Zahvaljujem, predsedniče.

Ispred koalicije NADA, Novi DSS i POKS upućujem sledeća pitanja. Prvo pitanje upućujem ministarki pravde gospođi Maji Popović – da li je upoznata i da li ima saznanja da tužilaštvo na jugu Srbije ne reaguje na mnoga kvalifikovana krivična dela gde su građani direktno i ozbiljno ugroženi flagrantnim kršenjem zakona od strane pojedinaca koji se nalaze na određenim javnim funkcijama, a čime istovremeno vrše zloupotrebe službenog položaja, diskriminaciju i protivzakonito bogaćenje u svoju ličnu korist?

Naime, građani Vranja trpe teror i svojevrsno reketiranje. Na osnovu njihove reakcije zbog koje danas i postavljamo ovo pitanje, za koje se možda u prvi mah čini da je lokalnog karaktera, a zasigurno nije, jer prevazilazi granice lokalnog problema zbog težine dela koje čine pojedinci na javnim funkcijama, a tužilaštvo ne reaguje. Nemoguće je da svi znaju, a tužilaštvo ne zna.

„Parking servis“ u Vranju već duže vreme posluje nezakonito i to po analizama i tvrdnjama pravnika, počevši od opomena za neplaćanje kazne iza kojih je stajala agencija svima nepoznata. Koja je to agencija? Ko je vlasnik agencije? Zašto se sliva novac prvo kod nje, a onda u „Parking servis“? Da li je bilo javne nabavke i na osnovu čega je ta privatna agencija dobila posao? Zašto su opomene upućivane po njihovoj tarifi od 5.500 dinara, umesto da bude 1.000 dinara koliki je inače iznos za kaznu?

Sada su se pojavile opomene i obaveštenja po određenom nalogu za plaćanje posebnih parking karte od strane advokata koji za tu uslugu pisanja opomene uzima 4.500 dinara i u kojoj stoji da je JKP „Parking servis“ Vranje ustupio potraživanja Agenciji MD&AD consulting d.o.o. Vranje, čiji je broj računa i naveden u opomeni koju šalje advokat.

Drugo pitanje upućujem ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu Aleksandru Martinoviću – zašto opština Knjaževac i njen predsednik, njen predsednik SO, sekretar SO, načelnik opštinske uprave ne reaguju na ozbiljne zahteve građana opštine Knjaževac i ne postupi po osnovu tih zahteva, a u stvari sa zakonom, naravno. Naime, građani su uputili nekoliko zahteva za okončanje postupka komasacije koja je inače sprovedena od strane Republike Srbije još daleke 1979, 1980. godine, ali je njen postupak ugrožen zbog propusta koji su u njemu načinjeni.

Ukratko da objasnim. Komisija za komasaciju u tom vremenu je svoj posao obavila u potpunosti, donela je rešenje i napravili su zapisnik. Fizička lica koja su istovremeno i titulari tih nepokretnosti su ušli u svoj posed. Međutim, nisu im uručena rešenja tom prilikom, što je proizvelo sve ovo zbog čega ja danas postavljam ovo pitanje, a direktno je ugroženo njihovo apsolutno pravo svojine na nepokretnostima koje su nasledili od svojih ostavioca koji su učestvovali u komasaciji i onda i ušli u komasacionu masu.

Radi se o sledećim fizičkim licima: Latinka Milenković iz Zaječara, Jagodinka Nedeljković iz sela Drenovac, Ljubomir Živanović iz Knjaževca, kao i druga fizička lica koja ne mogu da izvrše upis prava svojine u evidenciju nepokretnosti tj. u katastru zbog ozbiljnog propusta koji je onda načinjen.

Treće pitanje upućujem ministarki zdravlja gospođi Danici Grujičić. Zašto vozači u službi hitne medicinske pomoći na jugu Srbije, konkretno u Vladičinom Hanu, a i šire, po našem saznanju, na istom radnom mestu gde obavljaju iste poslove i radne zadatke imaju gotovo duplo manje zarade, odnosno značajno manji koeficijent, gotovo duplo manji od vozača sa teritorije gradova na severu Srbije, recimo, u gradu Beogradu i gradu Novom Sadu? Zbog čega je došlo do takve diskriminacije i kada će se ovakva nepravilnost i nepravda otkloniti, s obzirom da se radi o ogromnom broju izvršilaca jer se pominje cifra od preko 600 vozača.

Četvrto pitanje postavljam i upućujem premijeru Ani Brnabić i direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petru Petkoviću. Ko su članovi i ko je na čelu upravljačkom tima za uspostavljanje ZSO? Zbog čega je ta informacija nedostupna javnosti i građanima Republike Srbije? Poznato nam je da su promene u sastavu tima bile obavijene velom misterije, a sastav tokom dužeg perioda nije bio poznat javnosti. Stoga zahtevamo od premijera Vlade i Kancelarije za Kosovo i Metohiju da nas izvesti o tome ko su sada članovi upravljačkog tima. Ovom prilikom toliko. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Verujem da ste svi čuli za Kembridž grad u Velikoj Britaniji, svetski poznat po čuvenom koledžu, a malom broju vas je poznat kao grad u kojem je 1848. godine izmišljen tada novi sport fudbal, danas najpopularniji svetski sport. Trebalo je da prođe 82 godine da se održi Svetsko fudbalsko prvenstvo u Urugvaju.

Ako neko od vas i ne zna za Kembridž, siguran sam da svaki Srbin i Srpkinja znaju za Vladičin Han. Vladičin Han i Kembridž su u jednoj stvari isti, oba ova grada su ušla u svetsku istoriju sporta. Samo Srbija to još uvek ne zna.

Naime, 2011. godine na siromašnom jugu, siromašne Srbije, u Vladičinom Hanu je osmišljen novi tako svetski a prvi srpski timski sport vilbal. Od 2012. godine u Srbiji je na vlasti SNS, tako da možemo reći da su Srpski vilbal savez i SNS vršnjaci i umesto da skupa rastu i napreduju, to se nije desilo.

Od 2014. godine do danas u Vladičinom Hanu održano je pet vilbal kupova. Tri ženske ekipe su se oprobale u vilbalu, čime je dokazano da ovaj sport ravnopravno mogu igrati žene i muškarci.

Danas kada govorimo o potrebi sporta među omladinom, obnovi sportskih aktivnosti u policiji, vredno je istaći da je srpska vojska videla benefite prvog srpskog sporta i da je ekipa Garnizon Vranje tri puta za redom osvajala pobednički pehar. Uz revijalne utakmice po Srbiji i AP Vojvodini, uz sve napore koje ulaže Srpski vilbal savez, ovaj naš sport još uvek nije priznala rođena majka Republika Srbija. Prva prepreka je bila ta što u APR-u ne postoji šifra za novi sport, te vilbal već 10 godina vodi bitku sa Micom šalterušom.

Vilbal ne može bez podrške države. Bivši ministar iz redova SNS, Vanja Udovičić, se od 2018. do 2023. godine nije udostojio da službeno odgovori na zahtev Srpskog vilbal saveza da se vilbal prepozna kao sport.

Ali, od decembra prošle godine, pa sve do danas, vilbal srpski savez je tražio prijem kod ministra sporta, očekujući i nadajući se da će gospodin Zoran Gajić imati sluha. Čak sam i ja kao narodni poslanik koji potiče iz sela Stubla, gde je jedno od rodnih mesta, znači, zajedno sa opštinom Vladičin Han, novog srpskog sporta vilbal, da je ovaj sport izmišljen, recimo, u nekoj drugoj državi, isti bi mu pomogla maksimalno.

Sport je odavno prerastao svoje granice i postao je industrija. Vilbal bi mogao biti, a već i jeste izvozni proizvod Srbije uz koji bi se razvijala naša sportska industrija i turizam.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Da li je potrebno da vilbal ode iz rođene zemlje kao odliv mozgova i da se pre zaigra, recimo, u Austriji, umesto da se na ponos nacije najpre zaigra u Srbiji? Pitanje je za gospodina ministra prosvete Zorana Gajića.

(Narodni poslanici SNS dobacuju iz klupa.)

Za ministra sporta – zašto ne želi da primi delegaciju Srpskog vilbal saveza i da im u sasvim legalnim zakonskim regulama pomogne?

Pitanje za Ministarstvo prosvete, za gospodina v.d. ministra Đorđa Milićevića, da li hoće da pomogne jugu Srbije da dobije ono što sever ima, da pokrene projekat za otvaranje sportske gimnazije u Vladičinom Hanu? Zašto baš u Vladičinom Hanu? Zato što u Hanu postoji impozantan sportski centar „Kunjak“, olimpijski bazen, teniski tereni, košarkaški tereni, odbojkaški tereni, sportska hala, dve sportske sale i mnogo toga gde potpuno postoje uslovi za tako nešto. Istovremeno da kažem, ima i jako veliki broj svršenih difovaca koji čekaju na posao.

Pitanje za Ministarstvo pravde, odnosno za ministarku Popović, šta se desilo sa uhapšenim srpskim građanima u akciji „Brezovica“ na Kosovu i Metohiji koja je izazvala kosovska policija, a od kojih je jedan od uhapšenih bivši predsednik opštine Štrpce Bratislav Nikolić, inače visoki funkcioner SNS, koji je ujedno osumnjičen da je primio mito od 210.000 evra za izdavanje 21 građevinske dozvole za vikendice…

Zahvaljujem.

Ispred Srpske koalicije NADA, Novi DSS I POKS.

Postavljam najpre pitanje za ministarku rudarstva i energetike Dubravku Đedović. Dana 13. aprila. 2023. godine pre samo nedelju dana EPS je odlukom Vlade i Resorne ministarke Đedović od javnog preduzeća pretvoren u akcionarsko društvo. Odluka je doneta uprkos protivljenju sadašnjeg direktora i kompletnog naučnog Saveta Elektroprivrede Srbije. Jedini član Skupštine, a gde je upravo ministarka i ona je sama izabrala Nadzorni Odbor.

Zbog toga upućujem pitanje upravo ministarki Đedović. Da li ovo znači da će EPS u nekom budućem periodu biti privatizovan? Razloga za sumnju ima dosta, a prvi je procenjena vrednost preduzeća od 3,1 milijarde evra. Ako nacionalni stadion vredi 500 do 600 miliona evra, a pruga od Beograda do Niša preko dve i po milijarde evra, kako je moguće da jedan EPS vredi samo 3,1 milijardu?

Članovi naučnog saveta EPS-a, stručni ljudi na čelu sa profesorom Vukosavićem, svetski priznatim stručnjakom su procenili da realna vrednost iznosi oko 14 milijardi evra. Šta se desilo sa 11 milijardi evra? Da li je vrednost veštački oborena kako bi se preduzeće spremilo za privatizaciju, imajući u vidu neka prethodna iskustva i situacije poput slučaja PKB-a.

Drugi razlog za sumnju da će se preduzeće privatizovati je odsustvo radnika u Nadzornom odboru. Odlukom ministarke jedinog člana Skupštine u Nadzornom odboru nema predstavnika iz redova zaposlenih, ali zato članovi mogu biti lica osuđivana za privredni kriminal. Poređenja radi, u Norveškoj elektroprivredi koja je 98% u državnom vlasništvu u Nadzornom odboru od ukupnog broja članova najmanje jedna trećina je iz redova zaposlenih dok o licima koji imaju veze privrednim kriminalom, naravno nema ni reči, ni ti takva lica mogu prići blizu Nadzornog odbora.

Sve izneto ukazuje na to da je prelaskom Elektroprivrede Srbije iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo na delu početak, postepene, puzajuće privatizacije i takvom odlukom vlast nastavlja sa urušavanjem ovog preduzeća, ne obazirući se na potrebe građana Srbije i zaposlenih u samom preduzeću. Ova odluka mora da se preispita jer preti da ugrozi elektroenergetsku stabilnost i nezavisnost Srbije.

Drugo pitanje postavljam ministru obrazovanja Branku Ružiću, a ujedno i ministarki zaštite životne sredine, gospođi Ireni Vujović. Poljoprivredno-šumarska škola „Josif Pančić“ iz Surdulice ovih dana slavi svoj 66 rođendan. Sve škole u Srbiji zavređuju pažnju, međutim, ova škola po svojoj prirodi i karakteru obrazovanja koje pruža đacima zaslužuje posebnu pažnju. Kolektiv je na visokom nivou, kao i učenici te škole koji postižu dobre rezultate u toku svog školovanja. Da li ministar može da poseti ovu školu ovom prilikom i da se odazove pozivu koji mu je upućen? Da li možete, što je ujedno i pitanje za ministarku zaštite životne sredine gospođu Irenu Vujović, da poseti fabriku „Knauf“ ujedno, znači zajedno, koja stvara ozbiljne probleme po zagađenje životne sredine, te je broj obolelih od kancera, kao i smrtnosti na teritoriji opštine Surdulica i Vladičinog Hana u permanentnom porastu, a nalazi se odmah u blizini škole.

Znači, da li mogu zajedno da posete školu i fabriku? Da napomenem, u blizini se nalazi odmah ispod fabrike i pomoćni teren fudbalskog kluba Radnik na kome omladinski i kadetski sastav najviše provodi vremena, trenirajući i igrajući prvenstvene utakmice, a prvi tim na tom terenu vrši pripreme. Hvala.