Poštovani gospodine predsedniče Republike, predsedniče parlamenta, naravno, i ovoga puta ću izraziti svoje uverenje da je veoma dobro što je zakazana ovakva sednica, zato što postoje teme oko kojih možemo i potrebno je da se razilazimo, odnosno razlikujemo, ali da isto tako, bez obzira što smo u različitim političkim strankama, oko ove teme ne bi trebalo da postoje razmimoilaženja koja mogu dovesti do takve situacije da to bude slabost za našu državu. U tom pogledu se zahvaljujem i predsedniku Republike na ovoj inicijativi za zakazivanje ovakve sednice.
Rekao sam već da sam u ovoj sali od 1992. godine. Možete misliti koliko je sednica bilo na ovu temu i koliko je bilo rezolucija i deklaracija. U tom smislu, naravno da ću početi od toga da je Kosovo i Metohija centralna srpska tema vekovima, ali isto tako ne možemo svi zajedno da ne primetimo da ono u našoj istoriji više nije bilo naše nego što je bilo naše. Više ga nismo imali nego što smo ga imali, od 1459. do 1912. godine, 453 godine, ali ga nismo izgubili. Bez obzira što ga nismo imali, nismo gubili tu temu i zato je ona prisutna u svakom segmentu i slažem se sa tim da čak i kada smo 1912. godine oslobodili, odnosno pripojili te teritorije, da smo nazvali te ljude oslobodiocima, odnosno kosovskim osvetnicima.
Isto tako, moram da kažem da bi bilo prilično… To će se uvek ponavljati. Ako bismo sada krenuli u prošlost, znate dokle ćemo doći? Pa, doći ćemo do Kosovske bitke i pitanja da li je trebalo suprotstaviti se Muratu 1389. godine ili ga pustiti da ide na Beč i Peštu zato što su oni koje smo mi branili tada svojim kosovskim zavetom na kraju priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Ako već pričamo o tome.
Bilo je drugih naroda koji su pustili Turke. Nisam video da su lošije prošli od naših, ali još jednom ponavljam, to je hipotetičko pitanje. Mogu i da postavim pitanje zašto mi slavimo dve velike seobe Srba sa Kosova. Svako od vas, siguran sam, ima u svojoj memoriji Čarnojeviće, patrijarha, oba patrijarha.
Više od 100 hiljada Srba u 17. i 18. veku je otišlo sa Kosova i Metohije u Ugarsku, odnosno preko reke i zatvorena Pećka patrijaršija, ukinuta 1766. godine.
Tako da, kada govorimo o šteti koju ste spominjali da je nastala 1999. godine, znate, veoma je lako govoriti o tome. Za 453 godine, albanizacija i islamizacija, etničko čišćenje i promena demografije je učinila svoje.
(Milovan Drecun: I arnautizacija.)
Nemoj da mi oduzimaš vreme, Drecun, molim te, ali se slažem sa tobom, apsolutno. Ali, to što nas danas ima manje nikome ne daje pravo na secesiju i to je tačno. Zašto? Kako bi bilo kada bi u svetu, kad god neki narod postane negde manjina na delu gde žive nacionalne manjine, taj deo teritorije imao pravo na svoju državu? Znaju oni na zapadu da je to nemoguće. Znaju oni da to ne može i zato su ovo i nazvali takozvani sui generis, odnosno poseban slučaj, misleći da se to njih neće ticati.
Ja isto moram da kažem da, pošto, još jednom ću ponoviti, ne znam, gospodin predsednik Vučić je malopre, čini mi se, više pravdajući se, rekao da nije bio toliko dugo na vlasti. Ja se, naravno, ponosim što sam toliko dugo na vlasti. Zašto? Zato što je ovde u pitanju, pa normalno, valjda se borimo da budemo deo lige šampiona, a ne da učestvujemo u lokalnim ligama. Ali, dobro, imamo i tu nešto zajedničko. Oni koji su bili opozicija 1992. godine, još su opozicija, ali dobro, ima vremena. Ali, nebitno je to danas.
Zato, bez obzira na sve ove polemičke tonove, moram da kažem da sam veoma razočaran neshvatanjem ozbiljnosti situacije oko Kosova i Metohije. Ja ne mogu da razumem da li mi shvatamo da ovo nije pitanje Kosova, ovo je pitanje Srbije i njene budućnosti.
Godine 2000. kada je pao Milošević, pričalo se o novoj politici. Pa, koja je to nova politika? Koja je to bila nova politika? Evo, sad sam, malopre je o tome i predsednik Vučić govorio, standardi pre statusa, to je bila prva faza, pa su onda to zaboravili, pa se prešlo na politiku, čini mi se da se zvalo paralelni koloseci, tako je nešto bilo, ili dvostruki. Znači, paralelno možemo da idemo i u EU i da rešavamo ili da ne rešavamo pitanje Kosova. I jedna i druga politika, odnosno parola, odnosno nije to bila paralo, to je bila politika Međunarodne zajednice prema državi, obe te politike su propale.
Isto tako, govorilo se o tome, ja stvarno ne razumem kako to neko misli da je potrebno izvršiti normalizaciju i demokratizaciju i stvoriti uslove da granice nisu bitne. Ja stvarno ne znam da li mi ovde, u kom svetu živimo, da li je neko zaista misli da je to moguće? Pa, da li neko stvarno misli da se tamo ne raspravlja o tome? Pa, zar tamo neko stvarno misli da ćete vi sa Kurtijem, Tačijem ili Haradinajem da raspravljate o tome da li će jafa keks da ide u prodaju tamo ili ovamo? Njih to ne zanima, njih zanima državna nezavisnost.
Zato ja želim da upozorim sve koji to govore da vode računa, jer time bacaju ljagu na svoju državu. Nijedna Vlada Srbije, nijedan predsednik Republike nije kriv i nije uzrok problema na Kosovu i Metohiji. Uzrok problema, pričalo se da je to diktatura, pa srušićemo Miloševića, srušićemo ovoga, srušićemo onoga, rešićemo probleme sa Albancima, samo da padne taj i taj. Problemi su u demokratiji i ljudskim pravima. Nikad nije bio taj problem, uvek je bio problem nelegalne secesije i želja Albanaca da stvore svoju nezavisnu državu.
Uostalom, gospodin Kamberi, koji sada nije tu, a žao mi je, uvek ode. Eto, mislim ima i nešto loše što smo velika poslanička grupa, druga posle SNS, pa toliko moramo da govorimo na kraju, oni svi koji govore prvi, oni odu, posle nemate s kim da polemišete. Ali, šta hoću da kažem? Kamberi kada sam ja bio predsednik Skupštine, on je izneo svoju zastavicu ovde da pokaže da, eto, pa nije on izneo zastavicu Kosova, nego Albanije. Što nije izneo zastavicu Kosova, ako govorimo o Kosovu? Ne, zato što nijedan Albanac ne govori o Kosovu. Kad govori o Kosovu, on misli o konceptu velike Albanije, i toga svi moramo da budemo svesni. I svi misle isto, a da li svi Srbi misle isto, veliko je pitanje.
Zato ja zaista mislim, gospodine predsedniče, da ponekad ovakve rasprave treba izbegavati. Znate zbog čega? Narodi bivše Jugoslavije, Hrvati i Slovenci, oni su 100 godina, pa nisu 100 godina, ali od 1918. godine pa do devedesetih godina, oni su se kleli u Jugoslaviju i ovde sedeli, pričali o bratstvu i jedinstvu, a kovali planove kako da iskoriste Jugoslaviju za svoje države. Slovenci su pričali da je Jugoslavija raka koju treba iskoristiti za svoju državu, nezavisnu.
A šta smo radili mi Srbi i šta danas radimo? Mi i danas i sve što hoćemo i što nećemo, mi ćemo da kažemo nekome, a da li ćemo to da realizujemo, nije bitno. Mislim da Srbima više ne trebaju pobede koje, kakva je to časna pobeda ako je to poraz? Potrebna nam je politika sa rezultatima.
Tako da, mislim da je, ne želim više da govorim o prošlosti, jer se sve to može na jedan ili drugi način tumačiti. Kad kažem, ne treba govoriti na ovakav način. Pitanje našeg odnosa, šta ćemo da radimo, treba da bude stvar od najvišeg stepena nacionalne bezbednosti i sigurnosti, a ne da se takmičimo ovde u izjavama koje mogu samo da nanose štetu našoj državi, a znamo da ih nećemo sprovoditi.
Još jednom ću ponoviti, oni su, samo da nađem citat poslednjih rezolucija. Pazite, 110 godina nakon našeg oslobođenja, Kosova od turske okupacije, imamo veoma tešku situaciju u kojoj je ugrožen naš vitalni nacionalni državni interes, naš teritorijalni integritet i suverenitet. Zato, bez obzira što je Kosovo jedna velika reč i velika misao za srpski narod, tema koja je vezana za srpske korene, za srpske seobe, ali i za srpske deobe, mislim da svrha današnje sednice nije raspravljanje samo o nekom tekstu rezolucije ili nekih predloga kojih je bilo mnogo, nego da li smo mi u mogućnosti da realno sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo, realnu situaciju na Kosovu i Metohiji, realnu spoljno-političku situaciju, spoljno-politički položaj Srbije i mogućnost za pravedno rešenje tog problema. Od takvog pristupa zavisiće da li ćemo mi uopšte voditi jednu realnu i održivu i ostvarivu politiku.
Kad pričamo o Rezoluciji, mi smo doneli 1999. godine Rezoluciju za koju mislim da bi svi ovde glasali, pred bombardovanje. U Rezoluciji piše da Kosovo ne može dobiti nezavisni status ili status Republike, nego autonomije po najvišim međunarodnim standardima. Ne prihvatamo ni jednu meru kojom bi se menjao teritorijalni integritet i suverenitet i pokušalo izvesti otcepljenje. Da li je ovo tekst koji biste svi potpisali? Siguran sam. Ne samo da biste potpisali, nego biste tražili amandmanima još da se zaoštri.
Da li biste prihvatili ultimatum iz Rambujea, koji je govorio o tome da treba da bude referendum na Kosovu tri godine o statusu? Pretpostavljam ne. O čemu onda pričate? Šta biste uradili drugačije i da li je uopšte moguće nešto uraditi drugačije. Pretpostavljam da jeste, ali oko svega zaista bi trebalo da shvatimo da je kriv albanski separatizam, da možemo čak da citiramo Rezoluciju kad su proglasili nezavisnost. Rekli smo da ćemo da se borimo svim sredstvima protiv toga, da primenimo sve mere u odbrani našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i dokle smo stigli?
Želim da budem jasan. Možemo da imamo dva pristupa ili je Kosovo potpuno deo Srbije, ili je potpuno nezavisno. Istina nije ni jedno ni drugo, da budemo mi iskreni, ne pričamo o ustavno-pravnom sistemu. Pričamo o realnosti, a to je da Kosovo nije u celini deo našeg suvereniteta zato što ne vršimo vlast na toj teritoriji. Isto kao što ni celo Kosovo nije u vlasti Prištine zato što oni ne vrše vlast na celoj teritoriji Kosova. Na kraju mogu zaista da kažem da je međunarodni poredak nepravedan.
Kad pričamo o genocidu, Kamberi je govorio da Vili Brant, pominjao je Vilija Branta, mislim da je to veoma neumesno. Zašto? Vili Brant je tražio oprost od Jevreja kojih je više od pet, šest miliona poginulo, odnosno ubijeno za vreme Holokausta za vreme Drugog svetskog rata. Najveći broj Jevreja, ali i naravno Slovena, Roma itd. i Poljaka zato što se to desilo na toj teritoriji, ali hoću da kažem da je neuporedivo, bez obzira što mi ne govorimo o istim stvarima. Da ne spominjem sada tu situaciju, da ne pominjemo koliko, to sam govorio prošli put ovde, da sad u Podujevu imamo 20 ili ne znam koliko 12 Srba od ne znam više stotina, u Đakovici ne znam koliko ih ima, tu je Snežana, ali ima ih možda desetak. U Prištini je živelo više desetina hiljada, ja mislim da je živelo skoro 50 hiljada 1981. godine, a sada ih ima manje od 500 u samoj Prištini, Srba, govorim o Srbima, i pitanje je da li ih i toliko ima.
Sada kad podvučete crtu, onda vidite ko je i postavite pitanje nad kim je potčinjen taj genocid? Kad se počini genocid nad nekim onda nekoga ima manje. Jevreja je stradalo pet, šest miliona. Mi sad ovde imamo više Albanaca nego što ih je bilo pre rata, a Srbi proterani, gde su Srbi?
Međunarodni poredak je nepravedan, ali to ne znači da mi ne treba da budemo deo tog poretka. Mi ne možemo da budemo van njega. Treba da budemo svesni realnosti u kojoj se nalazimo. Mi treba da branimo Kosovo, ali vodeći računa da dođemo do ostvarljivog rešenja i ostvarljive situacije, realne, da ne dovedemo sebe u još težu poziciju, izolaciju ili u samoizolaciju.
Ja moram da kažem na kraju, gospodine predsedniče, da sam zaista ponosan na sve ono što smo zajedno postigli u našoj političkoj aktivnosti svih ovih godina. Od 2012. godine Briselski sporazum je imao svoju veliku vrednost i važnost u tom momentu i u pravu ste kada ste govorili o tome.
Ja sam imao prilike i nemam dovoljno vremena, jer sam ograničen na tih 20 minuta, a ja sam navikao mnogo da pričam i neću stići da kažem to što sam hteo. Tačno je da sam gledao kod Borisa Tadića prenos iz Haga, savetodavnog mišljenja tog. Ne znam, mislim da niko nije bio iz sadašnjeg sastava, možda Borko, ali Vuk je bio u Hagu. Tadić je napravio dve varijante saopštenja. Obe te varijante je morao da baci posle saopštenja tog suda.
Ja vam kažem – to je neozbiljna država da mi tako čekamo šta će saopštiti sud u Hagu. Mislim da i danas iz svega ovoga treba da izvučemo pouke. Ne moramo mi baš sve da kažemo šta ćemo da uradimo, a naročito ne moramo da kažemo nešto što nećemo da uradimo.
Jesam bio, kada je Šutanovac govorio, kada je svojevremeno bila neka sednica, u to vreme smo bili sa DS u koaliciji, on je govorio da mi nećemo intervenisati, Boris Tadić itd. Ja sam oduvek smatrao da je to pogrešno da se kaže. Mi treba uvek da pričamo o tome da smo za mir, da treba da učinimo sve, da konflikt nama nikada ne ide u prilog, da je dosta bilo srpskih žrtava i svega toga, ali nikada ne smemo da kažemo – e, slobodno vi uradite šta god hoćete. Zato je ispravna politika koju je govorio predsednik Vučić, a to je da nećemo dozvoliti pogrom srpskog naroda.
Na kraju moram da kažem da pružamo i dalje punu podršku svim nastojanjima u borbi za to državno jedinstvo, za zaštitu nacionalnih i državnih interesa, jer samo stabilna Srbija, samo jedinstvena Srbija, a ne kao ime Palmine političke stranke, nego kao suština, jedino je jedinstvena Srbija jaka i stabilna. Zato na kraju – živela Srbija! Hvala.