Baki, Baki, voleo bih da Baki objasni oko te kolaboracije malo detaljnije, a pitao bih ga ko je 1943. godine, na čelu sa Milovanom Đilasom, bio u Zagrebu na dogovoru sa nemačkom komandom i sa Pavelićem, kada je u pratnji bio i Vladimir Velebit, ko je tada bio u Zagrebu, te 1943. godine. O čemu su se dogovorili. To možete naći i u knjizi Veselina Đuretića.
Dakle, dogovorili su se, ako se slučajno saveznici budu iskrcali blizu Jadrana ili na jadranskoj obali, onda će partizani zajedno sa Nemcima i ustašama braniti jadransku obalu. Na to su četnici odgovorili, ako se budu saveznici iskrcali na Jadranu, onda će četnici omogućiti saveznicima prolaz, a boriće se i protiv partizana i protiv ustaša i Nemaca. To je, gospodine Baki, istorijski dokument i to je fakt, pa bih vas molio da ga demantujete.

Gospodin Baki je zaboravio dase taj datum koji pominje poklapa sa datumom Teheranske konferencije, kada su Čerčil, Staljin i Ruzvelt odlučili da otpišu pokret đenerala Draže Mihailovića. Upravo se to poklapa sa istim danom istog meseca i iste godine. Neka malo Baki pročita razgovore, stenograme sa Krimske konferencije, kada su saveznici odlučili da podele interesne sfere i da Srbija bude komunistička. Tada je Armstrong to rekao što je rekao.

Gospodine Dačiću, mnogo toga ste rekli, nešto sam stigao da zapišem, nešto nisam, ali moram da ponovim svoje ranije reči u uvodnom izlaganju, da nisam želeo da ova skupština bude istorijsko sudilište. Međutim, upravo nas uvlačite u tu neželjenu borbu da dokazujemo ko je pravoveran, a ko krivoveran.       
Počeću od vaše zadnje konstatacije, gde vi čitate mladog Vuka. Nešto ću vam reći, gospodine Dačiću, i komunisti su zazirali od mladog Marksa. Znate li zašto? Zato što je mladi Marks bio levi hegelijanac. Tek ste počeli s njim da se ponosite kad je on napisao čuvenu "Utopiju" o besklasnom društvu. Tada vam je stari Marks bio prihvatljiv.
Ne znam šta je mladi Vuk pisao, ali znam šta je stari Vuk govorio zadnjih dvadeset godina o Ravnogorskom pokretu. Uostalom, već je rečeno da Vuk Drašković nije predlagač ovog zakona, pa okanimo se više o njemu da pričamo. Što se tiče vašeg citata britanskog naloga, odnosno Čerčilovog, da se što više Nemaca ubije u Srbiji, niste citirali depeše đenerala Draže. Da, mi hoćemo da ih ubijamo, ali posle Srba u Srbiji neće biti, jer za jednog Nemca je streljano sto Srba. Za jednog ranjenog Nemca, streljano je 50 Srbina.
Razumem vas iz "Internacionale", vama Srbi nekako nisu došli kao braća, vama su radnici celog sveta bili braća. Najmanje ste vodili računa o srpskim nacionalni interesima i šta će se Srbiji dogoditi posle tog obračuna koga ste vi priželjkivali. Ne vi, gospodine Dačiću, ali vaši preci priželjkivali.
Dobro je što je Draža tako postupio. Što ste tiče kralja Petra, kralj Petar je tada imao 22 godine i bio je izmanipulisan od strane Čerčila da se odrekne ravnogorskog pokreta u prilog dogovora Teheranske konferencije o tesnoj saradnji Staljina, Ruzvelta i Čerčila.
Mladi kralj se kasnije pokajao, ali je bilo kasno. Tu grešku su Amerikanci ispravili tek 1948. godine, kada su đeneralu Draži dodelili najveće odlikovanje i priznali ravnogorcima antifašističku borbu. Hvala.

Poštovani građani Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, već šest decenija napada se svest i podsvest srpskog naroda da je đeneral Draža Mihajlović i Ravnogorski pokret izdajnički, kvislinški i fašistički, koji je na Ravnoj gori okupio umobolnike i koljače za obračun sa sopstvenim narodom. O tome su napisani tomovi knjiga, o tome smo mi učili iz bukvara, tako piše u enciklopedijama, sve u slavu bratoubilaštva i da se većinski srpski narod proglasi fašističkim i izdajničkim.
Naravno, bile su to laži pobednika koji je sebe proglasio oslobodiocem i umesto sa srpskom, umarširao sa zastavom Komunističke internacionale, posle čega je izvršen stravičan ideološki pogrom nad desetinama hiljada mislećih Srba, od koga se Srbija ni danas nije oporavila.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi znamo da to što se dešavalo od 1941. do 1944. godine, da je to bio klasični građanski rat pod okupiranom zemljom, sa uglavnom dve suprotstavljene strane. S jedne, ravnogorske, nacionalne, demokratske i sa druge, komunističko-totalitarne. U tom ratu niti su svi partizani bili društveni talog, niti su svi ravnogorci bili svetla obraza. Bilo je zločina i sa jedne i sa druge strane, daleko više sa one partizanske. Loše bi bilo da mi sada ovu skupštinu pretvorimo u istorijsko sudilište. Za nas ostaje najvažnija činjenica da su oba pokreta bila antifašistička, kao što je i najvažnije da pokažemo i dokažemo da većinski srpski narod nije bio ni kvislinški ni fašistički.
To dugujemo potomcima ravnogoraca, koji su nezasluženo niz decenija nosili žutu izdajničku traku građana drugog reda. Ovaj zakon mora da izmiri zavađenu braću, zavađene porodice čiji su članovi bili i na jednoj i na drugoj strani. I konačno, da pomiri i nas sa samima sobom. U španskom građanskom ratu međusobno su se borili anarhisti, levi socijalisti, komunisti, a onda svi zajedno u Republikanskoj vojsci protiv Frankove fašističke falange. Sve je te borce Španija otpoštovala i njihove posmrtne ostatke prenela na jedno mesto i sahranila na jednom groblju, gde i danas piše - svi su oni voleli Španiju, ali svaki na svoj način.
Imamo li mi snage za takav istorijski iskorak pokazaće izjašnjavanje poslanika u ovoj skupštini, jer ovaj zakon ne osporava nijedno postojeće pravo pripadnicima partizanskog pokreta i njihovim porodicama, ali to isto pravo po istom osnovu borbe protiv okupatora i fašista daje i pripadnicima Ravnogorskog pokreta.
Dame i gospodo narodni poslanici, istina, pomirenje, budućnost, to je suština predloga izmene dosadašnjeg zakona. Ne dozvolimo da više ikada jedna čestita mladost, kakva je Milana Gurovića, kakva je uhapšenih beogradskih studenata, bude ma gde proglašena fašističkom.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, već dva dana ova skupština je pretvorena u sudnicu, gde se sudi Vuku Draškoviću za delikt mišljenja. Osporava se ministru spoljnih poslova da misli.
To podseća na vreme Slobodana Miloševića, kada je on jedini imao pravo da misli i jedini imao pravo da donosi odluke. Upravo zbog toga došli smo dotle da smo 10 godina živeli u najvećem lageru Evrope, izopšteni od sveta, pa smo čak i ratovali sa celim svetom.
Vuk, dakle, nije odlučivao, dame i gospodo. On je samo predlagao. I nije nikome osporio pravo da iznese drukčije argumente da tužba treba da ostane.
Pitam vas, s kojim onda pravom vi govorite da ne treba povlačiti tužbu, ako Vuku Draškoviću i SPO osporavate pravo da tužba treba biti povučena.
Prvo da se razumemo, da vas pitam još nešto, da li je takva odluka doneta na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora? Nije. Da li je ta odluka doneta na nekim drugim državnim organima? Nije. Prema tome, dok se takva odluka ne donese, svako ima pravo da razmišlja i da predlaže. Tek kada takva odluka bude doneta, onda je to obaveza diplomatije da sprovodi.
Ovo o čemu se priča nije problem diplomatije. Problem je naših međunarodnih državnih obaveza. Ukoliko zaista želimo da uđemo u red sa najbogatijim državama Evrope i sveta i da imamo prijatelje, onda zaista moramo, radi našeg ekonomskog razvoja i da ne živimo u osiromašenoj i opustošenoj zemlji, da izvršavamo te svoje međunarodne obaveze.
Ovde je rečeno da je Vuk ucenjen. Izrečena je notorna laž za ljude kratke pameti i kratkog sećanja. Zar se vi ne sećate da je Vuk uhapšen zajedno sa svojom suprugom 1993. godine u junskim demonstracijama i da je ceo svet, sa relevantnim državnicima, intervenisao da se Vuk pusti iz zatvora?
Da li bi taj svet, da li bi ta Evropa, da li bi ti relevantni državni zvaničnici, sa Miteranom i Jeljcinom na čelu, intervenisali za čoveka koji je huškao na rat i koji je osnivao paravojne jedinice? Naravno da ne bi.
Ovde je dalje rečeno da je Vuk rekao da je vršeno etničko čišćenje Albanaca. Jeste rekao. Da li iko može da porekne leševe na Dunavu? Da li iko može da porekne iskopane leševe na policijskim poligonima? Šta ste očekivali od ministra inostranih poslova – da laže?
Dame i gospodo, Vuk Drašković je napisao roman "Ruski konzul", preveden na 12 svetskih jezika. Ako ste ikada pročitali bar jednu stranicu tog romana, vi ćete u njemu naći kako su Srbi vekovima etnički proterivani sa Kosova i kako su etnički čišćeni. To je najveći doprinos razumevanju sadašnjeg stanja na Kosovu i Metohiji od strane međunarodne zajednice.
Ovde je, takođe, rečeno i liju se krokodilske suze nad tragičnom pogibijom naše devojčice Sanje Milenković, a tvrdim da u ovoj skupštini niko sa većim bolom nije primio vest o njenoj tragičnoj pogibiji nego poslanici Srpskog pokreta obnove, koji su prijatelji njenog oca, koji je član naše stranke i koji je predsednik opštine Varvarin. Ali Sanja, kao i druge žrtve, nisu posledica politike SPO, već onih koji ovaj tragičan slučaj zloupotrebljavaju za ovom govornicom, da ponovo taj bol roditelja pojačaju.
Dame i gospodo, ako je već reč o NATO bombardovanju, kažimo i to da je bombardovano i Sarajevo tri godine. Tamo su ubijena i srpska deca. Pročitajte jedan časopis humanitarnog prava i videćete koliko je nastradalo srpske dece od srpskih bombi. Zar mislite da je taj bol manji za roditelje koji su izgubili decu od bombi svojih sunarodnika? Znam da nije to zgodna tema za razmišljanje.
Da se vratim na tužbu NATO. Dakle, mi smo tužili, ali kada? Tužili smo kada je Milošević došao do saznanja da je na listi Haškog tribunala, tada smo tužili zemlje NATO. Šta? Kaže se da smo bombardovani bez saglasnosti Ujedinjenih nacija. To je tačno, ali je tačno i to da smo prihvatili Rezoluciju 1244, koja je verifikovala agresiju NATO.
(Vjerica Radeta: Ti si stvarno lud.)

Konačno, ako su sve te države zaista genocidne, šta ćemo mi među tim državama? Kakav je to strateški interes ove države da se druži sa genocidnim državama?
Moram da vas podsetim, nažalost imam dosta godina da biste me vi poremetili i da biste me uznemirili – ne zaboravimo, u Hirošimi i Nagasakiju je u jednom minuti poginulo i izmasakrirano na stotine hiljada ljudi. Šta su Japanci uradili? Ne možete reći za Japance, potomke Samuraja, da nemaju dostojanstvo i da nisu patriote.
Japanci su pružili ruku pomirenja Amerikancima i od zgarišta svojih napravili naprosperitetniju zemlju na svetu.
Ovo vam govorim stoga što je Japan 50-tih godina bio po dohotku po glavi stanovnika ispod tadašnje siromašne Jugoslavije, a gde je sada, a gde smo mi? Nisu to Japanci uradili zato što vole Amerikance, nego su znali da je to jedini način i put da budućim generacijama obezbede bolji život. I tu bi mogli od njih da naučimo ne samo kako se radi, nego kako se i prašta zarad budućih naših generacija koje dolaze.
Drago mi je, veoma sam zadovoljan što se ovde govori o izdajničkom radu Vuka Draškovića i što se govori da je izdajnik.
Gospodo, Vuk Drašković jeste izdajnik, po vama, što je poveo devetomartovske demonstracije. Vuk Drašković jeste izdajnik što se usprotivio besmislenom ratu, nasilnoj mobilizaciji i odvođenju golobradih mladića trgovcima tuđe krvi, da ginu za nekakvu imaginarnu Srbiju, u glavi Slobodana Miloševića.
Vuk Drašković jeste izdajnik što se usprotivio bombardovanju Sarajeva.
Vuk Drašković jeste izdajnik kada je prihvatio plan Z-4.
Gospodo, da je sve to tako i da smo prihvatili glas tog izdajnika, danas bi bila drugačija Srbija, danas ne bi bilo 800.000 izbeglica, danas bi Kosovo imalo sasvim drugi status. Biti izdajnik takvoj pameti, koja nam ponovo nudi život u lageru, konfrontaciju sa svetom, ne treba da bude sramota. Treba da bude komplement.
Žao mi je, na kraju da vam kažem, kad god je gubio Vuk i SPO, gubila je i Srbija. Hvala lepo.

Raduje me da se moj prijatelj Toma Nikolić seća te fotografije, ali nije rekao kako je došlo do te fotografije. Njihov vladika Filaret je putovao tadašnjom zemljom, sa lobanjom poginulog dečaka, i sa mitraljezom preko ramena i redenicima metkova.
Da li to priliči sveštenom licu i vladici? I da vam kažem, da vas podsetim, razlika između katoličke crkve i pravoslavne je ta što naš patrijarh nije izaslanik boga, kao papa. Naš je patrijarh samo prvi među verujućima i nije podložan nikakvom imunitetu od zemaljske kritike.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema radikala, ali je dobro što ih nema, jer taj njihov patriotizam je već simptomatičan, jer oni žele da dokažu da smo mi anacionalni, da mi nikakvog osećaja nemamo prema svom narodu?
Želeo bih da se vratim na dnevni red i da postavim pitanje Visokom savetu pravosuđa – otkuda njima tolike hrabrosti, otkuda njima tolike smelosti, i gospodine ministre, da ne kažem i drskosti, da predlože neke ljude za najodgovornije funkcije u tužilaštvu, ljude koji su ostavili u svom radu kriminalne tragove u našem pravosuđu i koji su svojim činjenjem osramotili struku i ponizili pravdu?!
Moj prethodni kolega je rekao sve o tužiocu Dragutinoviću. Samo bih želeo da dopunim u jednom, da je taj isti tužilac Milun Dragutinović, faktički, godinama odugovlačio sa optužnicom prema Legiji, koja se kasnije tragično odrazila na smrt Zorana Đinđića. Da je tužilac Dragutinović postupao po zakonu, da brdo dokaza o njegovoj umešanosti u zločinu na Ibarskoj magistrali, a zajedno sa njim i Bracanović, a zajedno sa Bracanovićem i Branko Đurić-Crni, pa i pomenuti Kertes, dakle, da je Legija bio blagovremeno uhapšen na osnovu dokaza kojima je raspolagao tužilac Dragutinović, danas bi bio Zoran Đinđić živ. To je najtragičnija posledica, posle zločina na Ibarskoj magistrali, rada tužioca Dragutinovića.
Umesto da tužilac Dragutinović bude lustriran, da bude čak i podignuta optužnica protiv tužioca Dragutinovića, tužilac Dragutinović odlazi na višu funkciju. Dakle, nonsens koga bi teško iko mogao da razume, ko se bavi tom strukom, a isto koji se odnosi i na tužioca Veselina Mrdaka. Koliko juče ste čuli da se Veselin Mrdak slaže da se odvoji iz predmeta ­Stambolić­, a­tentat u Budvi­ i nagoveštava se mogućnost da abolira, odnosno oslobodi krivične odgovornosti Pavkovića. Na kraju će ispasti da je i Ivan Stambolić sam sebi kopao raku, da je Ivan Stambolić sam sebi pucao u potiljak.
Isti je slučaj sa još jednim tužiocem, a to je tužilac Milan Bojković, koji je vodio i vodi predmet Ć­uruvija­. Nakon pet godina, tužilac Bojković se ne pomiče u tragovima, iako postoje tragovi, ne pomiče sa svojom optužnicom i on misli da mu je to glavna referenca da sada bude zamenik Republičkog javnog tužioca.
Ne, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ako ste zaista za reformisano pravosuđe i za otklonu ljudi koji su ponizili to isto pravosuđe, nikada nećete dozvoliti da sluge režima, ma koga, budu opet gospodari pravde. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da nekako ispravim gospodina Aligrudića, pa i da razočaram gospodina Svilanovića.
Srpski pokret obnove jeste stavio svoje potpise, ali ti potpisi nisu stavljeni zato što se SPO slaže sa ovim zakonom, već jednostavno zato što taj zakon treba da uđe u proceduru i da se o njemu ovde raspravlja, pred ovim skupštinskim organom.
Bez obzira na to ko se slagao a ko ne, mi smo očekivali da će ovaj zakon pojasniti ko je od haških zatvorenika siromašan, a ko je Ali Baba i u pećinama skladištio i skladišti srpski opljačkani novac.
Nećete mi valjda reći da je Slobodan Milošević siromašan čovek, ili da je gospodin Šainović siromašan čovek ili da je Milan Milutinović siromašan čovek. Gospodo, vi ste čitali neki dan u novinama da je Slobodan Milošević peti u svetu na listi sa opljačkanih milijardu i 600 miliona dolara, a odmah iza čuvenog Idi Amina.
Čujem da Toma ovde meni nešto prigovara, a sam Toma zna da je njegova poslanička grupa svojevremeno kritikovala Milana Milutinovića, pre sedam-osam godina ili devet godina, više se ne sećam, zbog utajivanja milion ili dva miliona dolara na adaptaciji njegove ambasade u Atini.
Hoćete li reći da je Nikola Šainović siromašan čovek, koji je bio gospodar borskog zlata. Sećate se koliko je afera bilo o Šainoviću oko tog zlata i koliko su u igri bili milioni, desetine miliona i stotina miliona dolara.
Dakle, SPO nema ništa protiv da se finansira sirotinja u Hagu, ali ima protiv da se ovakvi ljudi slični Miloševiću finansiraju o trošku ove sirotinje. Vi možete da ne poštujete naše žrtve. SPO je prošao kroz svoju desetogodišnju golgotu, gde je ubijan, prebijan, sakaćen, svuda su nam grobovi. Vi možete te grobove da ne poštujete, ali ne možete od nas da tražite da se mi odreknemo tih grobova.
Upravo zato SPO neće glasati za ovaj zakon. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo, ja ustvari ne znam o čemu je ovde reč. Šta vi želite u stvari ovom opstrukcijom? Kažete - poskupelo ulje, poskupeo šećer, sve je poskupelo, a koja je to vlast poskupela? Da li je formirana nova vlast? Mi ne damo da se formira nova vlast, vi nedate da se formira nova vlast. Kad se bude formirala nova vlast na nivou Savezne države, na nivou Republike, onda možete ocenjivati učinak nove vlasti.
Kako mislite ko će poslati međunarodnu pomoć, kad ne postoji ovde vlada? Ne postoji ni savezna, ni republička. Pa ko je to kriv - pa krivi su izbori, narod je izrazio želju da se vlast promeni, a mi ne damo da se ta vlast promeni. Vi nedate, vi ovde u Parlamentu.
Ovde se govori da je policija pod kontrolom DOS-a. To nije tačno. Policija je pod kontrolom gospođe Mire Marković. Pod kontrolom gospođe Mire Marković je policija i dalje. I to je pod kontrolom Rada Markovića, njenog prezimenjaka. Rade Marković, naslednik čuvenog Bećarevića, srpskog batinaša, od čije sam ja policije dobijao, kao predsednik Odbora za bezbednost ove skupštine, batine 1993. godine. Rade Marković, koji je tukao lično na stotine zatvorenika, kao šef beogradske policije, čak je i žene šamarao vezane lisicama za radijator i vukao ih za kosu. Vi štitite Radeta Markovića. Ali, ja razumem što vi štitite Radeta Markovića, ali ne razumem zašto ga štiti gospodin Đinđić, koji je dao izjavu prošle godine da je morao da napusti Srbiju, jer mu preti Rade Marković. To meni nije jasno.
Prema tome, ja vas molim ako hoćete da ocenjujete učinak nove vlasti, dozvolite da se ta vlast formira. Ako smo ocenjivali učinak ove desetogodišnje vlasti, ako smo ocenjivali učinak vlasti tzv. narodnog jedinstva tri godine, pa dozvolite da ocenimo učinak i ove nove vlade, nećemo je smenjivati tenkovima i topovima, jer će se sama demokratskom procedurom smeniti, ako ne bude bolja.
Prema tome, gospodo radikali, taj batinaš koji se zove Rade Marković okrenuće se i protiv vas, kao i Bećarević kada je bio uhapšen, pa su ga doveli u OZN-u, rekao je - kao što sam služio okupatorima, služiću i vama, pa će taj Rade Marković pendrek na vas da okrene. Jer, njemu je samo važan gospodar. On nije šef državne bezbednosti da se brine o bezbednosti građana, on je učen da se brine o bezbednosti režima.

Gospodine Nikoliću, nadam se da ćete se javiti za repliku. Ali, to što ste sada Vi izgovorili, to je stvar Vaše kulture, Vašeg obrazovanja, a ja Vam ne mogu dati ni jedno ni drugo.
Vi ste rekli da sam ja čovek OZNE. Znate li Vi, gospodine Nikoliću, da ja imam samo 24 godine radnog staža. Znate li Vi, gospodine Nikoliću, da sam od ovog i od onog režima 42 puta osuđen na 18 godina zatvora. Da li Vi to znate?
Ako se ne stidite, izađite za ovu govornicu i ponovite da sam radio za OZNU. Ja sam žrtva i ovog i onog režima, gospodine Nikoliću. Mene je tukao pendrekaš Rade Marković, kao predsednika Odbora za bezbednost, to sam rekao i ovde u Skupštini još 1993. godine. Vi se toga ne sećate. Uhapsio me, lisice mi stavio i onda naveo batinaše da me pendreče u Čika Ljubinoj ulici, kao predsednika Odbora za bezbednost ove skupštine. Onda mi je policajac skinuo sat i stavio ga u svoj džep. Od tada ne nosim sat. Eto, to je policija Radeta Markovića.

Samo gospodinu Nikoliću da kažem, kada ste Vi imali nesporazuma sa policijom ovde (glasovi: to nije bio nesporazum, nego tuča), dobro, tuču, neka posvedoči gospođa Jorgovanka Tabaković ko je prošao pored tog kordona tu gde ste bili okruženi i svima doneo po kafu. Neka ona kaže da ja nisam to za vas uradio.
A što se mene lično tiče, nikada, gospodine Nikoliću, nisam napisao to što ste rekli. Ako nađete da sam ja to napisao, ja ću vam se javno izviniti preko novina. (Nikolić: pisali su vaši novinari.)
Pustite vi moje novinare, vi ste rekli da sam ja napisao.
I da vam odgovorim na treće pitanje. Dao sam pristanak da budem jedan od tih koministara, jedna trećina ministra iz razloga upravo što sam na početku rekao, da se konačno uspostavi legalna vlast, da bi ova
zemlja mogla da krene napred. I drugo, da bi sve one krivce, koji su se ogrešili o zakon, priveli pravdi.

Dame i gospodo, gospodine predsedniče, mislim da je kontraproduktivno sa ove govornice pozivati građane na referendum.
Neka se iz naših činjenica, iz naših dokaza, iz naših argumenata, građani opredele, hoće li ili neće. Zato neću da govorim da li je potrebno izaći ili ne, ni ko je krivac, kako piše štampa u poslednje vreme, koga želi da okrivi, vlast ili režim, a zna se koga. Dakle, ni ko je krivac me ne interesuje, jer ako izgubimo Kosovo i Metohiju, irelevantno i beznačajno biće ko je krivac.
Zato naš celokupni napor mora biti usmeren na odbrani Kosova i Metohije, naravno, ne ratom, već pregovorima i dogovorima sa albanskom stranom, našom medijskom promocijom istine i makar ona bila pred kamerama čitavog sveta.
Svom mlađem kolegi, ministru informacija bih predložio, da odmah Vlada formira informacioni centar u Prištini i da tamo rade mladi, talentovani novinari koji znaju jezike, a naravno znaju i Kosovo i Metohiju, koji će u kontaktima sa dopisnicima i izveštačima govoriti o stradanju našeg naroda. Jer, problem Kosova nije ni od vremena gospodina Miloševića, ni od vremena Josipa Broza, problem Kosova i Metohije je star nekoliko stotina godina.
Naši novinari moraju u razgovoru sa stranim izveštačima da kažu da danas na Kosovu i Metohiji živi preko 900 rodova poarbanašenih Srba, ljudi, koji su nekada bili Srbi i izgubili svoj jezik i svoju veru. Mora da im kažu, pod kojim su okolnostima oni to izgubili. Drenica, o kojoj se sada mnogo priča, bila je stoposto srpska do Karađorđevog ustanka. Sa propašću Karađorđevih ustanika, uz pripomoć Turaka, Arbanasi su sa svih strana pritisli Srbe u Drenici, koji nisu imali drugog izlaza, osim da prime islam i arbanaški jezik. I, sada, ostala je samo varoš Srb, koja svedoči o njihovom poreklu.
O toj tragediji Srba, ne samo u Drenici, nego i u Prizrenskoj župi, nego i u Đakovici, u Gornjoj Moravi pisali su mnogi putopisci gotovo iz cele Evrope. Neka ti novinari objasne delo Jastrebova, koji je na konkretnom primeru dokazivao kako su poarbanašeni Srbi. O tom Jastrebovu, ruskom konzulu, Vuk Drašković je napisao roman "Ruski konzul", sa primerima poarbanašenja naših Srba. Čuvena engleska spisateljica, gospođa Mekenzi, je iznosila potresna svedočanstva takođe o poarbanašavanju Srba. Neka ti naši novinari govore engleskim novinarima kako se uzbudio Dom lordova u Britaniji, kada je to čitao i predlagao da se pomogne Srbima u strašnom satiranju Srba od strane Arbanasa. I, da ne navodim dalje, to je posao tog informativnog centra, da upozna strane novinare, kako je mačem i ognjem nestajao jedan narod u najstarijoj srpskoj državi.
Verujem da ni jedan strani novinar, kada bi mu se ove činjenice predočile, ne bi ostao ravnodušan pred tom velikom srpskom tragedijom.
Imam i predlog Vladi, da već kad formira ovaj tim pregovarački, da u tom timu imenuje i jednog portparola, koji će svakog dana kontaktirati sa novinarima. I, bez obzira na maliciozna i cinična pitanja tih novinara, on treba da bude odgovoran i pametan, strpljiv i umešan da zna da odgovori na svako pitanje.
Mi smo gospodo medijski rat izgubili u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. Između ostalog, izgubili smo i zbog Martića, koji je vijao neke novinare pištoljem. Izgubili smo ga i zbog Sonje Karadžić, koja je po svom ukusu odabirala kome će novinaru dati akreditiv, koga će izbaciti, a koga će uhapsiti. Mislilo se da će istina o Srbima pasti sa neba, jer su ti ljudi držali da smo mi nebeski narod. Naša istina je, dame i gospodo, na zemlji, naša istina je među manastirima, naša istina je u Gračanici, Pećkoj patrijaršiji, Dečanima, naša istina je među nekadašnjim Srbima Markovićima, koji se sada zovu Markovići, među Đokovićima, koji se sada zovu Đokovići, među Simićima, koji se sada zovu Simići. Tu je, dakle, sadržana sva naša istina i naša tregedija.
Tu istinu mi moramo dokazati, da bi svet razumeo sva ta naša stradanja na tlu Kosova i Metohije, i zato, i da hoćemo, ne možemo nikome da damo i predamo staru Srbiju.