Poštovani predsedavajući, javio sam se po Poslovniku jer zaista ne samo što je povređeno dostojanstvo Narodnog doma, Narodne skupštine i narodnih poslanika, stranke G17 plus, već zaista čvrsto verujem da su uvređeni i građani Srbije. Retorika koja se čuje iz usta Srpske radikalne stranke je jeziva.
Zaista ne mogu da verujem, ili se oni nalaze u virtuelnom svetu, a verovatno i jesu, stvorili su virtuelni svet bitišući u opoziciji sve ove godine, pa su i sami zaboravili šta se dešavalo 90-tih godina kada su oni zdušno učestvovali u vlasti.
Nije higijenski da pred kamerama građanima Srbije, hajde mi smo navikli ovde, jer slušamo godinama tu retoriku. Moram da napravim digresiju, malopre je Aleksandar Vučić rekao kako su oni učinili sve što su mogli da ovaj saziv parlamenta usvoji sve ove zakone i da odradi posao koji je odrađen.
Zar vi mislite da narod ne gleda šta ste vi radili sa vašim bilionskim besmislenim amandmanima koje ste podnosili. Zar zaista mislite da je narod slep, zar zaista mislite da se građani Srbije ne sećaju 1999. godine, hiperinflacije. I vi govorite o Narodnoj banci.
Kada je gospodin Mlađan Dinkić kao guverner Narodne banke izabran u ovoj Narodnoj skupštini, pardon u Saveznoj skupštini, ali u ovom zdanju tadašnje Savezne skupštine, u deviznim rezervama je zatekao 150 miliona dolara.
Od tih 150 miliona dolara, 50 miliona dolara je bilo spremno, sa potpisanim nalozima, da se plati nekoj firmi u Kini za lekove koje ste vi uvozili, jer ste vi sedeli u tadašnjoj i Saveznoj i Republičkoj vladi.
Danas su devizne rezerve 10 milijardi evra. Takav je Mlađan Dinkić kriminalac. Naš predsednik stranke živi u 56 kvadrata. U koliko kvadrata žive vaši rukovodioci stranke. Ne može se meriti kvadratima, stanovi u kojima žive vaši rukovodioci se mere arima. Ne mogu da verujem da mislite da su građani Srbije zaboravili da se u flašama koka-kole, u vreme kada ste vi vladali, nije prodavala koka-kola, već benzin.
Mislite, kada se danas vide takve slike, da je to neki sok, to se prodavao benzin. Mene je moja sestričina, koja je 2000. godine stasala, i kada je prvi put sa manom otišla na benzinsku pumpu, pitala: ujka, a šta ćemo mi ovde.
Rekao sam, ovde smo da bi sipali benzin. Ljudi su zaboravili da je benzin sipan u flašama.
Pa, gospodo, vi ste upropastili Loto. Vi ste upropastili igru na sreću, ne mogu da zamislim kakva je snaga uma potrebna da neko, boraveći na vlasti, upropasti Loto.
To je apsurd. Mi se ponosimo što naš predsednik stranke umesto oružja u ruci drži gitaru, i drži olovku.
Jer ljudi prepoznaju šta znači ...
(Predsedavajući: Molim vas, prekoračili ste vreme)
... šovinizam izrečen proteklih godina. Vi ne odustajete od vaših šovinističkih ideja.
Zašto vaš kandidat nije pobedio u Leskovcu? Zato što je direktno iz svojih usta plasirao šovinističke ideje potpredsedniku naše stranke, gospođi Ivani Dulić-Marković, zato je ostao omražen, zato ćete i vi ostati omraženi.
Zar tako nešto želite Srbiji?
Pokazali ste se, gospodo. Nemojte da brinete o tome kako ćemo mi voditi državu, jer mi imamo rezultate, a vi se vaših rezultata stidite i zato se plašite ...
(Predsedavajući: Molim vas, prekoračili ste vreme)
... da izađete na izbore. Zato su vam ovde puna usta kompromisa, puna su vam usta Kosova.
Ne može Aleksandar Vučić da voli Kosovo više od mene, ja sam rođen u Prizrenu. Sva moja rodbina je izbegla iz Prizrena.
Da li smo mi potpisivali i pustili strane trupe na Kosovo? Jesmo? Super, optužite nas i za to.
Za sve ste nas optužili, za sve smo mi krivi, nema problema. Mi ne živimo u virtuelnom svetu, mi živimo u realnosti.

Zahvaljujem se predsedniku Skupštine, gospodinu Markoviću, što već evo skoro tri godine jednim pomiriteljskim tonom pokušava da vrati temu na svoje mesto, na dnevni red. Nažalost, u većini slučajeva mu to nije uspevalo, ne zato što G17 plus i poslanici G17 plus žele, kako on to kaže, da se svađaju.
Ne, ali mi zaista ne možemo da ćutimo, a ćutali smo sve ovo vreme, da bi ova skupština usvojila zakone, da bi se gradile institucije ove zemlje, da bi privredi i građanima bilo bolje.
Došlo je vreme kada više zaista ne možemo da ćutimo, da nas neko tri godine naziva kriminalcima, lopovima, da nam govori kako mi, kada stanemo na novčanik, tek onda vidimo šta se dešava u Srbiji. Ne možemo, zato što mislimo da nije normalno da to građani Srbije slušaju jedno te isto iz redova stranke koja stoji sa moje desne strane.
Govori o kreditu koji sam dobio preko moje privatne firme. Gospodine Vučiću, vi ste formirali komisiju koja je trebalo da ispita čitav slučaj. Pročitajte izveštaj te komisije. Ako vi mislite da firma ne sme da podigne kredit preko banke, onda vas ne razumem. Pitam poslanike SRS, koliko vas ovde je od 2000. godine podiglo kredit ili uzelo robu na lizing u banci? (Nismo niko.) A pitam građane Srbije ko je pre 2000. godine uspeo da podigne kredit u banci ili da kupi robu na lizing? Neka sami procene da li je to normalno ili nenormalno.
Molim vas, nemojte govoriti laži za ovom govornicom, jer Saša Vitorović nikakav kredit nije dobio od Republike Srbije. To je čista neistina. Vi objasnite građanima Srbije kako ste vi kupovali stanove kada nije bilo kredita u ovoj zemlji.

Naravno da ću vam držati lekciju iz demokratije, zato što smo mi danas stvorili takvu atmosferu u državi da mogu da se održe demokratski izbori.
Setite se kako smo mi smenjivali vlast devedesetih godina – smenili smo je tako što smo protestovali mesecima na ulicama protiv krađe na izborima. Samo toliko o lekcijama iz demokratije.
Da se vratimo na temu današnjeg zasedanja, to je zakon o sprovođenju Ustava. Vrlo moderna fraza poslednjih dana je fraza kompromisa.
Hajde da pojasnimo građanima Srbije da li su kompromisi koji su činjeni ovih dana i, naravno, kompromis koji je postignut iza zatvorenih vrata u ovom zdanju učinjeni u interesu građana ili u interesu političkih partija koje su taj kompromis postigle.
Vrlo je prost odgovor: ovaj ustavni zakon, ovakav kakav je predložen, sa amandmanima koji su usvojeni, predstavlja kompromis koji je načinjen u interesu političkih partija. G17 plus je oduvek bila protiv činjenice da se partijski interes stavlja iznad državnog interesa. Podsetiću vas da smo to dokazali jutros, insistirajući da konačno ovaj parlament konstatuje ostavke naših ministara.
Smatramo, zato smo podneli amandman da se skrati vreme do održavanja parlamentarnih izbora, gospodo i dame, građani Srbije, da Srbija nema vremena da čeka ni mesec dana da se ponovo uspostavi i formira nova vlada Republike Srbije i da nastavi sprovođenje reformi.
Ako vi mislite da ima vremena i da treba datume prilagođavati kako to odgovara SRS-u, SPS-u, onda nema problema. Voleo bih da čujem od predstavnika DS-a, DSS-a zašto nije prihvaćen predlog G17 plus.
Znači, vi možete lakše da se dogovorite sa predstavnicima crveno-crne koalicije nego sa G17 plus. Nema problema, mi to razumemo. Nadam se da to razumeju i građani Srbije.
Meni je uši parala rečenica koju je izgovorio predlagač u ime Vlade Republike Srbije, gospodin Lončar, rekavši – za ovaj zakon o sprovođenju Ustava će glasati oni koji vole Srbiju.
Da li mi u 21. veku, posle svega što su Srbija i građani Srbije preživeli, i dalje treba da delimo građane, na osnovu jednog tehničkog zakona o sprovođenju Ustava, na one koji vole i na one koji ne vole Srbiju. G17 plus će uvek biti protiv toga.
Zato smo predložili amandman koji jasno treba da zaštiti jednu od najznačajnijih institucija u sferi monetarne politike, a to je Narodna banka Srbije. Ne zato što je guverner Radovan Jelašić.
Tvrdim vam da ćemo uvek braniti stabilnost institucija, jer smo se krvavo izborili da se izgrade institucije u Srbiji u proteklih šest godina, svi zajedno, od demokratskih promena, iz pepela podignu te institucije koje smo zatekli 2000. godine.
Nećemo dozvoliti da se iza zatvorenih vrata trguje mestima guvernera Narodne banke, to nije bitno. Bitno je da će se za mnogo manje važne institucije od Narodne banke Srbije prvo sačekati da se usklade zakoni o tim institucijama pa tek onda izvršiti reizbor ili izbor novih rukovodilaca tih institucija, a jedino u Narodnoj banci Srbije, bez promene i usklađivanja Zakona o Narodnoj banci, prvo treba da se izvrši reizbor guvernera.
Nema problema. Oni koji su pravili te kompromise neka objasne građanima Srbije zašto im smeta stabilnost u sferi monetarne politike. Znamo da to predstavlja čistu i golu političku trgovinu. Nemojte tvrditi da je ovo kompromis učinjen u smislu što bržeg donošenja i završetka posla oko usvajanja Ustava. Ovo je tehnički zakon. Sva ova polemika koja je vođena danas i proteklih dana jeste u cilju zadovoljenja interesa pojedinih političkih partija. Objasnićemo ljudima u kampanji ko je kakve interese imao čineći kompromise. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege, hteo bih da napomenem, opet u kontekstu izlaganja gospodina Krstina, prvo, ja bih stvarno pozvao gospodina Krstina da se malo bolje informiše o aktivnostima Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije u protekle tri godine, a to ću i obrazložiti, znači dokazaću sada da niste dobro informisani.
Znači, prvo pozivate predstavnike Ministarstva, koji upravo sede ispred nas i koji to mogu da potvrde za ovom govornicom, da Ministarstvo ni na koji način ne stimuliše (krećem upravo unazad vezano za vaše izlaganje) uzimanje u zakup zemljišta koje staračka domaćinstva ne mogu da obrađuju.
Znači, govorite, a niste dobro informisani, postoji tačna uredba koja stimuliše upravo da se zemljište od domaćinstava koja ne mogu da ga obrađuju uzima u zakup; na taj način se pospešuje i ukrupnjavanje poseda, a na neki način dovodi se u red ta socijalna komponenta vezana za staračka domaćinstva.
Takođe, moram da vas podsetim, Tito je umro. Znači, zaštitne cene su odavno ukinute i nigde u svetu ne postoje zaštitne cene, osim još verovatno na Kubi ili u nekim zemljama koje pretenduju da budu komunističke.
Znači, taj instrument zaštitnih cena otišao je u zaborav 2000. godine, kada ste i vi otišli u zaborav kao partija koja je bila na vlasti. Zašto je to otišlo u zaborav? Ne zato što mi tako volimo, nego zato što je to realno i zato što jednostavno ne možete štampati pare i obećavati narodu da će pšenica biti 15 dinara, a onda im isplaćivati 15 dinara za tri meseca kada tih 15 dinara vredi tri dinara.
Od 1995. do 2000. godine nijedan oblik finansiranja ni stimulacija, ozbiljnih stimulacija nije postojao, a da ne govorimo o kreditiranju.
Znači, tada kada je ukinuta primarna emisija, a da bude jasnije to znači štampanje para i onda davanje para u poljoprivredu i ne samo poljoprivredu, nego i u druge delatnosti; jednostavno, to nije dalo efekta, a taj efekat stanovništvo ako je zaboravilo možemo da ga podsetimo danas, dakle kako se živelo tih godina kada je u Srbiji vladala hiperinflacija.
Druga stvar, govorite da ne postoji bilo kakva politika koja se vodi, vezano za staračka domaćinstva i generalno domaćinstva koja nisu sposobna da se bave robnom poljoprivrednom proizvodnjom. Opet tvrdim da niste dovoljno informisani. Znači, postoji program koji je tokom 2006. godine započet, gde su se ljudi izjašnjavali da li spadaju u nekomercijalna ili u komercijalna poljoprivredna gazdinstva. Nekomercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima, dakle onim koja nisu sposobna da izađu na tržište već proizvode za sopstvene potrebe, Ministarstvo poljoprivrede pruža direktnu novčanu pomoć.
Takođe, da sistem zaštitnih cena nije dobar, poslednjih godina se samo po sebi dokazuje, jer kako se povećala konkurencija u prerađivačkoj industriji, kako se razbio monopol uglavnom kroz proces privatizacije, tako je došlo i do stabilizacije cena poljoprivrednih proizvoda, pre svega govorim o soji, šećernoj repi. Ove godine, u stvari već 2005. godine, čak se i pivski ječam ugovarao, dakle prerađivači su izašli sa deviznim cenama. Znači, ko je hteo mogao je da ode, potpiše ugovor i ugovori ječam.
Nemojte uznemiravati javnost, pogotovu izjavama da će narod biti gladan u 2007. godini, da neće biti dovoljno pšenice. Molim vas, informišite se koje su potrebe Republike Srbije, koje su prelazne zalihe u Srbiji i kolika će biti minimalna proizvodnja prema onome što je posejano.

Hvala, gospodine predsedavajući. Svi smo svedoci činjenice da se tokom javne rasprave povodom Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu najviše pažnje posvetilo upravo ovom segmentu, ali bih ja pokušao, za razliku od svih svojih kolega koji su govorili na ovu temu, kroz jednu drugačiju prizmu da pojasnim politiku koju sprovodi Ministarstvo poljoprivrede u delu zemljišne politike i naravno deo te politike je upravo Predlog ovog zakona.
Pojedine kolege su predlažući i obrazlažući ovaj amandman pokušale da unesu opet jedan deo socijalne politike, da ugrade jedan deo socijalne politike u ovaj zakon. Ja sam to jedanput rekao za ovom govornicom i nadam se da se slažete sa mnom, ima ovde ljudi koji se zaista bave poljoprivrednom proizvodnjom, ja sam jedan od njih, i verujem da poljoprivreda više nije test patriotizma i verujem da se svi zalažemo za to da poljoprivreda bude posao kao i svaki drugi posao od koga se može zaraditi, živeti i opstati.
Ja bih apsolutno ne podržao amandman o kome sada raspravljamo, nego bih ga možda i ja predložio u varijanti da se svi mi dogovorimo, odnosno da izvršna vlast ima koncepciju i kaže – da, mi želimo da ti kombinati ostanu u državnom vlasništvu. Znači, da država bude vlasnik tih kombinata. U tom kontekstu, opet ponavljam, ja bih prvi predložio takav isti amandman i rekao bih da, ali naravno onda mora da postoji jasan motiv zašto bi država upravljala tim kombinatima.
Ja naravno ne podržavam takvu politiku, jer se pokazalo ne samo u našoj zemlji nego i u drugim zemljama koje su vodile sličnu politiku kao i naša zemlja da jednostavno država nije dobar gazda i mnogi su kombinati, ne samo u seriji poljoprivrede, već i u drugim delatnostima, doživeli sudbinu kakvu su doživeli.
Dakle, iz tog razloga i kroz ovu prizmu pokušavam samo da pojasnim da mislim, i najbolje je moj kolega gospodin Vlaović to pojasnio, da ne možete uvoditi različite kriterijume jednim zakonom i neke dovoditi u povlašćen, a neke u podređen položaj. Dakle, moraju svi da imaju identične uslove na tržištu, a onda ko je sposoban, ko je pametan taj neka radi.
Opet da kažem u kontekstu, mislim da mi zaista polemišemo, ne prebacujemo ovo na polje stranačke politike, govorite o tajkunima koji su nastali poslednjih godina u procesu privatizacije.
Postavljam pitanje ko je taj ko može da kupi, pominjali ste PIK "Bečej", PKB, znači u tom kontekstu i da mu se jednostavno da još 14.000 hektara na eventualno 20 godina, kako je bilo predloženo, da koristi pod opet povlašćenim uslovima. Logično je da su povlašćeni uslovi, jer ta cena nije tržišno formirana, cena zakupa.
Dakle, mislim da je to kontradiktorno, jer podsetiću vas samo, i jedan i drugi kombinat su u procesu tenderske privatizacije. Dakle, nije država ta koja treba da brine, naravno ona treba da brine o sprovođenju tog ugovora koji će biti potpisan, ali ne treba da brine o tome kako će taj vlasnik upravljati tim kombinatom posle privatizacije, jer tenderom se obično propisuju i investicije, naravno cena koju treba da plati za to, socijalni program i sve ostalo. Pa ne kupuje neko firmu u koju ne želi da investira itd. Dakle, taj treba da brine ko kupi firmu da li će ta firma dobro poslovati, ako ne propašće i otići će u stečaj.
Zamolio bih samo da mi pojasnite kada ste vi govorili...
(Predsedavajući: Izvolite.)
Zaista mi nije bilo jasno, možda evo malo šale da unesemo, rekli ste, da citiram, "da smo mi upropastili robne rezerve". Na koga ste mislili u tom kontekstu? Pošto je bilo nejasno možemo da pogledamo stenogram. Da li ste mislili na nas lično?
(Predsedavajući: Objasniću ti, Saša, samo ti govori poslanicima.)
Pa ne, vama se obraćam. Naravno, niko nije upropastio robne rezerve. Jednostavno, takva je bila situacija kada je država morala da interveniše iz robnih rezervi da bi sačuvala socijalni mir.
Ponovo ću podsetiti, malopre smo polemisali u klupama, tvrdim vrlo odgovorno da ne postoji razvijena zemlja koja ima sistem garantovanih cena. Vezano za intervencije koje sprovode, da li se to zovu direkcije za robne rezerve, državne rezerve ili kao što je to u nama bliskim zemljama agencija za intervencije, to se ne može smatrati garantovanim cenama, jer nijedna država ne može otkupiti sve ponuđene količine, bilo da je reč o pšenici ili nekim drugim poljoprivrednim proizvodima.
Dakle, to nisu garantovane cene, to su jednostavno cene pod kojima se nadohranjuju državne rezerve i koje se koriste isključivo u slučaju nekih elementarnih nepogoda i naravno intervencije na tržištu kada to zahtevaju uslovi. Inače, dug od 19 milijardi dinara je nastao pre 2000. godine u Direkciji za robne rezerve. Hvala vam.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Vlade, poštovani članovi Vlade, kolege narodni poslanici, meni je jako drago što je moj kolega poslanik gospodin Mašić konačno vratio temu koja je inače tačka dnevnog reda, a to je izbor potpredsednika Vlade, izbor ministra poljoprivrede, a to naravno podrazumeva da danas analiziramo, zajedno sa predsednikom Vlade, rezultate koje su ti visoki funkcioneri Vlade imali u proteklom periodu.
Zaista mu se zahvaljujem, bez ikakve ironije, gospodine Mašiću, nemojte pogrešno shvatiti, jer i ja želim da o tome govorim danas i da pokušam vama narodnim poslanicima da objasnim, a naravno i građanima Srbije koji prate ovo zasedanje, zašto treba podržati izbor Ivane Dulić-Marković za potpredsednika Vlade i izbor gospodina Gorana Živkova za ministra poljoprivrede.
Naravno, ono što je osnovni princip G17 plus jeste da mi nikada nismo vršili personifikaciju čitave jedne politike kroz jednu ličnost.
Mi program razvoja poljoprivrede, koji je definisan još 98. godine i dan-danas sprovodimo onakav kakav jeste, i možemo da analiziramo šta je iz tog programa sprovedeno, a šta nije.
Dobar deo tog programa, koji inače ne može da se nazove nekom političkom proklamacijom zato što se radi o poljoprivredi, jeste generalno agrarna politika, zacrtan je u Strategiji razvoja poljoprivrede, koju je usvojila Vlada Republike Srbije.
Takođe se kao narodni poslanik zdušno zalažem da ta strategija, ukoliko Vlada odluči, dođe na razmatranje u Skupštinu i da je Skupština usvoji, kako bi narednih godina, jer se radi o dugoročnoj strategiji, ti propisi koji se spominju da treba da budu doneti ne odnose samo na mandat ove vlade nego na čitav period na koji se odnosi strategija poljoprivrede.
Takođe, jedan od osnovnih principa G17 plus jeste timski rad. Zato ne možemo čitavu agrarnu politiku da personifikujemo kroz Ivanu Dulić-Marković, kroz gospodina Gorana Živkova, jer čitav tim ljudi, i to ljudi koji nisu članovi G17 plus, radi u tom ministarstvu, koji su i ranije radili i to se može vrlo lako proveriti.
Takođe se imputira da ne postoji saradnja sa naukom. Samo da podsetim da se Ministarstvo poljoprivrede ne bavi naukom. Ministarstvo poljoprivrede podstiče projekte koji su u domenu poljoprivredne nauke, veterinarske nauke, a naravno postoji ministarstvo koje treba da se bavi naukom i znate dobro ko je ministar i ko rukovodi tim ministarstvom.
Naravno, taj timski rad za koji se mi zalažemo je upravo dao rezultate za vreme mandata gospođe Ivane Dulić-Marković.
Da bismo mogli dobro da analiziramo rezultate, što je moj kolega gospodin Mašić i radio sve ovo vreme, jeste da moramo da se podsetimo šta je zatečeno u srpskoj poljoprivredi, pa možemo da pričamo i o 2000. i o 2003. godini, kada je ova vlada preuzela mandat.
Vratiću se malo u istoriju, biću vrlo kratak, ali moramo, da bismo odslikali razliku i da se jasno vidi šta je urađeno u proteklom periodu. Dvehiljadite je zatečena srpska poljoprivreda bez jasne strategije, bez jasnog puta kojim su mogli da se rukovode poljoprivredni proizvođači.
Državna administracija, kroz instrumente koje je posedovala u to vreme, isključivo je brinula o velikim kompleksima, dakle kombinatima, a očigledno je da ta briga nije dala rezultate, jer znamo u kakvom su stanju ti kombinati danas.
U to vreme poljoprivreda, ne samo ona, već i neke druge grane, ali danas govorimo o njoj, bila je zaštićena visokim carinama i praktično potpuno nije bila izložena uticaju konkurentnosti, pa samim tim nije mogla adekvatno da se razvija, već su i poljoprivredni proizvođači jednostavno bili ušuškani, nisu mogli tržišno da posluju i samim tim nisu imali motiva da razvijaju kako svoja gazdinstva, tako i da unapređuju poljoprivrednu proizvodnju.
Takođe da vas podsetim tada su bile na snazi dozvole za uvoz, kako poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, tako i dozvole za uvoz repromaterijala za poljoprivredu.
Takođe ću vas podsetiti da su te dozvole dodeljivane potpuno netransparentno, što je naravno dovelo upravo do bogaćenja pojedinih kompanija, koje danas mogu da nastupaju i da rade ono čega smo svedoci svi u srpskoj poljoprivredi.
Poljoprivreda nije imala u to vreme nikakve kvalitetne izvore finansiranja. Da vas podsetim, do 95. godine srpska poljoprivreda se finansirala isključivo iz primarne emisije, a to je dovelo do hiperinflacije, ne samo zbog finansiranja poljoprivrede, već i drugih grana privrede, do potpunog urušavanja sistema celokupnog u državi Srbiji.
Čak od 1995. godine pa do 2003. godine poljoprivreda, bilo da je reč o pravnim licima, bilo da je reč o poljoprivrednim gazdinstvima, isključivo su imali pristup skupim bankarskim kreditima.
Dakle, nije bilo moguće na bilo koji drugi način, a znamo da to naši paori i naši seljaci nisu mogli sopstvenim snagama da finansiraju, a nisu imali pristup bankama, jer znamo u kakvoj su situaciji i banke bile u tom periodu, što znači da je poljoprivreda bila prepuštena stihiji.
Godine 2003, prema analizama Svetske banke, svega 20 miliona evra, kažem pošto nisu postojali drugi izvori finansiranja, banke su plasirale, uglavnom su to bile investicije u sferu poljoprivrede.
Podsetiću da 2005. godine, takođe prema analizama svetskih institucija, 500 miliona evra je investirano u poljoprivredu, ne u prehrambenu industriju, već govorim o poljoprivredi, i to obuhvata direktne investicije koje ova vlada premijera Koštunice i ministarstva, naravno iz budžeta, jer to su pare građana Srbije, investirala je u poljoprivredu kroz dugoročne kredite, kroz kratkoročne kredite, kroz bespovratna sredstva i, naravno, subvencijama po raznim osnovama.
Takođe, ono što su svi shvatili u Srbiji još 2000. godine, a to je počelo da daje rezultate tek u poslednje vreme, složićete se sa mnom, nemoguće je tako brzo srediti neke stvari koje su godinama urušavane iz raznoraznih razloga, jer znamo u kakvoj je situaciji bila ova zemlja, i pod sankcijama, izložena drugim pritiscima i nije samo reč o politici koja se vodila, i ti negativni uticaji se ne mogu ispraviti za ovako kratko vreme.
Lično bih voleo da je ovo ministarstvo poljoprivrede proteklih godina od kada upravlja srpskom poljoprivredom uradilo mnogo više, ali verujem da su uradili sve što su mogli i koliko su finansijska sredstva u budžetu dozvoljavala da to urade.
Ono što je bitno, bavljenje poljoprivredom nije više test patriotizma u Republici Srbiji, a podsetiću vas da je u devedesetim godinama to bio test patriotizma, jer nisu postojali drugi instrumenti da se ljudi stimulišu da se bave poljoprivredom, već se pozivalo na prehrambenu sigurnost, da mora da se proizvede hrana, a opet u vreme hiper inflacije, obećate cenu pšenice, dok se ta pšenica isplati, ta cena izgubi svoju realnu tržišnu vrednost.
Takođe bih da podsetim da su u to vreme postojale zaštićene cene ili zaštitne cene, koje su takođe onemogućavale poljoprivredne proizvođače da posluju tržišno i držao se taj socijalni mir, naravno, iz opravdanih razloga, ne kažem da je to rađeno namerno na štetu poljoprivrednika, ali jednostavno ta politika nije dala dugoročno dobre rezultate.
Dakle, ovo je bilo neko zatečeno stanje da biste mogli da shvatite šta je urađeno u proteklom periodu. Takođe, vrlo bitan podatak, izvinjavam se što se ponovo vraćam na protekli period, od 92. godine do 2000. godine, poljoprivreda je u tom periodu, pa u pet godina, imala negativnu stopu rasta, a za primer ću vam dati da je 2000. godine bila za 21% stopa rasta niža od nivoa 1992. godine, dakle katastrofalna situacija.
Šta je to Ministarstvo poljoprivrede uradilo? Pokušaću prvo sa globalnim ciframa.
Hronično negativan saldo spoljnotrgovinske razmene u periodu od osam godina, dakle od 1996. godine pa do 2003. godine, to je sedam godina, bio je negativan i tada je iznosio, recimo, prosečno oko 410 miliona američkih dolara. U 2004. godini je iznosio 925 miliona dolara, dakle skoro duplo više ili skoro cela milijarda.
Pored organizacionih promena, formirana je Uprava za zaštitu bilja, Uprava za veterinu, a uskoro će biti kada bude usvojen zakon o poljoprivrednom zemljištu i uprava za zemljište, dakle, na jedan vrlo kvalitetan i organizaciono savremeni način Ministarstvo se osposobljavanja da može da odgovori zahtevima poljoprivrednika.
Često se u prošlosti postavljalo pitanje ko su korisnici agrarnog budžeta, kome se Ministarstvo poljoprivrede obraćalo, ali se nije znalo i zato je Ministarstvo poljoprivrede odmah po uspostavljanju vlasti ove nove vlade organizovalo projekat, i sprovodi ga do dana današnjeg vrlo uspešno, registracije poljoprivrednih gazdinstava.
Ogroman broj odnosno preko 200.000 poljoprivrednih gazdinstava je registrovano i danas se zna kome se Ministarstvo poljoprivrede obraća, kome daje novac, kako se troši i može da prati rezultate koji se postižu na tim poljoprivrednim gazdinstvima.
Takođe, tokom prošle godine uvedena je jedna socijalna komponenta, a to je što su u okviru već registrovanih poljoprivrednih gazdinstava identifikovana tzv. nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva, dakle, ona gazdinstva koja ne mogu tržišno da posluju, dobar deo tih gazdinstava su starača domaćinstva, i tim domaćinstvima se aktivno pomaže kroz bespovratnu pomoć.
To jeste politika i ove vlade i G17 plus, a to je proces transformacije i tranzicije je težak, a mi moramo pomoći onima koji ne mogu da se snađu u tom procesu da bi svi, dakle, kao kompletan narod uspeli da prevaziđemo ovaj težak period.
Takođe je napravljen program mera za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje, i o tome je već bilo reči od prethodnih govornika, to je model kratkoročnog i dugoročnog kreditiranja, i taj fond se iz godine u godinu uvećava, i to su te direktne investicije u poljoprivredu. Svi dobro znamo u kakvom je stanju bila zatečena poljoprivredna mehanizacija.
Jako puno tih sredstava je uloženo upravo u osavremenjavanje poljoprivredne mehanizacije. Podeljeno je 5.000 dugoročnih kredita, 33.000 kratkoročnih kredita i 8.000 bespovratnih sredstava za projekte koji se na vrlo transparentan način odobravaju.
Ovde je izrečena, nadam se ne iz zle namere, jedna neistina.
Naime, govori se da ministar tamo sedi u kabinetu, i otprilike deli te poljoprivredne kredite kako kome stigne i kako hoće. Moram da podsetim javnost da podelu i dugoročnih i kratkoročnih kredita, prema definisanim kriterijumima Vlade Republike Srbije, vrše komercijalne banke koje su odabrane na tenderu. Za ovu godinu ih ima ukupno 25. Znači, nemojte dovoditi u zabludu građane Srbije.
Takođe se otpočelo sa sprovođenjem velikog projekta za osavremenjavanje poljoprivrednih stručnih službi, a pre svega na osnovu iskustava zemalja u tranziciji, i održan je i veliki broj stručnih skupova i seminara i na tome se aktivno radi, jer kao što je moj kolega Mašić rekao, bez nauke nema poljoprivrede.
Upravo nauka koja se sprovodi na fakultetima, na institutima, Ministarstvo poljoprivrede kroz funkciju stručnih službi treba da implementira na terenu, a ne da se Ministarstvo poljoprivrede bavi naukom.
Uveden je tržišni informativni sistem u poljoprivredi, koji predviđa praćenje kretanja cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda na tržištu i omogućava uvid svim poljoprivrednim proizvođačima da na taj način definišu kako i na koji način će prodavati svoje proizvode i po kojoj ceni.
U toku je vrlo detaljna analiza uvoza zaštite poljoprivrede u okviru kojih se detaljno analizira institut tzv. posebne dažbine na uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, pre svega u svetlu unapređenja stalnog dijaloga sa EU. Zašto je ovo vrlo bitno.
Upravo je vrlo bitno da se ne bi dogodilo, kako mnogi strahuju, da u ovoj zemlji neće biti dovoljno hlebnog žita, stočne hrane, da neki glasnogovornici Bogoljuba Karića, koji su bili za ovom govornicom, ne bi opet mahali salatama. Znači, mora da postoji institut praćenja bilansa poljoprivrednih proizvoda, kako bi se brinulo o sigurnosti stanovništva po pitanju ishrane.
U tom kontekstu Ministarstvo je izašlo sa vrlo preciznim analizama, pošto pokušava da se unese panika u stanovništva da neće biti dovoljno hlebnog žita. Pročitaću vam samo dva parametra. Rod pšenice 2005. godine bio je 2.007.000 tona. Očekivani rod za 2006. godinu je 1.600.000 kilograma. Iz već poznatih razloga, ne zato što je Ministarstvo poljoprivrede vodilo kampanju protiv setve pšenice, što nije istina, već zato što su agrometeorološki uslovi bili nepovoljni tokom 2005. i 2006. godine.
Da podsetimo da su početne zalihe iznosile 461.858 tona. Očekivane zalihe u trenutku žetve će biti oko 252.000 tona. Potrebe za ishranu našeg stanovništva su oko 1.800.000 tona. Sami izračunajte da li ćemo imati dovoljno pšenice.
A to da Ministarstvo propagira da li da se ovo seje ili ne, jedna kultura, sejte kukuruz, sejte pšenicu, to Ministarstvo ne radi i neće nikada ni raditi.
Dakle, po prvi put poljoprivredni proizvođači mogu sami da odluče na osnovu tržišnih uslova šta im se najviše isplati da seju. Gospodo, zar toliko potcenjujete naše poljoprivrednike. Da li neko njega može da natera da seje pšenicu, ako on ne može da prihoduje ni 9.000 dinara po jednom hektaru, a pogotovo u uslovima tržišnim koji vladaju u našoj zemlji, ukoliko može da se bavi povrtarstvom, voćarstvom ili setvom nekih industrijskih kultura.
Naravno da ne, izašli smo iz dirigovane ekonomije, nemamo više institut zaštitnih cena, država određenim merama i instrumentima može da koriguje, što je i definisano strategijom, na koji način i u kom pravcu treba da ide srpska poljoprivreda. Poljoprivrednik treba da odluči na koji način i koji će od tih puteva izabrati da koristi.
Takođe je u današnjoj raspravi potegnuto pitanje genetski modifikovanih organizama, ili kako se to precizno kaže GMO hrane. Po nekoliko puta podsećam i javnost, a i vas, kolege poslanici, 2001. godine je upravo na inicijativu Ivane Dulić-Marković, koja je bila direktor saveznog Zavoda saveznog za genetske resurse, životinjske i biljne genetičke resurse, usvojen zakon u saveznom parlamentu o genetski modifikovanim organizmima.
Upravo tim zakonom je u potpunosti uređena oblast proizvodnje, uvoza i istraživanja u oblasti genetski modifikovanih organizama. Ne možete njoj nikako imputirati da je ona odgovorna za tu oblast. Ona jeste odgovorna, ali za uvođenje reda u tu oblast, a upravo je u raspravi i zakon o organskoj poljoprivredi, koji će takođe detaljno urediti obeležavanje krajnjih proizvoda ukoliko oni sadrže u sebi genetski modifikovane organizme.
Molim vas, nemojte zloupotrebljavati neznanje naše javnosti, jer to je uskostručna oblast. Čak ne smem da dopustim sebi da raspravljam o toj oblasti, jer izuzetno je komplikovana, ali tvrdim, i to je vama poznato, da je ta oblast konačno uređena i pod kontrolom. Ona pre 2000. godine nije bila uređena.
Takođe, pozivate se da ova vlada ili kako ste vi rekli G17 plus ima animozitet prema određenim institutima, naučnim institucijama, fakultetima.
Samo da vas podsetim, gospodin Malešević je direktor Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Znate da je Vlada osnivač tog instituta. Ako ova vlada ima nešto protiv gospodina Maleševića, verovatno bi ga do sada smenila. Molim vas, nemojte da širite takve dezinformacije.
Gospodin Malešević je izuzetan stručnjak. To što gospodin Malešević iznosi određene političke ocene, lično sam par puta pozvao profesora Maleševića da onda osnuje političku stranku, a dobro znate da gospodin Malešević ima političku stranku, samo se ne poziva na nju, nego istupa kao direktor instituta i iznosi određene političke ocene.
Daj bože, ovo zaista uzimam sebi za slobodu da u ime Ivane Dulić-Marković kažem, da je Ivana bila stipendista pojedinih stranih kompanija. Nažalost, u to vreme kada je mogla da bude stipendista, ova zemlja je bila pod sankcijama, pa je malo ljudi moglo da koristi stipendije. Nemojte, prvo naučite da se pojedine kompanije izgovaraju kako treba, pa onda imputirajte nekome da je bio stipendista nekih stranih kompanija, što naravno nije zlo. Daj bože da što više naših stručnjaka budu stipendisti stranih kompanija.
Zašto Ivana Dulić-Marković kao potpredsednik Vlade Srbije? Znam zašto je G17 plus predložila premijeru Koštunici Ivanu Dulić-Marković. Verujem da znam zašto je i gospodin Koštunica podržao i predložio to parlamentu. Zato što gospođa Ivana Dulić-Marković je bila ključni čovek u timu profesora Labusa u pregovorima sa EU.
Dobro znate da najosetljiviji segment upravo pregovora i potpisivanja sporazuma koji nas očekuje u budućnosti jeste upravo oblast poljoprivrede, agrarne politike.
Zato gospođa Ivana Dulić-Marković, sa čitavim timom ljudi koji rade u Vladi Republike Srbije, može da taj posao iznese do kraja i nastavi. Zato Ivana Dulić-Marković treba da bude potpredsednik Vlade, pored ostalih funkcija, da nastavi taj vrlo značajan posao oko evropskih integracija.
Verujem i znam, a to sam rekao na početku, da G17 plus jedino što podržava to je timski rad, da će gospodin Goran Živkov, kao budući ministar poljoprivrede, ukoliko ga ovaj parlament izabere, izuzetno kvalitetno nastaviti da radi posao ministra poljoprivrede koji je započet, zato što je on samo deo tima, a ne on kao pojedinac da vodi čitavo Ministarstvo.
Sa tom praksom je prekinuto još 2000. godine, bar kada je reč o G17+, i mi ćemo se truditi da takve principe prenesemo i drugim parlamentarnim strankama, jer jedino timskim radom može ovoj zemlji da bude bolje.
Ukoliko prepustimo vlast u ruke pojedinaca, gospodo, vraćamo se u diktaturu. Zahvaljujem se i pozivam vas da podržimo ove kandidate za mesta ministra i potpredsednika Vlade, zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, zaista želim da apelujem, jer danas polemišemo o vrlo značajnom predlogu zakona, da se vratimo na temu, jer mislim da je ovaj zakon od značaja za naše građane, konkretno za poljoprivrednike. Ako smo mi svi birani ovde od strane građana, mislim da je krajnje vreme da o njima razmišljamo.
Što se tiče Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu, koncentrisao bih se na nekoliko segmenata tog zakona koji nisu obrađeni od strane prethodnih govornika, a naročito od strane predstavnika SRS, koji je na početku svog izlaganja rekao da će govoriti o zakonu, a od svojih 20 minuta, 47 sekundi je govorio o zakonu.
Hteo bih da napomenem da je u upotrebi već 14 godina stari Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji je u mnogim svojim segmentima prevaziđen zbog raznih društvenih promena koje su se dogodile u poslednjih 14 godina i to je jedan od najznačajnijih motiva da Ministarstvo poljoprivrede, odnosno Vlada Republike Srbije predloži jedan ovakav značajan zakon.
Da bi poljoprivreda mogla da funkcioniše neophodno je da najznačajniji segment, a to je segment zemljišne politike, bude adekvatno uređen propisima, ne samo zakonom, već i pratećim merama podrške koje Ministarstvo poljoprivrede protekle dve i po godine svesrdno sprovodi, bez obzira što je na snazi bio stari zakon.
Te mere podrške su već dale određene rezultate, i naravno, kada ovaj zakon o poljoprivrednom zemljištu bude usvojen i kada bude stupio na snagu te mere podrške i mere koje ovaj zakon predviđa daće još veće rezultate.
Ja sam i zbog svoje profesije vrlo detaljno pratio javnu raspravu povodom predloženog zakona o poljoprivrednom zemljištu, a nažalost, ta javna rasprava je skrenula u drugom pravcu i najviše se govorilo o samo jednom segmentu Predloga zakona o poljoprivrednom zemljištu, a to je taj segment korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta.
Jednostavno, javnost nije obraćala pažnju na druge značajne segmente zakona koji govore o uređenju, zaštiti, korišćenju poljoprivrednog zemljišta, bilo da je u privatnom ili državnom vlasništvu.
Tu je vrlo značajan segment komasacije poljoprivrednog zemljišta, koji praktično preslikava najsavremenije trendove koji su danas prisutni u razvijenim zemljama. Podsetio bih samo i narodne poslanike i javnost da se prosečan posed u Srbiji kreće između dva i tri hektara. Složićete se sa mnom, nije moguće na tako malom poljoprivrednom posedu obavljati profitabilnu ili ekonomičnu poljoprivrednu proizvodnju.
Naravno, moguće je, ukoliko se bavite samo povrtarstvom, ali poljoprivredna proizvodnja podrazumeva i druge segmente i iz tog razloga ovaj zakon otvara mogućnost i daje instrumente kako Ministarstvu poljoprivrede, tako i lokalnoj samoupravi da dalje unapređuje i sprovodi zemljišnu politiku u kontekstu najracionalnijeg korišćenja poljoprivrednog zemljišta.
Takođe bih istakao vrlo značajan segment ovog zakona koji daje vrlo velika ovlašćenja, ali ne samo ovlašćenja, već i vrlo veliku odgovornost lokalnoj samoupravi. U ovom slučaju lokalna samouprava, uz pomoć Ministarstva, uz pomoć uprave za zemljište, jedne institucije koja će sprovoditi zemljišnu politiku u ovoj zemlji ukoliko ovaj zakon bude usvojen, ima obavezu da pripremi poljoprivredne osnove koje podrazumevaju čitav niz stvari, jer sam zakon je to definisao, ja ću ga u jednom segmentu samo pročitati.
Znači, to su pre svega ciljevi, zadaci i osnove postavke zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta. Dakle, po prvi put se, a opet da napomenem, u širem kontekstu decentralizacije vlasti i spuštanja odgovornosti na niži nivo vlasti, otvara mogućnost lokalnoj samoupravi da na adekvatan način uredi ovu oblast, a to je korišćenje poljoprivrednog zemljišta.
Ne samo to, nego i da kontroliše sprovođenje. Tu je površina i struktura načina korišćenja poljoprivrednog zemljišta. Zatim, da se bavi stanjem i problemima zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta, ocenom pogodnosti i ograničenja za razvoj poljoprivredne proizvodnje u jedinicama lokalne samouprave, da predlaže i sprovodi planska rešenja zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta. Takođe, vrlo značajno jeste da propisuje i uputstva o načinu i mere koje će preduzimati kako bi sprovodila sve te definisane mere ovim predlogom zakona.
Naravno, čest slučaj u našoj zemlji u prošlosti jeste da su se donosili vrlo kvalitetni zakoni, ali oni se u većini slučajeva ipak nisu sprovodili. Ponovo bih se vratio na još uvek aktuelni Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji je u upotrebi od 1992. godine. On je u to vreme bio vrlo savremen zakon, međutim, do dana današnjeg pojedini segmenti tog zakona uopšte nisu sprovođeni.
Tim zakonom je bilo predviđeno da se formira fond za poljoprivredno zemljište. On je jedno vreme bio formiran, ali nikada nije zaživeo, ni dan-danas on ne postoji.
Naravno, u međuvremenu taj zakon je prevaziđen, pa čak i pored demokratskih promena 2000. bila je ideja da se formira taj fond, ali jednostavno tadašnji zakon nije dozvoljavao i nije davao instrumente tom fondu da može da sprovodi politiku.
Ono što je najbitnije kod ovog predloga zakona, kao i kod drugih zakona, jeste finansijska osnova za sprovođenje zakona.
Možete videti iz Predloga zakona da dobar deo sredstava, a čuli smo i ministarku da je Vlada prihvatila amandman Izvršnog veća Autonomne Pokrajine Vojvodine da se 30% od zakupa poljoprivrednog zemljišta izdvaja za Pokrajinu, veliki procenat se izdvaja za lokalnu samoupravu i ostatak za Republiku.
Ovaj zakon ne samo što propisuje koliki procenti će se izdvajati za koji nivo državne vlasti, već propisuje i namenu korišćenja tih sredstava. Ta sredstva se moraju isključivo upotrebiti za unapređenje poljoprivrednog zemljišta, bilo da je u privatnom, bilo da je u državnom vlasništvu. Opet se ostavlja pre svega lokalnoj samoupravi od onog dela sredstava, jer ona najbolje zna kakva je situacija na teritoriji kojom upravlja, za koje namene u kontekstu korišćenja, održavanja i unapređenja poljoprivrednog zemljišta će te novce i upotrebiti.
Naravno, najveći problem u Republici Srbiji jeste upravo problem navodnjavanja i odvodnjavanja, i pretpostavljam da će dobar deo tih sredstava biti utrošen najpre za rekonstrukciju, unapređenje i izgradnju novih sistema za odvodnjavanje i navodnjavanje. Svedoci smo ove godine kolike štete u poljoprivredi su nanele poplave.
Takođe, vrlo značajna stvar, da ne ponavljam stvari koje su moji prethodnici rekli, jeste ravnopravan položaj po prvi put u pristupu ka državnom poljoprivrednom zemljištu od strane fizičkih lica, kako se to često kaže, ja bih upotrebio termin "poljoprivrednih gazdinstava"; sva registrovana poljoprivredna gazdinstva imaju potpuno ravnopravan pristup korišćenju državnog poljoprivrednog zemljišta. Naravno, imaju ista prava i odgovornosti, što se tiče Predloga zakona. Dakle, nema izuzimanja vezano za sprovođenje odredbi ovog zakona koje se tiču najviše korišćenja celokupnog poljoprivrednog zemljišta i mera kojih se moraju pridržavati prilikom korišćenja tog zemljišta, odnosno obrade poljoprivrednog zemljišta.
Podsetiću vas da danas praktično celokupno poljoprivredno zemljište koriste isključivo pravna lica. Posle privatizacije pojedina pravna lica, samo ona koja su privatizovana, plaćaju naknadu za korišćenje poljoprivrednog zemljišta. Međutim, najveći broj pravnih lica koja danas koriste poljoprivredno zemljište ne plaća tu naknadu. Nije to toliko strašno. Najstrašnije je što su mnoga pravna lica zbog loše vođene agrarne politike u prošlosti dovedena u vrlo težak položaj. Mnoga od njih su i u predstečajnom ili u stečajnom postupku i najveće površine tog državnog poljoprivrednog zemljišta, a da ne govorimo i poljoprivrednog zemljišta koje se nalazi u vlasništvu tih kompanija, ne obrađuje se ili se neadekvatno obrađuje.
Zato je vrlo bitno da ovaj zakon što pre stupi na snagu, kako bi se pre svega lokalnoj samoupravi dali instrumenti da napravi, pripremi plan korišćenja tog državnog poljoprivrednog zemljišta. U prošlosti se pokazalo da nije bilo dobro da Beograd upravlja svim i svačim.
Ne zato što su u Beogradu sve pametne glave, nego zato što jednostavno ne može čovek iz Beograda da zna šta se dešava na terenu i da li tamo neki kombinat ili fizičko lice adekvatno koristi poljoprivredno zemljište ili ne. Zato su podeljeni ti nivoi odgovornosti, i naravno prava, ali i obaveza koje moraju ti nivoi da sprovode.
U okviru mera komasacije postoji jedna rečenica, a to je da posed, pogotovo posed poljoprivrednog zemljišta koje je bilo predmet komasacije ne može biti podeljen i smanjen na površinu manju od jednog hektara, a zemljište koje nije bilo predmet komasacije na manje od pola hektara.
Svedoci smo da, pre svega u postupku nasleđivanja poljoprivrednog zemljišta, dolazi do kontinuiranog usitnjavanja poseda, što nije dobro. Pojedine razvijene zemlje su to regulisale u delu zakona o nasleđivanju.
Nadam se da će to biti inicirano i od strane naše vlade da tu dođe do određenih izmena, ali sama ova odredba će praktično na neki način sprečiti i tu vrlo negativnu pojavu u našem društvu, a to se dešavalo i u drugim zemljama.
Vrlo bitna stvar je da zakon stvara pravni okvir za stvaranje institucije, to je uprava za gazdovanje i uprava za poljoprivredno zemljište, koja će brinuti o sprovođenju ovog zakona, i okvir koji ovaj zakon daje za izgradnju informacionog sistema u oblasti poljoprivrednog zemljišta.
Nažalost, danas imate vrlo malo preciznih podataka o korisnicima poljoprivrednog zemljišta, o strukturi tog zemljišta, o načinu korišćenja tog zemljišta od strane onih koji ga obrađuju, a da ne kažem da se pojavljuju korisnici koji nemaju pravo da koriste to zemljište. Bili smo svedoci u prošlosti da su pojedini korisnici izazvali prave ekološke katastrofe na pojedinim parcelama.
Samo ću navesti primer od pre par godina iz okoline Zrenjanina, gde i dan-danas tih 50 hektara više ne može da se koristi zbog neadekvatne primene pesticida.
To je upravo ono što ovaj zakon mora da reguliše, ali ponavljam, neće samo Beograd brinuti o tome kako ko koristi poljoprivredno zemljište, već upravo lokalna samouprava, jer oni treba da najbolje znaju šta se dešava u njihovom ataru i na koji način će sprovoditi te mere.
Zakon o organskoj proizvodnji, koji je takođe predmet ove rasprave, predstavlja takođe jedan vrlo značajan pravni okvir koji otvara mogućnost našim proizvođačima, nažalost ne odmah, ali uz određene aktivnosti koje pre svega državni organi moraju da preduzmu ovaj zakon vrlo brzo može da zaživi.
Ne bih govorio o samom zakonu, jer je ministar obrazložio, da kažemo, prednosti ovog zakona, samo bih napomenuo nekoliko koraka koji se moraju hitno preduzeti posle usvajanja ovog zakona kako bi konačno i ovaj segment poljoprivredne proizvodnje, za koji vole ljudi da pričaju – to je budućnost Srbije, pa kažu još – zdrava hrana. Znate, hrana ne može biti zdrava ili bolesna, hrana može biti samo organski proizvedena ili proizvedena na konvencionalan način. Ali, kažem, ta hrana proizvedena na organski način treba da nađe svoje kupce pre svega na evropskom tržištu.
Ako pogledate analize od proteklih šest godina, praktično od 1999. godine pa do dana današnjeg značajno raste trend korišćenja organski proizvedene hrane, pre svega u razvijenim zemljama kao što su Švedska, Danska, Nemačka, Francuska, jer je to naravno skupa hrana i nije dostupna širem sloju stanovništva. Naša zemlja tu može da dobije deo kolača na tom evropskom, odnosno svetskom tržištu, da plasira svoje proizvode.
Prvi korak naših državnih organa, ja verujem možda su i preduzeli, stvarno nemam informacije, jeste da se konačno stvore uslovi, a ovim zakonom će jedan deo uslova biti stvoren, da se inostrane ili priznate sertifikacione kuće konačno pojave na našem tržištu i omoguće našim proizvođačima da izvrše sertifikaciju kako svog zemljišta, svog procesa proizvodnje, tako i svojih krajnjih proizvoda i da na taj način mogu da i izvezu.
Kao što sam rekao, ovaj zakon daje odličan pravni okvir koji dalje, uz značajno angažovanje državne administracije, treba da omogući da ovi proizvodi koji imaju perspektivu na tržištu pronađu svoje kupce i naravno poboljšaju profitabilnost i konkurentnost naše poljoprivrede.
Zaista neću biti demagog, kao što je moj prethodnik i moj kolega gospodin Mašić, pa je rekao – nadam se da moje izlaganje neće izazvati polemiku u ovom domu. Znate kako, ovo je jedino mesto gde treba da polemišemo, ali opet upućujem apel svim narodnim poslanicima – hajde da polemišemo o onome što je predmet dnevnog reda. Međutim, za ovom govornicom su izrečene neistine i ne samo što postoje dokumenta po kojima se te neistine mogu dokazati, ja mislim da će onaj ko izriče te neistine biti kažnjen na neki drugi način, a to je pre svega na izborima, kada će ljudi koji će glasati za određenu opciju shvatiti da njihovi kandidati govore neistinu.
Podsetiću vas samo da je vaša stranka, Srpska radikalna stranka, na vlasti u opštini Žabalj, gde se nalazi preduzeće u kome sam zaposlen. S obzirom da ste vi na vlasti, pretpostavljam da je većina građana na toj teritoriji glasala za vas i vama veruje. Ne znam da li će vam posle ovih izrečenih neistina ponovo verovati, iz prostog razloga što od svega što ste rekli jedino je istina da se ja zovem Saša Vitošević, sve ostalo je potpuna neistina.
Hteo bih da napomenem, jer me moral obavezuje na tako nešto, ne da bih zaštitio sebe lično, već da bih zaštitio firmu u kojoj radim i ljude u kojoj su zaposleni u toj firmi, jer ja nisam vlasnik te firme... Vlasnici te firme, ima ih negde oko 400, to su sitni akcionari i želim da zaštitim njihovo pravo, oni su me zamolili da demantujem ove neistine koje su izrečene i danas i u prethodnom izlaganju pre svega poslanika Srpske radikalne stranke.
Kredit o kome govorite je firma dobila, a vi naravno niste rekli kredit, nego da je ministar poljoprivrede dao meni pare. Znači, kredit o kome je bilo govora je dobila firma skoro osam meseci pre nego što sam se ja zaposlio u toj firmi, dakle, zaista u tom trenutku nisam imao ni u glavi da ću raditi u toj kompaniji. Taj kredit je firma dobila preko poslovne banke, dakle, ne od ministra poljoprivrede, već preko poslovne banke, kao i 5000 drugih pravnih i fizičkih lica, koja su slične kredite dobila u ovoj zemlji u proteklom periodu.
Takođe, moram da vas demantujem, a kažem, to ljudi znaju, vaši glasači znaju da se firma u kojoj sam zaposlen ne bavi stočarskom proizvodnjom, dakle, nema junice, nema krave. Ne znam šta da vam kažem, to je ona stara poslovica, a to je – brat Saše Vitoševića lopov, a vi gospodine Vitoševiću, dokazujte da nemate brata. Znači, to liči na SRS, ali nije moje da vas kritikujem, to će vas kazniti glasači u opštini Žabalj, koji ove činjenice znaju, jer oni žive u toj opštini.
Moram da napomenem, jer imam informacije da je pre svega gospodin Mašić, kao predsednik Odbora za poljoprivredu, inicirao formiranje komisije koja je trebalo da istraži pomenuti slučaj.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme, privedite kraju vašu diskusiju.)
Evo privodim, hvala. Nažalost, kada su došli do ovih podataka prestali su da istražuju; nije im bilo interesantno, jer su shvatili da je tu zaista urađeno sve kako je valjano.
Ono što je kod mene zaista izazvalo, moram da kažem, smeh, znate, ovde se amputira ministru da je sramota što putuje u inostranstvo, a putuje da bi se usavršavao, kao i njegovi saradnici; i ne samo saradnici, već i drugi stručnjaci su putovali u toj delegaciji u Ameriku.
Takođe se, molim vas, kritikuje ministar zašto je putovao u Osijek.
Pa, gospodo, ministar je putovao sa holandskim ministrom poljoprivrede u Osijek, a vi se onda informišite. Znam da ste vi dobro informisani, međutim, govorite samo one segmente za koje mislite da liče na govor kako vama dolikuje, jer, opet ne želim da doprinesem kampanji koju je pokrenula javnost, a ne G17 plus, na onaj govor koji se konstantno izriče za ovom govornicom.
Druga stvar, šokiran sam izjavom da se ovde kritikuju banke zato što daju kredite. Pa znate šta, najbolje da se vratimo u vreme dirigovane ekonomije, a ovo je, gospodo, agrarna politika koju ste vi podržavali dok ste bili u Vladi. Znači, ovo je agrarna politika gde ću samo pročitati samo nekoliko segmenata, a to su: određivanje obima i nivoa zaštitnih cena, propisivanje oblika zaštitnih cena, pa zatim institucionalizacija posebnih oblika zaštitnih cena. Znači, uloga Narodne banke u razvoju poljoprivrede, gospodo molim vas, to je vaša agrarna politika, a to je – hajmo da štampamo novac, pa da kupujemo žito. Znate šta, ne moram da govorim, znaju ljudi koliko je plaćena pšenica u vaše vreme i ko je mogao da kupuje i da trguje pšenicom, tako da ne bih da trošim vreme za polemike oko ovih stvari.
Zahvaljujem se i naravno pozivam sve narodne poslanike da podrže ovaj zakon, jer ovaj zakon otvara u dobrom delu vrata za ulazak u EU, a mislim da je svima nama cilj. Hvala vam i izvinjavam se, gospodine predsedavajući.

Zaista sam se javio jer je pomenuta stranka, ne moje ime. Hteo bih da iskoristim ovo pravo na repliku da prokomentarišem izrečenu kontradiktornost od strane predstavnika Srpske radikalne stranke.
Na kraju govora se zalaže za mala gazdinstva, za poljoprivrednike koji nemaju šta da rade, ne mogu da obrađuju, pusta su nam sela, a na početku izlaganja, ako ste dobro pratili, govornik SRS je protiv ovakvog načina korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta, odnosno načina na koji će se državno poljoprivredno zemljište davati u zakup i da svi imaju ravnopravan pristup tom poljoprivrednom zemljištu, već se zalaže da se to dekretom da kombinatima, od kojih je većina sada, da ne kažem, propala, ali izuzetno teško posluju i potpuno su neprofitabilni.
Čuo sam izlaganje govornika da tamo rade neki ljudi i ostalo.
Gospodo, naravno da se svi mi koji se na ovaj ili onaj način bavimo politikom zalažemo da zaposlenost bude veća, ali postavljam pitanje svima vama i javnosti da li poljoprivreda i dalje treba da bude socijalna kategorija, da opstanu kombinati i da radi što više ljudi, a nije bitno kakva je poljoprivreda, da li su profitabilni.
Nisam za takav oblik poslovanja.
Tvrdim vrlo odgovorno da je poljoprivreda posao kao i svaki drugi posao u ovoj zemlji, od koga treba da se pošteno živi i zaradi; bilo da je reč o malim poljoprivrednicima, poljoprivrednim gazdinstvima, bilo da je reč o pravnim licima ili kombinatima, svi treba da budu ravnopravni i da pošteno zarade.
Pravo da vam kažem, takav pristup demantuje i sama činjenica, ako pogledate statistiku, da je 87% ukupnog poljoprivrednog zemljišta u privatnom vlasništvu.
Sada se ovde govori – ako propadnu kombinati neće imati narod šta da jede, neće biti mleka. Da budemo razumni i da govorimo o činjenicama vezanim za sve to.
Iskreno da vam kažem, čak me ne iznenađuje što ste protiv transparentnog načina izdavanja poljoprivrednog zemljišta, već se zalažete da se to nekim dekretom ministra da postojećem korisniku ili vlasniku, a pri tom se pozivate na institute.
Demantovaću i jedno i drugo.
Prva stvar zašto ste protiv tendera: gospodo, jedan vaš funkcioner je, dok je bio sekretar opštine Zemun, upravo tako, bez ikakvog tendera, dekretom, svom ocu dao zemljište da izgradi 12 stanova i pet poslovnih prostora.
Ovo je, naravno, informacija koju je saopštilo Javno preduzeće "Poslovni prostor" iz Zemuna.
Druga stvar, ovde se kao argument iznosi da se mora dekretom dati zemljište postojećim korisnicima zato što će instituti propasti, neće imati šta da obrađuju.
Upravo ovaj zakon omogućava, i prihvaćeni su amandmani, to će predstavnici Ministarstva reći, da se poveća površina državne zemlje koja se može dati naučnim institucijama, školama na korišćenje.

Hvala. Javio sam se povodom povrede Poslovnika član 101. Dakle, narodni poslanik je u govoru izneo uvredljivo izlaganje, mene lično je nazvao neveštom mladom. Za mene je to uvredljivo utoliko što sebe ne smatram mladim baš mnogo, pa ajde.
No, ajde da pokušamo, kako vi kažete, našim zemljoradnicima da objasnimo šta znači ne glasati za ovaj zakon. Bolje da kroz tu prizmu, kada već govorite o lošim stranama ovih zakona, kažete zemljoradnicima šta će se desiti ukoliko se ovaj zakon ne usvoji. Gospodine, nemojte mi zameriti, stvarno sam zaboravio vaše prezime, vama se obraćam.
(Predsednik: Gospodin Plužarević.)
Hvala. Znači, šta to znači? To znači da će i dalje ostati zaparložene parcele na Fruškoj gori, o kojoj govorite, jer po još uvek važećem zakonu nema instrumenata u Ministarstvu poljoprivrede, u lokalnoj samoupravi da se takve stvari reše, a to je u interesu upravo tih zemljoradnika.
U interesu zemljoradnika je da pod hitno, gde god je to moguće, započne proces komasacije, ali ne po starom zakonu, nego po novim pravilima, kako to predlaže ovaj zakon, vrlo savremenim i vrlo efikasnim pravilima; da se ukoliko neko ne obrađuje poljoprivredno zemljište to poljoprivredno zemljište, uslovno rečeno, oduzme, da drugome u zakup, a taj vlasnik poljoprivrednog zemljišta dobije naknadu.
To znači da lokalna samouprava konačno dobija instrumente da može da upravlja prirodnim resursima, a znamo da poljoprivrede bez zemljišta nema. To znači da se obezbeđuju velika finansijska sredstva i lokalnoj samoupravi, i autonomnoj pokrajini i Republici koja će reinvestirati upravo u bolje korišćenje i oplemenjivanje poljoprivrednog zemljišta kao prirodnog resursa.
To znači, prosto rečeno, da ne dužim, da će donošenjem ovog zakona konačno neko početi da se brine o poljoprivrednom zemljištu. Tako, gospodo, recite vašim glasačima kojima se obraćate da ćete neglasanjem za ovaj zakon upravo zadržati postojeće stanje.
Inače vrlo rado polemišem sa poslanicima koji su zaista spremni da na stručnoj osnovi polemišu o ovom zakonu, ali, znate šta, govoriti o genetski modifikovanim organizmima kada se raspravlja o Zakonu o poljoprivrednom zemljištu...
A da podsetimo javnost, 2000. godine je upravo ova ekipa koja sedi ovde predložila i Savezna skupština je usvojila Zakon o genetskim modifikovanim organizmima, gde je konačno uređena oblast proizvodnje, uvoza, trgovine itd, sve vezano za genetski modifikovane organizme. Gospodo, pre toga je bila prava anarhija na ovom tržištu.
Upravo ova ekipa koja sedi ovde je prošle godine evidentirala i našla rešenje za genetski modifikovanu soju koja je najviše proizvedena u oblasti Mačve, tako da, molim vas, kada već govorite da ćete glasati protiv, što nemam ništa protiv, jer inače uvek ne podržavate nešto što je moderno i što može doneti dobrobit ovome društvu, objasnite ljudima da time što nećete glasati za ovaj zakon će upravo zemljoradnici dobiti ono što im vi kažete. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane dme i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, javljam se po članu 104, Povreda Poslovnika. "Narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem".
Čuli smo poziv predsedavajućeg, međutim, većina poslanika sa moje desne strane čitav niz godina ostaje gluva na pozive ne samo ovog predsedavajućeg, već i na pozive javnosti da ovaj parlament postane jedan dostojanstven dom.
Naravno, svim poslanicima SRS, a javnost je svedok tome, puna su usta tuđeg lopovluka, puna su usta tuđeg kriminala, a naravno, kako mnoge narodne poslovice kažu, obično se iza toga kriju njihovi lopovluci i njihov kriminal.
Takođe bih zamolio gospodina Vučića da se ne dere za govornicom Narodne skupštine, svi ga lepo čujemo. Nije higijenski da upotrebljava takve izraze...

... zarad očuvanja integriteta narodnih poslanika, jer je i on sam narodni poslanik. Gospodin Vučić je u svom izlaganju spomenuo našeg bivšeg člana G17 plus, koji je imao taj šovinistički ispad.
Samo bih da kažem da je taj nesrećnik već izbačen iz G17 plus i protiv njega je pokrenut postupak.
Gospodo, to očekujem i od vas, da se povedete našim primerom i da vašeg člana i narodnog poslanika Zorana Krasića takođe izbacite iz stranke i da se javno ogradite od njegovih izraza. Nemojte da ga branite više, pošto sam čuo u hodniku da vam se zahvalio kako ga branite.
Gospodin Vučić je na jučerašnjoj konferenciji za štampu pokušao da prevede reči gospodina Krasića. Očigledno da gospodin Vučić razvija jednu novu profesionalnu sposobnost prevodioca.
Nažalost, to mu nije pošlo od ruke, jer ne može prevesti srpski jezik na srpski jezik. Jasno je, a postoji i zapisnik, i javnost je jasno i decidirano čula šta je gospodin Krasić izjavio za ovom govornicom i kakve je šovinističke izlive imao.
Naravno, ne svodi se sve samo na šovinističke izlive. Mi danas vidimo i druge izlive u Skupštini. Donose se razni rekviziti iz seksi-šopova, koji se pokazuju u Narodnoj skupštini. Time se opet vređa dostojanstvo ove Narodne skupštine.
Nažalost, pošto se SRS jako brine o građanima Srbije, o novcu koji se troši iz budžeta, samo bih da podsetim da svaki minut zasedanja ove Narodne skupštine plaćaju naši građani Srbije.
Poslanici G17 plus, poslanici DSS se trude i trudili su se tokom proteklih godina da ova skupština bude vrlo racionalna u trošenju novca i zato nisu odgovarali, zato nisu replicirali nesmislenim, besmislenim i iracionalnim izjavama, govorima i amandmanima SRS.
Međutim, gospodo, pošto ste vi prevazišli sve mere, nažalost moraću da potrošim još koji dinar građana Srbije da odgovorim na neke optužbe SRS kada je reč o lopovlucima, pa ćemo pokušati da dokažemo kakvi smo to mi lopovi.

Gospodo, juče ste bacili prašinu u javnosti sa optužbama o kriminalnom ugovoru koji je sklopljen između NBS i TV B92.

Privodim kraju. Samo vas podsećam da ste oštetili za mnogo veći iznos građane Srbije time što ste jedno kulturno i nacionalno dobro - Magistrat u Zemunu, na 30 godina sami sebi dali za 30 nemačkih ondašnjih maraka mesečno. Gospodo, objasnite kakva je tu logika i kakva je tu ekonomija.

Kada je već reč o lopovlucima, gde vam je obraz, gospodo, da u najvećoj krizi u kojoj je naša država bila takođe sami sebi dodelite stanove. Znači, 22.12.1998. godine Vlada, da podsetim, tada ste vi bili u Vladi, Tomislavu Nikoliću je dodelila stan površine 186 metara kvadratnih u Bulevaru Lenjina. Taj stan je otkupljen. Za koliko je otkupljen, to će vam gospodin Nikolić reći. Zatim, 22.12. 1998. godine Vlada je, odnosno sami sebi su dodelili stan Aleksandru Vučiću, površine 117 kvadrata. Pazite, bilo je to teško vreme, nije moglo da se živi. Stan je takođe otkupljen. Neka gospodin Vučić odgovori po koliko je otkupljen.

Istog datuma je Todoroviću dodeljen stan u ulici Prote Mateje, takođe otkupljen. Gospodinu... dodelila stan u ulici Svetozara Markovića, takođe otkupljen. Ministarstvo finansija, budžetska inspekcija, utvrdila je da je tokom 2000. godine iz budžeta, uglavnom iz ministarstava koje su u to vreme vodili visoki funkcioneri SRS ...