Poštovana kandidatkinjo za mandatara, poštovani kandidati za ministre, uvažene kolege, vreme koje mogu da posvetim ovome je dosta kratko, tako da ću ja samo onaj deo u koji se razumem, a to je deo obrazovanja.

Pre oko godinu dana imali smo uveravanje da će obrazovanje da bude popravljeno, da bude perjanica svega ovoga. Godinu dana kasnije sad u jednom sjajnom ekspozeu koji smo čuli od gospođe Brnabić, čuli smo da je obrazovanje izuzetno važno. Ono što mi je jako žao, to je, mogu da vas razuverim da sve ove poteze koje je Ministarstvo prosvete napravilo u proteklih godinu dana ne vode u tom pravcu.

Jedna od stvari koja je tačna, to je ovaj nacrt krovnog zakona u kome jasno stoji jedna od stvari – da je dualno obrazovanje deo srednjeg usmerenog obrazovanja, i ni na koji način ne vredi uvoditi nove, kako da kažem, termine za nešto što nikad nije bilo i neće biti deo univerzitetskog obrazovanja.

Usmereno obrazovanje je jedan jako veliki hendikep i ne ide u pravcu onoga što je predvidela Strategija razvoja obrazovanja Srbije do 2020. godine.

Nažalost, mogu da kažem da ste danas spomenuli i Nacionalni prosvetni savet opet u lošem kontekstu, da je ono sprečilo da se uvede predmet informatika prošle godine. Prava istina je da je Nacionalni prosvetni savet, u želji da popravi stvar, odložio to za godinu dana dok se ne ispune uslovi. Dakle, dozvola je data ove godine. Čak ni ove godine nisu uslovi ispunjeni. Ove godine pre jedno dva meseca Nacionalni prosvetni savet je doneo odluku na osnovu uveravanja da će opremljenost škola biti dovoljno dobra da bi se takav jedan nastavni plan uopšte mogao sprovesti.

Nažalost, ni to nije bilo dovoljno da se Nacionalni prosvetni savet ne stavi u loš kontekst. Ja mislim da je to jedna od jako važnih ustanova u Srbiji.

U svakom slučaju, sve ove zakonske stvari koje smo do sada u najavi dobili bojim se da nisu u dobrom pravcu i da će biti sve gore i gore ovako kako se to razvija. Hvala vam najlepše.

Hvala vam najlepše.

Ja sam samo hteo da kažem da je član 106. tačka 1. opet o suštini dnevnog reda, trebalo je da pričamo o amandmanima. Ima puno toga što ne valja u Zakonu o visokom obrazovanju, mogli bismo o tome satima da govorimo, ali ako smo sada rešili da razgovaramo o tački dnevnog reda, onda bih voleo da se toga držimo. Hvala vam najlepše.

U pravu ste.
Dakle, prosto intervencija da vi kao predsedavajući treba da kanališete na osnovu Pravilnika oko koga jako puno dobijamo packi, da se ne držimo toga.
Dakle, jedna od stvari u okviru Pravilnika, ako me…

Hvala najlepše.
Ja sam u stvari samo hteo ovim amandmanom da podvučem da ako hoćemo da rešimo problem, da bi trebalo, kao što sam govorio i prekjuče, da neke određene mehanizme uradimo kao što je broj studenata koji su obuhvaćeni, razne faze do kojih su oni stigli, tako da, ja sam prosto karikaturalno, ako ne nameravamo da prihvatimo ove dodatne uslove o kojima govore još neki naši amandmani, hajde odmah da ih produžimo do 2025-2026. godine, pošto i ovako ćemo za dve godine ponovo na isti način da razgovaramo kad nemamo pravih elemenata. Dakle, to je suština mog amandmana. Hvala.

Ja zaista mislim da je ovo ispod svakog nivoa dostojanstva bilo čega. Ja se jako trudim da zbog studenata, zbog Srbije itd, dam neki doprinos. Mislim da sam dovoljno rečito govorio kada sam govorio da ne može na dve godine da se nešto produžuje, pa još na dve, pa još na dve, a da nikada nismo u stvari videli zašto smo prvi put produžili na dve. Dakle, ovo je ispod nivoa. Ja neću odgovarati. Ovo je sramotno. Hvala vam.

Drago mi je da je predsednik počeo prvom rečenicom kojom sam ja hteo da počnem. Nećete verovati, ovaj amandman ide pod mojim imenom. Kako mislite da se nisam prepoznao? To je jedno od interesantnih stvari, ako ste već hteli nešto da naučite.
Kada već govorite, a to ne treba raditi, potpuno sa stane, ja za sebe lično mogu da kažem neprimereno je, sramota me ovo što govorim, ja sam diplomirao sa 21,5 godinom, za tri i po godine od kad sam počeo studije ja sam doktorirao kao jedan od jako retkih Jugoslovena koji je doktorirao pre nego što je otišao u vojsku, sa 26. Ja sam ponosan na to. Nemojte, za ime Boga, da o tome pričamo. Ovo je ružno i što sam ja rekao, ali nemojte blatiti sve čega se uhvatite, molim vas nemojte blatiti, stvarno je sramota.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, možda nije baš pravi trenutak u ovakvoj atmosferi da govorim, a da se trudim da budem koristan i Srbiji i ovoj Skupštini i Ministarstvu i svima. Ja bih najpre hteo da kažem da je koleginica Bićanin pomenula Strategiju obrazovanja kojom su rukovodili Vlasta Matejić i Ivan Ivić, u koju se zaklinjemo već dugo vremena. Tamo je u diskusiji istakla da je tamo napisano da 38% visokoobrazovanih treba da bude do neke tamo godine.
Moram istine radi, pošto ovo sluša Srbija, da kažem da u Strategiji ne piše od ukupne populacije, nego ukoliko se Strategija bude sprovodila, onda će u nekom određenom trenutku neke određene godine 38% građana Srbije u uzrastu od 30. do 34. godine, dakle, u tom uskom uzrastu imati neki određeni procenat, konkretno 38%.
Jako je velika razlika, zato što cela ideja strategije je da se prati ta kohorta, odnosno da budu oni koji su obuhvaćeni strategijom kroz školovanje, da oni budu iškolovani do nivoa univerziteta. Dakle, ovo je jedan opšti podatak, važan, ali da nema iluzije da nam se niko ne smeje kad kažemo – biće 38% građana Srbije sa visokim obrazovanjem. To je mimo ove moje poslaničke grupe, ali je jako važno da se kaže istine radi.
Da pređem konkretno na temu. Tema je promenjen rok koji je dat zakonom koji je prvi put nastao 2005. godine. Postavlja se pitanje – zašto je promenjen rok? Mogu da razumem, verujte mi, drage kolege, mogu da razumem da je neka od ovih diskusija bila 2012. godine ili čak i 2008. godine, u prvom trenutku da su se neke kolege prosto ne baš konkretno dobro opredelile, pa sad hoće nešto da promene.
Međutim, kada je počelo to, 2012. godine, ja mislim da su napravljene neke kardinalne greške koje mi sada ispravljamo. Ako ste zaista vi poslanici, ako je među vama bilo onih koji su glasali 2012. godine, doneli takve odredbe, ja mislim da to nije bilo nešto što je trebalo da pomogne studentima. To je bilo da otaljamo posao, pa da produžimo rok, pa nek oni vide šta će i kako će. Da je bilo iskrene želje da se pomogne studentima, prvo što bi trebalo na takvom jednom zasedanju pre četiri godine da bude rečeno, to je – radi se o tom i tom broju studenata, precizno.
Zatim, kada je 2014. godine ponovo to došlo na dnevni red, trebalo je da bude od onog broja studenata, nek je to 2000, nek je to 1200, nek je to bilo koji broj, taj i taj procenat studenata je krenuo u proces. Dakle, to je ono što fali ovome svemu. Da bi sada 2016. godine ponovo potpuno bez ikakvih podataka, kako da kažem, poverili na „majke mi“ i „časnu reč“ nekome da produžuje rok i da prosto bude, možda ćemo i 2018. iste ovakve stavove imati i morati da radimo, zato što niko nije uradio dobro posao 2012, 2014. godine, pa evo sad mi radimo pogrešan posao 2016.
Jako bi me interesovalo da li je i u stenogramima sa sednice iz 2012. godine ili 2014. godine, da li je pisalo da je ovo poslednji put? Pošto, danas smo to čuli - e, ovo će stvarno da bude poslednji put.
Ono što Srbiji fali, to je jako veliki problem, to je osećaj svakog od nas da kada se donese neka odluka ili neki zakon, da onda bude izvesnost da će to tako i da bude. Ja kao dugogodišnji čovek sa univerziteta, 43 godine sam radio, imao sam prilike da mi studenti kažu kad im unapred najavim nešto – pa, mi nismo verovali da ste vi ozbiljni. To je način kako funkcioniše Srbija.
Dakle, da je bilo želje da se stvarno reši ovaj problem, već počev od 2012. godine trebalo je to uslovljavati, ono što ne radimo evo ni danas, da se kaže fakultetima, već zavisno od toga sa kog fakulteta dolaze ti studenti. Ja sam bio na jednom malom fakultetu, dakle, na Hemijskom fakultetu, i za njega mogu da kažem da smo se jako trudili da bude efikasan i dobar, ali jedan određen broj studenata je verovatno doveden u priliku da veruje u nešto što ne može da ostvari i bojim se da je jedan od velikih problema u ovom trenutku upravo to da ti studenti i dalje veruju čak i ako do 2016, odnosno 2018. godine ne budu završili, produžićemo mi to do 2020. godine, pošto i ovako odlučujemo iz malog mozga, bez ikakvih elemenata, bez ikakve procene. Dakle, to je prva stvar koju sam hteo da kažem i za koju verujem da je važna.
Nastavak, da smo hteli da pomognemo tim studentima, mi na univerzitetu, trebalo je da kažemo, na tim fakultetima gde je to veliki problem, trebalo je da kažemo – dajte, kolege, pa još jednom ćemo vas uzeti u sistem obrazovanja na ta dva predmeta. Danas smo čuli da je neki veliki problem na Geografskom fakultetu. Ako je Geografski fakultet taj koji ima taj problem, trebalo je da se taj problem rešava tamo, ali da se tačno kaže koji je broj, ko je odgovoran i kako ćemo izaći iz toga.
Ovaj metod, gde se nešto što je oročeno do određenog dana produžuje dalje bez ikakvih novih elemenata, to je metod koji ni na koji način ne možemo da podržimo.
Sada kada smo već došli u ovo stanje nevolja je u tome da je produžetak rokova verovatno jedini način, ali moramo da razumemo da bi bilo jako dobro, uz ovu našu odluku, da bude i jedna opomena i fakultetima i studentima da je došlo vreme da se počne verovati u bajke, kao što je npr. Pepeljuga gde će se tačno u ponoć to desiti i posle toga više nema – šalili smo se, produžićemo još za sat posle ponoći. Izvinite što ovako karikiram, ali to je jedna od tužnih stvari oko naše situacije.
Druga stvar koja isto tako ima veze sa predlogom današnjeg zakona je stvar oko bodova, oko 48 bodova i cele te situacije. Tu je tek karikatura od onoga što je Srbija napravila sa svojom Bolonjom. Ono što u Srbiji nazivamo Bolonjom nema veze ni sa kakvim logičnim postavkama koje je Bolonja tražila. Moram da kažem, jako je malo fakulteta koji su nešto od toga probali da urade. Veliki je problem u tome što smo mi probali Bolonju da uguramo u stare kalupe. Mene su na fakultetu, kada smo probali da uvedemo Bolonju, pitali oni službenici dole – a koji mi pečat da udarimo u indeks? To je bio glavni problem Bolonje i zato na mnogim fakultetima se i danas priča o tome. Nekih 60 fiktivnih bodova treba da se pretoči u ne znam ni ja šta da bi se upisala prva godina. Godina po Bolonji više nema, ni jedna godina, postoji samo školska godina 2015/2016, 2016/2017. i u tom trenutku svaki student bira neke određene oblasti, predavanja, vežbe iz određenih predmeta i studira to. Dakle, jedna jako važna promena, i to je važno da se u Srbiji čuje.
Zato koristim ovu priliku da kažem da je ovo po čemu mi sada radimo karikatura. Znam i zašto je došlo do te karikature. Ono što je ogromna opasnost, još i to da dodam, to je da smo povezali studiranje sa finansiranjem, i to godina za godinu. To su fakulteti nametnuli. Trebao je svaki student da ima svoj itinerer, i to bi bilo mnogo jeftinije za Srbiju.
Ne bih više govorio. Mi smo mnogo mala poslanička grupa i trošim vreme, pokušavam da pokažem da smo vrlo solidarni, vrlo konstruktivni, ali ovo je način na koji ne treba raditi. Hvala.