DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 07.04.1998.

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, mudar je i hrabar onaj narod koji ume da čuva svaki pedalj svoje zemlje. Kroz viševekovnu istoriju srpski narod je u svim prelomnim trenucima dokazao i svoju mudrost i svoju hrabrost. Štitio je sebe, ali i sve druge koji su u ovoj zemlji živeli.
Srbija nikad nije dozvolila da drugi njom upravljaju i najverovatnije iz tih razloga je i danas kost u grlu svima onima koji bi da je parčaju i stave na kolena.
Svedoci smo koliko je ministara, njihovih zamenika i raznoraznih emisara, predstavnika Evropske i Svetske zajednice, ovih dana krstarilo i krstari Srbijom, sve tražeći i nudeći neke dogovore, a sa liderima albanskih partija vršeći pregovore u stilu: vi tražite nezavisno Kosovo, a mi ćemo se izboriti za Kosovo Republiku, sve se nadajući da će pretnje silnika toliko zaplašiti Srbe i Srbiju i sve one koji su Srbiji lojalni, sve misleći i verujući da je srpska zemlja na prodaju. Zaboravljaju ili ne znaju da Srbija ima narod, da taj narod ima svoj glas, gromoglas, koji će odlučiti sam o svojoj sudbini, koji će samo jednom rečju pokazati svu svoju mudrost i snagu.
I valjda će posle ovog referenduma svetskim moćnicima postati jasno da su tzv. demokratski mešetari nepoželjni i da narod neće dozvoliti da mu bilo ko sa strane, bez obzira na to koliku moć imao i pretio, vršlja po njegovoj kući. Jer i ti stranci odlično znaju da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije, znaju oni dobro da su koreni Srba na Kosovu i Metohiji i da svaki Srbin, ma gde se nalazio, Kosovo i Metohiju oseća kao svetinju, kao duhovnu suštinu srpskog bića.
I sa ovog mesta poručujemo svim tzv. demokratama Zapada, koji bi da internacionalizuju Kosmet, koji bi da posreduju u dijalogu pod izgovorom da nam pomognu, da narod to neće dozvoliti.
Postavljamo pitanje: s kim oni hoće sve te pregovore ili dogovore? Svakodnevno ohrabruju albanske lidere, posećuju ih i daju lažne nade, pretvaraju ih u svoje ekspoziture, pomažući svesno separatizam, jer je stvaranje Kosova Republike u stvari njihov interes.
Znaju dobro da su Albanci građani Srbije i da svi Albanci nisu Rugova, Demaći, Pulja i drugi. To dokazuju i mnogobrojna pisma širom Kosova i Metohije sa potpisima stotine predstavnika albanske nacionalne manjine, koji otvoreno kažu da je Srbija njihova domovina i da ih politika albanskih lidera vodi u propast.
Sigurni smo da će takvih potpisa i pisama biti još, jer su to ljudi koji imaju sva prava, kao i svi ostali građani u ovoj zemlji. Međutim, moramo razumeti strah koji je u njima usađen, represijama koje slede od zastupnika tzv. demokratskih partija.
Navešću jedan primer, a ima ih mnogo. Čovek koji je na televiziji dao izjavu da mu je domovina Srbija i da pitanje Kosova treba da se rešava u samoj Srbiji, doživeo je da mu se već sutra demolira kuća u selu Zjum, kada je otac otišao da obiđe svoju porodičnu kuću doživeo je podmukli napad terorista, ranjen je, a kola su mu uništena, o čemu je štampa već pisala.
Zbog sve te opasnosti o pojedinačnom izjašnjavanju, mnogi Albanci uzeli su olovku i savili papir, pa su pisali ne samo predsedniku Srbije, Milanu Milutinoviću i Vladi Republike Srbije, nego i Informativnom centru u Prištini. Ja sam to poneo, i pošto američki Informativni centar u Prištini to neće da objavi, želim da vam pokažem i svi zainteresovani novinari mogu da dobiju. U ova dva pisma koja sam doneo su 294 potpisa Albanaca, sa željom da se njihova imena objave.
Još jedan karakterističan slučaj. Predsednik Demokratskog saveza Turaka za Kosovo i Metohiju, iako je prvi izrazio želju da učestvuje u pregovorima sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, imao je takav pritisak da dva dana nije smeo da ide na posao, jer su ga odmah pozvali u tursku ambasadu, kako bi mu verovatno rekli kakva je to zemlja Srbija. Ja sam i to pismo, koje je upućeno potpredsedniku Vlade, poneo i tačno stoji kao prvi potpisnik Zemalji Kroizino, predsednik Demokratskog saveza Turaka za Kosovo i Metohiju.
Ovakvih i sličnih primera ima puno, a oni samo ilustruju sa kakvim se represijama susreću lojalni građani Republike Srbije sa Kosova i Metohije. Takvom politikom proterani su mnogi Srbi sa Kosmeta u proteklim decenijama. Takvom politikom vršena je albanizacija mnogih sela u kojima žive Muslimani i Turci, pa ima bezbroj primera da je otac Turčin, a sin Albanac, jedan brat Turčin, a drugi Albanac. Čitava muslimanska sela su albanizovana, pa i dan-danas imamo sela u kojima je maternji jezik srpski, deca pohađaju nastavu na albanskom jeziku, iako ne znaju ni jednu albansku reč. Isti je slučaj i sa Romima.
Kada bi bio popis stanovništva, verujem da bi demografska slika bila ponajmanje onakva kakvom je predstavljaju albanski lideri, pa bi valjda i stranci shvatili da na Kosmetu ne žive samo Albanci, već i druge nacionalne manjine koje Srbiju doživljavaju kao svoju domovinu i koje dobro znaju da je Kosovo i Metohija srpsko.
Međunarodna zajednica uporno ističe kako su Kosovo i Metohija pitanje Jugoslavije. Licemerje je na najvišem nivou, jer koliko do juče je ovde rečeno, govorili su Srbija i Crna Gora, jer im je bilo teško da izgovore reč Jugoslavija. Narod naš je dalekog pamćenja, Kosovo i Metohija je Srbija 13 vekova, od stvaranja samostalne države. Dakle, još od vremena kada Jugoslavije nije bilo. Deluje poražavajuća misao da neko sada hoće da iščupa srce jedne viševekovne zemlje, a sve pod izgovorom da se ne poštuju ljudska prava.
Građani Kosova i Metohije, kao i svi građani Srbije kojima je stalo do časti i poštenja, u čijim žilama teče krv slavnih predaka i čije pamćenje doseže do samih početaka srpske države, oduševljeno su prihvatili inicijativu predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Slobodana Miloševića koji je u ovom presudnom trenutku narod postavio iznad svih stranačkih i drugih interesa.
Ja sam siguran da će narod masovno izaći na referendum i dati odgovor, a to je ne, ne onima koji hoće da rasparčaju Srbiju, ne onima koji žale srpski narod, jer srpski narod ne podnosi sažaljenja. Srpski narod ima dovoljno pameti i snage da sam rešava svoje probleme unutar sopstvenih granica. Svako mešanje sa strane značilo bi izazov za koji bi svu odgovornost snosila međunarodna zajednica.