Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, gospodine ministre, poslanička grupa SPS će glasati protiv usvajanja predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj i srednjoj školi o kojima Skupština danas raspravlja. Socijalisti će glasati protiv predloga pomenutih zakona, jer su pitanja koja se u njima zakona razmatraju bolje i potpunije rešena kroz postojeće zakone, dok nova pitanja nisu rešena u interesu učenika i društva u celini.
DOS se i u ovom slučaju ne bavi suštinom, obećanim reformama školstva, već kozmetičkim izmenama, koje uz to imaju i loše posledice. Dozvolite mi da u prilog ovoj tvrdnji iznesem nekoliko primera. Prvo, nije bilo potrebe za izmenom članova 7. i 8. zakona o osnovnoj i srednjoj školi, koji se odnose na isto pitanje, a to je zabrana političkog delovanja u školama, iz prostog razloga što je ovo pitanje u potpunosti regulisano postojećim rešenjima.
Da podsetim, u postojećim zakonima postoji ista odredba: u školi nije dozvoljeno političko organizovanje, delovanje i korišćenje školskog prostora u te svrhe. Izmene i dopune zakona po ovom pitanju ne donose suštinski ništa novo, čak mogu reći da se političko delovanje kroz manje reči svesno stavlja na kraj zabranjenih aktivnosti u školama, praktično minimizira, da bi se time na mala vrata u praksi sprovodilo. Političkog delovanja je bilo u bliskoj prošlosti, a ima ga i danas, ali u suptilnijem vidu.
Više puta u protekloj deceniji, kada god je postojala politička potreba tadašnje opozicije, a koristeći složeno stanje u prosveti, nastavnici, članovi političkih stranaka tadašnje opozicije, od kojih su neki i predstavnici sadašnje vlasti, svesno su zloupotrebljavali svoj poziv prosvetnog radnika, svoje lično i političko nezadovoljstvo prelamali preko leđa učenika, prekidajući nastavu, izvodeći ih u protesne šetnje, postavljajući pred državu čisto političke zahteve. Danas aktuelna vlast to radi mnogo suptilnije. U okviru predizborne kampanje DOS-a pod nazivom "Srbija na dobrom putu", predsednik Vlade i resorni ministar kada god putuju zajedno, a to čine vrlo često, redovno posećuju škole i regrutuju buduće birače i pristalice.
Moglo bi se razumeti da predsednik Vlade ili ministar posete jednu školu, da bi se recimo na licu mesta uverili u kakvim uslovima škole rade ili da bi prisustvovali otvaranju nekog novog objekta, škole, biblioteke, sportske hale ili slično. Međutim, kako toga nema, jer Vlada nije podigla nijedan novi objekat u ovih 15 meseci, više je nego očigledno da je reč o političkoj aktivnosti Vlade Republike Srbije, o zloupotrebi škole i učenika u političke svrhe i u funkciji afirmacije rada Vlade Republike Srbije. Dakle, ako se Vlada Republike Srbije, kao predlagač ovih zakona, zalaže da u školama nema politike, onda tako mora i da se ponaša, a ne da jedno priča, drugo radi, što očigledno postaje manir.
Drugo, u nastavu se uvode kao obavezni izborni predmeti verska nastava i predmet etičko-humanističkog sadržaja koji utvrdi ministar prosvete. Koji je to predmet etičko humanističkog sadržaja? Da li negde postoji sličan predmet? To bi bilo dobro čuti. Roditelji, odnosno staratelji učenika osnovnih škola, odnosno učenika srednjih škola se obavezuju da odaberu jedan od dva predmeta prilikom upisa u prvi i svaki naredni razred. To znači da se svake godine može menjati predmet. Kakvi će to biti nastavni sadržaji koji se u tim predmetima nalaze i kakve će to vrednosti imati za učenike, ako se jedne godine bira jedan, a druge godine drugi izborni predmet?
Predlog zakona predviđa da se izborna nastava jednog ili drugog predmeta izvodi bez obzira na broj učenika koji se prijavi. Dakle, može se prijaviti minimalan broj učenika i nastava se mora izvoditi. Kada je reč o verskoj nastavi, moram reći da mi socijalisti nismo protiv vere, ali pošto je crkva odvojena od države i vera traba da bude van škole. Da podsetim, u Ustavu Republike Srbije, u članu 41, kaže se: "Verske zajednice su odvojene od države i slobodne su u vršenju verskih poslova i verskih obreda. Verska zajednica može osnivati verske škole i dobrotvorne organizacije. Država može materijlano pomagati verske zajednice". Ako država stvarno hoće da izdvoji novac potreban za vaspitno-obrazovni rad onda to može učiniti na odgovarajući način, a ovako crkva se uvlači u državu. Na mala vrata sve verske zajednice, bez obzira na brojnost učenika, uvode se u škole.
Za izvođenje verske nastave i predmeta etičko-humanističkog sadržaja biće potrebna velika novčana sredstva. O kojoj sumi se radi, može se naslutiti. Podaci Vlade za srednje škole kažu da je za građansko vaspitanje i versku nastavu, kao fakultativne predmete, izdvojeno 82,1 milion dinara i to za prvih osam meseci 2002. godine, a za ovu nastavu u drugom razredu i izbornu nastavu u prvom razredu za sledeća četiri meseca blizu 103 miliona dinara. Možemo zamisliti situaciju u nacionalno-verski mešovitim sredinama, gde će biti potrebno plaćati mnogo više nastavnika za versku nastavu.
Primera radi, na jednom času matematike jedan nastavnik drži nastavu za 30 učenika, a na verskoj nastavi može biti jedan nastavnik, a učenika može biti jedan, dva, tri ili više, a sve nastavnike za svaku versku zajednicu treba platiti. Dakle, smatramo da ovi predmeti nisu trebali da budu sastavni deo nastave i da su ta velika materijalna sredstva mogla biti iskorišćena u druge svrhe, za materijalni položaj prosvetnih radnika, ali i za poboljšanje uslova rada verskih zajednica. Sigurno bi na taj način, sa manje sredstava bili postignuti veći efekti. Ovo je ujedno i očigledan primer nenamenskog korišćenja budžetskih sredstava, jer se u svim sekularnim državama ovo pitanje rešava na pomenuti način, u verskim objektima, a ne u školama i uz eventualnu pomoć države.
Treće, način formiranja školskih odbora; očekivalo se da će većina članova školskih odbora biti iz kolektiva, iz sastava prosvetnih radnika, jer su ranija rešenja kritikovana i pričalo se o potrebi veće autonomije škola. Međutim, ni ovde DOS nije ispunio obećanja. Predviđeno je da školski odbori imaju devet članova, tri iz škole, tri iz lokalne samouprave, odnosno Ministarstva prosvete i tri iz reda saveta roditelja. Dakle, škola time ima jednotrećinski manjinski uticaj, veći uticaj na donošenje odluka dolazi van škole, a odluka koje školski odbor donosi ima mnogo i jako su važne.
Na primer, direktora škole, čiji je osnivač Vlada, bira školski odbor na osnovu javnog konkursa, po pribavljenom mišljenju nastavničkog veća. Na tu odluku ministar daje saglasnost. Školski odbor nema obavezu da prihvati mišljenje nastavnog veća, što govori samo po sebi. Ministarstvo je odbilo predlog Sindikata prosvetnih radnika da većina članova školskog odbora budu iz škole, sa obrazloženjem, kako smo
čuli, da ne prihvataju samoupravljanje u školama. Toliko o autonomiji škola.
Četvrto, rešenja vezana za sekretara škole; do sada su poslove sekretara škole obavljali ljudi sa višom i visokom školskom spremom, negde i nastavnici koji su sticajem okolnosti ostali bez posla. Sada, Predlogom zakona, predviđa se visoka stručna sprema za sekretara škole, za konkurs u narednom periodu, što mi socijalisti podržavamo. Ne možemo prihvatiti da je jedna godina dovoljna da se ljudi na mestu sekretara dokvalifikuju, jer se može desiti da jedan broj ljudi ostane bez posla. Ako je to doprinos, onda se takva reforma ne može prihvatiti. Nova rešenja stvaraju pored toga i jednu nelogičnu situaciju. Kako to da sekretar škole, koji nema velike poslove, mora biti sa visokom spremom, a direktor osnovne škole može biti i lice sa najmanje višom školskom spremom? Onda je on naredbodavac sekretaru.
Peto, rešenja vezana za nadležnost autonomne pokrajine. Do sada je bio jedan školski kalendar za celu Srbiju, a tamo gde je bilo potrebno da se u pojedinim slučajevima odstupa od kalendara, to je odobravao ministar prosvete. Novim rešenjima se uvodi više školskih kalendara. Broj radnih dana će biti isti, ali će biti različito vreme njihovog ostvarenja. Primera radi, početak i kraj raspusta će se razlikovati, zatim raspored radnih dana povodom nekih praznika i slično.
Pokrajinski organi novim rešenjima utvrđuju i mrežu škola. Pokrajinski organi će sada da vode svoju obrazovnu politiku i otvaraće škole prema svojim procenama, tako da se može desiti da u dva grada, od kojih je jedan u Pokrajini, a jedan u ostalom delu Srbije, budu otvorene i iste škole. Ovim rešenjem se pravi razlika između Pokrajine i ostatka Srbije ili rešenja vezana za izbor direktora u Pokrajini. Kakvog je uticaja mišljenje pokrajinskog sekretara u postupku donošenja nastavnog plana, obavezujući ili ne? Kako će se sporazumno odobravati udžbenici i nastavna sredstva, kako će se dogovarati svi subjekti kod određivanja izbornog predmeta itd.
Poštovane kolege, naveo sam pet primera, a ima ih mnogo više, zašto ovi predlozi zakona i ponuđena rešenja za nas socijaliste nisu prihvatljivi. Oni u sebi ne sadrže kvalitativno ništa novo, mnoga rešenja su retrogradna, sa brojnim lošim posledicama i poslanici Socijalističke partije Srbije će glasati protiv predloga ova dva zakona.

Gospodine ministre, vaše je pravo, a i radna obaveza, da idete u koju god hoćete školu i, u okviru svojih obaveza i onih ovlašćenja koja vam daju zakoni ove zemlje, da radite šta hoćete.
Ukazao sam, i to je činjenica, da postoji suptilan vid politizacije onoga što Vlada Republike Srbije radi. U okviru programa "Srbija na dobrom putu", činjenica je da predsednik Vlade i resorni ministar idu zajedno, i to uglavnom u škole; ili predsednik Vlade i resorni minsitar politizuju ovo pitanje ili predsednik Vlade ne veruje resornom ministru pa hoće da vidi šta radi. Sada vi izaberite šta vam više odgovara. Tvrdim da vršite politizaciju škola.

Poštovane kolege poslanici, ovu priču od gospodina Jovanovića o nenamenskom trošenju sredstava čuli smo prvi put prošle godine u ovo doba. Ali, sada prvi put čujemo od predstavnika ovog parlamenta da se već naslućuje ishod, a to je lepo, pogotovu što u isto vreme tvrdimo da postoji apsolutna samostalnost tužilaštva, sudstva, kao i ostalih državnih organa u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast.
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Kakav ishod?)
Pa, vi ste već najavili kakav će biti ishod. Ovo podseća apsolutno na ove haške zapečaćene optužnice, gde se unapred zna i ko je kriv i za šta je kriv. Toliko o državi, pravnom sistemu i pravdi.
Druga stvar, u protekloj deceniji, kada su socijalisti organizovali vlast na nivou Republike, učinjeno je jako mnogo za verske zajednice u državi, sve; pogledajte, raspitajte se, čujte od njih i o broju verskih objekata i o onome što je država učinila. Hvala.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, na osnovu člana 81. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije traži da Narodna skupština donese odluku da prepodnevna sednica Skupštine traje do 12,30 časova, kako bi narodni poslanici mogli prisustvovati komemorativnoj sednici povodom smrti nekadašnjeg poslanika Narodne skupštine, ministra u Vladi Republike Srbije i saveznog poslanika Vlajka Stojiljkovića.

Kolege poslanici, u ime poslaničke grupe SPS sam izašao da protestujem protiv izlaganja prethodnog govornika koi je negativno govorio o politici predstavnika SPS-a Slobodana Miloševića i o politici SPS-a u odnosu prema Jugoslaviji. Naše zalaganje je uvek bilo, i danas je, za očuvanje Jugoslavije, zajedničke države Srbije i Crne Gore i građana koji žive u te dve republike. Ovo izlaganje posmatram samo kao jedan neuspeo pokušaj da se da naknadno tumačenje događaja koji su obeležili proteklu deceniju. Naravno, što me ne čudi, jer to nije danas usamljen primer na političkoj sceni Srbije.
Moram reći da je u odnosima između Srbije i Crne Gore, a samim tim i na nivou Jugoslavije, došlo do krize krajem 90-tih godina, kada je jedna separatistička vlast u Crnoj Gori napravila svoj projekat nezavisne Crne Gore. Koliko je ovo pitanje problematično govori i primer DOS-a. Setite se, pre par godina sa vaše strane je bilo reči o tome da kod nas nije rešeno demokratsko pitanje i da će se sa promenom vlasti u Srbiji i na nivou Jugoslavije to pitanje rešiti samo po sebi.
Do promene vlasti je došlo. Vaši politički istomišljenici su u Crnoj Gori. Imali ste mogućnost da to pitanje rešite, a niste uspeli. Problem je mnogo komplikovaniji nego što izgleda i on je uvek zavisio, i u istoriji, od odnosa između dinastija, a danas od odnosa političkih snaga u jednoj i drugoj republici. Vi ste rekli da će to pitanje biti rešeno. Ovaj sporazum pokazuje da nije.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, predsedniče Vlade Republike Srbije, potpredsedniče Savezne vlade, govoreći o dokumentu o kojem Skupština danas raspravlja, predstavnici DOS-a su izrekli, u javnosti i juče, brojne pozitivne ocene, ubeđujući nas u sadržaj kojeg nema i prenebregavajući sve loše posledice koje će proizvesti ovaj dokument ako, ovakav kakav jeste, bez izmena i dopuna, bude pretočen u druga dokumenta i primenjen u praksi.
Ali, kad sklonimo u stranu političke ocene potpisnika i suočimo se sa istinom, kad pogledamo činjenice, a one su neumoljive, onda se dobija sasvim druga slika o ovom dokumentu. Polazne osnove, ovakve kakve jesu, nisu prihvatljive za nas socijaliste i mi nećemo dati podršku ovom dokumentu, niti biti za njegovo usvajanje u Skupštini Republike Srbije. Mnogo je činjenica koje potvrđuju ovakav stav poslanika SPS-a. Dozvolite mi da pomenem samo neke.
Prvo, protiv smo ovog dokumenta, jer u njegovoj izradi nisu učestvovali svi relevantni politički subjekti u Srbiji i Crnoj Gori, kao i zbog onih koji su učestvovali. U razgovorima su sa strane Srbije učestvovali samo predstavnici DOS-a, iako su predstavnici DOS-a pre, a i posle oktobarskog puča 2000. godine, govorili da je pitanje zajedničke države pitanje sudbine Jugoslavije i ustavnih rešenja. Treba podsetiti da ovaj dokument jeste okvir za sva buduća ustavna rešenja, nije i ne može biti stvar jedne partije ili jedne političke opcije, a to je bilo naročito govoreno u funkciji kritike socijalista i Ustava SRJ. Kao i da se nikada neće desiti da o tako važnom pitanju, kao što je sudbina zemlje, DOS sam razgovara. Činjenica je da je DOS učinio ono što je govorio da neće.
DOS je sam, u ime Srbije, razgovarao o sudbini zajedničke države SRJ, a svojim potpisom je tu državu ukinuo i, naravno, snosi odgovornost za to. Kod DOS-a nije postojala želja niti je bilo sluha, da se drugi politički subjekti uključe u razgovore o ovako važnom pitanju. Razgovori su vođeni bez učešća Republičke ili Savezne skupštine, bez uvažavanja drugih političkih stranaka, bez izrade odgovarajuće platforme, bez razgovora za okruglim stolom, u ustavnoj komisiji ili slično.
Sada, kada je sporazum napravljen i potpisan, kada je ceo posao završen i Jugoslavija praktično ukinuta, DOS hoće da Skupština verifikuje naknadno ono što je već urađeno i to loše urađeno. Nelogično je da u razgovorima o sudbini Jugoslavije nije učestvovao ni partner DOS-a na saveznom nivou koalicija "Zajedno za Jugoslaviju". Članice koalicije su isključene iz razgovora o sudbini Jugoslavije saglasnošću DOS-a i separatističke vlasti u Crnoj Gori.
Ta vlast je uslovila da ni savezni premijer ne učestvuje u razgovorima, a dok DOS nije želeo predsednika Srbije. Međutim, i jedni i drugi su se složili oko Solane kao učesnika u izradi sporazuma. Njemu nije trebalo onako skromno dodeliti ulogu svedoka, kao što u dokumentu piše. Nije on bio tu nikakav svedok, nije bio ni posrednik, a pre bi se moglo reći da je bio naredbodavac. Kakav on odnos ima prema našoj državi, videlo se još 1999. godine. On je ne samo potpisao naređenje o početku bombardovanja Jugoslavije, već je i pratio šta avioni NATO bombarduju i kakve ciljeve postižu. Isti taj Solana je takođe svojim potpisom konstatovao da je Jugoslavija prestala da postoji.
Drugo, nijedno pitanje u odnosima Srbije i Crne Gore, koje je bilo otvoreno od strane separatističke vlasti Crne Gore u proteklih par godina, ovim sporazumom nije rešeno. Naprotiv, u najvećem delu izvršeno
je prosto konstatovanje postojećeg stanja, bez ikakvog kvalitativnog napretka, a u nekim oblastima rešenja su gora od postojećih.
Treće, protiv smo potpisanog sporazuma naravno i zbog onoga što sadrži. Sporazum predstavlja dogovor potpisnika da Jugoslavija prestane da postoji, a da nova zajednička država istovremeno nije stvorena. Nije ovde reč samo o imenu države, već i o sadržaju te nazovi nove države, koja to suštinski nije. Ne može se govoriti o zajedničkoj državi, kada niko ne može da da odgovor na pitanje da li je reč o federaciji, konfederaciji ili nečemu trećem. Ne može se govoriti o zajedničkoj državi, gde se predviđa postojanje dve valute, dve centralne banke, dve granice i nemogućnost slobodnog protoka robe. Ne može se govoriti o zajedničkoj državi, gde treba da postoje posebna tržišta i dve carine. Ne može se govoriti o zajedničkoj državi kada se ne zna sadržaj poslova i odlučivanja predviđenih institucija, kada se u komandovanju vojskom odlučuje konsenzusom itd.
Četvrto, ovim sporazumom se ne samo rastura Jugoslavija, nego se i politički spasava gospodin Đukanović. Najavljeni referendum o nezavisnosti Crne Gore sigurno ne bi uspeo, bar ne po volji vladajuće koalicije. Referendum se u stvari odlaže za tri godine, da bi se u međuvremenu završio sav ostali posao.
Solana je, naravno, za rasturanje Jugoslavije i zajedničke države Srbije i Crne Gore, ali ne putem referenduma, nego da se to izvede dogovorom vladajućih elita Srbije i Crne Gore. Ako bi se to učinilo putem referenduma, onda se to pravo ne može uskratiti na primer i Republici Srpskoj, što zapadne zemlje ne žele nikako da dozvole na Balkanu.
Za njih je neprihvatljivo da eventualno Republika Srpska referendumom odluči da se pripoji Srbiji. Zato se i čini sve da do raspada, drobljenja, rasturanja Jugoslavije, ali i Srbije, dođe dogovorno kroz neki dokument, priznavanjem, nazovifaktičkog stanja, a ne voljom građana koju Zapad u liku Solane ne bi mogao da kontroliše.
Peto, protiv smo ovog sporazuma, jer on nije potpisan od strane legitimnog, već samoproklamovanog predstavnika građana Republike Srbije. Po Ustavu Srbije, koji još uvek važi, član 9, Republiku Srbiju predstavlja i njeno državno jedinstvo i to izražava predsednik Republike, a on nije potpisnik Sporazuma.
Koleginice i kolege poslanici, SPS je za očuvanje i razvoj zajedničke države Srbije i Crne Gore, za demokratsku federaciju, državu ravnopravnh članica, za državu koja će imati jedinstvenu spoljnu politiku, odbranu, tržište, monetu, carinski i poreski sistem, ljudska prava, naravno po evropskim standardima, za republikanski oblik vladavine. Ponuđeni dokument o principima odnosa Srbije i Crne Gore, ovakav kakav je predočen Skupštini, ne sadrži sve elemente za koje se socijalisti zalažu i kao takav on je za nas neprihvatljiv. Hvala vam.

Kolege poslanici, javio sam se u ime poslaničke grupe SPS-a jer su na kraju prethodnog dela zasedanja bili  pomenuti predsednik poslaničke grupe SPS-a i generalni sekretar SPS-a,  koji je i predsednik Privremenog izvršnog veća, o čijem se ukidanju danas raspravlja. Mislim da ima razloga zašto sam se javio jer umesto da se raspravlja o radu Privremenog izvršnog veća, kolega poslanik je razgovarao i raspravljao o ovoj dvojici ljudi i o SPS-u. Mislim da nema potrebe da se razgovara o ljudima lično, jer ako je to način da se prikriju problemi, sukobi unutar DOS-a, to je onda jedna priča. Ali, ako nije, onda nema potrebe liti krokodilske suze zbog zdravlja SPS-a. Verovali ili ne, ali uveravam vas da je SPS dobro.
Ako vi želite da znate u kakvom smo stanju, izvolite, raspišite izbore pa ćete videti kakva je situacija u Srbiji, danas gde je DOS i kakvi su rezultati te politike, a gde je SPS.
Drugo, pošto je pomenut gospodin Zoran Anđelković, koji je i predsednik Privremenog izvršnog veća, a i generalni je sekretar SPS-a, postavljam jedno pitanje Skupštini Srbije, Skupštini i poslanicima: zašto gospodin Zoran Anđelković nije danas pozvan na ovu sednicu Narodne skupštine?
Zar nije logično da na sednicu Narodne skupštine bude pozvan čovek koji je predsednik Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije, da on učestvuje u radu ove skupštine, pa da on kaže i o radu te skupštine. Zar mislite da on ne bi došao. Zoran Anđelković je ostao na Kosovu i Metohiji za vreme svih 78 dana i noći bombardovanja i posle toga, i nije ustuknuo pred terorom albanskih terorista, pa mogli ste ga zvati da dođe i danas. Verujte da bi došao, pa bi on odgovorio na neka pitanja koje postavljaju kolege poslanici, pa bi onda i pitanja verovatno bila drugačija jer bi on bio tu.
Ali, mi socijalisti ćemo, s obzirom da niste smatrali potrebnim da ga zovete, odgovarati u njegovo ime i govorito o radu PIV-a. Kada kažem govoriti o radu PIV-a, bilo je korektno da ova današnja tačka dnevnog reda ima još jednu stvar, a ta stvar se zove izveštaj o radu PIV-a, pa da narodni poslanici kažu - radio ili nije radio, dobro ili loše, nije važno, ali da narodni poslanici raspravljaju o nečemu što se zove izveštaj o radu PIV-a, a ne ovako jedna, da kažem, prosta odluka, bez bilo kakvog materijala, sa proizvoljnim kvalifikacijama, sa ocenama koje ne stoje, sa posledicama o kojima se očigledno od strane predlagača ne vodi računa.
Ali, oni koji budu učestvovali, bar mi poslanici SPS-a ćemo govoriti o radu PIV-a, da se vidi šta je PIV radio, kako je radio i šta je PIV značio za Kosovo i Metohiju, za onaj narod dole i šta je učinio u ime Vlade Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, Skupština Republike Srbije danas raspravlja o odluci kojom se predlaže ukidanje PIV-a AP Kosova i Metohije. To je povod da se kaže nešto više o tome zašto je PIV uopšte obrazovan i šta je bilo predmet rada tog veća.
U septembru 1998. godine, Narodna skupština Republike Srbije obrazovala je PIV Kosova i Metohije. Na istoj sednici, za predsednika tog veća imenovan je Zoran Anđelković, ministar u Vladi Republike Srbije, koji je nedelju dana kasnije imenovao i 16 članova ovog veća.
Odluka o formiranju PIV-a doneta je u vreme zaoštrenih, poremećenih međunacionalnih odnosa u ovoj pokrajini. Vreme je to, da potkrepim, kada je stepen samoizolacije Albanaca iz društvenog i političkog života u Srbiji dostigao kulminaciju. Nacionalna isključivost je odlikovala ukupne odnose, a otvoreni zahtevi da Kosovo dobije status republike, dostigli su vrhunac.
Građanska neposlušnost, rušilačke demonstracije i ilegalni neprijateljski rad dostigli su takve razmere da su skoro svakodnevno bili teroristički napadi na Srbe, ali i Albance i pripadnike ostalih nacionalnih zajednica, koji su bili opredeljeni za zajednički život.
U ovakvom ambijentu, započeo je svoj rad i delovanje PIV, sa zadatkom da predstavlja privremeni organ, koji će omogućiti uslove za normalan život svih građana, za funkcionisanje vitalnih službi i institucija na Kosovu i Metohiji i uslove za izbor potrebnih organa u pokrajini.
Zato je i sastav PIV-a, koje je imenovao predsednik veća, predstavljao očigledan korak da se doprinese smirivanju napetosti i iskaže jasno opredeljenje za dijalog, uz punu toleranciju i obezbeđenje uslova za sve građane koji u Pokrajini žive.
U sastav veća ušli su predstavnici gotovo svih nacionalnih zajednica, i Albanci, i Srbi, i Turci, i Romi, i Goranci, i Egipćani i Muslimani.
Ta multietnička komponenta zadržana je ukupnosti delovanja ovog organa, koji je u celini delovanja nastojao da efirmiše potrebu ravnopravnosti, jednakosti i zajedničkog života.
Shodno toj potrebi, obrazovani su i sekretarijati, komisije, ali i ostala tela i oblici delovanja.
Istine radi, podsetiću vas samo na neke činjenice o delovanju i radu veća. S obzirom na tešku situaciju zbog presečenih komunikacija u znatnom delu pokrajine i teškoća u snabdevanju stanovništva, usled akcija albanskih terorista, kao prioritet je uspostavljen Sekretarijat za humanitarna pitanja, koji je odmah inicirao prikupljanje i raspodelu humanitarne pomoći ugroženom stanovništvu, usmeravajući raspoloživa sredstva za ovu namenu.
U toj funkciji su bili i ostali sekretarijati koji su udruženo delovali uz liniju vodilju da se do razrešenja krize u Pokrajini mora doći političkim sredstvima i uz uvažavanje standarda i normi koji će omogući ravnopravno ostvarivanje nacionalnih i građanskih prava. To se potvrđivalo i kroz delovanje Sekratarijata za lokalnu samoupravu, predlaganje i sprovođenje mera za što skoriji izbor organa za lokalnu samoupravu, u čijim su se pripremama angažovali svi članovi veća i predstavnici međunarodne zajednice.
U tu svrhu, kao posebno telo oformljena je i komisija za praćenje rada lokalnog obezbeđenja, iz koje je kasnije regrutovana lokalna policija, pre svega u albanskim sredinama, radi jačanja poverenja građana ove nacionalnosti u državu i vlast u celini. Ukorak sa tim merama koje su dale konkretne rezultate jer je u saradnji sa opštinskim strukturama formirano lokalno obezbeđenje u Peći, u Đakovici, Dečanima, Kijevu, Klini, Kačaniku, ali i u drugim sredinama, odvijani su kontakti sa brojnim međunarodnim i domaćim humanitarnih organizacijama i organizacijom Crvenog krsta, u cilju pružanja potrebne pomoći stanovništvu Kosova i Metohije.
Za tu namenu su angažovana i potrebna budžetska sredstva koja su usmeravana za humanitarne potrebe, za snabdevanje stanovništva, ali i nabavku opreme radi veće jačine glasila koja su informisala na albanskom, srpskom i turskom jeziku.
Da podsetim, nacionalne zajednice Albanaca, Turaka i Roma imali su svoje redovne, svakodnevne informativne emisije, a albanska nacionalna zajednica i na Televiziji Beograd za celo područje zemlje.
Takođe, navedene nacionalne zajednice imale su i svoje listove, časopise i periodične publikacije na svojim jezicima. O stanju informisanosti albanske nacionalne zajednice govori i podatak da je u tom trenutku u SRJ postojalo više od 150 listova i časopisa publikovanih na jezicima nacionalnih manjina, a da je od tog broja čak 58 dnevnih, nedeljnih i periodičnih publikacija izlazilo na albanskom jeziku.
Sve te časopise i listove uređivali su pripadnici albanske nacionalne zajednice. I pored takvog stanja u informisanju na jezicima nacionalnih manjina, posebno albanskom, činjeni su i dodatni napori u pravcu informisanja. Pored brojnih kontakata, okruglih stolova, publikacija, otvorena je i posebna televizijska stanica na albanskom jeziku i to u Prištini pod imenom "AS".
I u periodu pre bombardovanja NATO alijanse, a i za vreme bombardovanja, kao i od dolaska KFOR-a i UNMIK-a na Kosmet, preduzimane su značajne akcije pomoći, kako na urednom snabdevanju osnovnim životnim namirnicama, tako i lekovima, energentima, obezbeđivanju potrebnog repromaterijala, semenske robe, veštačkog đubiriva, obezbeđivanju uslova za prevoz đaka u škole, posebno u sredinama gde su Srbi, zbog delovanja albanskih terorista, bili u opasnosti. PIV je posebnu pažnju posvetio zdravstvenoj zaštiti stanovništva, u uslovima nedostatka lekova i sanitetskog materijala, što je bila posledica dugogodišnjih ekonomskih sankcija kojima je naša zemlja bila izložena.
Ovaj segment rada PIV-a bio je posebno značajan i zbog činjenice da je veliki postotak zdravstvenih radnika u Pokrajini pripadalo albanskoj nacionalnoj zajednici, kao i blizu 80% pacijenata.
Izuzetnim naporima PIV-a, kao i Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Jugoslavije, obezbeđeni su normalni uslovi za pružanje zdravstvene zaštite svim stanovnicima Pokrajine, bez obzira na nacionalnu pripadnost, što je posebno došlo do izražaja i u ratnim uslovima.
Nakon dolaska međunarodnih snaga na Kosovo i Metohiju, PIV, predsednik i deo članova deluju u Prištini, često rizikujući život svojim prisustvom, aktivnostima i kontaktima; dat je značajan doprinos u stvaranju uslova za opstanak i ostanak srpskog i drugog nealbanskog stanovništva u pokrajini. U tom cilju ostvareni su brojni kontakti sa građanima i pružena im je konkretna podrška i razni vidovi pomoći kako bi ostali na vekovnim ognjištima i u kontaktima sa misijom Ujedinjenih nacija i trupama KFOR-a, ukazivano je na nepoštovanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i na tragične posledice koje je takav odnos međunarodne zajednice imao, pre svega na položaj Srba, ali i drugih nealbanskih zajednica u Pokrajini.
Činjenica da su članovi Veća imenovani pri njegovom formiranju, kontinuirano zajednički radili uz učešće pripadnika svih nacionalnosti koji na Kosmetu žive, smetala je albanskim teroristima, pa je potrebno podsetiti da su na žalost dva člana veća, Džafer Đuka i Ćerim Ismaili i ubijeni. Iz tih razloga, ali i iz potrebe da članovi veća nastave delovanje među raseljenim licima, kojih je sa Kosova i Metohije proterano preko 350.000, nakon dolaska KFOR-a i UNMIK-a oformljeni su i punktovi sa privremenim sedištima u Brzeću i Vranju.
Angažovanje članova veća doprinelo je ostvarivanju niza drugih aktivnosti, posebno na poboljšanju uslova života Srba koji su u okruženju albanskih separatista izloženi stalnim pretnjama. Reč je o pružanju pomoći u izgradnji i aktiviranju mini proizvodnih kapaciteta, izgradnji mini farmi, pekara, pri obnavljanju porušenih kuća, kako u Štrpcu, tako i u Kosovom Pomoravlju, Orahovcu, Goraždevcu, ali i u centralnom i severnom delu Kosova. Posebno značajnu ulogu ovo veće imalo je u organizovanju mreže školskih ustanova u Pokrajini i obezbeđivanju uslova za redovno odvijanje nastave u osnovnim i srednjim školama.
Posle dolaska misije UNMIK-a i jedinica KFOR-a, Privremeno izvršno veće, odnosno sva njegova tela, a samim tim i ukupna aktivnost, bili su suočeni sa delovanjem UNMIK-a i KFOR-a, čiji je cilj ne samo da se spreči PIV da vrši svoje redovne delatnosti, već da se i direktno poništi sve ono što je dobro, a što je PIV činio na prostoru Kosova i Metohije, a samim tim i država Srbija i Savezna Republika Jugoslavija.
Kolege poslanici, u cilju rešavanja iznetih i drugih problema, Privremeno izvršno veće Autonomne pokrajine Kosova i Metohije imalo je uspešnu saradnju sa Jugoslovenskim komitetom za saradnju, sa Misijom Ujedinjenih nacija na Kosmetu, kao i sa srpskom nacionalnom skupštinom i Direkcijom za razvoj Kosova i Metohije.
Sve su ovo činjenice koje govore o uspešnosti rada PIV-a i politici koju je Republika Srbija na Kosovu i Metohiji u to vreme vodila, koju mnogi žele da minimiziraju ili negiraju, što jednostavno nije moguće. Ovo što sam govorio o radu PIV-a pogotovu je važno u sklopu procesa koji se pred nazovisudom u Hagu vodi protiv predsednika SPS-a, Slobodana Miloševića, gde se želi da izmeni slika o stvarnim događajima na Kosovu i Metohiji i time prekroji naša istorija.
Mi socijalisti smo protiv ukidanja PIV-a i ne samo zato što je PIV opravdao razloge svog postojanja, već i što odluka o prestanku njegovog rada proističe iz izbora održanih u novembru 2001. godine, protiv kojih smo mi socijalisti bili, jer su ti izbori ne samo legalizovali nasilje i teror koji su sprovodili albanski teroristi pod okriljem UNMIK-a i KFOR-a, legalizovali progon preko 350.000 Srba, Crnogoraca, Roma, Goranaca i drugih, već i otvorili put stvaranju druge albanske države na Balkanu.
Uz svesrdnu pomoć takozvane međunarodne zajednice, to jest onih zemalja koje su izvršile agresiju na Srbiju i Jugoslaviju, pozivom na izbore, aktuelna vlast, i savezna i republička, je dala podršku tom procesu.
Dakle, PIV treba da ostane iz državnih razloga, sa personalnim sastavom koji treba da utvrdi Narodna skupština Republike Srbije.
Kosovo i Metohija nije pitanje jednog čoveka, jedne stranke ili jedne političke opcije, već je stvar Republike Srbije, to jest stvar svih onih ljudi koji žele da se ovo pitanje reši. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, već nekoliko puta u proteklih par meseci u raspravi o različitim finansijskim pitanjima rečeno je da će ta pitanja biti rešena ili uređena budućim zakonom o budžetskom sistemu. Predlog tog zakona je danas pred poslanicima Skupštine Srbije. Gledajući njegov sadržaj, može se izreći nekoliko konstatacija i postaviti par pitanja.
Prvo, Predlog zakona sadrži brojne odredbe kojima se formalno ne može mnogo prigovoriti. To su opšti stavovi, ocene, novi nazivi za već poznate i primenjene radnje i postupke, metodologija izrade budžeta i finansijskih planova, objašnjenje pojedinih pojmova, zaduženja pojedinih subjekata, rokovi za propisane radnje i mnogo drugog, uglavnom već poznatog. Pitanje koje se postavlja jeste da li je ovaj zakon uopšte bio potreban, jer se ceo taj sadržaj zakona mogao iskazati kroz jedan podzakonski akt. Ako je Predlog zakona već napravljen, u kojoj meri će on biti sproveden, šta je od napisanog primenljivo, šta je to što ovaj zakon čini posebnim da mi o njemu danas u Skupštini raspravljamo.
Suština ovog zakona je, po mom mišljenju, da predviđa do sada nepoznatu centralizaciju upravljanja novcem, dok se u isto vreme stalno govori o decentralizaciji i finansijskoj samostalnosti, što na velika vrata govori o deficitu u budžetima, na republičkom i na lokalnom nivou, što se apsolutizuje pozicija i pravo ministra da upravlja svim finansijskim sredstvima, bilo kao neposredni naredbodavac, bilo kao neko čija je saglasnost potrebna za raspolaganje novcem. Zakonom se, u stvari, želi institucionalizovati postojeća praksa, čak i rešenja koja su skupštinska većina, a i ministar lično, do sada više puta kritikovali, osuđivali kao nedozvoljena, neprimerena, kao nešto što je relikt prošlosti i što se ubuduće neće činiti, a čini se. Konkretno mislim na uzimanje novca iz budžeta Republike Srbije i njegov plasman u druge svrhe, kao što je bio slučaj kod EPS-a, što smo videli pre nekoliko dana u okviru rasprave o davanju garancija.
Lično, kao i moje kolege socijalisti, nemam ništa protiv toga što se državni novac preusmerava u druge svrhe, ako se time ne dovode u pitanje budžetski korisnici. EPS-u je, neosporno, taj novac bio potreban za remont, jer je radio u nemogućim uslovima, gde nije bilo moguće normalno nabaviti rezervne delove, a pogotovu što su postrojenja bila razorena i oštećena za vreme NATO agresije.
Ali, ono što ne možemo nikako prihvatiti, to je taj dvostruki pristup Vlade ovom i sličnim pitanjima. Naime, kad god je postojala potreba kritike prethodne vlade, ministar je, pored političkih ocena, sve poslanike i javnost zdušno uveravao da će postojati "transparentnost javnih finansija" i da se neće "izneveriti budžetski korisnici".
Nije nimalo transparentno, a ni briga o budžetskim korisnicima, uzimati novac iz budžeta i davati ga za druge potrebe, a o tome ne obavestiti javnost, sem kad se to mora, kao u pomenutom slučaju. Čak je ministar, ne trepnuvši, izjavio da, u slučaju da Skupština ne da kreditne garancije, novac bi trebalo da se traži od nekih drugih budžetskih korisnika. Ovo pominjem iz razloga što aktuelna Vlada radi u potpuno regularnim uslovima, dok je prethodna radila u uslovima sankcija i rata.
Drugo, u budžetski sistem, preko trezora, uključeni su i socijalni fondovi, penzijski, zdravstvo, što nije u skladu sa suštinom da sredstvima fondova upravljaju oni koji putem doprinosa finansiraju te fondove.
Treće, ovim predlogom zakona se definitivno uspostavlja deficit u budžetu, kao nešto sa čime aktuelna vlast trajno računa. Ovim Vlada direktno potvrđuje da je ekonomska situacija u zemlji izuzetno loša, da proizvodnja praktično ne postoji, da se iz domaćih izvora neće moći podmiriti obaveze države, sem povećavanjem poreza, ali se onda postavlja pitanje ko će to moći da plati. Zakoni koji su gromoglasno najavljivani za popunu budžeta, kao što je Zakon o ekstraprofitu, nisu ni izdaleka dali očekivane rezultate. U donošenju zakona govorilo se o velikim prihodima i o socijalistima kao glavnim ekstraprofiterima. Međutim, kada je objavljena lista ekstraprofitera, videlo se da socijalista među njima nema. Otpao je i elan za sprovođenjem zakona, jer je ekstraprofitere trebalo tražiti na drugom mestu, među svojima, a sa padom elana je opao i priliv novca u budžet.
O efektima privatizacije, kao uzoru za pokriće deficita, sada se uopšte ne govori. Donacije iz inostranstva se skoro i ne pominju. Dakle, ostaju samo krediti za popunu deficita, ali krediti, kao što je poznato, koštaju. Naravno, koštaće i nas.
Četvrto, nedostatak zakona o budžetskom sistemu ogleda se i u tome što, za razliku od Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, nema precizno utvrđene oblasti koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Naime, Zakon o javnim prihodima i javnim rashodima u više članova, 18, 19, 20. i 21, vrlo detaljno, stavku po stavku, navodi korisnike finansiranja, dok ovaj predlog zakona sadrži opšte, uglavnom načelne odredbe.
Kolege poslanici, ono što je u proteklih godinu i nešto više dana proglašavano manom, to će posle usvajanja zakona o budžetskom sistemu biti vrlina. U stvari, u suštini je reč o jednom tehničkom zakonu, nikako sistemskom, čija je funkcija da poboljša imidž Vlade Republike Srbije u javnosti. Deficit budžeta, umesto da bude rešen, biće transparentno iskazan, a posledice toga će osetiti građani, prvenstveno oni koji su uredno izvršavali svoje građanske obaveze. Iz pomenutih i razloga koje su pomenule moje kolege socijalisti, ovaj predlog zakona za nas nije prihvatljiv.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, smatram da treba prihvatiti amandman kolege Jankovića iz više razloga. Ako bi se ovaj amandman prihvatio onda se neosporno jača institut narodne inicijative, ali i značaj samog referenduma, kao iblika neposrednog učešća građana u poslovima lokalne samoprave.
Logično je, naravno ako bi amandman bio prihvaćen, da se time jača i uticaj a i značaj građana u poslovima lokalne samoprave. Logično bi bilo da se i ovaj amandman prihvati zbog toga što opština ne bi smela ostati gluva na zahteve građana, koje oni pokrenu putem građanske inicijative.
Jer, ako je u Predlogu zakona propisan ovakav cenzus za pokretanje građanske inicijative, a da podsetim - on je izuzetno visok, iznosi 10% od biračkog tela i sami možete videti koliko je potrebno snage, upornosti, truda da se skupi toliko veliki broj potpisa i ispuni taj uslov da bi se pokrenula ta inicijativa. Smatramo da bi bilo potpuno logično da takav predlog ne može ostati samo stvar skupštine opštine, da takav predlog ne može ostati samo stvar skupštinske većine, jer ako 130.000 građana, recimo na području grada Beograda, pokrene inicijativu, pa se Skupština grada o tome izjasni negativno, valjda bi bilo logično da Skupština posle toga ima obavezu da se o tom pitanju građani izjasne putem referenduma.
Smatramo da ovaj amandman poslanika Jankovića treba prihvatiti i iz razloga što se njegovim prihvatanjem, odnosno primenom, izlazi u susret i onim stavovima koje sadrži Evropska povelja o loklanoj samoupravi, koju je usvojio Savet Evrope u Strazburu 1985. godine, gde se ističe da treba jačati oblike neposrednog učešća građana u poslovima lokalne samouprave, kao što su ovi koje je naveo kolega. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poslanička grupa SPS neće podržati ovaj amandman. Naime, mi smatramo da mesne zajednice treba da postoje, da je mesna zajednica jedan institut koji je po svojoj suštini duboko užljebljen u suštinu lokalne samouprave, da mesna zajednica, za razliku od građanske inicijative i referenduma, koji imaju te ad hok karakteristike, predstavlja jedan permanentan oblik učešća građana u obavljanju određenih poslova od zajedničkog interesa.
Mislimo da mesne zajednice treba da postoje i zbog strukture naših opština. Vi znate kakve su naše opštine, imamo ih od nekoliko hiljada, do nekoliko stotina hiljada, prostorno veoma različitih. Smatramo da iz tog razloga postoje mnoga područja, mnogi delovi, koji apsolutno imaju neki svoj individualitet i svoju subjektivnost, svoju istoriju koja se jedino kroz mesne zajednice može iskazati u dovoljnoj meri i mislimo da mesne zajednice apsolutno treba da postoje.
Mesne zajednice treba da postoje i iz razloga što one jesu jedan oblik samoorganizovanja i samopomoći, radi zadovoljavanja specifičnih potreba nekih određenih manjih teritorijalnih grupa, inače, unutar ovih velikih zajednica, koje postoje u Srbiji.
Mesne zajednice treba da postoje i iz razloga što one predstavljaju jedan oblik participativne demokratije. Prema mnogim teoretičarima lokalne samouprave decentralizacija, samoorganizovanje i ta participativna demokratija spadaju u dominantne trendove savremenog sveta. Iz svih ovih razloga, mi ne možemo podržati predloženi amandman.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije ne može podržati ovaj amandman i moram reći da u vreme kada je donet zakon koji reguliše ovo pitanje, 1995. godine, Socijalistička partija Srbije se i tada vodila jedino i samo državnim razlozima i ko razume vreme i te razloge razumeće i rešenja. Ko ne razume, to je već apsolutno subjektivan i politički problem. Ovo pitanje je vrlo detaljno urađeno i uslov za promene statusa svojine na lokalnom nivou jeste promena Ustava. Znam da za skupštinsku većinu Ustav jeste papir koji se razvlači od slučaja do slučaja, od potrebe do potrebe, ali dok se Ustav Republike Srbije ne promeni u ovoj oblasti, rešenje je takvo kakvo jeste i iz tih razloga  mi ne možemo podržati ovaj amandman.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, mi socijalisti smatramo da samodoprinos treba da postoji, zato što je u proteklom periodu puno puta pokazao svoju svrsishodnost, zato što je u Srbiji, u lokalnim samoupravama, napravljeno toliko toga da se ne može ni pobrojati.
Ako građaninu date mogućnost da se sam izjasni o tome - da li želi ili ne želi da uloži deo svojih sredstava u nešto što njemu može poboljšati uslove života, onda mislim da nema ozbiljnije primedbe - da li taj institut treba da postoji ili ne postoji.
Prema informacijama koje sam dobio od svojih kolega, mogao sam zaključiti kolika je opravdanost da samodoprinos postoji. Primera radi, kolega Rajko Baralić iz Čačka mi je rekao da je sredstvima samodoprinosa napravljen most na Zapadnoj Moravi, da je napravljen sistem Rzav, da su kupljeni računari za osnovnu i srednju školu, bili su priključeni na internet, kao jedinstven primer tada. Mimo toga, znamo da su od sredstava samodoprinosa napravljene velike stvari u oblasti elektrifikacije, da su napravljeni neki lokalni putevi, da su napravljeni vodovodi, da je urađeno mnogo u oblasti telefonizacije.
Kada je reč o samim pitanjima tehnike sprovođenja, to je uvek pitanje odgovornosti ljudi u odnosu na ono što prihvate kao obavezu i kako to rade. Mi smo imali čak situaciju na terenu, da su postojali, da kažem i višestranački odbori koji su vršili kontrolu raspodele sredstava prikupljenih samodoprinosom, odnosno svih tih poslova zbog kojih je samodoprinos i sproveden. Rezultati su, neosporno, bili dobri. Mislimo da samodoprinos treba da postoji, jer je u proteklom periodu pokazao svoju svrhu i svoju opravdanost.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, smatram da je potrebno prihvatiti amandman kolege Todorovića, iz razloga što primena ovog amandmana omogućava potpuno izvršenje svih onih poslova koje lokalna samouprava dobija ovim zakonom.
Činjenica je da je ovaj zakon dao veći obim prava lokalnoj samoupravi, ali je naše mišljenje da će u ekonomskim uslovima koji postoje u našoj zemlji, ukoliko se ne obezbede dovoljna finansijska sredstva, sadržaj svih onih prava koja je opština dobila, biti neostvaren, što će imati direktne posledice po kvalitet života građana na nivou lokalne samouprave. Sva ona prava koja je jedinica lokalne samouprave ovde dobila u oblasti obrazovanja, kulture, primarne zdravstvene zaštite, fizičke kulture, objektivno će biti dovedena u pitanje iz razloga što su ekonomske mogućnosti opština nejednake i opštine neće moći da ostvare ta prava. Ili će u pitanje doći sudbina nekih investicija, ili će doći u pitanje kvalitet tih usluga.
Za nas je logično da Republika, ukoliko ovim predlogom zakona daje opštini obaveze, za ono što su obaveze treba da utvrdi i finansijska sredstva. Ukoliko to nije ostvarivo, onda opštine dobijaju samo prava bez finansijskih sredstava. Znači, dobijaju nešto što se zove i obaveza i odgovornost, bez realne moći da svoje usluge ostvare na pravi način.
Mislim da je izuzetno važno da se ovaj amandman usvoji. Poznato je, a to i statistika potvrđuje, da su ekonomske mogućnosti opština vrlo različite, da imamo opština u kojima je novembarski prosek zarada oko četiri hiljade i nešto i one u kojima je 17 hiljada. U svakom slučaju, prosek je 10 hiljada. Znači, ekonomske mogućnosti opština su nejednake i one neće objektivno moći sva ova prava da usvoje. Zato smatramo da je amandman kolege Todorovića izuzetno važan, jer će on opštinama omogućiti da ostvare prava koja zakonom dobiju.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, naš kolega Branko Ružić je u ime poslaničke grupe SPS predložio da se briše stav 2. ovog člana, iz razloga što smatramo da je obim i sadržaj poslova koji se obavlja u jednom gradu tolikog opsega da ga objektivno ne može pojedinac ispuniti, objektivno ne može postići sve ono što funkcionisanje grada zahteva.
Ako se hipotetički može i tolerisati da u manjim opštinama, u opštinama sa manjim brojem stanovnika, sa manjom strukturom i svim onim što čini sadržaj jedne opštine, jedan inokosni organ eventualno obuhvati sve poslove, odnosno da ih izvrši, mi apsolutno ne verujemo da je u gradovima to moguće, odnosno smatramo da bi u gradovima apsolutno trebalo da postoji jedan kolektivni organ.
Mi se, naravno, konceptualno zalažemo za postojanje izvršnog odbora, sa svim onim nadležnostima koje izvršni odbor treba da ima. Mislimo da sa ovim postojećim obimom poslova, koji zakon o lokalnoj samoupravi daje opštinama, jedan kolektivni organ teško postiže da uradi sve ono što ima, a šta će tek biti sa ovim novim nadležnostima koje zakon o lokalnoj samoupravi daje opštinama? Mislimo da je ceo taj obim poslova, koje opštine sada zakonom dobijaju, takvog sadržaja, takvog opsega da se objektivno neće moći ispuniti.
Mislim da mi u Beogradu ovaj problem doživljavamo u još jačem intenzitetu nego ostali, jer u gradu koji ima skoro tri miliona stanovnika, koji ima sve ono što Beograd ima, sa 16 opština i sa svim onim što Beograd znači, mislimo da jedna ličnost apsolutno ne može obaviti sve one poslove koje zahteva funkcionisanje Beograda.
Sticajem okolnosti ovde, kao kolegu poslanika, imamo i gospodina Bogdanovića, pa je možda on kompetentniji da kaže o tome da li je to moguće postići. Lično ne verujem da ličnost gradonačelnika, ma kako se ona zvala, a sticajem okolnosti tu je sada gospođa Hrustanović, može da zameni ceo izvršni odbor.
Poslanička grupa SPS i ja smatramo da izvršni odbor apsolutno treba da postoji, pogotovu je to došlo do izražaja u gradovima. Iz tog razloga smo kao poslanička grupa i predložili da se stav 2. ovog člana zakona briše.