Cenjena gospodo iz SRS, mislim da imam pravo da vam kažem nešto što se odnosi na vaše političko delovanje. Početkom osamdesetih godina prvi put sam priveden na informativni razgovor, mislim na policiju ...

Vrlo duhovito, zahvaljujem se i dobro je da je ovakva atmosfera u sali. Razlog zbog čega sam priveden na informativni razgovor je potpis jedne peticije. Dakle, to je bilo početkom osamdesetih godina, a vi znate koja je peticija bila u pitanju ...

Tada je prvi put gospodin Šešelj uhapšen. Bio sam student prve godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Dakle, reč je o tome da ste vi juče pominjali kako niko ne reaguje na činjenicu da je Vojislav Šešelj već toliko vremena u Haškom tribunalu i da je to nešto što zaista predstavlja ozbiljno kršenje ljudskih prava u najuniverzalnijim kategorijama i u univerzalnom smislu. Tu sam potpuno sa vama saglasan. Zaista je tako. Dakle, hoću da vam kažem da imam tu vrstu legitimacije da mogu da vam kažem ovo što sada želim da vam kažem.
Naime, imamo jedan problem. Postoji neka vrsta fatalne privlačnosti, takoreći sličnosti između ponašanja, vladanja Srpske radikalne stranke i Haškog tribunala. Tamo ljudi odlaze da dokazuju svoju nevinost. Od prvog dana kada je Srpska radikalna stranka osnovana, obični, normalni, mirni i tolerantni građani moraju pred vama da dokazuju svoju nevinost, da nismo lopovi, da nismo nepatriote, da nismo ovo i da nismo ono. To je nešto što je, ja to tako zovem, fatalna privlačnost između Haškog tribunala i SRS. Dakle, nemamo nameru da dokazujemo svoju nevinost pred vama. Samo toliko.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, činjenica je da ozbiljno i sa dužnom pažnjom treba slušati sve naše kolege poslanike, koji dolaze iz bilo koje sredine, da li je Šid, Stara Pazova, Bor.
Dakle, lokalna Srbija jeste u ozbiljnim problemima i lokalna Srbija je možda najviše stradala u svim onim pretumbacijama devedesetih godina. Ovde se pominje termin devastacija.
Zaista, lokalne samouprave su ubedljivo najviše devastirane od svih uprava koje postoje u ovoj zemlji. Zaista treba sa ozbiljnom i dužnom pažnjom slušati ljude koji dolaze sa lokala, jer se zaista suočavaju sa vrlo realnim i konkretnim problemima koje moraju dnevno da rešavaju, bez obzira da li oni to znaju ili ne znaju, da li su kompetentni ili nisu, od njih ljudi očekuju da te probleme rešavaju.
Ja bih za ovaj zakon glasao sa obe ruke, bez obzira koji ministar da ga je ovde predložio, pa makar i ministar iz SRS, jer ovim zakonom zaista na jedan sistemski način počinje nešto što se zove deblokada lokalne Srbije.
Ono što su kolege iz SRS iznele kao veliku zamerku u načinu pripremanja ovog zakona, ja bih ipak izneo suprotno mišljenje i rekao bih da je to njegova najveća vrlina, da je rađen u saradnji sa Stalnom konferencijom gradova i opština Srbije.
Ako vama ne znači autoritet 167 predsednika opština, među kojima su i članovi SRS, onda ne znam koji autoritet je potreban za jedan zakon da ga vi ovde prihvatite i da kažete, ima manjkavosti, ima slabosti, jer nijedan zakon, nijedan akt u ovoj skupštini se ne donosi ni iz čega, nego iz nečega, pa ako je nešto što je loše bilo, ako se popravlja, ne možemo da kažemo, savršen je.
Nije savršen i zato je jedna od bitnijih stvari koja će se u narednom periodu odigravati monitoring.
Dakle, moraće ozbiljno da se povede računa kako se ovaj zakon u praksi sprovodi.
Druga stvar koja je ovde danas izneta i sa kojom se potpuno slažem, a potpuno je nebitno iz koje partije dolaze ljudi, to je zakon o povraćaju imovine. Zaista, onaj bivši režim je jednim potezom oduzeo svu imovinu lokalnim samoupravama i to su mrtvi kapitali ove Srbije.
Lokalna Srbija mora da dobije nešto što se zove dignitet i značaj, jer nema nama evropske Srbije bez evropskog Šida, bez evropske Stare Pazove, bez mog evropskog Bečeja. Dakle, evropsko formatiranje lokalnih zajednica može da nam omogući u samom zbiru da se hvalimo da živimo u evropskoj Srbiji.
Postoje dva bitna preduslova da se to dogodi, što je takođe ovde pomenuto, a to je da moramo da menjamo zakon o izboru lokalnih odbornika i predsednika opština. Dakle, ovo što sada imamo nema veze sa realnošću i sa raspoloženjem ljudi na lokalu. Proporcionalni sistem je nešto što je unelo veliku zabunu u lokalne zajednice. Dakle, svi poroci velike politike su svedeni na jednu malu zajednicu i to mora da se menja. Druga stvar koja mora da se menja je Zakon o lokalnoj samoupravi. Praksa je pokazala da ovaj zakon deblokira one nesumnjive snage koje još uvek postoje u lokalnim zajednicama i lokalnim samoupravama.
Ono što je za mene važno u ovom zakonu jeste da je on urađen na principima uravnoteženosti, jer ja dolazim iz jedne relativno bogate opštine kao što je Bečej i nemam ništa protiv da se deo sredstava koji će odlaziti iz Bečeja preliva, ili kako se to drugačije kaže, u neke siromašnije opštine. Dakle, princip solidarnosti u ovoj zemlji mora da postoji.
Druga stvar je princip objektivnosti, i tu smo svi saglasni, ali nekako samo pred kamerama, dakle, saglasni smo da ne treba da zavise naše lokalne zajednice od toga da li nam je ministar iz iste partije iz koje smo i mi, ili smo bliski ili daleki sa nekim ministrom iz Vlade.
Ovaj zakon uvodi red, ali kada se pogase svetla, onda smo svi zajedno spremni da vučemo ministra za rukav i da kažemo – prijatelju, Miki, Baki, hajde ovamo, hajde tamo, pomozi ovde, pomozi tamo. To se ovim zakonom dovodi u red.
Treća stvar, to znaju predsednici opština, vrlo im je to važno, dakle, da se poštuje princip izvesnosti, jer ljudi moraju da znaju šta rade ove godine, šta planiraju za pet godina, kakvu strategiju mogu da planiraju za svoje lokalne zajednice za narednih 10 ili 15 godina.
U svakom slučaju, postoji mnogo više razloga da se ovaj zakon podrži i da se glasa za njega, nego da se ne glasa. Hvala.

Nemam pravo na repliku, ali po Poslovniku član 104, pogrešno tumačenje. Dakle, ja sam ovde mlad poslanik, imate ozbiljna iskustva, ja to izuzetno poštujem, hteo sam nešto da vam kažem. Dakle, govorio sam o nečemu što je preovlađujuće razmišljanje u Srbiji. Osamdeset posto ljudi u Srbiji želi da budemo u EU. To je utopija, a ovo o čemu danas pričamo, to su projekti, to je posao, to je krvav posao i krvav zadatak.
Kažem, evropski standardi se mere metrima cevi koje postavite da građani imaju čistu vodu, da imaju kanalizaciju, da imaju prečišćivače kakve treba. To je za mene evropski standard. Da li ćemo biti u EU ili ne, mene to živo interesuje.
Kako vi možete da postignete istovremeno da budete i narodni poslanik i da budete predsednik opštine? To je stvarno zadivljujuće. Pored toliko problema, pored toliko ozbiljnih poslova koje treba raditi u lokalnoj zajednici, sedeti ovde, ja to ne bih mogao da podnesem. Ja se zaista vama divim, svima koji to mogu, ali koliko ja znam u stranci G17 plus nema nijednog predsednika opštine koji sedi ovde. Dakle, jedna mala primedba i nemojte mi zameriti, verujte mi na reč, nemoguće je istovremeno sedeti ovde i biti predsednik opštine, i to biti vrlo uspešan predsednik opštine.

Imamo jedan užasno veliki problem da se branimo od nečega što ne postoji. Dakle, pisali ste pet puta Ivani Dulić-Marković, mi smo pisali 10-12 puta. Na stranačkim forumima postoji samo jedno pravilo, i to može da vam potvrdi svaki član G17 plus, da Ivana Dulić-Marković tvrdi – ja sam ministar svih građana. To isto tvrde i Tomica Milosavljević i Mlađan Dinkić.
Dakle, sve ovo su naučne fantazmagorije vaše da se radi po stranačkim linijama. Šta je problem? Ubedite vi mene da to nije mentalitetski problem ove zemlje. To je nama pusto tursko ostalo, da ko je bliži vatri taj se ogreje. To su narodne izreke i mudrosti. Nema potrebe da se ovde potvrđuje da je to tako ili nije tako. Mi smo jednostavno takav narod, takav svet i to je naš problem.
Što se tiče tog velikog huka i svega toga velikog u vezi sa SRS, jer sve je nešto impozantno i veliko, postoji jedno pravilo u prirodi: i dinosaurusi su bili veliki, pa su izumrli.