Poštovane kolege narodni poslanici, iskreno rečeno, do pre par meseci mislio sam da tema kao što je ova danas nikada ne može biti predmet rasprave Skupštine Republike Srbije, zato što sam smatrao da u ovoj našoj državi postoje teme o kojima postoji apsolutni konsenzus svih političkih stranaka.
Mislio sam da pitanje agresije NATO-a na SRJ, zahtev, tužba naše zemlje protiv agresora, pitanje Kosova i Metohije, pitanje bezbednosti, pitanje pridruženja EU jesu teme koje niko ne može dovesti u pitanje. Međutim, tako nije.
Jedna izjava državnog službenika, ministra spoljnog državne zajednice Srbija i Crna Gora, gospodina Vuka Draškovića, taj konsenzus dovodi u pitanje. Potpuno sam ubeđen da će taj konsenzus biti uspostavljen u raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali bi bilo još bolje taj konsenzus uspostaviti kroz glasanje o Predlogu rezolucije.
Glasanjem za Predlog rezolucije se poništavaju negativni efekti izjave ministra spoljnih poslova. Glasanjem za rezoluciju se pokazuje i odgovoran odnos prema državi, prema žrtvama agresije, prema svemu onome što je agresor učinio.
Moram reći da je pozitivno što je Vlada Republike Srbije protiv povlačenja tužbe. Loše je što nije imala petlju da predloži i usvajanje ove rezolucije. Iza formalno-pravnih razloga se ne treba zaklanjati. Vlada Srbije je bila dužna da predloži da se rezolucija usvoji.
Da li je gospodin Vuk Drašković imao ovlašćenja da da jednu takvu izjavu? Pazite, ministar spoljnih poslova jedne države nije običan državni službenik. Kada kaže nešto u ime države, to ima svoju težinu.
Podsećam, on je rekao da tužbu protiv agresora treba povući jednostrano i bezuslovno i, naravno, dao jednu krajnje ličnu političku kvalifikaciju, da je reč o Miloševićevim tužbama.
Podsećam da u Ustavnoj povelji državne zajednice SCG stoji vrlo decidno ko je nadležan za utvrđivanje spoljne politike i ko je obavezan da tu utvrđenu politiku sprovodi. U članu 33. stoji da Savet ministara utvrđuje i sprovodi politiku Srbije i Crne Gore, saglasno zajedničkoj politici i interesima država članica. U članu 40. se kaže da ministar spoljnih poslova sprovodi i odgovoran je za sprovođenje spoljne politike Srbije i Crne Gore.
Ovo pitanje nije bilo na dnevnom redu ni Skupštine državne zajednice SCG. Moram reći da su poslanici SPS, kada je gospodin Drašković bio izabran, tražili da se podnese ekspoze o spoljnoj politici. Rečeno je da će to biti za nekoliko dana. Naravno, do dana današnjeg nije usledilo.
Ovo pominjem iz razloga što ni Skupština državne zajednice SCG, ni Savet ministara, nisu ni raspravljali niti doneli odluku da bilo ko, pa ni ministar spoljni, može da govori u ime državne zajednice i da govori ovakve teške reči.
Gospodin Drašković sprovodi spoljnu politiku državne zajednice. On je ovim izjavama naneo i političku i državnu štetu Srbiji. Naravno, naneo je političku štetu državnoj zajednici, ali pominjem Srbiju.
Pokušaj jednostranog povlačenja ove tužbe je loš po državu. Ako ministar spoljnih poslova ima iole političkog morala, morao bi da podnese ostavku. Ako to neće, država Srbija je dužna da, u okvirima svojih ovlašćenja i mogućnosti, tog ministra spoljnih poslova smeni i da predloži novog ministra spoljnih poslova.
Srbija je to dužna da učini, jer je Srbija za 78 dana bombardovanja mnogo propatila, baš zbog toga nijedan pojedinac ne sme da daje takve izjave.
Zašto to kažem?
Pre dva meseca čuli smo tvrdnju da su Srbi na Kosovu i Metohiji učinili etničko čišćenje. Ko će kome - ako neće svoj svome, nama ne treba niko drugi do mi sami sebi da nanosimo štetu.
U vreme agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u okviru propagande koju su vodile zapadne zemlje pojavljivale su se informacije da na stadionu u Prištini postoje masovne grobnice, da postoje masovne grobnice širom Kosova i Metohije, da su naše oružane snage sprovodile etničko čišćenje.
Danas, četiri godine posle, niko na Zapadu, nijedan relevantni politički subjekt, a ne govorim o nekome ko se bavi istorijom, istraživanjem onoga što se desilo, ne usuđuje se da tako nešto kaže.
Zašto? Zato što su sami agresori, u nastupu oduševljenja, zato što su uspešno završili posao, kao što se to dešavalo i posle 5. oktobra, davali razne intervjue BBC-ju i ostalim medijima, kojih se sada stide i hteli bi da ih zaborave, ali šta ćete, traka je tu, pa se vidi.
Sada neko nas treba da ubeđuje da se Srbija nije borila protiv terorista, a Holbruk priznaje da je 1998. godine, u Ženevi, postigao dogovor sa OVK da podrži njihove ciljeve i borbu za nezavisnu Albaniju. Sada nas neko treba da ubeđuje da je trebalo prihvatiti Rambuje, a čuli smo šta je sadržaj Rambujea, što je tačno. Madlen Olbrajt sama kaže da je Rambuje bio uslov koji se nije mogao prihvatiti, jer je to njima bila prilika da započnu rat protiv Savezne Republike Jugoslavije. To govori Madlen Olbrajt, a mi ovde imamo ljude koji tvrde da je to drukčije.
Ko li je tu u pravu? To bi bilo zanimljivo čuti.
Rekao bih nešto oko humanitarne katastrofe, jer je to bio neposredan povod za agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tog 24. marta 1999. godine nije bilo izbegličke katastrofe na našim prostorima. U prilog ovoj tvrdnji naveo bih dve različite procene UNHCR-a. Jedna, neposredno pre agresije NATO-a na Jugoslaviji u Albaniji je bilo oko 17.000 albanskih izbeglica sa Kosmeta. Druga, da je pre 24. marta 1999. godine u Albaniji bilo 18.500, u Makedoniji 16.000 izbeglica.
No sve da ih je ukupno bilo 35.000, što je maksimalna procena, ne može se ni izbliza uporediti sa cifrom oko 780.000 izbeglica, koliko je prema drugim podacima UNHCR-a pobeglo pre početka agresije.
Izbeglice su počele masovno da napuštaju Saveznu Republiku Jugoslaviju tek tri dana nakon početka agresije, 27. marta, logično, bežeći od bombi i raketa koje su navodno trebale da ih zaštite.
Pogledajte knjigu Henrija Kisindžera "Da li Americi treba spoljna politika", na strani 296 piše da su Albanci bežali pred NATO bombama.
Sada nas neko treba da ubeđuje da to nije tako. U toj intervenciji da bi se navodno sprečila humanitarna katastrofa, NATO je, sa druge strane, izazvao humanitarnu katastrofu, i to na dva osnovna načina. Prvo, nakon početka bombardovanja veliki deo stanovnika Kosova i Metohije, uglavnom Albanaca, a i pripadnika drugih etničkih zajednica, pobeglo je u susednu Albaniju, prema zvaničnim podacima 439.000, a u Makedoniju 246.000. Istovremeno je, što se zaboravlja, što niko ne pominje, prema podacima Crvenog Krsta, oko 200.000 ljudi, mahom Srba i Crnogoraca, ali i Albanaca i drugih, pobeglo je u centralnu Srbiju i u Crnu Goru.
Moram da podsetim određene kolege ali i javnost Srbije na to da je divljačko bombardovanje pogodilo celu Jugoslaviju i praktično nijedan njen deo nije izuzet. Za 79 dana neprekidnog bombardovanja ubijeno je ili ranjeno nekoliko hiljada civila, uništene su najveće fabrike, čime je na desetine hiljada radnika ostalo bez posla, uništeno je ili teško oštećeno na hiljade kuća, u više navrata su namerno uništavana postrojenja elektrodistribucije, zbog čega je cela zemlja po nekoliko dana bila bez struje, vode i hleba. Prema podacima Crvenog Krsta, oko 200.000 građana, koji žive u Srbiji van Kosova i Metohije, napustilo je svoje domove i našli su se u internom raseljenju u gradovima Srbije.
Sve to ukazuje na to da je ratom, koji je izazvao NATO, stvorena prava tragedija, koja je pogodila ne samo stanovništvo Kosmeta već i sve ostale stanovnike Jugoslavije.
Upravo su NATO snage, svojim bombardovanjem, pored vojnih ciljeva i gusto naseljenih stambenih gradskih četvrti i sela, bolnica, škola, fabrika, poljoprivrednih dobara, komunikacija, neposredno prouzrokovale smrt, ranjavanje, nestašicu hrane i vode, teška razaranja infrastrukture, uništavanje i zagađivanje prirode.
Time je, umesto navodne humanitarne katastrofe, počinjena istinska humanitarna katastrofa, koja je neuporedivo veća od one koju je NATO pretendovao da spreči. Može se definitivno reći da je NATO izazvao, napadom, agresijom na Jugoslaviju, najtežu humanitarnu krizu u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nije tu potrebna neka velika mudrost, jer podaci to apsolutno potvrđuju.
Bio sam u situaciji, razumevanjem predsednika Narodne skupštine, da podelim poslanicima jedan materijal, koji govori o šteti koju je utvrdila Komisija Vlade Republike Srbije, zvaničan državni organ. Ako pogledate ovaj dokument, biće vam jasno koje su razmere katastrofe koju je počinio agresor za tih 78 dana bombardovanja. Sva priča, sva politika bledi pred ovim podacima.
Ako su kolege poslanici imali imalo vremena, u odnosu na neke druge svoje obaveze, da pogledaju ovaj dokument, videće šta u njemu piše.
(Više poslanika iz poslaničkih klupa govori u isto vreme: "Nismo dobili taj materijal".)
Taj dokument je zvanično podeljen svim poslanicima. To je zvaničan izveštaj Komisije Vlade Republike Srbije. Znam da je taj materijal umnožen. Rečeno mi je da su svi poslanici taj materijal dobili.
Ovo su podaci vezani samo za štetu, bez podataka vezanih za Vojsku Jugoslavije i bez podataka vezanih za Kosovo i Metohiju. Direktna materijalna šteta, kao i indirektna materijalna šteta, kao što i sami vidite iz ovih podataka, zapanjujuća je. Neću vam čitati sve, samo bih vas podsetio o kakvim je objektima reč.
Kada je reč o saobraćajnim objektima, uništene su: železničke pruge, stanice, depoi, železnički mostovi, nadvožnjaci, podvožnjaci, tuneli i galerije. U drumskom saobraćaju su uništeni: putevi, drumski mostovi, nadvožnjaci, podvožnjaci, vijadukti. U vazdušnom saobraćaju uništene su: aerodromske piste, aerodromske zgrade i objekti . Što se tiče elektroenergetske mreže, uništene su: trafostanice, i to 119 trafostanica, 11 elektrana, 51 poslovna zgrada i objekti na 277 lokacija, vodova i mreža. U objektima komunalne infrastrukture uništeni su radio-televizijski objekti, instalacije, 14 predajnika, 45 repetitora.
Pet kuglana je pogođeno i uništeno. U industriji i rudarstvu 101 objekat, u proizvodnji naftnih derivata dva kompleksa i 28 objekata, moj kolega Sveta Krstić će govoriti o tome šta se zbivalo u Novom Sadu, šta je agresor bombardovao u Novom Sadu i koje su posledice tog bombardovanja. U građevinarstvu, u poljoprivredi, u tercijarnim delatnostima. Koji su objekti verski pogođeni, kulturno-istorijski spomenici koji su uništeni.
Osnovne i srednje škole - 196 škola je pogođeno, to je ratni vojni cilj; 81 srednja škola, 11 viših škola, 22 fakulteta, 17 objekata učeničkog i studentskog standarda, 149 predškolskih ustanova, oko 55.000 stambenih jedinica je oštećeno za vreme 78 bombardovanja.
Kada je reč o ljudima, onom najdragocenijem, ovaj materijal sadrži gde je prijavljen gubitak života 944 osobe, taj podatak je daleko veći. Prijavljeno je 2.010 povreda telesnog integriteta.
Ovo vam pominjem iz prostog razloga što treba vrlo taksativno pobrojati i videti šta se tih dana zbivalo. Ovo pominjem iz razloga što postoji jedan suštinski razlog zašto se insistira na povlačenju tužbe.
Pre svega, čiji je interes da povučemo tužbu? Logično da je to interes tuženih zemalja i NATO-a u celini. Da nije tako, ne bi bilo pritisaka i ucena da se one povuku. Po svom obimu i intenzitetu ovi pritisci su bez presedana u istoriji međudržavnih sporova pred Međunarodnim sudom pravde.
Ovo se jedino može objasniti time da je NATO svestan svoje krivice, odnosno da je izvršio agresiju, prekršio Povelju UN, osnovne principe međunarodnog javnog prava, prekršio je i Ženevske i Haške konvencije, i mnoge druge izvore međunarodnog javnog prava, prekršio je sopstveni osnivački akt, a zemlje učesnice u agresiji su prekršile i svoje sopstvene ustave, pošto su odluke o agresiji donete izvan, a najčešće protiv nacionalnih parlamenata.
Otud je normalno da NATO i njihovi lideri, posebno lideri koji su igrali ključnu ulogu u preduzimanju agresije protiv SRJ, svesni posledica eventualnog prihvatanja naših tužbi i moguće osude od strane Međunarodnog suda pravde, nastoje svim silama da to unapred spreče. Naravno, logično da je najbolji način za to povlačenje tužbe protiv NATO zemalja.
Zanimljivo je i koincidencija nije slučajna da se ova druga faza suđenja predsedniku Miloševiću poklapa sa ovom pojačanom medijskom kampanjom i zahtevom za povlačenje tužbe. Očigledno da su agresori i lideri zemalja koje su činile agresiju svesni da će u ovoj fazi biti ozbiljnije nego pre stavljanja na optuženičku klupu, a povlačenje tužbe bi umanjilo takvu opasnost.
Na kraju, koje su posledice odustajanja od ove tužbe? Nabrojaću ih nekoliko.
Prvo, oslobađanje NATO i zemalja agresora od odgovornosti za sve zločine koje su počinili za vreme 78 dana i noći bombardovanja. Pobrojao sam mnogo toga. Ne samo ono što su činili nama, nego što su učinili pomažući UČK, činili sve ono da ostvare svoj strateški cilj.
Drugo, odustajanjem od tužbe NATO i zemlje agresori se oslobađaju obaveze za nadoknadu ratne štete, koja, prema proceni Vlade SRJ, iznosi preko 100 milijardi dolara.
Treće, formalno prihvatanje teze o tome da NATO nije kriv za agresiju, već naša zemlja i naš narod. Kada odustanete od tužbe, priznali ste da je njihova intervencija bila apsolutno opravdana.
Četvrto, time se vrši legalizacija nelegalno osnovanog Haškog tribunala i daje puna legitimizacija optužbi tog tribunala, kako protiv predsednika Miloševića, tako i protiv drugih najviših državnih i vojnih rukovodilaca srpskog naroda za navodne ratne zločine. To je način da se legitimna borba protiv terorizma na Kosovu i odbrana SRJ od agresije prikaže kao ratni zločin, a agresija NATO opravda moralnim i humanitarnim razlozima.
Peto, to znači legalizaciju secesije na Kosovu i Metohiji i reviziju Rezolucije 1244, koja garantuje teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije.
Šesto, to znači učvršćivanje, odnosno jačanje pozicije BiH i Hrvatske u njihovim neosnovanim tužbama protiv SRJ, uz perspektivu nametanja ogromnih obaveza današnjim i budućim generacijama u Srbiji i Crnoj Gori za nadoknadu ratne štete.
Zbog toga je energično suprotstavljanje pokušajima da se povuku tužbe protiv zemalja NATO za agresiju i brojne zločine ne samo naš vitalni nacionalni interes, da se tim putem izdejstvuje osuda agresora i obezbedi pravična nadoknada ratne štete.
To je i u interesu rehabilitacije i jačanja osnovnih principa međunarodnih odnosa, Povelje Ujedinjenih nacija, međunarodnog prava i izgradnje međunarodnog poretka. Hvala.