Po tom osnovu su deljena ministarstva, znači, pojedina stranka je imala određeno ministarstvo.
Kako se kadroviralo po toj horizontalnoj liniji, tako se kadroviralo i po vertikalnoj liniji u okviru ministarstava. Osnovna zamerka na rad ministarstava je što su ona pretvorena u stranačke organe. U odnosu na onaj period u svemu tome zadržan je jedan kontinuitet vlasti.
Što se tiče broja ministarstava, s obzirom na to u kakvoj situaciji se nalazimo, bilo je predloga da se poveća broj za određena ministarstva i decidno su navedena koja. Moje mišljenje je, ako se ovakvi trendovi budu nastavili, da pored postojećih 19 ministarstava treba da uvedemo i ministarstvo za demokratiju i ministarstvo za ljudska prava.
Situacija, u kojoj su se našla zbog prenošenja ovlašćenja sa savezne države na republičku, takva je da je proširen delokrug ovlašćenja pojedinih ministarstava, što nas dovodi u dilemu. Naročito kad znamo da ta ministarstva nisu obavljala kako treba ni dosadašnja ovlašćenja, a sada su ta ovlašćenja proširena. Kako će ih tek sada obavljati? To je ona situacija kada neko nije učio da vozi bicikl, a mi mu damo motor. Onda znate šta se desi, što se i dešavalo pojedincima da sa tim motorom dožive havariju. Samo je problem što se ta havarija neće lično odraziti na njih, nego na život ovog naroda.
Što se tiče rada ministarstva, sigurno ima dosta kritike, bez obzira što su i ranije imala ovlašćenja, koja su sada još proširena, a koja ona u dobroj meri nisu izvršavala i pitanje je kako će da izvršavaju ova proširena ovlašćenja. Imamo slučaj Ministarstva za lokalnu samoupravu, na primer posao oko ažuriranja biračkih spiskova nije uspelo u ovom periodu od dve-tri godine da završi! Tako smo imali izbore koji su u dva navrata uspevali, ali zbog neažuriranih spiskova ili možda čak namerno neažuriranih spiskova ti izbori su proglašeni neuspelim.
Neka ministarstva sa ovim proširenjem delokruga ne samo da su proširila delokrug u oblasti kojom se bave, već su poprimili sasvim različit karakter. Postavlja se pitanje da li uopšte imaju legitimitet za bavljenje tim poslovima, kojim su dopunjeni. Na primer: Ministarstvo za kulturu i informisanje sada se bavi dodatnim poslom, koji u prethodnom periodu nije bio u opisu posla, pa se normalno postavlja pitanje da li je moguće zadržati tu ministra koji je biran ili treba birati novog.
S obzirom da je povećan i broj ministarstava, pitanje je da li tih 18 ministarstava ima dovoljan broj ministara ili treba da se bira još jedan za to devetnaesto ministarstvo, koje je formirano ovim novim predlogom zakona o ministarstvima.

Poštovane kolege, poštovani ministre, ceneći napor koji ste učinili na pripremi Nacrta ovog zakona, a nastojeći da ne ponavljam neke stvari juče rečene i stavove mojih kolega, pokušaću da dam svoj osvrt na Predlog zakona.
Šta je Vladu odnosno vas kao ministra za ovaj resor rukovodilo da predložite ovakav zakon. Moje mišljenje je da su to pre svega ekonomski razlozi, ograničenja, a sa druge strane da se otklone nedostaci u funkcionisanju prethodnog zakona.
Ono što je bitno pri odluci da se ovakav zakon predloži Narodnoj skupštini je to da takav zakon bude primenjiv u praksi. Znači, ona razlika između normativnog i stvarnog da se što više smanji, tako da ona prava koja osiguranici imaju budu u praksi i realizovana.
Imali smo zakon koji, po deklarativnoj priči nekih poslanika, daje veće privilegije. Međutim, bili smo u prilici da vidimo da te privilegije u praksi nisu funkcionisale; taj je zakon na neki način funkcionisao otprilike kao i onaj američki bombarder F-117 i imali su jednu zajedničku osobinu, a to je da su bili nevidljivi.
Da bi paralela bila potpuna, i taj zakon i američki bombarder su imali još jednu zajedničku osobinu, a to je da se videlo da to čudo od tehnike nad nebom u Srbiji nije potpuno nevidljivo, a i sam zakon je nekada bio vidljiv, pogotovo u periodima kada su se približavali izbori i izborne aktivnosti. Tadašnja Vlada se pojavljivala sa nekim intervencijama, delila neku pomoć građanima i to je moglo da se vidi od tog zakona.
Bilo je priče da li je penzija socijalna kategorija ili ne. Ovim zakonom je prenzija više socijalna kategorija nego što je bila prethodnim. To je nastojanje da se penzija stavi u ekonomske okvire i da se približi tržišnom konceptu, koji je nastao na našim prostorima. Znači, one stvari koje su se izmenile u drugim oblastima bitno je bilo da se izmene i u ovoj socijalnoj oblasti.
Dakle, fond finansiran iz tekućih aktivnosti potpuno je ispražnjen i mora da se obnovi, što me dovodi u dilemu - da li je možda bilo bolje da se ide sa potpunim diskontinuitetom? Međutim, svestan sam činjenice da bi to izazvalo velike otpore, a pre svega kod onih koji zagovaraju da penzija treba da bude više socijalna kategorija nego što jeste i da bi najjednostavnije rešenje bilo da ovo bude prelazak ka toj fazi.
Što se tiče samog zakona, mislim da on u sebi sadrži dosta dobrih stvari i pomaka u odnosu na raniji period, ali ima i nekih manjkavosti. One su uglavnom ovde navedene. To je možda stil kojim je ovaj zakon pisan, nepreciznost u nekim članovima. Na primer, u članu 84. stoji da se "prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju se od dana podnetog zahteva, a najranije šest meseci od tog dana ". Zašto najranije? Bilo bi mnogo svrsishodnije za korisnike ovog prava, zbog kojih je ovaj zakon i pisan, da se odredi granica do kada najkasnije treba da im se obezbedi to pravo.
Dalje, u članu 109. piše da se penzije isplaćuju, po pravilu, unazad. Znači, za same korisnike mnogo je bitnije da se možda ti rokovi odrede, pa je stoga bio prihvatljiv onaj amandman koji kaže "u tekućem mesecu za prethodni mesec"; u svakom slučaju, da se penzije isplaćuju unapred, ne bi bilo problema, ali pošto je unazad, pitanje je koji je to rok do koga ta penzija i invalidska nadoknada treba da budu isplaćene.
Nadam se da će ova praksa iz zadnjih par godina, kada su te penzije uglavnom bile redovno isplaćivane, biti nastavljena i nadalje. Znači, nećemo imati situaciju kada su te penzije bile isplaćivane jednom ili dva puta godišnje.
S druge strane, kao manjkavosti Predloga zakona navedi se da je restriktivan i redukuje prava na invalidu, tuđu negu i pomoć i još neka prava.
Uvažavam objašnjenje ministra juče da će ta prava biti regulisana posebnim zakonom. Mislim da bi možda bilo svrsishodno da nam ministar malo bolje pojasni kojim zakonima i koja prava bi trebalo da budu regulisana posebnim zakonima.
Još jedna primedba, ne konkretno na ovaj predlog nego na rad samog Ministarstva, a to je što možda nije bilo aktivnije u suzbijanju nekih pojava iz prethodnog perioda u primeni aktuelnog zakona. Znači, što nije vršilo veću kontrolu rada komisija za dodelu penzija, što nije pokušalo da suzbije pojave korupcije i mita, kojih očigledno u ovoj oblasti ima.
Želim da kažem da je ta praksa korupcije i mita iz prethodnog perioda nastavljena i da danas nije u nekoj većoj meri suzbijena. Potpuno dobronamerno, da ne bi bilo kao u slučaju zakona o kriminalu u ovoj zemlji. To se najpre prihvata kao zlonamerno, a kasnije se kaže da neko nije ništa učinio na suzbijanju te pojave.
S druge strane, smatram da je dobra i pozitivna stvar, krucijalna u ovom zakonu, taj sistem obračuna penzija. On je u suštini mnogo pravedniji od onog prethodnog, jer na osnovu podataka koje je ministar izneo, znači, stari sistem je sam sebe demantovao i gurnuo u stranu.
Rast tih penzija devedesetih godina bio je izuzetno velik i građanin je u neravnopravnom položaju što se stupanja u taj penzioni i drugi invalidski odnos tiče. Privilegovani su oni koji su tih devedesetih godina otišli u penziju, pa pojedinci koji su imali uspon u karijeri u odnosu na druge građane; to je neprihvatljivo i pravite razliku između građana, a upravo se od strane nekih ljudi zagovara da penzija treba da bude socijalna kategorija.
Da je i u potpunosti dobar, bez obzira na sve to, zakon ima prateće stvari, druge zakone, rad drugih službi, ministarstava, ako se ne pokrenu sve te stvari, onda teško da će i zakon moći u praksi da postigne neke rezultate.
Dosta je ovde potencirano regulisanje penzionog statusa poljoprivrednih osiguranika. Mislim da je dovoljno da jedan član domaćinstva bude obavezno osiguran. Problemi su na drugoj strani: tamo gde se rešavaju pitanja agrokompleksa. Mislim da ova vlada u tim oblastima nije dovoljno uradila, da bi ove stvari u ovoj socijalnoj oblasti, što se poljoprivrede tiče, bile u boljem položaju.
Svesni smo činjenice da tu nema nekog velikog kontinuiteta, a zadnjih 15 godina se fond formirao i bilo je malo uplata i malo para. Normalno je da je i situacija takva. Međutim, tu stvari treba rešavati tamo kod onih ministarstava koja se nisu dovoljno angažovala da neke stvari pokrenu i da odrade onako kako treba.
Nisu napravila veći napor recimo ministarstva za poljoprivredu, za privredu i privatizaciju i još neka druga, koja bi trebalo u stvari da ukomponuju ta sredstva fondu, odnosno da budu logistička podrška ovom minsitarstvu.
Sve u svemu, ne bih se za sada opredeljivao kako ću glasati, a sigurno kao i drugi članovi moje stranke. Zahvaljujem ministru na pažnji. Hvala.

Gospodine predsedniče, poštovane kolege, sve ono što se dešavalo u prethodnom periodu, a vezano za ovaj zakon, u neku ruku je dobro jer je pokazano da je ovaj narod dosta zainteresovan za zakon o radu; da ovaj narod nije samo narod koji zna da se bije, već je narod koji zna i hoće da radi. Sa druge strane, većina ljudi ovde živi od svog rada, nisu došli sa strane, na brzinu se obogatili, stekli veliko bogatstvo prodajući maglu i da sada mogu na ovaj zakon da gledaju iz svog ugla.
Ne znam šta će biti ako mi budemo izglasali ovaj zakon, hoće li se radnici okupiti na trgu Zorana Đinđića i protestovati ili doći ovde pred Skupštinu; ili će možda ona ulica koja se radi u mojoj opštini, a iz koje je inače i premijer, ulica od sela Bresničića do sela Zdravinja dobiti ime po premijeru Zoranu Đinđiću.
Moram da kažem da je donošenje ovog zakona bilo nužda. Sa promenom sistema, sa izglasavanjem Zakona o privatizaciji, sa donošenjem drugih zakona, ovo je komparativni zakon koji mora da pruži podršku onim zakonima što su već doneti i treba da se donesu. Tu fali još samo taj ekonomski ambijent da bi ovaj zakon mogao da zaživi u praksi.
Međutim, ovaj zakon ima i dosta nedostataka. Nedostaci ovog zakona su sledeći: po pravilu, kao i ostali zakoni, ovaj zakon uglavnom odudara od saveznog zakonodavstva. Možda je to i tendenciozno, to je stvar neke analize, ali to nije prvi put da jedan od zakona koji se donosi u Republičkoj skupštini nije u saglasnosti sa saveznim zakonodavstvom.
Neke odredbe ovog zakona su u suprotnosti sa donetim republičkim zakonima. Pomenuta je odredba da svi imaju jednaka prava na rad, a samim tim što je izostavljena institucija oglasa i konkursa za radna mesta, mislim da svi građani nisu stavljeni u jednak položaj.
Deo materije iz starog zakona koji se menja uglavnom ima dosta dvosmislenih odredbi. To se vidi najviše u onom članu 71. o porodiljskom odsustvu. Iz starog zakona su u potpunosti izbačene disciplinske mere, tako da se odmah prelazi na otkaz. Mislim da je trebalo naći neku meru, treba zaoštriti odgovornost, ali treba to uraditi sa merom.
Osnovna primedba koju bih ja istakao to je izjednačavanje vlasnika i direktora u smislu poslodavca, što znači da vlasnik imovine i direktor u državnoj, društvenoj firmi, ili u javnom preduzeću kako hoćete, imaju potpuno jednaka prava. Mislim da to nije u redu i da ih automatski stavlja u različit položaj. Vlasnik će normalno da se povodi svojim interesom, da radi onako kako mu nalaže interes, dok će direktor u društvenom preduzeću uglavnom da zadovoljava i neke druge interese koji će normalno da štete društvenom, tj. državnom kapitalu.
Od posebnih primedbi istakao bih primedbe na član 13. To je član koji govori da svi građani imaju jednaka prava na rad. U članu 14. se, između ostalog, kaže da svi imaju jednaka prava, bez obzira na rasnu, versku i ostale razlike, a ovde bih istakao naročito - bez obzira na imovno stanje i političku pripadnost. Pokazalo se da nešto što se dešavalo u prethodnom periodu nije otklonjeno ni danas, da politička pripadnost jako utiče na mesto i položaj radnika u preduzeću. To ću ilustrovati kasnije i primerom.
Izneo bih kritiku i na član 71, gde se govori o porodiljskom odsustvu. To je odredba koja je verovatno dvosmislena. Ministar je istakao da posle isteka porodiljskog odsustva, koje traje tri meseca, teče period za čuvanje i negu deteta. Ako se stoji iza toga, zašto to nije precizirano zakonom, zašto u zakonu to jasno ne piše?
Istakao bih primedbu na član 99. stav 2, gde se govori o starosnoj granici i izjednačava starosna granica za muškarca i za ženu. Mislim da je tu moglo da dođe do nekih ustupaka u korist žena. Što se tiče posledica koje bi ovaj zakon mogao da izazove, kao i njegove sprovodljivosti, istakao bih da je nemoguće da u svim uslovima ovaj zakon bude jednako sprovodljiv.
Kad je u pitanju otpuštanje zbog političke pripadnosti to bih argumentovao jednim primerom. U mom gradu, Prokuplju, sa posla je otpušten hidroinženjer posle 20 godina rada, izuzetno dobar i kvalitetan stručnjak, samo zato što je pripadnik jedne druge političke stranke. O čemu se zapravo radi? Zbog neispravnosti vode u komunalnom preduzeću, čitali ste verovatno po novinama, počela je epidemija žutice, dosta ljudi je obolelo. U pitanju je neispravnost vode, o čemu postoje i dokumenti.
Voda je neispravna zbog toga što pesak koji treba da filtrira vodu na termoakumulaciji nije određene granulacije, krupniji je nego što je potrebno. Taj pesak je kupio direktor, novi direktor preduzeća, momak koji je trenutno učlanjen u Demohrišćansku stranku. Znači, za sve ove posledice odgovornost snosi onaj koji nije kriv i sa posla je otpušten hidroinženjer.
Istakao bih još jednu stvar koja se neretko dešava u opštini Prokuplje. Postoje neki fondovi, ne znam tačno da li to daje SIZ za zapošljavanje ili radna organizacija, a dešava se to da radnik koji dobije novac za otkup radnog staža posle par dana dobije novi posao u boljoj firmi. Znači, on je dobio pare za ustupanje radnog mesta. To je sada, verovatno, propust zakona. Kaže se da zakonom nije precizirano da li on posle kratkog vremena može da dobije posao u nekoj drugoj firmi, pa bih dao primedbu da se to ako može zakonom uskladi.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, posle ubedljive pobede predsednika Vojislava Koštunice na izborima i posle pobede izborne liste  koju je on nosio došlo je do promene vlasti u Srbiji. Preuzimanjem institucija sistema nismo uveli nove, kako ste vi hteli da kažete neke revolucionarne skupštine, revolucionarne zakone. Mi smo preuzeli institucije sistema onakve kave su bile. Preuzeli smo Skupštinu onakva kakva je bila.
Kakva je bila ta skupština? Skupština je bila jedan klub za zabavu i razonodu. Skupština je bila sve drugo samo ne ono što je trebalo da bude. Nije se bavila Ustavom, nije se bavila zakonom. Te stvari bile su izmeštene na drugo mesto. Te stvari bile su izmeštene u određene kabinete, kod određenih pojedinaca, rešavale su se uredbama, na nekim potpuno drugim mestima, u nekim vilama. Skupština se bavila sama sobom.
Zato je za takvu skupštinu bio potreban jedan poslovnik, kakav je bio u to vreme, koji je trebalo da reguliše samo te međuljudske odnose. Skupština je bila komotna, dakle nije se bavila onim što je trebalo. Poslanici su se ležerno osećali, napravili jednu domaćinsku atmosferu, izuli se, raskomotili i počeli da se bave ličnim problemima i sitnim prepucavanjima. Njima je i bio potreban poslovnik koji reguliše rad takve skupštine, a nama treba poslovnik koji treba da reguliše jednu potpuno novu skupštinu, jednu drugu skupštinu, skupštinu koja će se baviti onim čime treba da se bavi. Skupština će biti najviše zakonodavno telo ove zemlje.
Zato je nužno da se taj poslovnik menja i zato je nužno da ga menjamo, koliko god puta bude trebalo da on dođe u red. Bilo je prebacivanja zašto menjamo Poslovnik kada smo to već jednom radili, i to nekoliko puta. Nismo nekoliko puta, već samo jednom smo ga menjali. Treba ga menjati sve dotle dok se tim poslovnikom ova skupština ne stavi u funkciju da radi ono što treba da radi i da se bavi onim čime treba da se bavi.
Ovaj predlog promene Poslovnika je pre svega afirmativan. Afirmativan je za one stvari gde se stavlja u funkciju onoga čime Skupština treba da se bavi. On jeste restriktivan, ali je restriktivan za neke stvari koje su mimo svih civilizacijskih normi ponašanja, a za ono čime Skupština treba da se bavi on je afrimativan.
Opstrukcija postoji i u drugim parlamentima i nismo za to da ona bude potpuno izbačena iz parlamenta. Bilo je ranije, biće i nadalje, ali smo za to da se neke stvari, koje se kose sa osnovnim civilizacijskim ponašanjem, izbace iz ove skupštine.
Ono što se dešava u ovoj skupštini, opstrukciju koja se ovde dešava, podelio bih otprilike na tri vrste, na tri načina ili tri metode opstrukcije. Prvi način opstrukcije je onaj o kome se najviše ovde i pričalo, a to je vulgarni način shvatanja opstrukcije. Za taj metod opstrukcija je način afirmacije. Znači, mi nemamo drugog načina da se afirmišemo osim što ćemo da pravimo nered, što ćemo da radimo neke stvari koje nisu dozvoljenje, što ćemo da ometamo i sprečavamo rad. To je normalno, takvi smo došli, sa slabim timom u parlament, nemamo jake igrače i moramo da se služimo faulovima, da izbacujemo loptu u aut, da se valjamo po terenu. To je sve u granicama dozvoljenog. Ali, recimo, nije u granicama dozvoljenog ako neko uzme fudbal i iseče ga. To je nešto što prelazi opstrukciju, to je nešto mimo svega, mimo svih normi ponašanja.
Imamo drugu vrstu opstrukcije, a to je ona koja se poziva na stare metode, da težimo tome da bude sve gore, a što gore, to bolje. Znači, to je ono da se trudimo da pokažemo narodu kako je sve isto, kako se ništa nije promenilo, kako su ovi isti kao i mi što smo bili nekada, kako je ovde prisutan duh nekih poslanika od ranije. Sve je u suštini isto. Nije isto. Došli su novi ljudi. Ja sam pola svog života uložio za promenu političkog sistema. Pola svog života sam uložio za promenu sistema socijalističkog samoupravljanja i sistema komunističkog poretka. Od ove države nisam iskoristio, nisam razvlačio državnu i društvenu svojinu. Snalazio sam se za život kako sam znao i umeo, a sada će neko da mi kaže kako smo svi isti. Nismo svi isti.
Postoji treći način, treći metod da se vrši opstrukcija rada Skupštine, a to je metod i pokušaj da se održi status kvo. Znači, pošto je ovde usko grlo, ne može mnogo toga da se reši i neke stvari ćemo da pustimo da se reše nekim uredbicama, proći će možda neka cisternica sa naftom, neki šleperčić cigareta, ali to je sve pragmatično i stvari će da teku dalje.
Na kraju bih pozvao Skupštinu na ozbiljnost. Normalno, nekada se treba i našaliti. Meni je bio simpatičan onaj amandman sa onim kuglicama, zelenim, žutim, lilavim, ali bi možda bilo simpatičnije da se radilo recimo o crnom džipu, žutom džipu i crvenom mercedesu.

Poštovano predsedništvo, poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč da kao član Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom iznesem svoje razloge zbog kojih nisam glasao za predlog gospodina Ivkovića na tom odboru.
Izražavam poštovanje prema gospodinu Ivkoviću i njegovoj poslaničkoj grupi za prilično korektno ponašanje u parlamentu, a i doslednost u političkom opredeljenju. Razlozi mog neprihvatanja ovog predloga su, dakle, ne lične, već ideološke prirode, a to se odnosi na jedan dobar broj amandmana koji je predložila njegova poslanička grupa.
Sistem za koji se zalaže gospodin Ivković i SPS je možda lepo zamišljen, ali, na žalost, neostvarljiv, što se pokazalo na primeru velikih socijalističkih preduzeća, a i na primeru ostalih zemalja koje su svoju privredu bazirale na ovakvim osnovama.
Zato, pozivanje na sankcije i bombardovanje nije potpuno opravdanje, mada je šteta od toga evidentna.
Rešenje svojinskog odnosa nije samo po sebi dovoljan uslov, ono što je uz to jako bitno jeste stvaranje ambijenta za razvoj i rad preduzeća. Zbog čega nije dovoljan uslov samo rešenje svojinskog odnosa - u praksi smo već videli da privatizacija, koja se već odvijala, baš u vreme SPS-a, a koju smatram neprirodnom i dirigovanom, ne daje rezultate, već samo još više uništava materijalnu osnovicu.
Ta privatizacija se odvijala pod firmom - privatizacija da, ali mi da budemo privatnici. A, kad kažem ambijent za razvoj malih i srednjih preduzeća, tu sigurno ne mislim na to da država propiše puteve kojima kapital treba da se kreće, da država limitira svaki korak i svaki postupak, da država, kad zaželi, interveniše, ili zavuče ruku u ta preduzeća.
Država treba, po mom mišljenju, sama da napravi okvire i da ti okviri budu stabilni i garantovani za duži vremenski period, da ljudi koji žele da ulažu znaju šta ih čeka za godinu dana, ili za pet godina, da znaju da privređuju u uslovima zdravog kursa i poštenog bankarskog sistema, kao i to, koje su njihove obaveze prema toj državi.
Što se tiče agencije čije se osnivanje predlaže, ako je agencija potrebna tim preduzećima, neka je osnuju, i to svojim sredstvima i svojim parama, a ne parama iz budžeta. A ako nije, ne moraju. Pa valjda su preduzeća ta koja se takmiče na tržištu i znaju šta je za njih najbolje, jer, ako čekaju da ih država uči šta da rade, proći će isto kao što su prošli i veliki sistemi.
Što se tiče fonda, i on je stvar samih preduzetnika. Ako im je potreban fond, ili ako su im potrebni fondovi, neka ih prave. Onaj ko zna, može i hoće da se bavi biznisom, napraviće pare, pa makar i na kamenu. A onaj kome su još samo pare potrebne da bi privređivao, neće nikada ništa uraditi, njemu možete davati neprestano, i umesto pozitivnog efekta, taj će biti sve veći gubitnik.
I na kraju, moja sugestija Vladi Srbije je da zbog teške ekonomske situacije (već smo rekli, veliki sistemi su dobrim delom propali, a malih i srednjih preduzeća još uvek nema dovoljno) maksimalno pojednostavi proceduru za osnivanje tih preduzeća, da one administrativne zavrzlame koje su nasleđene od prethodnog zakona otkloni što pre, a i uslove i rokove smanji i skrati, jer vremena nema napretek.