Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, šta čovek da kaže posle ove lepotice. Ja nikada, niti mogu da pomislim, niti može da mi padne na pamet da kažem ovo što sam za sebe čuo za Tomislava Nikolića. To je razlika između mene i nje. Tomislav Nikolić je odrastao pored mene i samo nešto lepo mogu da izgovorim o njegovim moralnim kvalitetima, i znam da, ako bi mi bila potrebna krv, da bi mi dao i on zna da bih mu ja dao.
To što smo mi politički protivnici, to ne znači da se ovako, na ovaj način, jedan prema drugome ponašamo.
Imao sam prilike u prethodnoj godini da čujem sa ove govornice na svoj račun ovakve priče. Nisam mogao da odgovorim, napisao sam jedno pismo predsedniku Skupštine, upozorio sam ga na to. Dakle, ovaj kriminalac koji stoji pred vama pobedio je na prethodnim izborima, vodeći listu koja se zvala "Veroljub-Verko Stevanović - G17 plus - Zajedno za Kragujevac" i dobili smo gotovo polovinu glasova u odnosu na sve vas velike. To misle Kragujevčani o meni. Dakle, to je ono što je najvažnije.
Vi, ne da ste povredili član 104, nego ste izrekli nešto najružnije što čovek može da izrekne i niste trepnuli, a ja za vas ništa neću da kažem.
Zašto poslanik i gradonačelnik? To je posebno pitanje. Mi mislimo da to ne samo da nije sukob interesa, to nema nikakve veze sa sukobom interesa, nego je bitno da čovek koji je dobio određeni mandat ovde mnoge stvari može i treba lakše da završi za svoj grad, nego da to ne bude. To što sam ja jutros bio u 6,00 sati na poslu i što ću verovatno i posle ovoga otići, to znaju moji Kragujevčani, tako ću to da radim.
Dakle, šta je najbitnije? Da od grada budućnosti napravimo još veći grad, a sećate se kada ste pričali o meni sa ove govornice to što ste pričali, ružno o meni, tada je Kragujevac imao epitet "dolina gladi". Sada je u Kragujevcu kvadratni metar stambenog prostora najskuplji posle Beograda, ar zemlje najskuplji posle Beograda, grad koji je drugi u svemu posle Beograda.
To je odgovor na sva vaša pitanja i sve vaše dileme ili trileme. Dajte da izaberemo Vladu, dajte da se ne bavimo trivijalnim stvarima i dajte da o ovome kažemo zbog građana Ja ne primam dve plate, ljudi, meni je moja plata dole manja nego ovde vaša. Ja sam ovde sa većim naporom jer mislim, ne samo ja nego nas ima petnaestak, da možemo da završimo određene poslove bolje jer smo bliži vlasti nego da ovde nismo, dajte, dakle, da o ovome, jeste ili nije, ne skrećemo temu nego da pitamo Ustavni sud, pa ako Ustavni sud kaže da je to tako, normalno je da tu nećemo da budemo. Dakle, hvala vam, gospođo Radeta, i sram vas bilo!

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma sam srećan, kao i vi, nadam se, što smo danas u prilici da izglasamo ustavni zakon. Zato mi pomalo smeta ova atmosfera, ovoliko žuči.
Ističem ono što svi ističemo, da je Srpski demokratski pokret obnove, zajedno sa Novom Srbijom, dao puni doprinos ovome i da je najviše glasača, dakle onih koji su glasali "za", bilo u centralnoj Srbiji. Tada smo svi bili složni, a danas to nismo. Dakle, danas koristimo priliku da se stranački nadmećemo kad za to prilika nije, a nije jer je i ovo danas svečana sednica. Već je tri sata kako se nadvlačimo.
Imam utisak da su neki i juče vrebali priliku da se nadmeću i u prisustvu patrijarha. Ne znam kako to da nazovemo. Čini mi se da moramo nešto da promenimo u budućem sazivu i da onda malo različito jedni drugima govorimo i obraćamo se. Čini mi se da je to minimum što bismo trebali da uradimo.
S obzirom da je ova sednica poslednja u ovom sazivu, bilo bi dobro da se na pravi način ona i završi, da unesemo malo više dostojanstva. S obzirom da smo svi bili za ovo što danas završavamo, da jedni druge drugačije posmatramo, da se drugačije ophodimo jedni prema drugima i da ovo privedemo kraju.
Koristim priliku da vam se još jednom zahvalim na saradnji u ove tri godine. Želim svima sve najbolje u izborima i da narod glasa uzimajući u obzir sve šta se dešavalo u ovom periodu, pa i večeras.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo, drage kolege, veliko je zadovoljstvo večeras biti narodni poslanik. To zaista osećam, znam da i vi to osećate.

Čini mi se da taj osećaj imaju i predsednik Republike, i predsednik Vlade, i ministri i srpska javnost. To je naprosto tako, i ponosan sam, mislim da ste i vi ponosni, i kako reče gospodin Nikolić, mislim da ćemo svi mi zaista biti ponosni zbog ovog istorijskog trenutka u kome smo sada.

Ponosni smo i zbog toga što smo toliko zakona usvojili, i zbog toga što smo vratili obeležja našoj državi, himnu našoj državi, i što ćemo to sada potvrditi. Ponosni smo. Pred nama je najvažniji dokument koji smo imali u svojoj političkoj karijeri, bar ja, a mislim i većina vas. Dokument, trenutak, detalji. Neću govoriti o tekstu, čuli smo puno toga, i od predsednika Republike, i od predsednika Vlade, i kolega šefova poslaničkih grupa.

Reći ću samo da ima detalja gde se nismo složili. Jedan od njih je, recimo, nešto što bismo mi voleli iz Nove Srbije i Srpskog pokreta obnove, da Srbija bude monarhija. (Aplauz.) To je detalj, vreme će da pokaže, vreme će da ukaže, i prilike će da pokažu, ovaj ustav možemo lako i promeniti.

Dakle, neću o detaljima jednostavno i zbog toga što smo sve detalje dogovorili. Pa dakle, mi smo ih dogovorili i ne bih o tome.

Ali bih da kažem da je jako važno, i to bih i zamolio, da sada i od sada, obzirom da smo sve dogovorili, bude dogovor da je ovo naš predlog, da smo svi dali ovaj predlog, sve političke stranke u parlamentu, da nema više detalja, da nema više okvira. Dakle, ovo je tekst koji predlažemo i sa tim tekstom idemo pred narod.

I ono što je, po meni, još važno, to je atmosfera. Čini mi se bar da nikada nismo imali ovakvu atmosferu. Podsećam vas da smo imali ovako važne stvari na dnevnom redu, ali smo pomalo političili, pomalo probali da dobijemo neki politički poen, ali ovog puta to nije slučaj i evo zbog toga sam, dakle, ponosan.

Uz priznanje svima onima koji su učestvovali u radu na ovom tekstu, a to su svu, sve političke stranke, u ime poslaničkog kluba Nova Srbija i devet samostalnih poslanika, kažem da ćemo sa najvećim zadovoljstvom glasati za ovaj predlog i učiniti sve da referendum uspe. Zahvaljujem.

 

Poštovani predsedniče Vlade, poštovani predsedniče Republike, potpredsedniče, gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, očekivao sam da se ova skupština malo drugačije odvija. Očekivao sam da nam danas nisu važni politički poeni, da nam je to sporedno. Očekivao sam malo drugačiju atmosferu. Danas je poseban dan, rekao bih, važna tema, važan dan i, čini mi se, dan kada moramo da vodimo računa o svakoj reči koju izgovorimo.
Očekivao sam da se danas na mnoge stvari ukaže, da se upozori, da se kaže da je stanje alarmantno, ali da se kaže i od kada je alarmantno i kako se iz toga izlazi. Dakle, očekivao sam da se drugačije danas stvari u ovoj skupštini odvijaju.
O ovoj temi, najvažnijoj i jednoj od najvažnijih, govorili smo i danas mnogo i govorićemo danas, i unazad godinama je bilo reči o tome, ali nekako smo uvek, pa i na ovoj temi, koristili neke reči koje ne smemo da koristimo i, najkraće rečeno, nadgovarali smo se. Ne znam zašto nam to treba. Danas i repliciramo, a ne znam zašto nam to treba. Dakle, samo smo se spoticali o sopstvene noge, jedni druge smo spoticali i evo upravo zbog toga tu smo gde jesmo.
Nekako smo se ili se pomalo i danas zaklanjamo u svoje rovove, pa iz tih pozicija, čini mi se, pomalo govorimo, namerno kažem pomalo, a mi bismo, recimo, monarhisti mogli sada da kažemo – da, nije, evo nećemo, i čini mi se da sve to moramo ostaviti po strani.
Naravno da treba ukazivati, da treba upozoravati, naravno da se treba pozivati na Ustav, na minimume. A koga mi to, gospodo, upozoravamo? Koštunicu i Tadića? Pobogu, valjda treba upozoriti one sa kojima oni pregovaraju.
To je neki pristup, čini mi se, koji je morao da bude prisutan ovde i koji smo morali do kraja jasno izreći i morali smo, rekao sam, da nešto zaključimo i da se iz ove atmosfere nešto vidi. Konačno, šta treba da bude rezultat, šta treba da bude doprinos ove sednice, i neke buduće kada opet budemo imali neki naredni izveštaj – dakle, po meni i po nama, potpuna i apsolutna podrška pregovaračkom timu, poverenje u pregovarački tim i apsolutno jedinstvo na ovoj temi.
To sam upravo želeo da kažem, naša poslanička grupa insistira na jedinstvu i ima puno poverenje i u predsednika Republike i u predsednika Vlade kao pregovarače po ovoj temi. Zahvaljujem.

Dame i gospodo poslanici, nisam shvatio gospodina Omerovića da li je branio srpski demokratski pokret obnove ili je napadao. To je ono, da ne kažem jer ćete mi zameriti, specifično, da ne kažem ovo što rekoste, brani vas, da bi vas napadao.
Ali, Srpski demokratski pokret obnove, to će možda malo zvučati vama neprirodno, ne dobija ni dinar zato što je posebna grupa, ali na drugi način ne dobija ništa. To je verovatno za vaš sluh nepojmljivo. Činjenica je. Kao što je, gospodine Omeroviću, činjenica, a da sve podsetim, ono što ste vi radili dok ste bili u G17 plus.
Dakle, to su bile ucene, to su bile pojave na koje smo svi ukazivali, doduše, ne tako baš javno, ali je javnost Srbije to znala. Ja bih ipak zamolio da vi ne pričate o moralu.
Ako analiziramo svakog člana ove grupe u kojoj ste sada, poslaničke grupe, pa malo pogledamo automobile, pa malo poslušamo šta je u krugovima između nas pričano, pa frizuru, onda je stvarno očigledno šta je to moral, a šta nemoral.
Ovo što se po novinama dešava, gospodine Omeroviću, malo je čudno, pa, recimo, kada pogledamo neke od vaših članova onda tačno možemo da vidimo ko to živi u Beogradu, a nikada nije otišao iz Beograda, a prijavio se negde, tamo, malo dalje 100 ili 200 kilometara i svakog dana putuje mislima, recimo, do Mionice ili gde već.
Gospodine Omeroviću, ostavite vi nas na miru, javnost Srbije zna kako ste i na koji način napravili ovu grupu. To – Evropska Srbija nekako više zvuči ''Srbija po vašoj meri'', gde je bitan evro. To je za vas Srbija.

Gospodine predsedniče Vlade, potpredsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poslanici, poslanička grupa Nova Srbija i sedam nezavisnih poslanika će, naravno, naravno glasati za rezoluciju. Mi tu nemamo ama baš nikakve dileme i ne želimo ni najmanji poen danas. Zato mislim da danas treba iz ove sale da izađemo jedinstveni i da poruka bude jedinstvena. To je ono što posebno želim da istaknem i to je ono što je, po meni i po nama, osnovno.
Da vas podsetim, a to vam piše u tački 3. ove rezolucije, nešto što je nedvosmisleno, da se oko toga ne sporimo, gde kaže da, ukoliko bude nekih problema, ukoliko se nešto nametne, da ćemo to smatrati nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim. Valjda je time sve rečeno.
Da kažem, opet sa dosta niskim tonom kad to govorim, jer je to važno danas kada se pominje realnost, jeste realnost kako živimo i to je veliko pitanje, ali je valjda i realnost ovo što nam je na Kosovu i što nam se dešava na Kosovu, da je pred nama nešto što se zove priprema za pregovore na Kosovu. To je ta realnost.
Kome mi danas pričamo? Danas pričamo, čini mi se, dozvolite mi da i to kažem, nešto što je ispričano hiljadama puta. Možda je i dobro da se još poneki put to kaže, ali možda ne baš dobro danas. Kome mi to pričamo? Ako govorimo sebi, sve to znamo; ako govorimo Srbiji, sve se zna; ako govorimo Albancima, valjda oni to znaju; Kontakt grupi, takođe znaju.
Po meni je važno, gospodin Nikolić je to rekao, da ovde možemo da polemišemo, da se sučeljavamo, u izvršnoj vlasti ne bi trebalo, slažem se, ali nažalost i to je realnost, i tu smo se oko nekih stvari razumeli i nismo se do kraja, čak ni u Vladi koja je sada na sceni, ponašali kako treba uvek. A kažem da tu mora uvek da se ponaša onaj ko je u koaliciji kako treba i da nema ličnih stavova, partijskih stavova, a da ne govorim o ovoj temi. Dakle, po meni danas ne bismo smeli da se ne usaglasimo po ovoj temi i da izađemo odavde, a da ne dogovorimo još nešto.
Možemo, verovatno, gotovo svi različito da mislimo o kvalitetu ove rezolucije. Svako bi nešto dodao, neko oduzeo, ali je bitno šta se danas usvoji. Kada se usvoji, tu više priča nema. Svi mi, bez obzira da li nam se čini da ona treba da bude oštrija ili manje oštra, moramo da je se pridržavamo do kraja. To je ono što je po meni najvažnije. Zato bih sve zamolio da danas kada ovde izađemo i odlučimo, da počnemo da se ponašamo u skladu sa rezolucijom, svi na svakom mestu, posebno javno. Tek će onda javnost da shvati, ne naša nego i međunarodna, da smo jedinstveni, da su to naši okviri i da su to naši stavovi.
Dakle, mi ćemo naravno glasati za rezoluciju, s tim što smatramo, i to govorim sa ovog mesta da u timu za pregovore treba da bude i predstavnik Srpske pravoslavne crkve iz više razloga, zbog trenutka, zbog naroda i zbog imovine. Danas na Svetog Arhangela, i meni je slava, želim onima koji slave puno sreće, njima i njihovim gostima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, mi smo mislili da se ne javljamo po amandmanima, ali ste preterali.
Kome se vi obraćate, vi socijalisti? Većini? Obraćate se većini kada kažete – vi ćete da glasate. Pa, hoćemo. Dakle, većina ovog naroda je shvatila kakva je bila istorija i saznala je kakva je bila istorija, ali to nema veze što vi pričate sa istorijom. Ima veze sa ideologijom. Malopre su me pitali novinari da li je bilo govora mržnje; rekao sam – nije. Stvarno vidim da nije.
Sve vas dobro znam, tu smo, nema govora mržnje, ima ideologije, ima politikantstva. Kome se obraćate? Zar zbog glasačkog tela da ne kažemo istinu. Koji ađutanti, da li za njih navijate ovo što čitate ovde? Hoćemo li da drugačije gledamo na istoriju, na neke druge činjenice, ne na prazne priče? Da li je Amerika bila, uz Ruse, ta prva sila koja je pobedila Nemce u tom ratu? Kako je Amerika gledala na tu istoriju? Šta je Amerika rekla oko te istorije?
Da vam samo nešto kažem. Vi mislite da istorija počinje od 1945. godine. To ste pokazali kada smo glasali za grb i himnu. Za vas nije bilo kralja. Mi smo se svi rodili 1945. godine, ali tada kada smo se rodili, samo su se ovi levi rodili, rodili su se i ovi desni. Rađali su se i ovi desni i ostavite više te prazne priče.

Gospodine Periću, moram da iskoristim rečnik gospodina Bakija Anđelkovića i da vam kažem – gospodine Periću, upali ste u grešci. I jedni i drugi, što reče Baki, išli su u šumi.
Dakle, priznajem, imovinu srpsku, domaćina srpskih, pedesetih godina oduzimali su četnici i, priznajem, tih godina društvenu svojinu su izmislili četnici. Evo, priznajem, te 1945. godine četnici su krivi što je onoliko Srba, nevinih domaćina, i 1946. godine stradalo. Da li je to istorija, gospodo? Dakle, to nema veze sa istorijom.
Dajte da se oko toga ne sporimo, jer ste rekli još jednu stvar, ali pazite šta ste rekli. Rekli ste da su Amerikanci sarađivali sa Nemcima i Italijanima. To ste direktno ili indirektno rekli, svejedno. Rekli ste da su četnici sarađivali sa okupatorom, a ti isti Amerikanci su o četničkom pokretu, o Ravnoj gori rekli, dokazali da su bili njihovi saveznici.
Dakle, gospodo partizani, evo mi nećemo više ništa da kažemo. Moram da kažem nešto, opet da se čuje. Tačno je da su grb i himna izglasani jednoglasno, ali je tačno, gospodo partizani, da niste bili u sali.

 Dame i gospodo narodni poslanici, gotovo da nisam razumeo gospodina Anđelkovića, ali to nema veze. Problem je u nama. Vrlo pažljivo sam slušao gospodina Nikolića juče, razumeo sam ga, ali me je dirnulo malo i drago mi je što je tako kada je rekao da je možda najveća tačka u našoj istoriji četnički pokret.
Idem sada sa Skupštine Stalne konferencije gradova i opština. Zašto vam to kažem? Zato što sam srećan jer je pored mene sedela Maja Gojković. Ako ste me razumeli dobro je da ste me razumeli. Dakle, predstavnik Srpske radikalne stranke i gradonačelnik Novog Sada, a ja srećan, sa velikom željom da sarađujemo i sa velikom željom da nestane ova tenzija koju je neko želeo da ponovo vrati u ovu salu.
Zar, gospodo moja, fakti nisu važni? Kako reče jedan demokrata malopre, i jedni i drugi su bili u šumi i jedni i drugi su pucali na Nemce. Da kažem vama drugima koji ste za fakta, a mi to jesmo, mi smo se rodili posle tih vremena: gospodo moja, šta je to zapad rekao najzad za Dražu Mihailovića, za četnike? Kome to digoše spomenik? Koga to proslavljaše? Ko to beše prvi čovek na okupiranom delu Evrope koji je digao glas protiv Nemaca?
Dakle, dajte malo da pomirimo te strasti i dajte malo da ovaj zakon ima smisla, da dobije smisao. Nemojmo da ga pravimo tako što ga sada prilagođavamo prema nekom drugom saveznom, jer je taj kao važeći pa sada zbog njega moramo da stavimo jedan amandman u kome se, između ostalog, kaže da se ovi nisu isto borili kao ovi drugi, nego oni 85%. Dakle, shvatio sam odlično nameru zašto, pravo i ostalo.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije arena, 1941. i 1945. su prošle. U grobovima su skoro i jedni i drugi, svi. Red je zbog nas, zbog istorije, zbog onoga što svi znamo da se stvari dovedu na svoje i nema smisla da skupljamo na ovaj način političke poene.
Mi nemamo šta više da vam kažemo. Samo kažemo da postoji istorija. Nemojmo mi da je pišemo iz stranačkog ugla. Postoji istorija koja je napisana. Postoje fakta. Dajmo zbog toga, zbog onih koji su uglavnom u grobovima da ove stvari promenimo. Nemojmo jedni drugima da govorimo ovako. Sve vas molim da završimo diskusiju, da glasamo o zakonu i da ispravimo ovu veliku, veliku nepravdu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je i ova rasprava pokazala gde smo, i gde smo kao ljudi, i gde smo kao narod. Pokazala je i to da se nije mnogo toga promenilo u našim odnosima, u našim razmišljanjima. I nisam siguran, gospodine Nikoliću, da je bilo dobro da smo razgovarali o deklaraciji, tek bismo onda čuli mnogo ružnih stvari. Zaista to mislim.
Ne razumem, gospodine Dačiću, zašto govorite sa toliko naboja. Mislim da nema razloga, daleka je ta 41, pa i ta 45, pa evo mi ne rekosmo, hladne glave vam pričam, svestan i istorije i činjenica šta se dešavalo i te 45. godine dobrim domaćinima, i od koga. Hajde da to zaboravimo i da se toga sećamo kao jedne pouke i poruke kako ne treba da radimo. Ako su, gospodine Dačiću, a opet ovo govorim u jednom mirnom tonu, sa željom da zaista prestanu diskusije, ako su Amerikanci rekli šta misle o Ravnoj Gori, najvišim odlikovanjem, spomenikom, zašto onda citirate neke druge.
Pa čak i Ruzvelta, koji baš dade to odlikovanje i diže taj spomenik, i zašto pominjete pukovnika američkog, koji dođe na Ravnu Goru, baš onoga koji je hteo, došavši na Ravnu Goru, da se zahvali generalu Draži.
Govorite, gospodine Dačiću, a možda je to dobro i najbolje što ste rekli o raspolućenoj porodici srpskoj i u to vreme, a vidim i u ovo vreme.
Moj rođeni ujak je ubijen negde u zasedi, kažem namerno negde 45, a imao je 21 godinu, bio je četnik, a njegov rođeni stric je nosilac Partizanske spomenice, i drugi, i treći stric. To su te, gospodine Dačiću, raspolućene porodice, to je to što treba svi mi da imamo na umu, a posebno mi sada, da bi apsolutno spustili sve tenzije.
Mi smo želeli da donesemo jedan zakon koji će da vrati pravdu, da to bude zaista pomirenje, a ne ovo o kojem vi govorite. Ne pomirenje da se mi kao sada družimo, a da bi onaj drugi bio kažnjen i zbog toga se družimo. To pomirenje koje zagovaram, koje mi zagovaramo, jeste zaista pravo pomirenje. Da mi zaista kao ljudi počnemo drugačije da razmišljamo i da gledamo istoriju onakvu kakva jeste, da odavde kada govorimo ne mislimo na svoje birače. Uopšte ne mislim na svoje birače. Mislim o nepravdi i zaista da je ovde najzad potrebno drugačije o ovakvim i sličnim stvarima da razgovaramo.
Zato vas još jednom molim, mada ne delim po tom osnovu ljude na levicu i na desnicu, po drugim osnovima se delimo, ali ni to nije takav jaz da se potpuno podelimo i da se zanavek podelimo, da spustimo tenziju, da završimo ovu raspravu, da glasamo o ovom zakonu i sasvim na kraju od nečega je moralo da se počne.
Gde smo mi bili u ovoj stvari do sada? Na početku, u jednoj neistini, koja je još uvek prisutna u Srbiji, o jednoj priči, koju još uvek neko želi da priča, svađa, hajde, mi to nudimo kao početak. Ovaj zakon je početak ispravljanja nepravde prema istoriji, prema ovom narodu, prema svakome od nas, a naravno da ima manjkavosti. Ako ne može da se primeni, primeniće se promenom ovog drugog zakona. Dakle, cilj nam je bio da počnemo. Zato vas molim da počnemo na pravi način, da počnemo da se mirimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaboravili smo se. Daleko smo otišli, a zaboravili smo da smo u postu, a u postu se samo ne odričemo mrsne hrane, nego i teških reči i velikih misli, teških misli.
Da vam kažem šta je za nas pomirenje, gospodo socijalisti. Prekosutra će na dnevnom redu u Skupštini grada Kragujevca biti izbor nekih direktora. Jedan od predloženih za najveće komunalno preduzeće biće Obren Ćetković, predsednik Gradskog odbora SPS u Kragujevcu. Toliko o pomirenju, gospodo socijalisti.
Predlažem, zbog ovih teških reči, lutanja, da prestanemo i završimo diskusiju o ovom zakonu u načelu. Ukoliko se slažete, gospodo socijalisti, mi ćemo povući svoje govornike, mi iz SPO – Nove Srbije i DSS. Nadam se da ste me razumeli. Hvala.

Gospodine Vučiću, vi ste pravnik, a koliko znam, dobar pravnik, možda i više od toga. Znate da se krivica dokazuje. To što ste vi meni rekli donekle se može tako reći, a postoje neke stvari koje moramo ispitati, ružne stvari, pa i u Kragujevcu. Dok se do kraja ne ispitaju, samo su ružne stvari o kojima se govori.
Tačno je da smo zatekli Kragujevac u jadnom stanju. Tačno je da je dug samo u fondu tri miliona evra, tačno je da je to kuća koja liči na staklarsku radnju u koju je ušao slon, ali, gospodine Vučiću, to je proces koji traje. Tačno je i da smo čuli velike priče o donatorima koji treba da dođu i da počnu veliki grinfild poslovi, samo ti nisu imali gde da dođu, jer ništa, nikakvim odlukama nije spremno, nikakvim odlukama, to je tačno.
Tačno je i da su potpisivali velike ugovore o mešovitim firmama, o nekim industrijskim zonama za neke industrijske zone, ali tačno da nigde te zemlje nema. Sve je to, gospodine Vučiću, tačno. Dozvolite da to i dokažemo. To ćemo dokazati, to vam tvrdim, bez obzira na pretnje, pozive, telefonske i svakakve druge, ali tema o kojoj danas govorimo, a vi ste je povezali sa ovom drugom, jako je ozbiljna, zaista jako ozbiljna. Molim vas da se vratimo na ovu jako ozbiljnu temu.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, reklamiram povredu Poslovnika član 87. u kome se između ostalog kaže da o predloženim izmenama treba otvoriti pretres i da ovlašćeni predlagač može da iznese razloge za promenu, izmenu dnevnog reda ili dopunu.
Mi smo kao poslanici SPO-a predložili da se po hitnom postupku na ovoj sednici nađe Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica. Želeli smo da se najzad otkloni velika istorijska nepravda i da se u pravima izjednače i borci Jugoslovenske vojske u otadžbini i borci Jugoslovenske narodne vojske, koju je vodio Josip Broz Tito.
Mnogo je razloga za donošenje ovog zakona. On je utemeljen na istorijskoj istini, sa velikim zakašnjenjem oglašava nevažećim ideološke laži o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu, otvarajući vrata za gašenje mržnji i podela iz tragičnog građanskog rata u srpskom narodu.
Istorijska je istina da generalštabni pukovnik tadašnje Jugoslovenske kraljevske vojske Dragoljub Mihailović, 17. aprila 1941. nedaleko od Doboja, odbija da prihvati kapitulaciju Vojske. Obraća se vojnicima Brzog odreda 41. pešadijskog puka i kaže: “Ne priznajem kapitulaciju, ta reč ne postoji u srpskom jeziku”. Odmah izdaje naredbu o borbenom pokretu prema Srbiji.
Za Mihailovićem kreću: kapetani Milojko Uzelac – zvani Taras i Petar Damjanović, marinac Franjo Seničar – Hrvat iz Dalmacije, Jevrejin Džili Benjamin, kapetani Miroslav Stanković i Milenko Reljić, poručnik Božidar Ilić, narodni heroj Gojko Avaz, potporučnik Pavle Nešković, major Miodrag Palošević i još tridesetak vojnika.
Severno od Han Pijeska, izjutra 26. aprila, ovi ljudi napadaju nemačku motorizovanu kolonu i, posle višednevnih borbi sa Nemcima i ustašama, prvi gerilci u tada porobljenoj Evropi prelaze Drinu i stižu u Srbiju. Pukovnik Dragoljub Mihailović naredio je da razviju dve zastave: Jugoslovenske kraljevske vojske i 41. pešadijskog puka. Odred je otpevao himnu „Bože pravde” i „Oj Srbijo”.
Nedaleko od Bajine Bašte, 5. maja 1941., Odred opkoljavaju Nemci. Posle juriša i proboja obruča, Mihailović sa gerilcima, u noći između 12. i 13. maja, stiže na obronke Suvobora, na Ravnu goru, odakle odmah upućuje poziv na opštenarodni ustanak protiv okupatora.
Tada, Mihailovićevim dolaskom na Ravnu goru, pokrenut je NOR, istinski Narodnooslobodilački rat, bez ideoloških, stranačkih ili staleških ciljeva. Već u junu 1941. cela Istočna Hercegovina bila je jedinstveni front bune, cela Srbija i Crna Gora premrežene su gerilskim štabovima. Ustanak je obuhvatio Liku, Kordun, Bosansku Krajinu... Pogledi divljenja svih zgaženih evropskih nacija, savezničkih armija i prestonica u svetu bili su okrenuti ka Mihailoviću i njegovoj gerili.
Istorijska je istina da je 4. jula 1941. i Komunistička partija Jugoslavije, čiji je generalni sekretar bio Josip Broz Tito uputila proglas za ustanak protiv okupatora. Takođe je istina da su komunisti i njihove vođe bili protiv ustanka sve do 22. juna, do napada Vermahta na Sovjetski Savez. Istorijska je istina da su prvi komunistički pucnji ispaljeni 7. jula 1941., u Beloj Crkvi, i to ne u okupatora nego u Srbe. Time je oslobodilački ustanak preokrenut i u građanski rat i bratoubijanje.
Istorijska je istina da je Mihailović učinio sve da bi sprečio katastrofu. Ispružena ruka vapaja za slogom dve gerile nije prihvaćena i svi pregovori sa Titom su propali. Tako su dva antifašistička pokreta otpora, Mihailovićev i Titov, oba jugoslovenska po državnom opredeljenju i oba većinski srpska po svom nacionalnom sastavu, bojište protiv okupatora i ustaša pretvorili i u međusobnu klanicu.
Međusobni rat pod okupatorom i u sred rata protiv okupatora? To nam se dogodilo pokretanjem boljševičke revolucije. Tokom Drugog svetskog rata, u takvu apokalipsu nije bio gurnut nijedan drugi narod u Evropi.
Mnogi partizani 1941. nisu ni slutili da revolucija vodi u pakao. Ustali su protiv fašizma i nacizma, za odbranu opstanka srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a iz ljubavi prema Rusiji i verovanja da je u toj velikoj zemlji izgrađen sistem jednakosti i sreće za sve ljude, svrstali su se ispod crvene partijske zastave i petokrake, odbacivši legalnu državnu zastavu i Vladu čiji je vojni ministar bio general Mihailović. Politikom komunističkog rukovodstva oni su, međutim, upregnuti u bitku protiv sopstvene nacije, svojih porodica i svojih istorijskih i duhovnih korena.
Pesma "Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga" ishodovala je masakrom srpskog sveštenstva ravnom onom koji su počinile ustaše, a pokliči o istrebljenju “velikosrpskog hegemonizma” pretočeni su u najveća stratišta. Ispod stambenih naselja, po jamama Srbije i bivše Jugoslavije, ispod stadiona još su masovne i neobeležene grobnice.
Veliki zločin decenijama je promovisan u vrlinu, laž u istinu, mržnja u veru. Ideološki bukvari pobednika u građanskom ratu, čitanke, naučni tomovi, filmovi, odlikovanja, datumi, sve je služilo, a služi dominirajuće i danas, slavljenju bratoubistva i proglašavanju žrtava i njihovog potomstva za dželate i saradnike okupatora. Greh posle greha, to je najveći greh.
Već šest decenija napada se svest i podsvest srpskog naroda da je general Dragoljub Mihailović oko sebe sakupio goli ološ, masne i prljave koljače, duhovni talog i umobolnike. Dakle, takvi su bili i književnik Ivo Andrić, profesor Aleksandar Bajt, književnik Dragiša Vasić, profesor krivičnog prava Radoje Vukčević, profesor Mita Đorđević, sin vojvode Mišića major Aleksandar Mišić, major Pavle Đurišić, politički prvaci Adam Pribićević i Živko Topalović, komandant Prvog ravnogorskog korpusa Zvonimir Vučković, oficiri De Roko i Bojović, general Milorad Trifunović, advokat Stevan Moljević.
Istorijska je istina da je nemački okupator raspisao poternicu i za Mihailovićem i za Titom, obećavši istu nagradu za glave obojice: po 100.000 nemačkih rajhsmaraka u zlatu.
(Predsednik: Molim vas, završavajte.)
Istorijska je istina da je ogromna većina zatočenih i ubijenih u beogradskim logorima na Banjici i Sajmištu pripadala Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini ili su bili saradnici Ravnogorskog pokreta. Istorijska je istina da je od 1941. do jeseni 1944. protiv snaga generala Mihailovića pokrenuto osam velikih okupatorskih ofanziva, a od jeseni 1944. do maja 1945. godine u mnogim borbama Jugoslovenska vojska u otadžbini bila je meta i žrtva združenih udar okupatorskih, ustaških i partizanskih snaga. Lijevče Polje je simbol toga i takvog satrana Mihailovićeve vojske, tada napuštene i od velikih ratnih saveznika i vlade u Londonu i samog jugoslovenskog Kralja.
Istorijska je istina da su mnoge velike pobede Mihailovićevih snaga nad okupatorom i ustašama, kao što je Višegradska operacija u jesen 1943. godine, pripisane Titovoj gerili. Istorijska je istina da su zapadni saveznici, po naređenju Tita i njegove komande, a sa ciljem uništenja nacionalnih snaga i pripreme za trijumf u otadžbinskom ratu, tokom 1944. godine masovno bombardovali Beograd i sve veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori, kojom prilikom je ubijeno i teško ranjeno desetine hiljada civila. Po dogovoru velikih, Jugoslaviji je određena boljševička posleratna sudbina i zato su tako surovo kažnjeni oni koji nisu hteli komunizam u svojoj zemlji.
Istorijska je istina da su zapadni saveznici priznali greh i da je američki predsednik Hari Truman 1948. posthumno odlikovao generala Mihailovića, dodelivši mu „Legion of Merit”, najviše odlikovanje koje Amerika daje strancima. Kasno je to bilo i za Mihailovića i za njegovu vojsku i za našu državu i nacionalnu sudbinu.
Sa Galovića poljane kod Pranjana, gde je general Mihailović bio sagradio ratni aerodrom, poslednji saveznički avijatičari uzleteli su u decembru 1944. Mogli su jedino da jave o strašnom raspeću Srbije u kom je masovno streljanje protivnika komunizma bilo proglašeno za rutinsko „uklanjanje crnih tačaka”. Takvih „tačaka” do kraja 1945. bilo je više od 100 hiljada. Takva „crna tačka” postao je i sam general Mihailović, osuđen na smrt na montiranom sudskom procesu i streljan tajno, da ni danas ne znamo gde, u zoru 17. jula 1946.
Istoričari sada znaju šta bi bilo da građanskog rata ili ovakvog njegovog ishoda bilo nije. Ponovila bi nam se pobednička 1918. godina. Komunizma i svih posleratnih zločina ne bi bilo, a Jugoslavija, kao federacija ili konfederacija, svrstala bi se u vodeće evropske države i demokratije. U njoj bi, procenjuje se, danas živelo oko 30 miliona ljudi.
Da. Tako bi bilo. Krvavog raspada države na kraju 20. veka, ni svega ostalog što nam se desilo i još se dešava ne bi bilo. Istorija se, međutim, ne može menjati. Ono što možemo i što moramo je da promenimo sistem vladajuće laži i da budućnost Srbije temeljimo na istini. Prekasno je za mrtve, ali ne i za danas žive i još ne rođene.
Zato ovaj zakon ne osporava nijedno postojeće pravo pripadnicima partizanskog pokreta i njihovim porodicama, koje izvire iz borbe protiv okupatora, protiv fašista i nacista u Drugom svetskom ratu. Ovaj zakon samo ta prava, po istom osnovu, daje i pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta.
Skupština Republike Slovenije, 2. oktobra 2003. godine, u svemu je, da podsetimo i na ovu činjenicu, izjednačila pripadnike Narodno osvobodilne fronte i Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Srbija ne sme dočekati 2005. godinu, kada će ceo svet obeležiti 60. godišnjicu pobede nad fašizmom i nacizmom, sa ideološkim i antinacionalnim lažima o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i Ravnogorskom pokretu.
Ogromna većina Srbije bila je sa Mihailovićem i uz Mihailovića. Ideološka i osvetnička anatema bačena na tu Srbiju pre 60 godina, anatema je i na Srbiju danas i na našu narodnu istoriju. Istina, pomirenje, budućnost. To je suština ovog zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da pročitam ovo obrazloženje. Mi ćemo, kao poslanici SPO, pred svaku sednicu po hitnom postupku predložiti ovaj zakon. Mislim da posle ovog obrazloženja svima biva jasno i zašto.
Gospodine predsedniče, reklamirao sam povredu člana 87. svestan da ćete se Vi pozvati na član 158. i da ste Vi potpuno u pravu. Zato vam se još jednom zahvaljujem, u svoje ime i u ime poslanika SPO, na pažnji i na vremenu koje ste mi dali.

Dame i gospodo poslanici, ponovo čujemo neke tonove koje smo slušali i zbog kojih smo prolazili kako smo prolazili. Prosto ne mogu da verujem kako se vrši zamena teza, a da ponovo ne bi neko rekao kako nešto nismo rekli ili nismo reagovali, pa naravno da ne najoštrije, nego zaista osuđujemo agresiju koja je bila neverovatna, ne ponovila se, užasna, i to nikada ne smemo zaboraviti.
Ali, gospodo, u jednom smo specifičnom trenutku. Reći ću vam u replici šta mislim. Dakle, poziv da se suočimo sa sopstvenom savešću naravno da stoji, ali kada se suočavamo sa savešću, setimo se i otkuda bombe i zašto bombe, i otkud kolone izbeglica, i ko beše ne vide te kolone kako prolaze putevima Srbije, ko to ukaza.
Ne zaboravimo na još jednu stvar, kada se suočavamo sa savešću, a treba da se suočimo sa savešću, ovo pričamo građanima i time im bacamo prašinu u oči. Dakle, ne zaboravimo šta se dešavalo u Rambujeu.
Nemojmo ponovo da se ne prisetimo šta je bilo ponuđeno, a što smo odbacili ovakvim nastupima, a bilo je ponuđeno, da podsetim, to da se prihvati rešenje koje garantuje srpsku vojsku na granici sa Albanijom, srpsku vojsku u garnizonima i deset hiljada policajaca, dupli zakon u pravosuđu, tako da Srbin može da zahteva u sporu sa Albancem da mu se sudi pred sudom u Srbiji i to nije prihvaćeno. Pa kao što to obično kod nas biva zbog ovoga svega i ovakvih nastupa, dođe drugi zahtev koji ne prihvatismo, dođoše bombe, pa onda isto to, teško i strašno prihvatismo, i sada nam se kaže kako treba da se suočimo sa savešću. Naravno da treba.
Slažem se da ova tužba, ne baš ova koju smo imali prilike da gledamo, a o tome ću posle da govorim kada dobijem priliku, nego ona tužba koja je upućena NATO-u odlučuje o sudbini i budućnosti Srbije. Odlučuje, naravno. Od toga koliko budemo mudri, kako se budemo postavili, zavisiće i naša budućnost.
Samo još jedna rečenica, pošto je replika, strašno smo ponižavani. Samo se pitajmo zbog čega, ne vidimo li uzroke u ovakvim i sličnim nastupima? Hvala.

Naravno da ne mislim tako kako ste rekli i kako ste dobacili. Naravno da to neću da kažem.
Ali, izostavio sam samo da kažem da je bilo potrebno prihvatiti snage NATO, koje bi zajedno sa našim snagama razoružale UČK i donele mir na Kosovu.
Znam da ćete vi tako da reagujete, ali vi sve vreme pričate o konačnom predlogu, koji je stigao po principu - neću, i po principu - protivim se, da bi došli do tog zadnjeg, kakav nije bio prihvatljiv i koji nas je doveo dovde dokle nas je doveo.
Samo vas molim da iz svega ovoga izvučemo pouku. I da vas u ovom obraćanju samo podsetim na sledeće: ako neko misli da treba uraditi u jednom političkom trenutku nešto na jedan način, to iznese javno, to se može prihvatiti, a ne mora.
Tolika buka oko nečega što ima smisla, a što ćemo probati da objasnimo, nema smisla.
Dakle, i ova rezolucija koju vi predlažete jeste falsifikat. Zašto je falsifikat? Zašto niste, kada ste napisali rezoluciju, rekli ovom narodu kako zaista glasi tužba, doslovce? Zašto smo tužili, koga smo tužili, šta su posledice i šta će biti u oktobru, posle odluke suda u Hagu?
To je ta budućnost Srbije i o tome pričam. Nemojmo se deliti na patriote i na one koji to nisu, jer patriota je čovek koji misli o budućnosti svog naroda, koji ne pravi ni jedan korak koji bi mogao da ugrozi budućnost naroda. Podsećam vas da smo pravili takve korake, da smo ugrožavali budućnost ovog naroda, da imamo izbeglice, da imamo raseljena lica, da imamo razrušenu privredu, da treba apsolutno osuditi agresiju, ali vas pozivam na razum.
Dakle, da ovog trenutka, osuđujući agresiju, maksimalno razumno postupimo prema nečemu što se zove svet, što se zove Evropa.
Konačno pitanje u ovom delu. Svi se zalažemo za Evropu. Neko da, a neko ne za Partnerstvo za mir, ali se svi zalažemo za Evropu. Ako hoćemo Evropu, kako da uđemo u tu Evropu, a u ovoj tužbi je sedam najjačih zemalja Evrope.
Materijalna šteta je četvrta nabrojana. Znate, ako ste imali veze sa pravom, šta znači kako vide rešenje tužbe i kada se dolazi do materijalne štete. To je ta zamena teza i to je taj falsifikat o kome govorim.