Gospodine Guduriću, imamo 10 sati za raspravu. Niste dobili pravo na repliku. Povreda Poslovnika i kažite mi koji član.

Kažite mi koji član. Ja ću vam objasniti. Koji član?

Ne, ne morate da mi objašnjavate. Samo se pozovite na član.

Pozovite se na član.

Gospodine Guduriću, član 97. je pravo na repliku. Niste dobili pravo na repliku. Molim da napustite govornicu.
Da li žele da uzmu učešće u raspravi narodni poslanici koji su izdvojili mišljenje na sednicama Odbora? To su narodni poslanik Slobodan Adžić. Nije prisutan. Narodni poslanik Zoran Ćirković? Da li želite da učestvujete u raspravi?

Imali ste pravo i ovaj put da govorite, no dobro.
Prelazimo na raspravu šefova poslaničkih grupa. Prvi se za reč prijavio narodni poslanik Žarko Obradović, predsednik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Krasić. Replika na izlaganje premijera.

Reč ima predsednik Vlade, gospodin Zoran Živković. Izvolite.

Za reč se javio ministar za privredu i privatizaciju, gospodin Aleksandar Vlahović.

Replika, narodni poslanik Zoran Mićović, na izlaganje narodnog poslanika Žarka Obradovića, spomenut je po imenu.

Za reč se javila narodna poslanika Gordana Pop-Lazić, predstavnica predlagača. Posle predlagača, predlagač ima prvenstvo, pa onda replika narodnog poslanika Žarka Obradovića.

Gospođo predsedavajuća, koristim pravo replike na izlaganje narodne poslanice Gordane Pop-Lazić, a u vezi uvođenja vanrednog stanja. Da, tačno je da sam uvela vanredno stanje i mislim da je to bilo jedino moguće i jedino ispravno rešenje u situaciji kada je u jednoj zemlji ubijen premijer. Svakako mnogo bolje nego predlog da se pravi koncentraciona vlada, sa vama i sa socijalistima. To je prvo. Drugo, Ustavni sud nije osporio takvu odluku nikada.
Dalje, to vanredno stanje, vi kažete da po Ustavu, i u pravu ste, može biti uvedeno na delu teritorije Srbije. To je tačno. Ono nije bilo uvedeno na Kosovu, ili vi možda mislite da Kosovo nije deo Srbije. Treće, ta odluka je bila pozdravljena od cele Evrope, jer da vas podsetim gospodo, 3. aprila, u toku trajanja vanrednog stanja, primljeni smo u Savet Evrope.

 Poštovana predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, red je, naravno, da odgovorim na neke vaše tvrdnje. Tvrdite da sam kršila Ustav, zakon i Poslovnik. Nije tačno, jer kršenje Ustava i zakona ne ocenjujete ni vi, ni ja, ni političke stranke, ni vaši lideri, ni mediji, već Ustavni sud. A, da li je Ustavni sud ikada utvrdio da sam prekršila zakon ili Ustav? Ne, čak suprotno, jasno je potvrdio da sam postupala u skladu sa Ustavom i zakonom i kada je u pitanju uvođenje vanrednog stanja, i kada je u pitanju raspisivanje predsedničkih izbora. To vrlo dobro znate i vi koji tražite moje razrešenje.
Zato nijednom tokom ove rasprave niste naveli koji sam zakon konkretno prekršila ili kada nisam poštovala Ustav. Paušalnim optužbama pokazali ste samo jedno - nepozavanje prava i nepoštovanje institucija, u ovom slučaju, Ustavnog suda. Tvrdite da sam kršila Poslovnik. Čitate zapisnike sa sednica puna četiri dana, misleći da time dokazujete svoje tvrdnje. U stvari, uverili ste me još više da sam potpuno ispravno i u skladu sa Poslovnikom postupala.
Vi se žalite na Poslovnik koji nisam usvojila ja, već Skupština. Time pokazujete, ponovo, nepoznavanje Poslovnika i nepoštovanje insititucije Narodne skupštine. Vama je Poslovnik strog, jer niste uspeli da od ove skupštine napravite ruševinu, u kakvu ste za 10 godina sopstvene vlasti pretvorili državu.
Posao predsednika Skupštine je da Poslovnik primenjuje. To sam ja i činila. Ako dobijem vaše poverenje, primenjivaću ga kao i do sada: dosledno i bez kompromisa. Na to me obavezuje i Poslovnik, ali i dužnost prema građanima koji, bez obzira za koju su političku stranku glasali, nikome, pa ni vama nisu dali mandat za politiku destrukcije.
Da li sam ja ukinula TV prenose iz Skupštine? (Glasovi iz sale: Jesi.) Moram da vas podsetim, kada to sami... (dobacivanje iz sale). Molim vas da poštujete Poslovnik i da ne dobacujete govorniku. Ja vama nisam dobacivala, pažljivo sam vas slušala. Dozvolite da vam dam odgovor na vašu tvrdnju da sam ja ukinula TV prenos iz Skupštine. Prvo, moram da vas podsetim, kada to već sami namerno prećutkujete, da je ovaj parlament usvojio Zakon o radiodifuziji, koji je ukinuo mogućnost uticaja na programske odluke RTS-a. Tako ste pokazali nepoznavanje zakona koje je ova skupština usvojila i nepoštovanje institucija, u ovom slučaju, nezavisni medijskih institucija. Ali, želim da verujem da se i vi radujete što je prošlo vreme u kome političari diriguju medijima.
Ipak, učinila sam sve da prenosa bude. Nekoliko puta sam se obraćala medijima i pozivala ih da razmotre tu mogućnost. Zbog toga su mi neke domaće i strane medijske organizacije zamerile. Ali, kao što vidite, prenosa ima. Nadam se da će ovaj problem biti trajno rešen osnivanjem parlamentarnog kanala. Pomenula bih, u vezi sa ovim, još i to da u Skupštini postoji direktan prenos putem interneta.
Trudila sam se da ovu skupštinu reformišem i ozdravim iznutra, da ona postane ozbiljna i moderna institucija, da radi kvalitetno, brzo i efikasno. Uspeli smo da za ovo vreme razmotrimo 430 predloga akata i usvojimo čak 128 zakona, od januara 2001. godine. Skupština je radila, praktično, svakog dana u plenumima i kroz odbore koji su održali više od 600 sednica. Razmotreno je preko 8.500 amandmana. To je bio ubitačan tempo, naravno, za nas poslanike koji su prisustvovali redovno sednicama i glasanjima. Među njima sam i ja, nemam nijedan izostanak. Tehnička opremljenost je, takođe, znatno poboljšana. Danas imamo i "bežični internet", skupštinski "sajt" i modernu biblioteku, tako da parlament više nije u tehnološkom kamenom dobu. Više od 70 puta sam se sastala sa diplomatama i gostima iz inostranstva, upravo da bih predstavila ono što smo zajedno uradili i da bih obezbedila novu pomoć za ovu instituciju. Otvorili smo Skupštinu i za javnost i za 80 mladih studenata koji već dve godine pomažu u radu vama, narodnim poslanicima.
Što se tiče glasanja o izboru guvernera, to sam već objasnila nekoliko puta. Naravno i vi znate da predsednik Skupštine ne može u svakom trenutku da kontroliše šta rade svi poslanici i najmanje to može u trenutku samog glasanja. Opozicija je ta koja ima pravo, ali i obavezu da kontroliše skupštinsku većinu. Tako je bar u normalnim parlamentarnim sistemima. Zašto opozicija ili bar neki njeni predstavnici nisu bili prisutni na sednici i kontrolisali tok glasanja? Zašto ni posle toga nije iskoristila mogućnosti predviđene Poslovnikom, na koje im je, po mojoj inicijativi, ukazao Ustavni sud? Od mene je traženo da poništim glasanje o izboru guvernera Narodne banke. Naravno, ni po jednom propisu i paragrafu, predsednik Skupštine nema to ovlašćenje. Dakle, šta? Još jednom nepoznavanje Poslovnika, samo sa jednim ciljem, sa ciljem destrukcije Skupštine.
Osećam se jednako odgovornom kao i moj prethodnik, bivši predsednik Skupštine, kada je 5. decembra 2001. godine konstatovao prestanak mandata koji su danas sporni. Naravno, kažem da nije mogao imati veću odgovornost, jer je morao tada poštovati odluku Administrativnog odbora i Republičke izborne komisije. (Dobacivanje iz sale.) Pričam o prestanku mandata za Karaičića, za Bajčetića. To ste vi konstatovali 5. decembra 2001. godine.
Šta ste i kako ste vi radili, ukazala sam i tokom rasprave. Ipak, najviše o tome je rekla sama rasprava i argumenti koje ste izneli: destrukcija, neučestvovanje u radu, nekonstruktivnost, neodgovornost prema sopstvenim glasačima. Zato se ovom prilikom neću na tome zadržavati, osim na jednoj stvari koju su neki od vas stidljivo, ali ipak više puta ponovili. Citiram vas: "Ovo je politička inicijativa. Legitiman je zahtev opozicije za nečijom smenom iz čisto političkih razloga. Tražimo smenu predsednika Skupštine zbog politike koju je vodila". Zadržaću se kratko na ovom argumentu, jer se oko toga potpuno slažemo.
Naime, sprovodili smo reforme brzinom kojom jedino možemo da uskočimo u poslednji vagon voza koji ide ka Evropi. Podsećam da je zbog toga stradao premijer Đinđić. Da li smo "mi" odgovorni što je taj pokušaj da se nadoknadi propušteno tako skupo plaćen ili "oni" za koje su Rade Marković i Nebojša Pavković bili faktori stabilnosti države posle 5. oktobra, "oni" koji su bili protiv politike diskontinuiteta, zalažući se i dalje za Miloševićev Ustav, za koncentracionu vladu? Da mi nismo izručili Miloševića, građani Srbije bi sada grcali pod sankcijama. A, ko je bio protiv izručenja? Oni kojima je stalo do političkog rejtinga, a ne do građana. Ko se boji prošlosti? Oni koji su glasali protiv Zakona o lustraciji. Oko mnogo toga se mi politički razlikujemo.
Ipak, nadala sam se da će biti svesti kod svih demokratskih snaga da nam je potreban politički konsenzus oko stvari od kojih zavisi bolji život građana, da važni ciljevi koji stoje pred Srbijom moraju biti van dnevne politike. Zbog poslova koji nas čekaju u sledećih nekoliko meseci, izbori nisu potrebni, jer će nas usporiti. Ali, nažalost, tog političkog konsenzusa nema.
Zato moramo na izbore. Oni treba da doprinesu stabilnosti države. To je prioritet današnje Srbije i zbog Kosmeta i zbog zajednice sa Crnom Gorom i zbog političkih i ekonomskih reformi i zbog nade građana u bolji život. Ti izbori moraju da daju nadu, nikako ne nove podele. To zavisi od načina njihovog raspisivanja, ali i od učesnika na izborima. Zato su bitni predsednički izbori i pobeda gospodina Mićunovića, jer upravo je on svestan da je bitan konsenzus demokratskih snaga u Srbiji oko zajedničkog puta i spreman je da gradi i dostigne to saglasje. Njegova pobeda biće jasan signal svima da u Srbiji postoji svest kod većine kuda Srbija treba da ide i da strankama nije najvažniji njihov rezultat, već pobeda proevropskih snaga i nastavak reformi. Reformi, koje nisu same sebi cilj, već je to izgradnja društva pravde i sigurnosti.
Pošto izaberemo predsednika, ostavimo građanima da na parlamentarnim izborima odluče o tome koja će politička opcija dobiti više, a koja manje odgovornosti za realizaciju tog zadatka koji više neće biti predmet dnevne politike. Naravno, gospodo, uz punu svest da ni ta buduća vlada ne može biti voljena, jer mnogo teških odluka još mora biti doneto. Želim da parafraziram gospodina Mićunovića - tranzicija je najveća nepravda za jedno društvo ali se bez nje ne može ići napred.
Dame i gospodo narodni poslanici, pripadam političkoj opciji koja je do sada pokazala da joj je ideja mnogo važnija nego politički rejting, kojoj je važniji javni interes nego pojedinačni.
Za mene politika nije profitabilna delatnost, nego borba za ideale i za demokratsku Srbiju. O tome, valjda, svedoči činjenica da sam se devedesetih godina učlanila u Građanski savez Srbije u Užicu, koja je vodila jednu antiratnu politiku i politiku za poštovanje ljudskih prava u vreme za koje znamo šta se sve dešavalo i kakva se politika vodila tu, pored Drine.
Pripadam političkoj stranci koja ne priča građanima ono što žele da čuju, već ono što moraju da čuju. Zato će se naše dve politike svakako sudariti na izborima i tada će građani birati između nas, koji smo donosili odluke, i vas posmatrača koji ste bežali od odgovornosti. Ona politika koja dobije poverenje birača, presudno će uticati na budućnost naše zemlje u ovim prelomnim trenucima, kada pokušavamo da nadoknadimo kašnjenje od 10 godina za svojim susedima. Kada pokušavamo da Srbiju iz doba neodgovornosti promenimo u zemlju odgovornih ljudi i vlasti, ali da se vratimo na početak i da vidimo koja od te dve politike ima većinu ovde, u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala gospodo. (Aplauz.)

Obraćam se vama koji ste na crveno-crnoj strani Srbije. Ja znam da vi postojite, ali ste manjina u Srbiji, i takvi postoje i u drugim evropskim državama, ali ono što nas razlikuje od njih jeste da su oni u davnoj prošlosti bili blizu vlasti ili u vlasti. Kod nas je obrnut slučaj.
Politika koju vi zastupate, i dok ste bili na vlasti, a koju ste pokušavali da sprovedete i ovde u parlamentu, ima samo jedno ime i to je - destrukcija. Ništa drugo vi ne znate da radite nego to. To su nam vaši ideolozi destrukcije, koji su danas razasuti od Kazahstana do Haga, dobro pokazali, jer su nas ostavili u ruševinama, u patnji, u bolu, jer je stotine hiljada ljudi ostalo bez domova u Hrvatskoj i u Bosni, na Kosovu, jer su mnogi izgubili živote. To je vaša politika, politika destrukcije. Jedino čega se plašite jesu kazne. Pa, ovde su vas stizale kazne za destrukciju koju ste vršili u parlamentu, a vaše šefove koji su sačuvali živote, pokrali narodne pare, kazna će stići kad-tad, gospodo.
I o vašoj politici mogu da kažem još samo jedno. Slika vaše politike jeste naša zemlja kako je izgledala posle NATO bombardovanja. Nažalost, sve te ruševine, stotine i stotine objekata, ni jedan jedini nije napravljen za vreme vaše vlasti. Sve su to objekti koji su napravljeni ili za vreme kralja ili za vreme Tita. I to govori da ste imali samo jednu politiku, politiku destrukcije.
Zato vas se ne plašim. Ja se vas stidim i vaš sud me uopšte ovde mnogo ne interesuje, jer ja znam šta ste vi radili.

Gospodo iz Demokratske stranke Srbije, najblaže rečeno, duboko ste me razočarali. Vidim da vam uopšte nije lako, i to ne samo zato što ste iznosili samo i isključivo neistine i zato što ne razlučujete šta je odgovornost pojedinca, a šta je nadležnost institucije, nego mnogo više zbog toga što je suština u tome da vi izgleda, gospodo, niste obavešteni da oni sa kojima danas pravite većinu nisu više na vlasti. Nemate čega da se plašite. Ako ste tu politiku nezameranja vodili pre 2000. godine, sada oni više nisu na vlasti i vi nemate čega da se plašite.
Sada ću vam pokazati i dokazati kako ste se to plašili. Moj prethodnik, a vaš predstavnik, dok je bio predsedavajući napravio je od parlamenta tako da on izgleda kao da je opozicija dobila vlast, a mi kao da smo izgubili. Velikodušno je dozvoljavao da nas ovde vređaju, maltretiraju i ponižavaju, idući im tako naruku. To je prva stvar.
Dalje, izabrali ste politiku neučestvovanja u kvorumu kada je to interes stotine hiljada građana, ali je zato vaš predstavnik tu kada treba sačuvati imunitet Milovanu Bojiću, možda i pare. Gotovo dve godine vas odavde gledam kako šurujete i domunđavate se sa crveno-crnima. Ostali ste bez politike. Uzimate njihovu politiku. Je lÄ vi mislite, ako im uzmete politiku da tako uzimate i birače? Je lÄ zato vaš predsednik Koštunica nije imao vremena ovde da dođe da brani Ustavnu povelju, nije mogao da se dogovara sa premijerom oko Ustava, ali je imao vremena da obavlja konsultacije sa Slobodanom Miloševićem? Je lÄ ste zato bili protiv njegove isporuke u Hag? Je li pojam vašeg legalizma, na koji se pozivate, Ustav koji je opet Miloševićev ustav? Je lÄ vas fascinira u Miloševićevom ustavu to što su mala ograničenja vlasti ili zato što ste društvena svojina? Zašto niste glasali za lustraciju? Je li veća greška da neki ministar ostane tri meseca duže na vlasti ili to što ste ostavili Rada Markovića posle 5. oktobra tri meseca duže? Isteklo mi je vreme, nastaviću sutra. Poštujem Poslovnik.