Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre sa kolegama, dame i gospodo narodni poslanici, nama iz SDS u političkom smislu imanentno je zanimanje za poboljšanje života i statusa svih marginalizovanih grupa. Pre svega, osoba sa invaliditetom kojih, to moramo stalno da imamo na umu, ima u Srbiji onoliko koliko ih ima i u ostalim zemljama prosečno, a to je oko 700 hiljada.
Ministar je naveo preciznu brojku koliko ima slabovidih i potpuno slepih osoba u Srbiji i na žalost, moram da ponovim još jednom, to jeste ogromna marginalna grupa jer u teškim ekonomskim uslovima u kojima je danas Evropa i Srbija i gde se većina stanovništva a pro po primanja i uopšte uslova života oseća donekle marginalizovano, kao društvo smo možda manje senzibilisani da se saosećamo sa potrebama onih kojima je naše saosećanje najpotrebnije.
Kako se osećaju ljudi koji ne vide ili slabo vide lako možemo svi da utvrdimo. Dovoljno je samo da na nekoliko minuta pokrijemo oči i da shvatimo kakav bi nam život bio da smo prepušteni volji drugih, onih koji žive pored nas. Ako imamo sreću da i uopšte nekome dovoljno stalno da naš život učini bolji tako što će podneti ogromnu žrtvu u tom smislu. Zato ovaj zakon, ma koliko nekima delovao manje bitan od nekih ostalih kapitalnih zakona, podržavamo svim srcem i nadamo se da će i u praksi uspeti da proizvede makar delimično efekte koje od njega očekuju osobe koje su slabovide ili ne vide uopšte.
Dakle, usvajanjem ovog zakona Srbija se priključuje velikom broju evropskih zemalja ali i drugim državama u okruženju koje su već dugi niz godina usvojile ovakve zakone. On je specifičan i njime se utvrđuje samo pravo osoba sa invaliditetom na kretanje uz pomoć psa vodiča i način ostvarivanja tog prava, s obzirom na to da su drugim zakonima regulisane socijalne zaštite osoba sa invaliditetima i neka druga pitanja koja se njih tiču.
Ovim zakonom je utvrđeno i pravo na kretanje uz pomoć psa vodiča i to praktično u svakom javnom objektu na svakoj površini i drugom prostoru, a pod uslovom koji su propisani samim zakonom.
Zakon je, to je moj utisak, veoma precizan, kratak, jasan i mislim da na njega niko u ovoj sali neće imati nekih posebnih zamerki u vidu amandmana ili nekih drugih zamerki.
Propisani uslovi su nošenje odgovarajućih oznaka, isprava koje su potrebne, pošto se završi obuka tih pasa.
Ono što je jako važno naglasiti jeste da mi u Srbiji za sada apsolutno nemamo tu vrstu istančanosti i senzibilizacije i kulture da se nađemo na usluzi nekome, osim u jednoj manjini, a to je ono što svedoči svakodnevni život, a posebno veliki animozitet imamo u velikom procentu prema životinjama. Ili su oni ljudi, naši sugrađani koji iskazuju čak i monstruozna nekada dela prema životinjama u manjini, ali se vrlo i očito vide.
Dakle, vi imate situaciju svedočenja ljudi koji imaju svoje pse vodiče, iako nije zakonski regulisano, ali ljudi su se snalazili, pa su obučavali makar delimično i ti psi im pomažu, da im komšija, konkretno, primer iz Leskovca, u čitavom gradu im je dozvoljeno da koriste tog psa, ali komšija je otrovao na primer jednog od tih pasa tog građanina koji u skladu sa tim nije mogao ništa da uradi.
Prema tome, ta vrsta odnosa i prema životinjama, sugeriše nam da nije ništa bolji odnos prema ljudima kojima je neophodna pomoć tih životinja.
U tom smislu, ja mislim da treba raditi, bez obzira na donošenje ovog zakona, pre svega na otvaranje i na senzibilisanje građana, da imaju osećaj za potrebe slepih i slabovidih, da budu tolerantni prema njima, da naši planovi gradski uvaže potrebe tih ljudi. Nije samo dovoljno imati psa, potrebno je imati određene površine kojima se i taj pas, ili taj slabovidi ili slepi čovek mogu kretati.
Nije ideja, niti je moguće da pas vodi čoveka. Čovek mora da vodi psa.
Prema tome, nama su neophodni, pored toga, i centri za obuku samih pasa, neophodno nam je takođe da obučimo i ljude koji su slepi, a kako da koriste te pse i prosto je šokantna činjenica da obuka, ako je to tačno, jednog tog psa sa sve dozvolom i školom košta oko 25 hiljada evra. Interesujući se za ovu temu, pratila sam programe organizacije „Beli štap“ i oni su nedavno dobili donaciju od 11 hiljada evra i čekaju da do kraja godine ako je moguće, skupe, samo za jednog psa vodiča.
Postavlja se realno pitanje da li je moguće da sve to tako mora da bude skupo i da li kao država možemo da se organizujemo i d a jednostavno ta vrsta mogućnosti bude zaista dostupnija. Da vam kažem, za 25 hiljada evra danas, a ljudi nemaju da kupe automobil, a ako imamo u vidu da su slepi i slabovidi jedan od najsiromašnijih grupacija u našem društvu, jer ne mogu da zarađuju i uvek su zavisni od drugih, koliko im ko da, koliko im da država, i to kroz socijalna davanja, koliko im porodica da, oni pripadaju najsiromašnijem korpusu ovog društva, a mnogi od njih su i te kako sposobni, kada bi im bilo omogućeno najelementarnije kretanje da žive samostalno i da se školuju na osnovu tog izučenog zanata ili neke škole i da mogu da se izdržavaju.
Ovaj zakon doživljavam samo kao jedan korak u pravcu svesnosti ovog društva koje su potrebe tih ljudi, neophodan je, ali je nedovoljan uslov da bi se njihov život učinio podnošljivim, te verujem da će zajedno sa svim ostalim zakonima, a vidim da je Ministarstvo elementarno, i ne samo elementarno, senzibilisano za probleme ne samo ove vrste invalidnih ljudi, nego i svih ostali i hvala na tome.
Dakle, u korpusu tih zakona koji su u proceduri, a neki se pripremaju, život slepim i slabovidim osobama će biti podnošljiviji. Još jednom, Socijaldemokratska partija Srbije glasaće za ovaj zakon. Hvala vam.
Uvažena predsedavajuća, odnosno predsednice Narodne skupštine, gospođo potpredsednice Vlade, kolege narodni poslanici, različiti su pogledi na ustrojstvo državne uprave i to je legitimno.
Danas iako samo usaglašavamo četiri zakona koja se tiču državne uprave sa radnim zakonodavstvom, očigledno trošimo vreme diskusije kao da govorimo o ozbiljnim reformskim zahvatima. Uostalom, duboko verujem da će i ta vrsta intervencije doći na dnevni red, posebno u svetlu činjenice da se nalazimo u fazi pridruživanja, odnosno pregovora o pridruživanju EU koja nema mnogo pohvale za našu državnu upravu i insistira i na reformi a i na doslednoj primeni zakonodavstva i strategije koja već postoji. Koliko vidim ovde, bez obzira da li smo iz opozicije ili pozicije, niko od nas nije imao neke posebne reči hvale. Zapravo preovlađuju zamerke na čitav sistem našeg javnog sektora i državne uprave.
Ono što je za mene kao socijaldemokratu veoma ohrabrujući i što mi zapravo imponuje je to što je ministarka odmah danas na početku ove rasprave istakla dve stvari. Prvo, svoje stanovište da osim u javnim preduzećima nema velikog viška zaposlenih u javnoj upravi, odnosno u javnom sektoru i ono što posebno ohrabruje jeste njena konstatacija da ono što nam najviše treba u reformi državne uprave jeste funkcionalna reorganizacija. Sa tim u vezi, podsećam na česte argument koji se poteže, a u vezi je sa glomaznošću odnosno prezaposlenošću u našem javnom sektoru i on se izvodi, po meni, na osnovu pogrešnih računica. Matematičari i statističari znaju kako se u različitim proporcijama dobijaju različiti rezultati.
Naime, uglavnom se poredi broj zaposlenih u javnom sektoru sa ukupnim brojem zaposlenih i na taj način se dolazi ponekad i do brojke od 45% zaposlenih građana u javnom sektoru. Međutim, javni sektor nije sam po sebi prevelik. Pre svega je problem u tome što je ukupan broj zaposlenih u Srbiji premali, odnosno problem je u tome što je veliki broj radno sposobnog stanovništva nezaposlen, pa samim tim ako na ovaj način poredimo stvari, dobijamo ovu disproporciju u odnosu na normalno stanje. Ukoliko bismo recimo promenili proporciju zaposlenih u javnom sektoru prema stanovništvu koje je radno sposobno, odnosno u radno aktivnom dobu, dobija se sasvim drugačija brojka i to 16,5% stanovništva zaposlenog u javnom sektoru, a još radikalnija slika dobija se kada se broj zaposlenih u javnom sektoru dovede u odnos sa ukupnim brojem stanovnika u Srbiji.
Prema podacima iz 2012. godine uredno zaposlenih u javnom sektoru zajedno sa javnim preduzećima, čak računajući, na šta ste vi skrenuli pažnju da osim u tom delu gde je prezaposleno u ovom ostalom delu javnog sektora nema velikog broja, javni sektor iznosi 7,6% od ukupnog stanovništva i to je čisto poređenja radi, a da javnost zna, za 1% manje nego u Hrvatskoj i Crnoj Gori, za 2% manje nego u Sloveniji, pa čak i u Velikoj Britaniji i Poljskoj.
Primera radi, u Srbiji u obrazovanju, što jeste javni sektor, radi otprilike 1,9% ukupnog stanovništva, a evropski prosek je 3,46%. U zdravstvu i socijalnoj zaštiti radi 2,24%, a evropski prosek iznosi 4,74%. Ovi podaci ukazuju da nam je javni sektor, posebno kada bi izbacili iz računice zaposlene u javnim preduzećima, sve samo ne glomazan i tu dolazimo do pitanja same reforme funkcionalnosti tog javnog sektora.
Moj kolega Vladimir Marinković koji je danas bio ispred SDPS ovlašćen na ovu temu imao je opservaciju u svom izlaganju da je jedan od naših najvećih problema u analizi javnog sektora odnos javne uprave, odnosno da je taj da ne znamo šta kod nas čini zapravo javni sektor, odnosno javnu upravu. Kada bismo uspeli to da definišemo do kraja bilo bi nam mnogo lakše da uz ozbiljnu analizu definišemo i one sektore u javnoj upravi koji bi mogli da se privatizuju ili da se uđe u tzv. javno-privatna partnerstva kako bi se državna uprava učinila efikasnijom, ali i manje rashodnom kada je sam budžet u pitanju.
Po meni tu postoje ozbiljne dileme, da li po svaku cenu gde god vidimo prostora ulaziti u taj privatno-javno partnerstvo ili biti oprezan po tom pitanju. Evo zbog čega to govorim. Pošto sam pripremajući se za čitavu ovu raspravu došla do podataka, recimo, dva prilično slikovita primera. Jedan se odnosi na Veliku Britaniju, a drugi na Srbiju. Recimo, iz Britanije izvođenje javnih usluga na tržištu ne mora da znači po pravilu i manje troškove i to nam govori u pravo taj primer iz Britanije, odnosno privatizacije železničkog sistema 1994. godine. Uočen je višestruki rast budžetskih subvencija koje su odlazile na železnicu, uprkos što je to sve od očekivanog rezultata kada se ušlo u proces privatizacije. Sa prosečnih milijardu funti pre privatizacije ta suma se posle privatizacije višestruko uvećala.
Isto tako u takvom periodu od 2006. i 2007. godine, 3, 4 godine posle same privatizacije, dotiranje države, odnosno subvencije britanskim železnicama iznosile su čak šest milijardi funti.
Drugi primer je ovde u Srbiji i on je skorašnji. U 2010. godini odlučeno je da sistem javnog prevoza u Beogradu bude transformisan u javno-privatno partnerstvo, pa je i kontrola i naplata karata poverena privatnoj firmi, a to je proizišlo pre svega iz mišljenja da će se na taj način smanjiti izdvajanja iz budžeta tom javnom sistemu. Međutim, 2013. godine iznos subvencija za javni prevoz bio je nešto više od četiri milijarde dinara, koliko sam ja našla podatke, veći nego pre ove delimične privatizacije uprkos porastu cene karata, te zaključujem iz ovih podataka da je izostao očekivani veći priliv novca u gradski budžet, a samim tim i prihod od takve vrste privatizacije.
Kao socijaldemokrata nikada ne mogu da prenebregnem ni aspekt socijalne podrške građanima kroz delovanje javnog sektora. Ne mogu smatrati ljude zaposlene u zdravstvu i obrazovanju viškom i ne bi to moglo tek tako na tržištu da se izvede, a posebno u ovoj situaciji ekonomske krize i siromaštva, mi uopšte možemo da ulazimo u takvu vrstu aranžmana.
Praksa državne uprave mora biti usmerena prema ostvarivanju strateških ciljeva koje smo odredili, a to su produktivna, efikasna, racionalna državna uprava. Svaka država obezbeđuje uslove za rad svoje državne, odnosno javne uprave jer su nadležnosti državne uprave da obezbedi funkcionisanje državnog aparata koji je servis građana i privrede, a to u svim oblastima društvenog života takođe važi.
Predložene izmene i dopune zakona kojima se ispravljaju pojedine nelogičnosti u važećem Zakonu o državnim službenicima u pogledu potrebnog stepena stručne spreme za rad savetnika i saradnika, kao i one kojima se povećava odgovornost i određuje postupak i rokovi za popunjavanje radnih mesta državnih službenika na položaju nisu samo formalne prirode, već su i od suštinskog značaja, pre svega zato što se na položajima nalaze pomoćnici ministara, direktori uprava i posebnih organizacija, a to su upravo ključna radna mesta koja se smatraju stubovima državne uprave. Lica koja konkursom dolaze na ove poslove pored najvišeg stepena stručnosti i prakse moraju da budu uspešni rukovodioci, jer je upravo u njihovoj nadležnosti organizacija celine. Veštine uspešnog rukovođenja delegiraju praćenje rada zaposlenih, pravilno merenje rezultata i sa tim u vezi predlaganje nagrada i kazne.
Mislim da je gospodin Stefanović, ako grešim izvinjavam se, govorio upravo o držanju svakog sistema, pa i sistema javne uprave, mobilnim sistemom nagrađivanja i kažnjavanja i verujem da je to možda jedan od pravih načina da se prosto taj sistem koji se u velikoj meri učmao pobudi i da zaista u jednom trenutku ne bude nevažno to koliko i kako radi, već da to bude glavna strategija, monitoring nad svakim zaposlenim u javnoj upravi i javnost njegovog rada i to je jedan od načina da se ulaganjem u ljude i motivacijom ljudi uradi nešto najviše na popravljanju same državne uprave.
Verujem da je zaista malo onih ljudi koji neće da rade, ali se može desiti da u slaboj organizaciji oni jednostavno ne mogu da se snađu. Nije važno da li je pojedini državni službenik počeo da radi u vreme ove ili one vlasti i da li je u nekoj stranci ili nije. Bitno je samo da poseduje sve kvalitete. Mora se voditi računa o ravnomernoj opterećenosti državnih službenika. Možda jeste najlakše osloniti se na one najvrednije, najpametnije, ali to nije smisao dobrog upravljanja. To svi znamo i zato što prekomerno opterećuje pojedine ljude i zato što nedovoljno koristi kapacitete ostalih.
Dakle, organizacija poslova u državnoj upravi, koju sprovode ministri, državni sekretari, pre svega pomenuta lica na položajima, od presudnog je značaja. Kao što sam na početku rekla, svaka prava država vodi računa o uslovima za rad i načinu rada svoje države, odnosno javne uprave, naravno kada je reč o državama sa visokim društvenim standardom, ekonomskim potencijalom, razvijenom ekonomijom lakše je obezbediti optimalne uslove finansiranja. Srbija jeste u procepu, to je činjenica. Ona ima slabu ekonomiju, nerazvijenu privredu, ali i obavezu da sprovede niz reformskih procesa koji traže jaku i dobro obučenu upravu. Pre svega mislim na proces pridruživanja EU. Nedavno je i Tanja Mišćević, koja je šefica tog procesa, govorila o neophodnosti pre svega državne uprave da bi sve ostalo što podrazumeva pridruživanje bilo izvodljivo i to nikako ne treba smetnuti sa uma.
Zato mislim da ova polemika danas koja se razvila, bez obzira što je samo reč o usaglašavanju četiri zakona sa Zakonom o radu, svrsishodna i da bi trebalo, zapravo, da se mnogim javnim raspravama možda preciznije osvrćemo i češće na ovaj aspekat, jer mislim da je on presudno važan za funkcionisanje i modernizaciju srpskog društva u celini.
Poslanici Socijaldemokratske partije podržanje, naravno, ove nužne promene, ali i podržati svako dalje nastojanje da se reformiše ova oblast. Hvala lepo.
Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zakoni o kojima danas raspravljam rešavaju po mom dubokom uverenju sve neuralgične tačke kada je u pitanju naša medijska sfera. Dakle, o tome šta je sve konkretno definisano ovim zakonima i na koje konkretne načine iscrpno je, kao što smo čuli i videli, govorio sam ministar. Jasna i precizna objašnjenja data su i u predlogu samog zakona tako da neću oduzimati vreme ni vama, ni javnosti vraćajući se na to.
Ono što odmah želim da kažem je, da zaista prvi put imamo jedno sveobuhvatno zakonodavno regulisanje možda najvažnijih društvenih oblasti. To je nesporna činjenica. Mislim da i najsitničaviji teško da mogu da nađu neke ozbiljnije primedbe i da upute ozbiljnije kritike ovim zakonskim predlozima.
Napominjem da su zakoni pisani u duhu evropske prakse i evropskog iskustva. Da su oni doživeli pohvale od strane Brisela, pa čak i strukovnih udruženja. Prema tome, mislim da nema nikakvog razloga da ih ovaj saziv Skupštine u danu za glasanje ne usvoje, jer su oni u suštini dobri i daju onu bazu, podlogu da se nagomilani problemi u našoj medijskoj sferi što pre i što konkretnije rešavaju.
Ne mislim da je ovaj zakon, i da zapravo ovi predlozi zakona mogu da reše nagomilane probleme, još jednom podsećam i podvlačim ali mislim da je ovo jedan ako ne dovoljan, a ono neophodan korak na tom putu. Zato će poslanici SDPS svakako uz najdublje uverenje da je upravo ovo pravi korak u pravom smeru podržati sve ove zakone i verujem da je to na zadovoljstvo i same profesije i u skladu sa reformskim procesima.
Ja o ovim zakonima mogu da govorim iz tri pozicije. Mogu da govorim kao građanka, kao novinarka televizijska sa dugogodišnjim iskustvom u našim medijima, a mogu da govorim i kao političar i na sva tri načina ću i govoriti.
Ja sam svedok i iznutra i spolja, koliko je profesionalna i medijska sfera opterećena nagomilanim problemima i složenim problemima, koji su se gomilali godinama, tu moramo da budemo pošteni i da naglasimo.
Kao političarka, mislim da mi je posle svih ovih godina jasno gde smo napravili najkrupnije greške, sistemske, da ovo danas ovde ne bi bilo na dnevnom redu, moglo je da bude mnogo ranije, ali šta je, tu je, jer za prolivenim mlekom ne može se plakati niti ima to mnogo smisla.
Problem u medijima u kojima govorim su višeslojni i oni su strukturne, finansijske, a pre svega, moram da naglasim kao novinar, etičke prirode.
Činjenica je da postoji kriza novinarske profesije, profesije koja se po meni osim na zanatu, na širokom jednom opštem obrazovanju, pre svega zasniva na etičkim kodeksima.
Koji novinar sebe ne doživljava kao apostola istine, ko ne robuje i ne služi isključivo istini, taj sebe ne može nazvati novinarom, niti je profesija kojom se ta osoba bavi novinarstvo.
Prema tome, mislim da bi novinarstvo opstalo uopšte kao profesija u ovoj eri ogromnih izazova i unutar same profesije i u ekonomskom smislu, ali i činjenicom da se nalazimo u jednoj potpuno novoj eri, kada internet sve više preuzima mnoge funkcije koje je novinarstvo kao profesija do sada obavljala, mora da se redefiniše, i reafirmiše, pre svega na profesionalnim i na etičkim standardima.
Neretko se mogu čuti opservacije kada se ovako postave stvari, da i u vremenima teške ekonomske krize, u kojem se naše društvo nalazi, o etici vrlo teško pričati, da je ona marginalizovana kategorija i o njoj se može pričati tek kada dođemo u stadijum viška svake vrste, materijalne, pre svega i kada je to neko društvo kome težimo, blagostanje.
Međutim, ja mislim upravo suprotno, verujem da je apstrahovanje i poništavanje etike kao nečeg važnog, najveći uzrok većine problema sa kojima smo danas suočeni, ne samo u ovoj oblasti, nego kao društvo uopšte.
Mislim da je etika mera civilizovanosti i pristojnosti jednog društva, kao što je sloboda misli i reči, zapravo, prvi preduslov za demokratiju i građansko društvo.
To pitanje etike u profesiji, jeste problem same struke i strukovnih udruženja. Oni moraju da se pozabave tim pitanjem, da se izbore za svoju slobodu, za profesionalnost, da sami podižu standarde. Znam da to nije nimalo lak posao, znam i na ličnom primeru i iz ličnog iskustva, ali ni osvajanje slobode nikada nije bio lak posao, niti će ikada da bude. Vlada je učinila maksimum prilažući Skupštini ovakav predlog i time je postavila osnov za celokupnu i sveobuhvatnu medijsku reformu.
Ako mislimo da kao odgovorna vlast odgovorni poslanici, stvari koje su važne za promene u našem društvu, radimo kako treba, moramo uvek ispočetka da evaluiramo ono što je do sada urađeno i da budemo svesni gde su napravljene greške.
Moramo biti svesni, u vrlo kratkom roku, jer nemamo mi vremena da prođe mnogo vremena. Moramo i sada da budemo svesni gde grešimo. Jedino ako na taj način analiziramo prošlost, ima uopšte ikakvog smisla pričati o prošlosti.
Ja verujem da su u oblasti informisanja i medijske sfere, uopšte u Srbiji, velike greške napravljene i tu moram da kažem, da istaknem, jer odmah posle 5. oktobra, da se nisu postavile stvari tako da se medijska sfera doživi kao ona presudna za dalju gradnju demokratskog i građanskog društva, da se to ostavljalo za kasnije, da je upravo nova vlast koristila na određeni način medije u kojima je država bila presudni vlasnik, da ih je koristila na način kako se prethodno borila. Iako je 2002. godine donet Zakon o radiodifuziji i koji je konstatovao postojanje RRA kao nezavisnog regulatornog tela, u praksi, on je dosta kasnije preuzeo svoj posao i tu se stvorio taj neki prostor za upliv tabloida sa kojima danas imamo toliko problema i koji su, moramo priznati, u velikoj meri usložili probleme sa kojima se naše društvo nosi i banalizovali našu stvarnost.
Umesto da tada ozbiljni seriozni mediji preuzimaju priču kritičku, profesionalnu, nezavisnu o najvažnijim društvenim pitanjima, taj posao su preuzeli tabloidi i to je put koji eksponencijalno sve vreme se povećava. Pritisak tabloida sve više raste.
Mislim da je rešenje ovakve situacije zapravo donošenje ovakvih zakona, koji nisu dovoljni, ali su neophodni kao medijska fotka da bi se situacija u našoj medijskoj sferi sredila.
Takođe želim da naglasim, nije lako sprovesti ove zakone. Najviše problema i najviše pitanja koja su postavljena na javnim raspravama ovih godina i sada, jesu pitanja opstanka lokalnih medija nakon ovih promena koje zakoni donose, odnosno nakon prestajanja njihovog finansiranja od strane države. To jeste činjenica, teška ekonomska situacija i sada, ali i za te medije i njihov opstanak, ali to je jedna stvar koju mi moramo da uradimo.
Opet kažem, to je trebalo uraditi mnogo ranije i da su se poštovali zakoni, zakon iz 2003. godine, mislim na Zakon o informisanju koji je definisao rokove u kojima država mora da izađe iz medijskog vlasništva, mi se danas ne bismo bavili ovim problemima.
Ti rokovi zakona su stalno odlagani, produžavani na kraju su zaboravljani kao kategorija i zato je na ovoj Vladi sada da rešava i te probleme, da se suočava sa problemima lokalnih medija i zato ovo jesu reformski zakoni i oni jesu jako teški.
Sa druge strane, ako bi država zadržala bilo kakvu vrstu vlasništva u lokalnim medijima kroz opravdanje da ih pomaže tranzicijski i da im i dalje daje prostora, to bi bilo u suprotnosti sa osnovnim načelima svih međunarodnih organizacija i EU kojoj težimo. Nemoguće je da se na taj način usaglasimo. Tako i treba da bude, jer se na taj način izbegava pritisak vlasti na same medije, što jeste osnovna ideja.
Dalje, osim tog pitanja opstanka javnih medija, lokalnih medija, mislim da ono što ovaj zakon nije precizno definisao, a mislim da bi bilo bolje da jeste, jesu dve stvari.
Zakon o javnom informisanju je odredio gornju granicu koju lokalne samouprave i država treba da izdvajaju iz budžeta za finansiranje projekata, za koje mislim da su odlična novina u samom zakonu.
Određena je gornja granica preko koje se ne sme ići. Dubokog sam uverenja da je morao da se nađe način da se odredi donja granica ispod koje se ne može ići kada lokalne samouprave odvajaju sredstva za finansiranje, sufinansiranje određenih projekata.
Sigurna sam da je i ministar i državni sekretar o tome dovoljno razmišljao i verujem da mogu da nam daju ovde objašnjenje zbog čega to nije učinjeno, jer mislim da bi na taj način stanje za koje lokalni mediji tvrde da će im u budućnosti biti teško, zbog ovakvih odredbi, bilo bi im, zapravo, olakšano na neki način.
Druga stvar koju moram da napomenem, a tiče se Zakona o javnim servisima, od 1. januara 2016. godine prestaje se sa bilo kakvim budžetskim finansiranjem javnog servisa, uvodi se taksa, jer je dosadašnji pojam pretplate bio neadekvatan i nije bio obavezujući, taksa je obavezna kategorija. Ko ne plaća taksu, može da bude sudski utužen.
Bitno je da, ako već građani od 1. januara 2016. god. finansiraju svoj javni servis, imaju pravo da na vrlo jednostavan način, jednim klikom na dugme imaju uvid u to na šta se taj novac troši do najsitnijih detalja.
Moja jedina primedba jeste da je to trebalo da se nađe u zakonu. Smatram da ima vremena do 2016. godine da se ovaj zakon na tu temu, da se urade dopune, jer to je ta spona koja stvara poverenje između građana i javnog servisa, koji i po definiciji i u praksi mora da zagovara građanske interese.
To je, dakle, otprilike sve što bih ja mogla kritički da kažem o ovom zakonu i još jedna stvar koja je vrlo bitna, znači, do sada su neki ljudi plaćali pretplatu, neki je nisu plaćali. Moguće je da bude doneta odluka da se prosto ta dugovanja oproste onima koji nisu plaćali. Ja mislim da sa tom praksom da bolje prolaze oni koji ne plaćaju nego koji uredno plaćaju svoje obaveze prema državi mora da se prekine i mislim da je i ovaj zakon prilika za to.
Verujem da je moguće da se od 1. januara 2016. godine kada bude stupio na snagu zakon o plaćanju takse pronađe neki modalitet da se ljudima koji su zaista uredno plaćali svoje obaveze prema Javnom servisu i do sada daju neke beneficije, olakšice kako bi se prosto motivisali ljudi koji su uredne platiše prema državi, uredno plaćaju sve što država propisuje, da oni prosto ne budu na kraju krajeva uvek neko ko je na gubitku i neko ko je na neki način kažnjen.
Još jednom, pozdravljam donošenje ovih zakona. Mislim da su zaista u dugu onoga, ne samo što Evropa traži od nas, nego što je dobro i za novinarsku profesiju i za javnost i još jednom podvlačim da ćemo kao deo većine, a poslanici SDPS za njih glasati kada za to dođe dan. Hvala.