Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Gospodo predsedavajući, dame i gospodo, poštovane koleginice poslanice i gospodo poslanici, dozvolite mi samo nekoliko rečenica.
Raspravljali smo o četiri izuzetno važna dokumenta koji su bili pred ovim visokim domom. Rasprava je bila izuzetno plodna i pokazala je zaista svu suštinu problema o kojima smo raspravljali. Pokazala je čak i ukazala u velikoj meri i na put prevazilaženja problema. Pokazala je i na određene uzroke.
Međutim, pokazala je i da neke stvari se mešaju sa onim što je na dnevnom redu i pokvarile su onaj potpuni utisak i jedinstvo ovog parlamenta, koji je u stvari na primeru ova četiri izuzetno važna dokumenta pokazao da može da radi jedinstveno, da može da radi skladno, da može da radi kao parlament jedne kulturne zemlje i kao predstavnici jednog kulturnog naroda i narodnosti. Žao mi je zbog ovih malih iskakanja, ali to je, naravno, predmet koji ćete vi ocenjivati. To nije moj posao.
Reći ću vam samo dve-tri stvari koje se odnose na ova važna dokumenta. Danas smo završili diskusiju i raspravu oko ugovora o saradnji u socijalnoj oblasti sa Kanadom i Luksemburgom. Ta dva sporazuma su izuzetno značajna za naše ljude koji rade u inostranstvu privremeno i kojima će omogućiti sigurniji i udobniji život, rad i ponašanje u tim zemljama, jer imaju socijalno osiguranje, a u slučaju Luksemburga i zdravstveno osiguranje.
Kad se radi o ove dve druge konvencije koje su izuzetno važna dokumenta, u stvari, one samo podstiču i ovaj parlament i našu zemlju i Vladu da još uspešnije, još energičnije nastavi borbu protiv nasilja nad svim socijalno ugroženim grupama, od žena, dece, starih, invalidnih lica i ostalih kategorija građana koji trpe određenu torturu, određeni nekorektni odnos, itd. Prema tome, i tu ispunjavamo jednu obavezu prema sebi da ćemo nastaviti upornom borbom svi zajedno da ovo veliko zlo koje se zove nasilje nad ženama i decom, nad porodicom, da ga svedemo na neke, da tako kažem, mere koje su podnošljive, jer da ga potpuno ukinemo sigurno je da tako brzo niti možemo niti je to moguće.
Proces ugrožavanja slabijih traje toliko dugo koliko traje i ljudsko društvo. Neko je ovde nabrajao datume od kad je počelo nasilje. Mogli bismo reći – od cara Dušana pa na ovamo, ne samo od Karađorđa i ne samo od ove ili od one vlade. Isto tako, ne može se poreći da su sve vlade činile u granicama svojih mogućnosti određene napore da se ovo zlo u granicama i mogućnosti smanji. Međutim, slučaj, recimo, sela Ivanča je jedan slučaj sam za sebe i niko ga nije mogao predvideti na takav način da bi mogao da kaže – evo, time ćemo rešiti problem. Naravno, svaki slučaj za sebe predstavlja jednu izuzetno tešku situaciju koja nas opominje da kao društvo moramo organizovano raditi, pre svega oni koji su zaduženi za taj posao, ali i društvo kao celina. Pojedinac ovde ne može uraditi mnogo. Ali, sve organizovane institucije, društvo kao celina i svi pojedinci udruženi u ovoj borbi za iskorenjivanje ovoga zla mogu zaista uraditi mnogo, mnogo više i mnogo brže otvoriti proces jednog kulturnijeg, snošljivijeg i humanijeg života.
Što se tiče Konvencije o usvojenju dece, ja ću vam reći da se preduzimaju određene mere da se institucije u koje su smeštena deca, naročito ona deca zaostala u razvoju i sa posebnim potrebama, gledamo što je moguće pre da te institucije svedemo na najmanju moguću meru, a da biološka porodica postane zaista središte i stecište gde će se dete razvijati i gde ćemo dete socijalizovati i učiniti ga korisnim članom društva. Tamo gde to nije moguće u biološkoj porodici, onda su tu u pitanju usvojenja. Usvojenja su zaista jedan od instituta koji treba poštovati.
Činimo napore da to u našoj zemlji učinimo sa najvećim procentom naše dece, ali gde ne možemo naći usvojitelja u našoj zemlji, onda to radimo u zemljama koje su zainteresovane za to. Moramo ovde naročito istaći Švedsku, koja na najbolji odgovara na taj problem, usvajajući jedan značajan broj dece ometenih u razvoju, sa posebnim potrebama i sa najodgovornijim odnosom prema toj deci.
Činimo sve, jedan kolega u petak, na prošloj diskusiji, insistirao na merama. što je vrlo opravdano. Moram da vam kažem da preduzimamo apsolutno sve radnje koje su potrebne da bismo zaštiti dete koje ide u usvojenje, da bismo kontrolisali njegov položaj tamo i poduzimamo mere, ukoliko se na bilo koji način dovodi u pitanje njegova sloboda, njegov integritet i razvoj tamo, da ga premestimo iz te porodice, da ga smestimo na drugo mesto ili da ga vratimo u zemlju. Tu smo vrlo, vrlo strogi kod usvajanja dece i tu sve moguće mere poduzimamo da ne dođe do greške u tom pravcu, jer bi bilo krajnje nehumano da nam deca odlaze u porodice u kojima ne mogu da obezbede najelementarnije uslove za jedan primeren život.
Sve ovo zajedno je naš zajednički napor da još brže, još snažnije krenemo napred u rešavanju ovih problema.
Vama se još jednom zahvaljujem na iscrpnoj raspravi, na velikoj argumentaciji koja je izneta u prilog usvajanja, u prilog borbe protiv nasilja. Molim vas, pošto u spisku diskutanata nije bilo ni jednog koji je bio protiv, svi ste se izjasnili za, da Skupština jedinstveno potvrdi ova četiri dokumenta, kako ste se ovde izjasnili. To bi bio prvi put da je ovaj dom doneo konsenzusom, potpunim jedinstvom četiri vrlo važna pravna akta, koji imaju izuzetan značaj za našu zemlju, a naročito značaj za našu decu za našu porodicu i probleme o kojima smo ova dva dana međusobno raspravljali. Uz ove male varnice, koje se po prirodi stvari uvek u ovakvim diskusijama ispolje, možemo oceniti, što se mene lično tiče kao ministra, da ste zaista vodili jednu izuzetno ozbiljnu raspravu. Još jednom veliko hvala. Živeli.
Poštovani predsedavajući, poštovano predsedništvo, cenjeni i poštovani narodni poslanici i narodne poslanice, dame i gospodo, danas ću samo u nekoliko rečenica da vas uvedem u pitanja ove konvencije i sporazume. Radi se o dve međunarodne konvencije, dva međunarodna sporazuma i to su akta koja su donele međunarodne organizacije, prema tome, vi već znate da su ovo sporazumi koji su prethodno raspravljani, međudržavno usvojeni i prema tome, danas ostaje na nama da usvojimo ove sporazume ili da ih odbijemo.
Počeću prvo sa nekoliko rečenica o Konvenciji o zaštiti deteta. Konvencija o kojoj danas raspravljamo usvojena je 29. maja 1993. godine pod okriljem Haške konferencije za međunarodno pravo, privatno pravo kao odgovor na niz složenih pravnih i ljudskih problema koji su pratili međunarodna usvajanja.
Konvencija o međunarodnom usvajanju je u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije jer garantuje posebnu zaštitu dece bez roditeljskog staranja i upućuje na pojačane pravne i faktičke mere koje omogućavaju saradnju sa drugim državama.
Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku u periodu od 2006. do 2012. godine bilo je u proseku 11 međunarodnih usvojenja na godišnjem nivou.
Ratifikacijom Konvencije bi se omogućilo većem broju dece bez roditeljskog staranja, za koju se u razumnom roku ne mogu pronaći usvojitelji u Republici Srbiji, da ostvare svoje pravo na život i razvoj u porodičnom okruženju u drugoj državi.
Ratifikacijom Konvencije pojačala bi se sigurnost u postupcima međunarodnog usvajanja, jer se njom uspostavlja sistem saradnje između organa u državama porekla i državama prijema i uspostavljaju se mere sigurnosti kojima bi se sprečila otmica, prodaja i trgovina decom radi usvajanja, i to: sprečavanjem ekonomskog iskorišćavanja i vršenja pritiska na biološke porodice, osiguranjem da samo deca kojima je stvarno potrebna porodica mogu biti usvojena u zemljama van Republike Srbije. Konvencija obavezuje države ugovornice da preduzimaju odgovarajuće mere kako bi u njihovim državama unapredile usluge nakon usvajanja.
Po prelasku deteta u zemlju usvojenja, a nakon procene centralnog organa te države da ostanak deteta u porodici usvojitelja nije u njegovom najboljem interesu, taj organ može preduzeti neophodne mere radi zaštite deteta. U tom smislu, dete može biti oduzeto od usvojitelja i stavljeno pod starateljstvo. Može se organizovati zbrinjavanje deteta u cilju njegovog usvajanja u drugoj porodici, a može se organizovati i povratak deteta u zemlju porekla, ako primenu takve mere zahteva najbolji interes deteta. Sve ove mere se realizuju uz prethodno obaveštavanje i dogovor sa centralnom organom države porekla deteta.
Konvencija ima veliki broj ratifikacija, što je svakako bitan elemenat odluke da je i ratifikuje Republika Srbija. Posebno je značajno što je većina evropskih država ratifikovala ovaj međunarodni ugovor, uključujući države iz neposrednog okruženja, a zatim i Kina, SAD, Ruska Federacija.
Ratifikacija ovog međunarodnog ugovora je od velikog značaja, jer bi se Republika Srbija na taj način uključila u porodicu država koje tesno sarađuju u oblasti međunarodnog usvajanja, sprečavajući zloupotrebe i propuste sa lošim ishodom po decu.
Moram da istaknem da su određene države, državne institucije i agencije koje realizuju međunarodno usvojenje i Švedska iz koje je značajan broj usvojitelja, koji usvajaju decu državljane Republike Srbije, dobile visoku ocenu, jer ovom postupku pristupaju visoko profesionalno i odgovorno, i u najboljem interesu dece bez roditeljskog staranja.
Republika Srbija redovno prati rast i razvoj deteta koja odlaze na međunarodna usvajanja, putem izveštaja koje dostavljaju ovlašćene agencije ili direktnim obilaskom deteta u državi usvojenja. Smatram da ova konvencija daje dodatne elemente sigurnosti za međunarodno usvojenje i da zaista naša Skupština danas ima puno razloga da izvrši ratifikaciju ove konvencije.
Dozvolite da vam u najkraćim crtama predstavim Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i u borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Republika Srbija je potpisala Konvenciju 4. aprila 2012. godine u skladu sa svojom Nacionalnom strategijom za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti iz 2009. godine i Nacionalnom strategijom za sprečavanje i suzbijanja nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima iz 2011. godine i time se svrstala u red 19 država članica Saveta Evrope potpisnica Konvencije.
Takođe, predviđeno je formiranje evropske grupe Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici sa nadležnostima zasnovanim na principima ne pristrasnosti stručnosti i multidisciplinarnosti.
Poštovane narodne poslanice, poštovani narodni poslanici, nasilje nad ženama i nasilje u porodici predstavlja težak društveni problem sa kojim se suočava i Republika Srbija. Prema podacima centra za socijalni rad u 2012. godini imali smo 9.325 žrtava i one su dobile neki vid pomoći, kao što su sigurne kuće i druge vrste pomoći, radi njihovog zbrinjavanja. Nasilje se uglavnom dešavalo u porodici oko 96%. Centri za socijalni rad evidentirali su 6.121 počinioca nasilja prema deci i odraslima, gde su 80% muškog pola.
Republika Srbija radi na smanjenju nasilja javnim kampanjama, radom na lokalu, utiče da do nasilja ne dođe, preduzimajući čitav niz mera koje su u ovom momentu u mogućnosti, uključujući i izgradnju sigurnih kuća. U tom pravcu svaki doprinos je izuzetno dobrodošao i pojedinca i lokalnih zajednica, kako bismo smanjili nasilje u porodici, a naročito nasilje nad ženama i decom.
U svetlu približavanja Republike Srbije EU i harmonizacije njenih propisa sa pravnim tekovinama EU treba istaći da je Evropski parlament, krajem februara 2013. godine, usvojio Rezoluciju o eliminaciji i sprečavanju ovih oblika nasilja nad ženama i decom, kojom je pozvao sve zemlje članice EU da obave ratifikaciju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, a posebno nasilja nad decom.
Dozvolite mi sada nekoliko reči o Sporazumu o socijalnoj zaštiti sa Kanadom, imajući u vidu brojnost građana Republike Srbije koji žive i rade u Kanadi, kao i potrebu daljeg razvoja i učvršćivanja prijateljskih odnosa i saradnje u svim oblastima, pa i u oblasti socijalnog osiguranja. Pristupanje pregovorima u cilju zaključivanja Sporazuma o socijalnom osiguranju je bilo obostrano korisno.
Prema raspoloživim podacima, u Kanadi živi i radi preko 100.000 građana srpskog porekla. Sporazum o socijalnoj sigurnosti između Republike Srbije i Kanade, kojim je utvrđeno ostvarivanje prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja, kao i prava za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti, potpisan je 12. aprila 2013. godine u Beogradu. Usaglašeni Sporazum sadrži odredbe koje će omogućiti osiguranicima i korisnicima prava i potpunu zaštitu u oblasti penzijskog osiguranja.
Standardna rešenja i principi koji su zastupljeni kroz odredbe Sporazuma su: jednak tretman državljana država ugovornica u oblasti penzijskog osiguranja, neposredna isplata stečenih davanja, korisnik koji je ostvario pravo na davanje u mestu njegovog prebivališta, penzija i druga primanja; sabiranje perioda osiguranja navršenih u obe države ugovornice radi ostvarivanja prava na penziju i druga davanja; princip osiguranja koji omogućava da teret na davanja iz penzijskog osiguranja snosi ona država čiji je osiguranik u pitanju; principi primene zakonodavstva države u kojoj je lice zaposleno, sa izuzetkom upućenih radnika, državnih službenika, diplomatskih i konzularnih predstavnika kojima je obezbeđeno socijalno i penzijsko osiguranje u zemlji porekla, odnosno koja šalje predstavnike.
Primena ovog sporazuma imaće značajne efekte u oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i prava za slučaj povrede na radu i profesionalne bolesti. Za Srbiju je zaključivanje Sporazuma o socijalnoj sigurnosti od izuzetne važnosti, jer omogućava našim građanima koji su živeli i radili u inostranstvu da lakše ostvare prava iz socijalnog osiguranja i da ta prava mogu koristiti na teritoriji Republike Srbije.
U oblasti socijalnog osiguranja između Republike Srbije i Velikog Vojvodstva Luksemburg primenjuje se identičan sporazum koji je zaključen i sa Kanadom, sa jednom izmenom da se ovim sporazumom reguliše i zdravstvena zaštita naših građana koji privremeno rade u Luksemburgu. Hvala na pažnji.
Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je Vlada utvrdila na sednici održanoj 28. februara 2013. godine.
Započeli smo proceduru o izmeni i dopuni ovog zakona i to iz sledećih razloga.
Pre svega, zbog potrebe da za terminološkim usklađivanjem zakona sa promenama u objavljivanju podataka statistike.
Drugo, usaglašavanje sa pravima o kontroli državne pomoći kao i pojednostavljivanje procesa za usavršavanje obaveza za zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Donošenjem Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanja osoba sa invaliditetom 2009. godine, ustanovljen je prvi okvir kao osnova za efikasnije i kvalitetnije usklađivanje osoba sa invaliditetom na otvorenom tržištu rada. Od stupanja na snagu ovog zakona, zaposleno je 9.157 osoba sa invaliditetom. Izvršena je i procena radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanje zaposlenja još za 12 hiljada osoba. Vrše se i ostale mere i aktivnosti na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom na tržištu rada.
Kada je reč o terminološkom usklađivanju odredbi Zakona treba imati u vidu da Republički zavod za statistiku od 1. januara 2011. godine, ne objavljuje podatke o prosečnoj zaposlenosti po zaposlenom u Republici. To je iz tih razloga bilo potrebno izvršiti izmene i u skladu sa vrstom podataka, koje zvanična statistika i dalje objavljuje.
Ova izmena imaće uticaja na poslodavca kada svoju obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom izvršava na neki drugi zakonom predviđen način, a ne samim zapošljavanjem. Ali, će imati uticaja i na iznos koji država isplaćuje na ime subvencija zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
Takođe, predložene izmene će imati pozitivan uticaj na obaveze poslodavca na zapošljavanje osoba sa invaliditetom, jer je on u određenim slučajevima podsticaj zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Učestvovati u finaliziranju zarade zaposlenog lica u iznosu od 25%, a država će učestvovati sa 75% ukupnih troškova, što je značajno poboljšanje i olakšanje za onoga koji vrši zapošljavanje.
Istovremeno, obezbeđuje se pravo na subvenciju, umesto kako je do sada bio slučaj, refundaciju zarade. Subvencija i uplata unapred sredstava za lica koja se zapošljavaju u preduzećima, dok je refundacija tek nakon izvršenih poslova. Tako da će preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, gde će država učestvovati u 75% ukupnih prihoda, ukupnih troškova zaposlenja toga lica.
U dosadašnjem režimu, poslodavac koji ne zaposli osobu sa invaliditetom plaćao je tzv. penale u visini trostrukog iznosa minimalne zarade. S tim u vezi, različiti načini izvršavanja obaveza za zapošljavanje i rokova i njihovo vršenje, s obzirom da poslodavci obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom mogu da izvrše i na drugi način, da se između preduzeća, poslodavca i zaposlenog lica mogu vršiti i neke druge transakcije, razmena roba i usluga itd. Tako da sve to skupa vrši značajnu promenu u ovom sistemu.
Odredbe za neizvršavanje tih obaveza, dosadašnja praksa je pokazala da su odredbe o penalima zaista suvišne jer se sada vrši ona unapred uplata, nema penala. Prema tome, odredbe o ovom institutu više nisu potrebne. Oni istovremeno i kao efekat nekog doprinosa budžetskom fondu su zaista nepotrebni iz prostog razloga što učestvuje svega sa 1% ukupnih troškova, sve ostalo pokriva država iz budžeta.
Smatramo da će se predloženim izmenama i dopunama Zakona upotpuniti pravni okvir zapošljavanja osoba sa invaliditetom i uvereni smo da će pozitivni efekti zakon nastaviti da daju dobre rezultate u pogledu radno socijalne integracije osoba sa invaliditetom na tržištu rada, kao i u društvu u celini.
Ovih nekoliko rečenica objašnjava koliko je izvršeno povećanje postojećeg zakona kada je kroz ove sitne izmene i dopune u nekoliko njegovih članova i mislim da će olakšati i kroz diskusiju, razumevanje celog ovog poduhvata koji je učinjen. Hvala na pažnji.