Da li se tokom jučerašnjeg dana kao premijer šalio kada je rekao da je povećanje toliko da se u Srbiji nikada bolje ne živi?
Kada bi pitali građane Srbije da li žive bolje danas nego pre godinu dana, ogromna većina se ne bi složila sa tim. Ako bi se neko usudio od predstavnika SNS da kaže da danas građani žive bolje nego pre četiri godine, sasvim sam siguran da se ogromna većina ne bi složila sa tim. Ko danas u Srbiji živi bolje? Žive isključivo kumovi, živi okruženje vrha SNS, Nikola Petrović, Siniša Mali, direktor Dušan Bajatović, direktor Aleksandar Obradović, direktor Predrag Aleksić, Goran Puzović, Zoran Drobnjak i svi oni koji žive na račun građana Republike Srbije, prosvetnih radnika, zdravstvenih radnika, policajaca, vojnika i na kraju penzionera.
Povećanje od 4, 2 i 1,25%, koje se odnosi na prosvetne, zdravstvene radnike i penzionere, jeste najveće poniženje koje su građani Republike Srbije doživeli u poslednje četiri godine. Kada su penzionerima progresivno smanjene penzije, danas se povećava za 1,25% prosečno i onima kojima su neustavno smanjene penzije, ali i onima kojima nisu smanjene penzije, i njima se povećava za 1,25% linearno. Onda postavljam pitanje – kako je moguće da Vlada Republike Srbije sukobljava penzionere na osnovu primanja i kako je moguće da deli penzionere na penzionere prvog i drugog reda? Prosečno je to povećanje od 290 dinara, pa je moje pitanje - da li Vlada Republike Srbije zna da je 290 dinara dovoljno da se kupi hleb, mleko i šećer i da li to znači da se u Srbiji nikada nije živelo bolje? Čak su i paketi SNS u predizbornoj kampanji bili bogatiji nego ovo povećanje od 1,25%.
Kada je u pitanju „Srbijagas“, moje pitanje Vladi Republike Srbije glasi – kako je moguće da se prosvetnim radnicima jednokratno povećanje obezbeđuje u vrednosti od 55 evra, a da se radnicima „Srbijagasa“ omogućava povećanje od 500 evra? Da li je moguće da se za preduzeće iz budžeta Vlade Republike Srbije, koje je jedno od najvećih gubitaša u Srbiji u vrednosti od 45 milijardi dinara, 45 puta se više izdvaja za „Srbijagas“ nego za prosvetne radnike? Svaki radnik zaposlen u „Srbijagasu“ dobija 500 evra jednokratnu pomoć, a prosvetni radnici 55 evra jednokratnu pomoć. Kakva je to štednja kada danas oni koji su na direktorskim funkcijama imaju platu od nekoliko stotina hiljada dinara…

Postavio sam deseto pitanje…

Da li znate ko je premijer Republike Srbije?

Srbiji i građanima Srbije je sve jasno, gospođo Gojković.

Aleksandru Vučiću, po Poslovniku.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim pre svega, gospodine Vujoviću da je pogrešno da se škole zatvaraju, to ste danas rekli, i smatram da je ta politika pogubna po dalji razvoj Srbije.
Sve ono što smo danas imali prilike da čujemo nije nas uverilo da je to ono što je potrebno prosvetnim radnicima koji žele da se njihove plate vrate na staro, a ne da im se na bilo koji način izlazi u susret.
Srpska napredna stranka kada oduzima, ona ponižava. Gospodine Vujoviću, vi kada dajete vi ponižavate.
Plate u javnim preduzećima su…

… plate u javnim preduzećima su nerealno visoke, posebno kada su u pitanju gubitaši koji koštaju Srbiju preko milijardu evra.
Imamo situaciju da se u pojedinim preduzećima kuriri ti koji su plaćeni preko 60, ili 80 hiljada dinara, sekretarice preko 100 hiljada dinara, imamo prosvetne radnike koji imaju prosečnu platu 36 hiljada dinara.
Zašto sedam hiljada dinara jednokratne pomoći vređa danas svakog prosvetnog radnika u Republici Srbiji? Zato što nije najveći problem to što imaju malu platu, najveći problem je što im se oduzima dostojanstvo, to što prosvetni radnik svoju porodicu ne može ni jednom mesečno da izvede na ručak, to što znaju da je nekada u Srbiji bio prestiž biti prosvetni radnik, a danas je to ispod svakog mogućeg nivoa.
Da li će svi prosvetni radnici dobiti jednokratnu pomoć, i to je ostalo pod znakom pitanja? Vi ste ovde sebi ostavili diskreciono pravo da odlučite ko će tačno dobiti, odnosno gospodin Verbić, zajedno sa vama. Da li će biti oni nepodobni koji će ostati uskraćeni to ćemo imati prilike da vidimo u vremenu ispred nas.
Kažete da su predstavnici sva četiri sindikata zaposlenih u prosveti rekli da se slažu sa ovim vašim merama, a kako to da se nijedan nije oglasio? I nije da ne verujem predsedniku Vlade Republike Srbije nego mi malo čudno da baš svi ćute.
Kažete da je u skladu sa mogućnostima budžeta ova jednokratna pomoć. Kako je mogućnost budžeta da se za njih izdvoji jedna milijarda ili nešto više dinara, a s druge strane postoji 45 milijardi dinara, npr. za „Srbijagas“? Kako 45 puta budžet može više da izađe u susret „Srbijagasu“, nego što to može da izađe prosvetnim radnicima? Kako je moguće da zaposleni u „Srbijagasu“ imaju jednokratnu pomoć od 500 evra a da Vlada Republike Srbije daje prosvetnim radnicima 55 evra? Kako je moguće da skoro 10 puta veću pomoć dobijaju radnici „Srbijagasa“, preduzeća koje je najveći gubitaš u Republici Srbiji, čiji direktor ima platu ili primanja koja su veća od nekoliko desetina hiljada evra? Da li je to pravedno društvo? Da li Vlada Republike Srbije do kraja baš insistira na tome?
Koliko je danas prosečna potrošačka korpa u Srbiji? Šesdeset hiljada dinara. Kolika je prosečna plata prosvetnih radnika? Trideset šest hiljada dinara. Ne mogu dostojanstveno da žive od svog rada. To su ljudi koji nama vaspitavaju decu, daj Bože i moju uskoro.
Juče smo čuli da ste rekli, i da je cela Vlada stala iza te izjave, da se danas u Srbiji živi bolje, pa sam ja jutros pitao da li je to neka šala u pitanju. Da li znate nekog ko živi bolje danas u odnosu na pre godinu dana? Ili, da li neko može da se usudi da kaže da pre četiri godine je živeo gore nego danas?
Ne možete jasno da vidite u kakvoj bedi danas žive prosvetni radnici, to se posebno ne vidi iz ugla DIPOS-ovih vila. Mnogo su tamo zamagljeni vidici.
Da li su mali novci ili ne, sasvim sigurno da nisu, a da li su ovim ljudima ti novci mali, Nikoli Petroviću, Siniši Malom, gospodinu Bajatoviću, gospodinu Aleksandru Obradoviću, i mnogim drugima koji koštaju ovu državu mnogo? I, vi to i sami znate. Njima je omogućeno da po povoljnim uslovima otkupljuju sve u ovoj zemlji…

Evo još jednu rečenicu i završavam.

Samo još jednu rečenicu.

Pomenuti ljudi su ti koji u Srbiji žive bolje, dok svi ostali u Srbiji žive loše, posebno prosvetari.

Time ste uvredili sve narodne poslanike gospodine Bečiću.

Sigurno niko u Srbiji ne živi kao gospodin Nikola Petrović, kum Aleksandra …..
(Isključen mikrofon.)

Gospodine predsedavajući, ja uvažavam vas i sve narodne poslanike u ovom domu, ali ne možemo da pričamo o tome da je neki događaj izazvao neka hapšenja u Srbiji. Taj događaj je bio ubistvo premijera i on je bio predsednik Vlade Republike Srbije, dr Zoran Đinđić, koji je na kukavički i svirep način ubijen ispred svoje kancelarije kada je odlazio na posao. Nakon toga je usledila akcija „Sablja“ koja je trajala toliko koliko je trajala i koja je dovela do toga da ovom zemljom ne zavladaju mafija, kriminal i ubice. Onaj ko je igrom slučaja osetio na svojoj koži prekomernu upotrebu sile policije, mogao je do sada, od te godine do danas da se žali i tužilaštvu…(Isključen mikrofon.)

Predlažemo da se stavi van snage Zakon o smanjenju penzija koji je donela SNS i njeni koalicioni partneri.
Devedesetih godina smo videli kako i na koji način ta državna vlast u Srbiji se odnosila prema penzionerima. Godine 2000. smo zatekli opljačkan PIO fond i DS je nakon toga vraćala oduzete penzije penzionera Srbije. Očigledno da to neće biti jedini put kada je DS odlučna da i ovu nepravdu ispravi.
Predlažemo zakon kako bi se van snage stavio vaš Zakon o smanjenju penzija koji utiče na život onih koji su ceo svoj radni vek zarađivali pošteno i borili se pošteno za svoje penzije. SNS im je to pravo onemogućila time što im je stečeno pravo oduzela. Oduzela je deo imovine koji njima pripada i time je gospodo prekršen Ustav Republike Srbije.
Isti onaj odnos iz 90-ih godina koji je imala crveno-crna koalicija prema građanima Srbije i prema penzionerima isti taj odnos se nazire i dalje danas. On suštinski nema nikakve razlike. Sindikat penzionera Srbije je zajedno sa DS pokrenuo i akciju peticije da se ovaj štetan zakon stavi van snage. DS je skupila 40 hiljada potpisa na tribinama širom Srbije, Sindikat penzionera Srbije nastavlja tu borbu uz punu našu podršku.
Kada u državi nema zakona, a to većina naravno ne shvata, onda polako umire država. Kada nema demokratije umire Srbija. Bez demokratije Srbija ne može da preživi. Tako je bilo 90-tih godina, tako je i danas. Kada nema demokratije neko može stečeno pravo da vam otme, kada nema demokratije neko može da vam otme nešto što ste zarađivali i stvarali celog svog života. Kada nema demokratije onda institucije ne funkcionišu u Srbiji i tako je sa Ustavnim sudom koji je za razliku od ostalih zemalja širom Evrope u Srbiji ocenjivao samo legitimitet Vlade, ali ne i ustavnost zakona koji je donela većina u ovom Domu.
Iz tog razloga smatramo da je preko potrebno u što hitnijem roku staviti van snage Zakon o smanjenju penzija, jer mislimo da se na taj način ugrožava …

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo, povređen je član 107. i ugroženo je dostojanstvo ovog doma, iz prostog razloga što se tema koja je na dnevnom redu zaobilazi, amandmani se zaobilaze i ovde se govori o Bojanu Pajtiću, Dušanu Elezoviću i mnogim drugim funkcionerima DS.

Pri tome, dozvolite mi samo u jednoj rečenici da objasnim da je predsednik Vlade Vojvodine po funkciji u svim tim organima koje je pominjao gospodin Martinović, ne plaćene su to funkcije i predsednik Vlade ne prima platu kao predsednik Vlade Vojvodine, već isključivo kao profesor Univerziteta u Novom Sadu.

Sa druge strane, kada je u pitanju gospodin Elezović, ukoliko Martinović ima bilo kakvo saznanje, pozivam ga da ne krši zakon, već da to krivično delo prijavi policiji. On je taj, gospodin Martinović, koji je imao pet plata do skoro i na račun građana i poreskih obveznika živeo jako dobro u poslednje tri godine, a ne funkcioneri DS…