Dame i gospodo narodni poslanici, svaki predlog zakona može da se svrsta u jednu od dve osnovne grupe. U prvu grupu spadaju predlozi zakona kod kojih je osnovna ideja prihvatljiva, ali neki članovi nisu prihvatljivi i onda ih amandmanima popravljamo. U drugu grupu spadaju predlozi zakona kod kojih čak ni osnovna ideja nije prihvatljiva. Ovaj predlog zakona o ovoj konvenciji spada u drugu grupu. A zašto?
Predlog zakona, koji se razmatra, totalno je neprihvatljiv i nije predviđena popravka amandmanima. Prvi i osnovni nedostatak ovog predloga zakona je neprihvatljiva koncepcija – da važi nacionalno zakonodavstvo, ako ono nije u suprotnosti sa ovom konvencijom. Dakle, naše zakonodavstvo ne važi ako je u suprotnosti sa ovom konvencijom.
Skoro da bi normalan čovek i pomislio da je u pitanju štamparska greška. U svim suverenim državama koje cene svoje dostojanstvo, upravo je suprotno. Bilo koji član bilo koje konvencije može da se primeni samo ako nije u suprotnosti sa nacionalnim zakonodavstvom.
Suverenitet države čine: teritorija, stanovništvo i vlast. Nijedna država ne može da ima prerogative vlasti na teritoriji druge suverene države, sem ako nije okupirana. Samo okupaciona sila, okupator ima vlast na teritoriji okupirane države. Poznato je da su, zbog pokušaja uspostavljanja nadnacionalne vlasti Evropske unije, propali referendumi za prihvatanje Ustava Evropske unije. Znači, ono što nije dobro za države Evropske unije, odlično je, zar ne, za neke države na Balkanu, ali ne za ustašku genocidnu tvorevinu Hrvatsku, a ni za deželu carskih čauša Sloveniju.
Osnovno je pravo svake suverene države da na njenoj teritoriji mogu legalno da postoje samo oružane snage te države. Svi ostali naoružani ljudi koji pokušaju da vrše prerogative vlasti na delu njene teritorije su odmetnici, po novom žargonu teroristi. Tada je osnovni zadatak svake suverene države da po svaku cenu i svim sredstvima, bez odlaganja, uništi te teroriste.
Razmatrani Predlog zakona u članu 13. dozvoljava da naoružani pripadnici oružanih snaga jedne države mogu da, bez dozvole, čak i bez ikakvog obaveštenja, upadnu na teritoriju druge suverene države i da gone i hapse lica koja oni žele. Pošto u tom članu Predloga zakona nema nikakvih zabrana, to znači da se mogu goniti i hapsiti i "interesantna lica" koja su državljani te države i žive trajno na teritoriji te druge, kvazisuverene države. Takva akcija bi se pre mogla nazvati kidnapovanje, nedostaje samo još podatak o sumi novca koja bi bila potrebna za takav besramni akt međunarodnog banditizma.
Neki članovi ovog predloga zakona sadrže de facto elemente poznatih propisa u međunarodnoj saradnji u okviru Interpola, ali po propisima Interpola, uvek dejstvuju samo oružane snage, obično policija, te suverene države na čijoj se teritoriji obavlja privođenje po zahtevu Interpola.
Što je još važnije, samo sud te suverene države odlučuje o statusu, eventualnoj ekstradiciji privedenog lica, odnosno odlučuje da li za privedeno lice postoji dovoljno opravdana sumnja da bi se obavila ekstradicija. Što je možda najvažnije, ako je suvereno lice državljanin države u koju je privedeno, ekstradicija drugoj državi nije dozvoljena, već se suđenje mora obaviti u domicilnoj državi, po zakonima te države. Država inicijator poternica Interpola može samo da dostavi inkriminisane podatke za to suđenje.
Zaista, začuđuje da se u članu 13. Predloga ovog zakona kaže da organi jedne države mogu da obave hapšenja svih lica na teritoriji druge suverene države bez ikakvih ograničenja, znači, čak i državljane države na kojoj je teritoriji hapšenje obavljeno.
U članu 14. Predloga zakona se de facto ovlašćuju države da šalju agente, obaveštajce na teritoriju druge suverene države da obavljaju ''prismotru'', kako je to navedeno u ovom članu, što je takođe nedopustivo.
Čak i u Federaciji SAD, samo zajednička policija, tj. federalci mogu da deluju na teritoriji svake od država SAD i to samo uz dozvolu, najčešće po pozivu lokalne policije te države SAD. Eventualni ulazak naoružane policije jedne države SAD na teritoriju druge države je nezamisliv.
Apsolutno je neprihvatljiv član 24. tačka (3) Nema te suverene države koja bi dozvolila da na njenoj teritoriji uniformisana lica druge države nose uniforme, oružje i sve ostalo, da li možda i tenkove ...
(Predsednik: Vreme.)
Samo sekund, da kažem još par rečenica.
To se naziva pravo okupacionih snaga. Poznato je da i vojni atašei ne smeju nositi oružje, možda samo simbolično sablje, a mogu da nose uniforme. To važi i za službene posete predstavnike oružanih snaga.
Zbog toga odredbe iz člana 24. Predloga ovog zakona prevazilaze čak i sramni Sporazum, istina, nikada ratifikovan, koji je izdajnik i dugogodišnji funkcioner UDBE Vuk Drašković potpisao sa zločinačkom agresijom NATO, o dolasku NATO trupa u Srbiju.
Samo da podsetim, pred Okružnim sudom u Beogradu, održano je suđenje NATO zločincima – Klintonu, Olbrajtovoj i Solani. Svi su tada osuđeni na maksimalnu kaznu, na 20 godina strogog zatvora.
Zatim se desio teroristički puč oktobra 2000. i farsa je počela, Vrhovni sud je, po nalogu, zbog sitnih proceduralnih grešaka naredio Okružnom sudu da ponovi suđenje i tada nastupa očigledno, po nalogu Zorana Đinđića, Rade Terzić u ulozi javnog tužioca.
On jednostavno povlači optužnicu i optužnice nema, suđenja nema.