoliko krugova konsultacija. Istine radi, bile su dve stručne rasprave, ali nijedna od njih nije bila javna rasprava. Jedna je održana u februaru, druga je održana u septembru. Takođe, imali smo priliku da na sajtu Ministarstva pravde vidimo Nacrt zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji nikada nije došao u skupštinsku proceduru.
Naime, on je toliko drastično promenjen da mi danas raspravljamo o jednom predlogu koji nema veze sa onim prethodnim koji se našao na samom sajtu Ministarstva pravde, pa se onda postavlja jedno osnovno i logično pitanje – kako očekujete da javnost bude upoznata sa svim predlozima odredaba ovog predloga zakona, ukoliko ni sami tužioci, ni sudije, faktički, nosioci pravosudnih funkcija nisu imali mogućnost da se upoznaju sa sadržajem predloga ovih zakona?
Demokratska stranka Srbije ima ogromne zamerke i primedbe na svaki od ovih zakona iz seta pravosudnih zakona, ali mislim da je jedna od najvažnijih koja se odnosi na Predlog zakona o uređenju sudova i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ukoliko zaživi ovaj zakon, 104 suda će prestati da postoje. Oni će se ukinuti. Ukinuće se ogroman broj prekršajnih sudova i, samim tim, ogroman broj javnih tužilaštava.
Smatram da je to jako loše, posebno ako se ima u vidu da nigde nisu propisani kriterijumi na osnovu kojih se ukidaju sudovi. Ranije je, sećam se toga, bio u opticaju jedan kriterijum koji se odnosio na to da će se ukinuti oni sudovi koji broje manje od pet sudija. To je bio jasan kriterijum. Ne znam zašto niste primenili taj kriterijum. Ukoliko ste smatrali da postoje opravdani razlozi zbog malog priliva predmeta, zašto ga, prosto, niste prihvatili i na osnovu tog kriterijuma napravili novu sudsku mrežu? Ovo je sada urađeno na najgori mogući način. Nigde nisu predviđeni kriterijumi za ukidanje ovih sudova i smatram da je ovakvo rešenje, prosto, neodrživo.
Imamo razumevanja za to da je negde ukidanje samih sudova potpuno opravdano, ali onda treba uraditi jednu stručnu analizu, utvrditi faktičko stanje stvari i predvideti koji su to sudovi koji treba da budu ukinuti. Sud ima poseban značaj, kako u samom društvu tako i u životu svakog pojedinca ponaosob, jer je to poslednja distanca gde građani mogu da zaštite svoje zagarantovano pravo i slobodu. Ukidanjem ovolikog broja sudova mi njima to pravo u najvećem broju slučajeva otežavamo, a ako ne, i onemogućavamo. Kako mislite da jedan građanin, da bi došao do suda, treba da prođe ili da pređe 70 i više kilometara? Takvih primera ima. Mogu na to da se pozovem i u raspravi ću se na to sigurno pozivati.
Kako mislite da je to uopšte izvodljivo i kako branite argumentom da će pravda biti dostupna za sve? Smatram da prilikom izrade ovog predloga zakona nisu konsultovani kriterijumi koji nisu smeli da budu zaobiđeni, a to je veličina same opštine, razuđenost opštine i razvoj putne infrastrukture. Predlagač ovog zakona je krenuo od ideje da treba da dođe do same racionalizacije mreže sudova, što za posledicu ima i smanjenje troškova suda. Ova ideja nema svoje utemeljenje u ovom predlogu zakona. Ako ukidate sud, to ne znači da ukidate i zgradu suda. Zgrada suda će ostati da postoji. Neophodno će biti izdvajanje određenog broja sredstava, iznosa sredstava, za njeno održavanje. Nećete ukinuti ili ostaviti bez posla sve zaposlene u toj sudskoj jedinici i to su troškovi, takođe, koje ne treba zanemariti.
Ono što predstavlja suštinu ovoga jeste gde su troškovi naknade putnih troškova samog sudije prilikom odlaska, da bi se upoznao sa spisima predmeta, u jedan drugi sud ili prilikom samog suđenja? Gde su troškovi samog svedoka, veštaka, eventualnih tumača, troškovi odlaganja samog suđenja? Uzmimo jedan primer – primer Bosilegrad i primer samog Vranja. U Vranju imate osnovni sud. Udaljenost između Vranja i Bosilegrada je 110 km. To su činjenice koje ne treba da zaboravimo i trebalo ih je imati u vidu mnogo ranije, prilikom izrade samog Predloga ovog zakona.
Ukidanje sudova je političko pitanje i smatram da ono može, pored toga što će da izazove ogromno otpuštanje samih zaposlenih u sudovima, da izazove i niz drugih negativnih efekata. Nije mi jasno da niko nije razmišljao u tom pravcu, da ćemo na ovaj način predlaganjem ovakvog predloga zakona uticati na to da će rubna područja početi da se prazne. Radi se o malim opštinama sa jako malim stepenom zaposlenosti. Ne treba zaboraviti da je najveći broj građana tih opština zaposleno upravo u ovakvim organima. Ukoliko ukinete ovaj sud, snosićete posledicu za učestvovanje u nečemu što se zove odumiranje ovih gradova i građani biće prinuđeni da odlaze u same centre. Biće izražena velika gravitacija ka centrima, što direktno podriva ideju samog regionalnog razvoja i decentralizacije.
Poseban problem predstavlja beogradsko pravosuđe. Ovde ćete imati prvi osnovni sud koji će biti nadležan za teritoriju celog grada. On će pokrivati ceo grad bez prigradskih opština. Da pojasnim, on će pokrivati teritoriju svih ranijih pet opštinskih sudova, preuzeće sve njihove predmete i onda očekujete da on bude sud koji će efikasno moći da deluje. On će biti prebukiran. Nikom nije jasno kako će da se izvede i organizuje rad ovog suda, posebno ako se ima u vidu da za sprovođenje ovog zakona nisu obezbeđena dodatna sredstva.
Koji je toj broj sudnica sa kojima će on da raspolaže? Gde će biti uprava? Gde pisarnice? Da li je neko o tome razmišljao? Beogradsko pravosuđe je i sada izuzetno prebukirano. Imamo konstantan nedostatak broja samih sudnica. Suđenja se zakazuju, odnosno sudi se svaki drugi ili treći dan, što za posledicu ima da se direktno manifestuje na frekventnost zakazivanja ročišta i samih pretresa.
Kako ste zamislili da prvi sud preuzme nadležnost svih ranijih pet opštinskih sudova i da efikasno postupa u svemu tome? U jednim dnevnim novinama, čini mi se da se radi o "Blicu", pročitala sam da će krivični sud biti Četvrti sud. Svako ko je jednom bio u Četvrtom sudu može da zaključi da tamo nema dovoljno mesta za to. Četvrti opštinski sud nema ni pritvorsku jedinicu. Kako mislite da organizujete krivična suđenja tamo?
Iz tog istog članka sam pročitala, takođe, da će Palata pravde biti nadležan, da će tu biti parnični sud. U Palati pravde danas imate dva osnovna, dva opštinska suda i jedan okružni sud i oni u takvim uslovima rada ne uspevaju da sude svaki dan. Kako mislite da dodatno opteretite sa nadležnošću i sa predmetima još tri opštinska suda? Ovo je nezamislivo.
Pošto mi vreme više ne dozvoljava, zbog vremena koje je predviđeno za moju poslaničku grupu, javiću se kasnije putem Poslovnika, da komentarišem i druge predloge zakona. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednik, neću da ulazim u suštinu ovog amandmana. On mi služi kao osnova za ono što sam htela da govorim u prilog diskusiji koja će se razviti u pogledu evropskih integracija, a nadam se po sledećem amandmanu koji bude došao na dnevni red.
Mislim da našu javnost izuzetno mnogo zanima odgovor na pitanje koje je u poslednje vreme postalo aktuelno, a to je koliko će Srbija da izgubi od jednostrane primene SSP. Mislim da je bilo dosta spekulacija u javnosti po ovom pitanju. Zamolila bih ministra da nam da adekvatan odgovor na ovo pitanje.
Iz intervjua gospođe Miščević saznali smo da se predviđa gubitak koji je negde između 70 i 90 miliona evra. To nije mali gubitak, a da našoj javnosti bude jasnije, radi se o jedan i po posto ukupnih budžetskih priliva.
S druge strane, predviđa se povećan uvoz proizvoda koji su oslobođeni plaćanja carine, što može da se odrazi na to da će naši domaći proizvodi u tom trenutku mnogo da trpe, jer će to sve da ide na uštrb domaćih proizvoda i firmi, što će za posledicu dalje da ima pad privredne aktivnosti.
Takođe, u situaciji kada se predviđa pad stope privredne aktivnosti sa sedam na 4,5% i kada su budžetski prihodi smanjeni od PDV-a, mislim da je krajnje nedopustivo da se dalje smanjuje prihodna strana budžeta.
Naravno, u ovim vrlo neizvesnim vremenima. Verujem da je ovo gest dobre volje, ali smatram da definitivno u ovom trenutku nije vreme za ovakav jedan postupak. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici ministarstva, javila sam se po amandmanu za koji sam čula da postoji najava da se možda prihvati, takva uveravanja nisam dobila od ministra i to je upravo razlog zbog čega ja sada obrazlažem svoj amandman.
Naime, amandman je podnet na član 5. razdeo 5. kojim se traži da se sa stavke troškovi putovanja apelacionih sudova sredstva u iznosu od 19 miliona dinara prenesu na stavku stalni troškovi opštinskih sudova.
Smatram da je amandman vrlo smislen, iako mi je jako neprijatno da to govorim za svoj amandman, jer on polazi od činjenice, da apelacioni sudovi ne postoje.
Oni su ustanovljeni zakonom 2002. godine, ali su od tada šest godina faktički prolongirano njihovo formiranje. Poslednji rok za formiranje apelacionih sudova je bio 1. januar 2007. godine, ali je i taj rok prekoračen.
Faktičko stanje je takvo da su u rebalansu budžeta predviđena sredstva za putne troškove sudija apelacionog suda, za koje sam prethodno rekla da ne postoje. Meni nije poznato da je izabran ijedan sudija apelacionog suda, niti on uopšte postoji.
Kada je već tako, zar nije dobro da ova sredstva koja su namenjena za jednu nepostojeću instituciju prenamenovati na taj način da se opštinskim sudovima pomogne da oni, u skladu sa svojim mogućnostima, unaprede uslove svog rada i uopšte materijalni položaj, za koji sigurno svako od naših građana i mi pojedinačno znamo koliko je težak.
Četiri godine sam radila u pravosuđu, dve godine kao pripravnik u Trećem opštinskom sudu, a posle dve godine kao stručni saradnik u Drugom opštinskom sudu. Mogu da kažem da mi je izuzetno dobro poznata situacija koja vlada u sudovima. Naime, možda našoj javnosti nije dovoljno poznato, ali ću u izlaganju da se koncentrišem na beogradske sudove, jer je to nešto što mi je poznato, ne mogu da zadirem u problematiku sudova u unutrašnjosti, jer se u to lično nisam uverila, iako imam dosta informacija.
Danas javnost verovatno ne zna da sudija parničar u proseku ima oko 300 predmeta u radu, sudija krivičar između 150 i 300 predmeta u radu, a istražni sudija oko 500 predmeta u radu. Radi se o aktivnim predmetima, što se kaže živim predmetima. Da bi oni bili završeni, okončani u nekom razumnom roku, neophodno bi bilo da sudije sude svaki dan.
Prosto, to nije situacija u našim sudovima zato što ne postoje adekvatni uslovi za rad sudija, ne postoji dovoljan broj sudnica i sudije su prinuđene da sude svaki treći dan. To je upravo činjenica i informacija koju naši građani imaju, i to je informacija zbog čega oni imaju apsolutno opravdan razlog da negoduju, jer se to kasnije održava na nešto što njih direktno zanima, a to je upravo frekvencija zakazivanja ročišta, odnosno samih pretresa.
Pored toga što ne postoje adekvatni uslovi za rad u pogledu broja sudnica, ne postoje ni adekvatni uslovi kada su u pitanju sami kabineti. Imamo situaciju da danas u jednom kabinetu sedi po troje sudija, plus stručni saradnici, plus sami sudski pripravnici. Da li neko misli da u takvoj situaciji jedan sudija može adekvatno da se spremi za sudeći dan i da li neko uopšte može da zamisli jednog sudiju da u takvim uslovima piše svoju presudu?
Kada je u pitanju materijalni položaj zaposlenih u sudskoj administraciji, tu je stanje mnogo gore. Zbog javnosti moram da navedem neke podatke koji se odnose na mesečne zarade zaposlenih u sudskoj administraciji, da bi znali u kako teškom materijalnom položaju su ti ljudi. Zapisničar ima platu od 16.049 dinara, referent 18.135 dinara, dostavljač 17.011 dinara, stručni saradnik u rasponu od 32.579 do 40.630 dinara.
Takođe, smatram da je apsolutno nedopustivo da postoji ovakva disproporcija između primanja sudija, sa jedne strane, i primanja ostalih sudskih zaposlenih, sa druge strane.
Ne bih želela da ovim putem i ovom prilikom budem nedovoljno dobro shvaćena. Naravno, ne zalažem se za to da se plate sudijama smanje, oni rade izuzetno odgovoran posao, njihove plate treba da budu i veće, ali isto tako treba uvažiti i činjenicu da zaposleni u sudskoj administraciji primaju izuzetno niske mesečne zarade i njihov položaj prvenstveno treba da se popravi.
Takođe je nedopustivo, u situaciji kada se u rebalansu budžeta predviđa ogromna javna potrošnja od 44% bruto društvenog proizvoda, da ova vlada nema ama baš nikakav sluh za zaposlene u sudskoj administraciji. Budžet je napravljen tako da je svako od predstavnika vladajuće koalicije sve što je zaželeo, faktički, u njega stavio. Šta god je bilo ko od predstavnika vladajuće koalicije u predizbornoj kampanji obećao, to je našlo svoje mesto na rashodnoj strani budžeta.
Takva je, nažalost, situacija i sa penzijama. Obećano je da će penzije biti na nivou od 70% prosečne neto zarade u Srbiji. Od tog obećanja nije bilo ništa. DSS je na to ukazivala još od samog početka, kada su penzioneri došli kod nas sa zahtevom da se formira vlada koja danas ne postoji. Mi smo im tada otvoreno rekli da je zahtev nerealan i da sama privreda ne može da izađe u susret ovakvom jednom zahtevu zato što on prevazilazi njene mogućnosti. Nisu nam poverovali, ali su sada apsolutno uvereni u to da od njihovog zahteva neće biti ništa.
Ovde se radi o brutalnoj obmani penzionera, koja je usledila upravo zbog toga da bi se ova vlada i formirala. Za razliku od penzionera, kojih ima 1.700.000 i čije je glasove trebalo pridobiti, Vlada se nije dodvoravala radnicima u sudskoj administraciji, jer je unapred u javnosti stvoreno mišljenje o sudu, govorim o celokupnom sudskom aparatu, kao o nečemu što je izuzetno loše, neefikasno i skroz korumpirano. Naravno, ne delim ovakvo mišljenje zato što situaciju poznajem iznutra.
Činjenica je da postoji određeni broj sudija koji ne zadovoljava uslove samog stručnog i možda odgovornog rada, ali to je problem koji može da se reši. Nikako ne mogu da pristanem na to da se celokupno pravosuđe kvalifikuje na ovakav način.
Imajući u vidu da će početkom novembra Evropska komisija da podnese izveštaj o stanju reformi u Srbiji, gde unapred znamo da će najnegativnijom ocenom da bude ocenjen rad parlamenta i rad sudskog aparata, Vlada je brže-bolje juče usvojila set pravosudnih zakona, gde su neke od novina u ovim predlozima zakona apsolutno neustavne.
Ako se, pod izgovorom neophodne reforme pravosudnog sistema, uvode nova rešenja čiji je ustavno-pravni osnov vrlo sumnjiv, onda sam potpuno uverena da to ne može da doprinese stvaranju i razvitku pravne države, koja treba da garantuje poštovanje demokratije, vladavinu prava i obezbeđivanje uslova za nezavisan rad sudija, u pravom smislu te reči.
U tom setu pravosudnih zakona polazi se od reizbora, nečega što je možda našlo svoje utemeljenje u javnosti. Moram da ovom prilikom ukažem na ono što iz Društva sudija Srbije upozoravaju već dugi period, a to je da pitanje reizbora ne nalazi svoje uporište u Ustavu. Ono nije pravno utemeljeno, a samim tim ni društveno nije opravdano, jer se reizborom sudija nikako ne može promeniti suštinski problem koji postoji u samom sudstvu.
Bilo bi dobro da se uvaže primedbe Venecijanske komisije da se ovi zakoni usklade sa međunarodnim standardima i da se pruže čvrste garancije za nezavisnost sudske funkcije.
Još jedna od novina koja je predviđena u ovom setu pravosudnih zakona je i ta da se ukida više od sto opštinskih sudova. To je nešto što može da deluje vrlo šokantno ne samo za ljude koji rade u sudovima nego uopšte za javnost.
Postavlja se pitanje koji su kriterijumi opredelili Vladu na ovakav jedan potez. Da li Vlada zna koliko će zaposlenih ljudi u pravosuđu tog trenutka ostati bez posla?
Stanje u pravosuđu, ukoliko se usvoje ovakvi predlozi zakona, postaće haotično.
S jedne strane, imamo apelacione sudove koji nisu formirani, a s druge strane se ukida više od sto opštinskih sudova. Amandman koji sam podnela prvenstveno polazi od uvažavanja realnosti da ne postoje apelacioni sudovi i od uvažavanja činjenice da u opštinskim sudovima vlada izuzetno teška situacija kada su u pitanju uslovi rada i kada je u pitanju uopšte materijalni status zaposlenih u sudskoj upravi.
Jednostavno, nisam zadovoljna obrazloženjem koje je Vlada uputila na ovaj moj amandman, jer ono ne polazi od uvažavanja realnosti, ali se nadam da ima još uvek prostora za moguću ispravku ovog obrazloženja.
Najiskrenije se nadam da će Vlada ovaj amandman i prihvatiti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, čl. 225. i 226.
Gospođo predsednice, znate da do sada nikada nisam zloupotrebljavala Poslovnik, pa to neću činiti ni ovom prilikom. Pitanje koje želim danas da postavim je od izuzetnog, možda, najvažnijeg državnog interesa i zahteva hitan odgovor.
Juče smo iz intervjua Borisa Tadića dobili obaveštenje, sasvim jasno, da vlasti u Srbiji razmišljaju o skorom priznanju Misije Euleks i o njenom raspoređivanju na celoj teritoriji srpske južne pokrajine. Sada je samo sporan modalitet kako će to da se uradi. Iz tog intervjua može da se zaključi da će da se ide na Savet bezbednosti.
Ali, ukoliko se bude išlo na Savet bezbednosti, onda, u tom trenutku, ne možemo da zahtevamo podršku Rusije, što je sasvim očigledno, jer je Rusija nekoliko puta do sada rekla da neće štititi interese Srbije ukoliko Srbija sama ne štiti svoje interese.
Zbog javnosti, samo da ponovim, i da neke stvari postanu jasne, ukoliko vlasti u Srbiji prihvate Misiju Euleks, onda se prihvata i odbačeni plan Martija Ahtisarija, koji ne samo da je odbačen u Srbiji, nego je odbačen i u Savetu bezbednosti. Samim tim, današnje rukovodstvo priznaće i nezavisno Kosovo. To je ono što proizilazi iz ovakve jedne odluke.
Ako se to desi, imam razloga da verujem da će tako da bude, onda naša vlast nema pravo da se ljuti na rukovodstvo Crne Gore zbog toga što je zabilo, kako kažu, nož u leđa Srbiji, jer nož koji će tom prilikom zabosti gospodin Tadić u leđa sopstvenoj državi mnogo će više da boli.
Na kraju, moje ključno pitanje je – kakve će ova odluka imati posledice na dalja priznanja tzv. nezavisne države Kosovo i Metohija od strane drugih država koje je još uvek nisu priznale?
Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da član 66. predstavlja jedan od članova koje bi bilo nužno ovom prilikom izmeniti. U svakom slučaju, on je najveći nedostatak ovog predloga zakona, jer se u njemu kaže da se odredbe zakona ne primenjuju na lica koja su do dana stupanja ovog zakona na snagu stekla status svedoka saradnika.
U tom slučaju se određeni broj lica privileguje, iz potpuno neobjašnjivih razloga. To je nešto o čemu sam govorila i prilikom rasprave u načelu.
Smatram da ne treba zaboraviti da se radi o licima koja su, takođe, vršila krivična dela i za koje se pretpostavlja da su, u najvećem broju slučajeva, većinu ili deo svoje imovine, upravo, stekli vršeći krivična dela. Znači, s obe strane imamo lica koja su vršila krivična dela. Samo, jednima se imovina oduzima, a drugima ne.
Smatram da je ovaj amandman neophodno i nužno prihvatiti, da bi se kvalitativno popravio ovaj tekst zakona, jer odredba člana 66. ima za cilj da uništi sam koncept i princip zbog čega se ovaj zakon i donosi, a to je da niko nema pravo da zadrži imovinu koja proističe iz krivičnog dela. Zato apelujem na ministra ovom prilikom da stvarno obrati pažnju na ovaj član, jer ne vidim motive zašto se on uopšte našao u ovom predlogu zakona.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na Poslovnik, članove 225. i 226. Izvinjavam se, nikada se po ovim članovima nisam javila, ali smatram da se radi o izuzetno važnom pitanju koje zahteva adekvatan odgovor.
Tražim obaveštenje od potpredsednika Narodne skupštine o ishodu razgovora koji su danas vođeni u zgradi Narodne skupštine sa predstavnicima studenata. Naime, zbog javnosti hoću samo da obavestim da je danas u toku prepodneva održan protestni skup studenata ispred zgrade Narodne skupštine, a studenti su protestovali zbog amandmana poslanika vladajuće koalicije gospođe Jagode Jorge.
Ovim amandmanom koji je podnet na Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o visokom obrazovanju napravljena je jedna gruba, ogromna greška koja u neravnopravan položaj stavlja samofinansirajuće studente i studente koji se finansiraju iz budžeta, u tom smislu što se samofinansirajućim studentima apsolutno onemogućava da dobiju status studenata koji se finansiraju iz budžeta, bez obzira na to koliko učili, bez obzira na to koliko ispita davali, bez obzira i na to koliko poena skupili. Da stvar bude jasna, teoretski možemo da dođemo u situaciju da samofinansirajući student skupi 60 poena i da mu bude onemogućeno da pređe u status studenta koji se finansira iz budžeta.
Zbog javnosti takođe hoću da obavestim da je ovaj amandman, nažalost, prihvaćen od strane Vlade i da je postao sastavni deo teksta zakona. Radi se o izuzetno lošem amandmanu. Zahtevamo odgovor na ovo pitanje – šta će dalje da se dešava, da li će Vlada i dalje da ostane pri ovome, s obzirom na to da studenti, po našim informacijama, neće prestati sa svojim protestima?
Da stvar bude još lošija, za ovaj Predlog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju je postignut konsenzus, po mojim informacijama, svih poslaničkih grupa u parlamentu. Usvajanjem ovog amandmana to će verovatno bitno da se promeni. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je podnet od strane grupe poslanika DSS-a, jer smatramo da je neophodno da se Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti na jedan određeniji način bavi podacima o maloletnicima, kao jednoj posebno ugroženoj kategoriji kada govorimo u smislu ovog zakona.
U dnevnim informativnim emisijama i u štampanim medijima vrlo je česta zloupotreba maloletnika, koja se vrši, u stvari, na taj način što se objavljuju imena maloletnika ili neproverene informacije i ocene.
Neretko možemo u dnevnim listovima da pronađemo slike bačenih beba, recimo, u kontejner ili druge vrlo šokantne informacije i podatke. Tako smo pre nekoliko dana imali priliku da u nekom dnevnom listu čitamo o navodnoj zloupotrebi dvomesečne bebe, za koju se kasnije ispostavilo da je nad njom izvršena, u stvari, nestručna medicinska intervencija.
Upravo su ovo razlozi zbog kojih smo podneli ovaj amandman i zašto smatramo da zakon treba na jedan precizniji i određeniji način da se bavi ovom problematikom kada su maloletnici u pitanju.
Ovom prilikom neću da govorim o zloupotrebama podataka o maloletnicima putem interneta, gde se vrlo često neovlašćeno objavljuju fotografije maloletnika koje kasnije neretko služe u pornografske svrhe. Nadam se da je ministar koji je nadležan za ovaj predlog zakona shvatio razloge zbog čega ovaj amandman treba prihvatiti.