Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8513">Igor Bečić</a>

Igor Bečić

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo, poštovani građani, u ime SNS podneo sam amandman da se član 15. menja i glasi: „Organizator volontiranja je u obavezi da pre početka volontiranja sa volonterom zaključi pismeni ugovor i vodi evidenciju zaključenih ugovora. Ugovor o volontiranju sa licem mlađim od 18 godina može se zaključiti samo uz pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca.“
Članom 15. Predloga ostavljena je mogućnost da se ugovor o volontiranju zaključi i usmeno, što proizilazi iz sadržaja stava 3. kojim je propisano da se pismeni ugovor obavezno zaključuje samo u određenim slučajevima. Zaključivanje usmenog ugovora nije prihvatljivo imajući u vidu, pre svega, sadržinu ugovora utvrđenu u članu 18, koji ima najmanje osam obaveznih elemenata, a po članu 27. ugovorom se reguliše i osiguranje volontera, što svakako nije moguće učiniti usmenim dogovorom, a na iole pouzdan način.
Takođe, mora se uzeti u obzir obaveza organizatora i volontera na međusobnu naknadu štete i naknadu štete trećim licima koja nastane u toku ili u vezi sa volontiranjem.
U članu 31. zakona je propisan i nadzor nad primenom zakona, koji bi se vršio na znatno otežan način u slučaju nepostojanja pismenog ugovora, jer bi bilo gotovo nemoguće kontrolisati da li je zaključen usmeni ugovor i njegovu sadržinu.
Položaj volontera je u svemu gotovo identičan položaju zaposlenih, osim prava na zaradu; ugovor o radu se obavezno zaključuje u pismenoj formi, pa to pravilo treba i za volontere primeniti.
Iz svih navedenih razloga neophodno je da ugovor o volontiranju bude zaključen u pismenoj formi, pre početka volontiranja, kao što i ugovor sa maloletnim licima mora biti zaključen samo uz saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, pre svega radi zaštite samih volontera, pravne sigurnosti i mogućnosti nadležnih organa da vrše kontrolu nad primenom zakona, posebno iz razloga što su volonteri u praksi uglavnom vrlo mlade i često maloletne osobe, čijoj se zaštiti mora posvetiti dodatna pažnja. Hvala.
U ime Poslaničke grupe SNS podneli smo amandman na član 6, gde tražimo da se u članu 6. stav 1. Predloga zakona reči „koje se ponavlja“ brišu, a da se reči „o radu ili raskine radni odnos“ zamenjuju rečima „na osnovu kojeg obavlja rad ili napušta rad“.
Propisivanje da je zlostavljanje samo ponašanje koje se ponavlja je nepravilno i neprihvatljivo i u koliziji sa drugim zakonima, jer bi to značilo da se svako jednokratno uznemiravanje i maltretiranje dopušta i da zaposleni od takvog ponašanja nisu zaštićeni. U isto vreme je nejasno pod kojim se uslovima smatra da se ponašanje ponavlja, odnosno da li je to vezano za ličnost izvršioca zlostavljanja ili je uslov da se radi o istoj vrsti zlostavljanja ili o istoj žrtvi.
Smatrajući da je svako zlostavljanje, pa i jednokratno, nedopušteno i da zaposleni moraju biti zaštićeni od takvog ponašanja predlažemo brisanje reči „koje se ponavlja“.
Zamenom reči „o radu ili raskine radni odnos“ rečima „na osnovu koje obavlja rad ili napušta rad“ zaštita se proširuje i na lica koja obavljaju rad na osnovu drugih vrsta ugovora, u smislu amandmana na član 2. Predloga. Osim toga, zaštitom se obuhvata i situacija kada je lice prinuđeno da napusti rad i bez formalnog raskidanja radnog odnosa. Predlog predviđa zaštitu samo u slučaju da lice raskine radni odnos, što po zakonu obuhvata raskid voljom radnika ili sporazumom, a u većini slučajeva radnici usled zlostavljanja napuštaju posao bez formalnog raskida, pa naknadno dobijaju otkaz zbog napuštanja posla, a taj slučaj Predlog ne obuhvata.
Smatramo da amandman treba da bude usvojen i da zaštita treba da bude proširena i na slučaj napuštanja rada bez formalnog raskida ugovora, imajući u vidu da je najčešći cilj počinioca zlostavljanja upravo da prinudi žrtvu na napuštanje posla, što ima i najteže posledice po zaposlenog, jer nakon otkaza ne može ostvariti nikakva prava po osnovu raskida ugovora i nezaposlenosti. Hvala.
U ime SNS podneo sam amandman na član 11. koji govori o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, gde tražim da se u predlogu reči „ili je morao biti svestan“ brišu.
Reči „ili je morao biti svestan“ treba brisati, jer ovakva formulacija dovodi do toga da se propisuje da zloupotreba može biti učinjena i nesvesnim nehatom, što je prema pravnoj nauci nemoguće, jer kod nesvesnog nehata ne postoji ni volja ni svest o mogućnosti nastupanja zabranjene posledice. Zloupotreba prava sa ciljem pribavljanja koristi se, prema sada važećoj pravnoj nauci, može počiniti jedino direktnim umišljajem.
Ako predlagač ne veruje podnosiocu amandmana, preporučujem mu da pročita bilo koji udžbenik opšteg dela krivičnog ili prekršajnog prava o nehatu kao obliku odgovornosti.
Takođe preporučujemo malo veće angažovanje pravnika da se ne bi ovakve stručne greške dešavale ubuduće. Sudeći prema broju grubih stručnih grešaka u predlozima svih zakona, izgleda da u ministarstvima ima previše onih koji ne rade svoj posao na adekvatan način.
U slučaju da amandman ne bude prihvaćen, potrebno je obavestiti sve pravne fakultete da izvrše odgovarajuće izmene u nastavnim programima i udžbenicima.
Ne može se očekivati da se mobing ne pojavljuje, recimo, u vrbaškoj opštini kod privatizovanih preduzeća kada vidimo da država samim svojim činjenjem u jednom trenutku i u Remontnom zavodu Čačak na isti način daje pokazatelj privatnicima kako da vrše mobing nad svojim radnicima i otpuštaju radnike. Hvala.
Gospođo predsednice, javljam se po članu 104. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospođo predsednice, vama je očigledno bilo važnije da ugostite princa i princezu na ručku, nego da zaštite dostojanstvo jednog narodnog poslanika, jedne dame, od šikaniranja člana Vlade, ministra, čoveka koji, u svom strahu od diskusije narodnih poslanika, svaki put kada dođe u ovu salu napravi incident.
Sedeo sam pored gospođe Tabaković, razgovarao s njom kada je prišao, posle kraja prepodnevnog zasedanja, potpredsednik Vlade, gospodin Dinkić, zapovedničkim tonom joj je rekao – da sedi tu, da se ne pomera, da bude tu kada on bude govorio repliku na njeno izlaganje i to mu nije bilo dovoljno, nego uz psovke, izvinjavam se građanima, koje ću ovde ponoviti – lažete kao pas.
Na moje pitanje – zar se tako obraća jednoj dami, nastavio je da je vređa. Odlazeći joj je rekao – džukelo jedna. Videli smo tu, posebno je bilo zapanjujuće da je jedna poslanička grupa navija i inspiriše ga da i dalje vređa gospođu Tabaković.
Gospođo predsednice, vi ste dozvolili da taj isti potpredsednik Vlade vređa jednu poslaničku grupu, naziva poslanike SNS fašistima, pripadnicima jedne slične stranke. Ovde su ljudi domaćini, koji nisu navikli da njihove porodice i da jedan veliki broj članova SNS tako jedan potpredsednik Vlade naziva, gde i narodna inicijativa od milion potpisa daje za pravo SNS (Predsednik: Vreme. Završite rečenicu.) završavam, da veruje da će posle ovoga, posle izbora ovakvi ljudi otići na smetlište istorije.
Gospođo predsednice, vi zloupotrebljavate Poslovnik. Mogu da prihvatim da ne znate šta se dogodilo u sali, mada sam lično došao, obavestio vašu šeficu kabineta šta se desilo, ali bili ste prisutni kada je taj isti dotični gospodin, potpredsednik Vlade, nazivao pripadnike SNS, naše poslaničke grupe, fašistima. Mi smo ljudi domaćini koji nismo navikli da se tako obraćate.
Podneo sam amandman gde sam predložio da se član 3. menja i glasi: „U članu 5. Razdeo 3, Glava 3.5. funkcija 110 se briše“.
Neprihvatljivo je da u uslovima ekonomske krize povećavamo javnu potrošnju i ugrožavamo državnu administraciju. Kada je socijalno-ekonomska situacija u Republici Srbiji katastrofalna, kada su penzije i plate zamrznute, vidimo, u 2010. godini, kada je preko 70 hiljada preduzeća sa računom u blokadi, republički budžet umesto da stvara perspektivu za prevazilaženje i oživljavanje privrede i prevazilaženje ekonomske krize, Vlada uveća budžetsku potrošnju koju finansira iz skupih kreditnih zaduženja.
Takođe, postoji možda preko 50 državnih agencija, fondova i direktorata. Javna potrošnja je trenutno preko 45% BDP. Srbija je jedna od evropskih zemalja za najvećom državnom potrošnjom. Mere za povećanje budžetskih prihoda uključuju i povećanje PDV-a, ako se ne smanji javna potrošnja. Vidimo nedovoljnu odgovornost fiskalne politike u zadnjih osam godina.
Izvinjavam se, na 36. član.
Ali, ne na amandman gospodina Aleksića, nego po amandmanu Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Dame i gospodo, poštovani građani, u ime SNS podneli smo amandman na član 36. Predloga zakona, gde smo tražili da se član 36. briše. Sama činjenica da je Poslanička grupa Napred Srbijo podnela preko 40 amandmana i da samo u 27 amandmana traži da se pojedini članovi brišu pokazuje da je ovo jedan katastrofalan zakon.
Članom 36. Predloga se utvrđuje način ocenjivanja delova obuke koja se obavlja u sudovima i tužilaštvima, uključujući i udaljenje sa obuke korisnika zbog ocene 1 iz dela obuke.
Ove odredbe su u suprotnosti sa zakonima kojima se uređuje položaj nosilaca pravosudnih funkcija, pomoćnika i pripravnika u sudovima i tužilaštvima, koji uređuju obuku kao pravo i obavezu, ne dajući pri tome ovakva ograničenja, pa se ona ne mogu uvoditi ovim zakonom jer bi se time osporilo zakonom garantovano pravo obuke, i narušila Ustavom garantovana nezavisnost i samostalnost pravosuđa.
U isto vreme, treba imati u vidu da sva lica koja su korisnici obuke, osim pripravnika, imaju položen pravosudni ispit, koji je zakonom utvrđen kao uslov stručnosti za imenovanje na sve pravosudne funkcije, pa nije prikladno da se lica kojima svi zakoni priznaju stručnost ocenjuju nedovoljnom ocenom od strane mentora i udaljavaju sa obuke.
Zakon o uređenju sudova u članu 66. propisuje da se pripravnik koji položi pravosudni ispit sa odlikom prima u stalni radni odnos u zvanju sudijskog pomoćnika, a sporni član predloga propisuje i za takvo lice da može odlukom pojedinca dobiti nedovoljnu ocenu.
Predloženo rešenje je takođe u suprotnosti sa stavovima 40. i 42. tačka 2) Deklaracije broj 4. iz 2003. godine Konsultativnog saveta evropskih sudija o početnoj i stalnoj obuci, kojima se utvrđuje da učestvovanje u obuci ne podleže kvalifikovanom ocenjivanju, odnosno da ocena tokom obuke nije prikladna za zemlje koje izbor sudija vrše iz redova iskusnih pravnika, jer se metode objektivne ocene primenjuju pre imenovanja, kao što je to slučaj po Ustavu i zakonima Republike Srbije. I druge odredbe Deklaracije upućuju na dobrovoljnost obuke i obavezuju sudove da podstiču svoje sudije da učestvuju u obuci. U obrazloženju predloga predlagač se upravo poziva na navedenu deklaraciju, te se shodno tome mora poštovati ova preporuka iz iste deklaracije. Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, hteo sam da se javim po članu 48, ali vi ste rekli „član 4“, tako da se nisam javio, pa bih da se javim ipak po članu 48.
To je još jedan u nizu članova Predloga zakona o Pravosudnoj akademiji za koje Poslanička grupa Napred Srbijo Srpske napredne stranke predlaže da se brišu, jer članom 48. je propisano da sudijski i tužilački pomoćnici imaju mentore, koji su obavezni da završe poseban program obuke.
Odredbe ovog člana su neprihvatljive iz najmanje tri razloga. Sudijski i tužilački pomoćnici obavljaju poslove na meritornom rešavanju pravosudnih predmeta na način koji je utvrđen u skladu sa zakonom i prema uputstvima koja dobijaju od strane postupajućeg sudije, odnosno tužioca. Iz tih razloga potpuno je nedopustivo postojanje bilo kog drugog lica, da li mentora, koje na bilo koji način može da utiče na rad pomoćnika mimo postupajućeg sudije i tužioca.
U isto vreme, pomoćnik je lice koje je kvalifikovano za vršenje tog posla i taj posao obavlja profesionalno, sa punom odgovornošću i nije primereno da tokom rada ima obavezu da bude pod ovakvim nadzorom.
Uvođenje zvanja i obaveze obuke tzv. mentora ovim zakonom, čiji je predmet samo osnivanje ustanove, nije u skladu sa načelima i pravilima koja važe za donošenje zakona. Položaj sudija i tužilaca je uređen Zakonom o sudijama i Zakonom o javnom tužilaštvu, koji ne poznaju pojam mentora, te su ove odredbe u koliziji sa navedenim zakonima, posebno što utvrđuju obavezu obuke, oslobađanje od rada i posebnu naknadu za taj rad, koji se odvija u radno vreme sudija i tužilaca.
Sam naziv „mentor“ je sporan jer u srpskom jeziku ta reč ne postoji, već se radi o „strancizmu“ ili žargonu, čija upotreba nije dopuštena u pisanju ovog zakona. Reč potiče izvorno iz engleskog jezika, kada su u pitanju živi jezici, a na srpskom jeziku taj pojam se naziva „savetnik“, prema svim dostupnim rečnicima, iako ima i drugih mogućih značenja i prevoda. Stoga, ako se već uvodi ova funkcija, treba koristiti srpski naziv, a ne strani, posebno ako se može prevoditi na više načina. Hvala.
Dame i gospodo, poštovani građani, sada na dnevnom redu imamo terminološko usaglašavanje nekih zakona i sa tim u vezi Vlada nas je obavestila da će u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja navedenih predloga zakona biti prisutan i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava. Uz sve uvažavanje gospodina ministra, ipak smo očekivali da će ovde sa nama biti gospodin Đelić, ministar i potpredsednik Vlade, koji bi nam objasnio zbog čega ovi zakoni imaju prioritet ispred zakona za koje je mnogo bitnije da uđu u skupštinsku proceduru.
Ovo je, po meni, kao da ovde radniku dajemo radni kombinezon, a onda ga šaljemo na prinudni odmor, jer je industrijska proizvodnja u Srbiji dva puta manja nego 2000. godine; broj zaposlenih je manji za 300.000, a samo na poslednjim izborima imali smo obećanje o preko 500.000 radnih mesta.
Industrijska proizvodnja je manja od prošlogodišnje za 20%, a najveće smanjenje broja zaposlenih u ovom periodu imali su: tekstilna industrija za 75.000, proizvodnja motornih vozila i prikolica - 28.000, osnovnih metala - 27.000 i proizvodnja prehrambenih proizvoda takođe za 27.000.
Poražavajuća je činjenica da industrija čini svega 15% BDP-a Srbije. Već godinama nemamo šta da izvezemo; tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore poslednjih godina najviše ulažemo.
Nekadašnji industrijski giganti već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. Samo u prošloj godini, 900 velikih preduzeća, koja čine 1,03% ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71.000.000.000 dinara gubitka, tako da je oteralo celu privredu u minus od 37.000.000.000 dinara.
Od 2003. godine, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su preko 240.000.000.000 dinara; 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a dve trećine ovih preduzeća je propalo i to je veliki problem. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sada nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, onda ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna.
Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši ministri pričaju nebuloze. Ako ova vlada bude još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, što znači da neće moći da plaća svoje dugove. Ova vlada mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu, i ne samo zato što se iz godine u godinu topi osnovni kapital, već plivaju u dugovima, koji su često najveća prepreka da i ova preduzeća nađu kupce.
Zaduženja velikih preduzeća na kraju 2008. iznosila su 1.500 milijardi dinara, od toga je dvesta milijardi samo kamata. Problem nije svetska kriza, već naša kriza, i zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. U Srbiji posle 2000. godine, gde god je primenjen metod „spržene zemlje“, koji je dokusurio i industriju... Ubeđeni smo da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz, u kombinaciji sa precenjenim dinarom, doneli urušavanje industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naša preduzeća nisu mogla da budu konkurentna na tržištu.
Posrnuli giganti ne samo da su problem za ekonomiju, već su oni i socijalni problem, jer u njima je zaposleno preko 450.000 ljudi, odnosno preko 45% ukupno zaposlenih u Srbiji.
Nisu samo društvena preduzeća kamen oko vrata srpskoj privredi. Mnogo gubitaka prave i javna preduzeća, tj. državne kompanije koje, uprkos monopolu, ispostavljaju građanima najveće cene i najniži kvalitet. Najveći gubitaši su: EPS, sa manjkom većim od trista miliona evra u prošloj godini, što je 7,3% gubitka cele srpske privrede. Ako je utešno, to je četiri puta manje nego 2007. godine. Drugi najveći gubitaš, a može se slobodno reći i problem naše privrede, jesu „Železnice Srbije“, koje su svojim poslovanjem prošle godine izgubile 195.000.000 evra, i to je tri puta više nego 2007. godine. Treći je JAT, sa 88.000.000 evra. Vidimo da ima i izmenjenih završnih računa, pa NIS ide iz dobitka u gubitak za preko osam miliona evra.
Tradicija u zaštiti industrijske svojine na prostoru Srbije je duža od jednog veka. Kraljevina Srbija je jedna od 11 država koje su potpisivanjem Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine 1883. godine osnovale Parisku uniju. Već 1884. godine Kraljevina Srbija je donela prve zakone iz oblasti industrijske svojine: Zakon o fabričkim i trgovačkim žigovima i Zakon o industrijskim mustrama i modelima.
Posle Prvog svetskog rata, novonastala država Kraljevina SHS je kraljevom uredbom 15. novembra 1920. godine osnovala Upravu za zaštitu industrijske svojine. Tako je ispunila obavezu iz Pariske konvencije o osnivanju jedne uprave koja će se baviti priznavanjem prava industrijske svojine i izdavati službeni glasnik u kome će se ta prava objavljivati.
Negujući pravni kontinuitet iz prethodnih država i uvažavajući suštinu prava intelektualne svojine sve države i režimi na prostoru nekadašnje Jugoslavije su oblast industrijske svojine i autorskog prava regulisali na nivou centralne vlasti. Takvo stanje se održalo sve do usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG 4. februara 2003. godine, kada je došlo do podele nadležnosti, tako da državna zajednica ima ovlašćenja za donošenje propisa koji su materijalno regulisali pojedina prava intelektualne svojine.
Sprovođenje tih prava preneto je u nadležnost republika članica, odnosno Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Skupština Srbije i Crne Gore usvojila je 2004. godine pet novih zakona iz oblasti intelektualne svojine: Zakon o patentima (2. jula 2004. godine), Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna i Zakon o zaštiti topografski integrisanih kola (sve 24. decembra 2004. godine).
Ovi zakoni su doneti u postupku potpunog usklađivanja propisa sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije, odnosno Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao jednog od ključnih sporazuma na kojima počiva Svetska trgovinska organizacija. Svi zakoni su usklađeni sa odgovarajućim metodološkim konvencijama kojima je pristupljeno od poslednje velike revizije zakona iz ove materije, koja je obavljena u periodu od 1995. do 1998. godine. Posebno je vođeno računa da ovi novi zakoni, po tadašnjim predlagačima, budu usklađeni sa odgovarajućim propisima EU.
U oblasti žigova na snazi su: Zakon o žigovima, kao što sam rekao, iz 2004. godine, Međunarodna klasifikacija roba i usluga, Ničanski aranžman, Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Protokol uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski ugovor o zaštiti olimpijskih simbola, Ugovor o žigovnom pravu.
Samo 2008. godine podneto je 9.536 prijava žiga. Od toga su 78% strani, a 22% domaći predlagači. Godine 2008. domaća preduzeća su podnela 286 prijava za međunarodno registrovanje žigova.
Pre izvoza važno je zaštiti autorsko pravo ili pravo industrijske svojine. Aktivan odnos prema robnoj marki i kreiranje njenog identiteta na stranom tržištu predstavlja dobar način da kompanija zauzme svoje mesto među jakom konkurencijom. Uz relativno mali trošak, autorsko pravo i pravo industrijske svojine treba zaštiti. U suprotnom, postoji mogućnost da konkurencija nastupi sa istim proizvodom i nazivom i ubere plodove mukotrpnog rada i ulaganja.
Zaštitu treba potražiti u državnom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, sa čijim smo pomoćnikom razgovarali o postupku kreiranja, registracije, održavanja dobre robne marke, definisanja pojma dobre marke koja se koristi u Srbiji. Sa pravnog stanovišta je neadekvatno što se kod nas najčešće naziva robnom markom, a u stvari ima pravni pojam - žig.
Žig je pravno zaštićen znak koji služi za obeležavanje međusobno slične robe ili usluga od strane jednog učesnika u prometu da bi se razlikovala od identične i slične robe ili usluga drugog učesnika u prometu.
Po svojoj definiciji, žig uvek ima dva dela. To su samo znak, te spisak robe i usluga na koje se primenjuje i za koje je zaštićen. Priznato pravo na žig je isključivo pravo njegovog nosioca. Nosilac može to svoje pravo da sačuva za sebe, može ga upotrebljavati, prodati, iznajmiti ili dati dozvolu za njegovo korišćenje i slično.
U inostranstvu, stvaranju dobre robne marke mora da prethodi detaljno usklađivanje i analiza tržišta i postavljanje ciljeva koji u kompaniji žele da se postignu. Svakako je lakše prilagođavanje da se robne marke uvode i na strano tržište u onom asortimanu proizvoda i na onaj način kako ne radi konkurencija, jer tada potrošači mogu brže i kvalitetnije to primetiti.
U najvećem broju zemalja u svetu znak može da bude veoma različit. Žigom se može zaštiti reč, kombinacija određenih slova, slog, kao i reči ili kombinacija slogova, sa određenim grafičkim rešenjem ili logotipom kompanije.
Da bi proizvođač zaštitio određeni znak u inostranstvu, mora da ispuni dva osnovna uslova: da je znak podoban, odnosno da se ne odnosi isključivo na karakteristike proizvoda i usluga i da nije sličan ranije zaštićenim znacima na određenoj teritoriji. Kada preduzeće ima žig koji je zaštitilo na nacionalnoj teritoriji, a to nije učinilo u inostranstvu, bilo koje strano preduzeće može da u svojoj zemlji zaštiti identičan znak za istu vrstu robe ili usluga i da na taj način spreči uvoz u tu zemlju. U tom slučaju, izvoz je onemogućen, a preduzeće mora da dobije saglasnost tog pravnog lica, koju po pravilu plaća jer to predstavlja neku vrstu licence.
Praksa je pokazala da su neki proizvođači usled neobaveštenosti i eventualne uštede prilikom uvoza robe u inostranstvo vrlo često pristajali da strani partner zaštiti žig u inostranstvu, koji je inače zaštićen na tržištu proizvođača, da bi oni uštedeli. To je loša varijanta jer uvoznik kasnije mora stalno da se prilagođava zahtevima stranog partnera, pri čemu zarađuje znatno manje nego da je mogao sam da zaštiti znak.
Treba pažljivo odabrati vreme i način komuniciranja sa potrošačima, kako bi robna marka bila zapažena i prihvaćena na adekvatan način. U daljem razvoju robne marke proizvoda na stranom tržištu ključnu ulogu imaju kontinuitet i kvalitet proizvoda, kako bi potrošač uvek znao šta kupuje za svoj novac.
Postupak zaštite žiga je vrlo jednostavan. Potrebno je da se podnese prijava žiga, koja sadrži nekoliko osnovnih elemenata: zahtev za priznavanje žiga, izgled znaka za koji se traži zaštita i spisak usluga na koje se taj žig odnosi.
Takva prijava dobija svoj redni broj, nakon toga ulazi u redovan postupak, koji po pravilu traje oko godinu i po dana.
U slučaju da se podnosi međunarodna prijava žiga, moguće ga je zaštititi i po hitnom postupku, koji se završava u roku od dve do tri nedelje.
Postupak međunarodne prijave žiga sličan je našem, s obzirom na to da je država Srbija član Madridskog aranžmana, na osnovu kojeg se samo jednom prijavom može zaštititi žig u čak 70 zemalja u svetu. Postupak registrovanja žiga u inostranstvu pokreće se podnošenjem domaće prijave kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine. Ukoliko su na prijavi naznačene zemlje članice Madridskog aranžmana, onda se prijava može podneti samo u slučaju kada je domaći žig registrovan.
Po dobijanju nacionalne prijave vrši se njeno ispitivanje po hitnom postupku. Ukoliko se utvrdi da prijava ispunjava sve propisane uslove, preduzeće je u daljem postupku dužno da uplati određeni iznos, taksu za registraciju i objavljivanje žiga, kao i taksu Međunarodnom birou Svetske organizacije za intelektualnu svojinu u Ženevi za podnošenje međunarodne prijave. Po izvršenoj uplati, registrovani nacionalni žig prosleđuje se Međunarodnom birou, koji ima obavezu da taj žig registruje i da ga kao međunarodno priznat objavi u svojoj publikaciji međunarodnih žigova.
Troškovi zaštite žiga zavise od broja zemalja od kojih se traži zaštita. Troškovi su mnogo viši ako se znak štiti samo u pojedinim zemljama, gde se prijava podnosi na osnovu Madridskog protokola, nego kada se to čini za sve zemlje potpisnice Madridskog aranžmana. U slučaju da troškovi registracije jednog znaka iznose između 25.000 i 30.000 švajcarskih franaka, naravno, preduzeće može da zaštiti znak samo za ona tržišta za koja je zainteresovano i na onoliki broj klasa za koliko je to potrebno.
Ako bi neko hteo da zaštiti znak u svih 50 zemalja Madridskog aranžmana, onda bi troškovi bili znatno niži i iznosili bi desetak hiljada švajcarskih franaka, što je relativno skroman iznos za određenu vrstu monopolskih prava koja dobijate.
Ono što je značajno da se kaže jeste da su sva prava koja su priznata ograničena vremenskim periodom i podležu, pod određenim uslovima, i poništavanju, odnosno prestanku važenja. Žig treba da traje i deset godina, a nakon toga može i da se obnovi.
Najveće robne marke, pogotovo svetski priznate, nastupaju preko noći. Sama komunikacija robne marke prema potrošačima danas se, zahvaljujući pisanim medijima, televiziji, sve više internetu, može postići znatno brže i efikasnije nego pre 20 ili 40 godina.
Pored te činjenice da u Srbiji ne postoji kultura zaštite intelektualne svojine, prema podacima „Madrid ekspresa“, na teritoriji Srbije, na stranom tržištu zaštićeno je svega oko 800 žigova, što isto tako ne znači da je 800 preduzeća zaštitilo te znake.
Ipak, u poslednje vreme sve veći broj prijava za zaštitu međunarodnog žiga podnose mala i srednja preduzeća. Najveće šanse za uspešan plasman na stranom tržištu imaju proizvodi proizvedeni na tradicionalan način (koncept zdrave hrane), visokog kvaliteta.
Kod nas, po pravilu, kada neko izađe na tržište, njegov proizvod je visokog kvaliteta, ali kada počinje da osvaja tržište taj kvalitet počinje da opada.
Čvrsti stavovi o vrednostima koje neka robna marka ima kod potrošača grade se kontinuirano, kroz dugi niz godina. Da bi se to postiglo potrebna su znatna ulaganja u marketing, prodaju, distribuciju, kako bi se postigla što veća prisutnost proizvoda na prodajnim mestima. Potrebno je da se konstantno sprovode istraživanja stranih tržišta da bi se razvoj novih proizvoda kretao u smeru trendova potrošnje proizvoda, kako bi se zadovoljio zahtev potrošača.
Što se tiče samog zakona, vidimo ovde jedno terminološko usklađivanje – recimo, u članu 1. se definiše predmet zakonskog regulisanja, kao i pojam žiga. Žig se definiše kao pravo kojim se štiti znak koji služi za razlikovanje robe, odnosno usluga fizičkih ili pravnih lica, tako da su sadržinom pojma obuhvaćeni i subjekti prava – fizička i pravna lica. Nosioci žiga mogu da budu samo učesnici u prometu. Republika Srbija je potpisnik Madridskog aranžmana o međunarodnom registrovanju žigova i Protokola uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova.
Članom 2. se definišu kolektivni žig i garancije. Vidimo da je to većinom, evo, iz člana u član, uvek ima u stavu 1. tačka 1) - propisuje se zabrana zaštite žiga za znak koji je protivan javnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima. Ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Znači, iz člana u član imamo dodato da je ova odredba u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Takođe, ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima i u skladu je sa članom 3. Direktive EU i članom 7. strana 1 Uredbe o žigu EU.
Jednostavno, kao što kažemo, ovo je samo jedno terminološko usaglašavanje ovih zakona, malo izmena ima i mi iz SNS ne možemo na drugačiji način da se postavimo prema ovom zakonu nego jednostavno da ne glasamo za ovaj zakon. Hvala.
Dame i gospodo poštovani građani, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS, podneo sam amandman na član 15. koji glasi da izdavač podnosi Ministarstvu zahtev za odobrenje udžbenika u roku od 60 dana od dana donošenja novog nastavnog programa. Uz zahtev, izdavač u tri primerka podnosi elaborat sa grafički, likovno i tehnički oblikovanim rukopisom udžbenika. Ministarstvo dostavlja Zavodu rukopis udžbenika, sa dokumentacijom iz stava 2. ovog člana, radi davanja stručne ocene kvaliteta rukopisa i udžbenika.
Dame i gospodo, poštovani građani, u ime Srpske napredne stranke i poslaničkog kluba Napred Srbijo podneo sam amandman na član 28. ovog zakona. Ovo je veoma važna oblast koja je sklona, veoma sklona korupciji, gde se zakonom moraju onemogućiti te negativne pojave u društvu, a na drugoj strani omogućiti građanima da u najkraćem mogućem roku dođu do građevinske dozvole i rešavanja svoje egzistencije.
Imamo, recimo, nekoliko segmenata gde prostorni plan jedinica lokalne samouprave, koji se donosi za teritoriju jedinica lokalne samouprave i određuje smernice za razvoj delatnosti i namenu površine, kao i uslove za održivi i ravnomerni razvoj na teritoriji jedinice lokalne samouprave.
Recimo, problemi kao 1993. godine, daću primer opštine Vrbas, gde nije postojao prostorni plan, gde i pored loše zakonske regulative na državnom nivou pojedini investitori su dali pismo o namerama ulaganja, gde smo mogli da iskoristimo stratešku poziciju opštine Vrbas.
Nepostojanje prostornog plana koji je trebalo da poljoprivredno zemljište pretvori u građevinsko zemljište, da se iskoristi strateška pozicija opštine Vrbas i blizina autoputa, da se stvore industrijske zone, gde, recimo, opština Vrbas u tom trenutku, iako je velika opština, nije imala građevinsko zemljišta unutar građevinskog rejona, znamo da prostorni plan je jedan dokument koji nije lako doneti, gde je veoma dug vremenski period, gde pored lokalnih stručnjaka moraju i specijalizovane agencije, poput novosadskog "Urbisa", do kojeg je teško doći.
Takođe i finansijska nemogućnost opština da donesu prostorni plan, jasno je da posle toga ova svetska kriza i naša Vlada sa svojim potezima je oterala potencijalne investitore i jasno je da se u ovom zakonu moraju regulisati oblasti i doneti planovi kao što je prostorni plan, moraju se izmeniti generalni urbanistički planovi, gde može svakih pet godina da se predvidi njihovo preispitivanje.
Ovim amandmanom sam predvideo da se tačka 9) člana 28. briše, jer plan detaljne regulacije treba da odredi sve lokacije koje obuhvata, a ne samo da ostavi mogućnost da se na pojedinim građevinskim parcelama izrađuje urbanistički projekat, izrada urbanističkih projekata opravdana je jedino za lokacije za koje ne postoji plan detaljne regulacije, a od javnog značaja je privođenje tih lokacija nameni. U svim slučajevima se pokazalo da se tu pojavljuju učestale malverzacije i bitno je da se na ovakav način to uredi.
Takođe, veoma često kada se rade planovi ne vidi se ni stanje na terenu i onda dolazi do kolizije između urađenog plana i stanja na terenu i imamo problema sa građanima koji su vrlo često uzurpirali neku parcelu pored svoje parcele.
Poštovani građani, u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo SNS podneo sam sa kolegom Mićom Rogovićem amandman na član 41. U ovom članu se govori o planskim dokumentima, da oni moraju biti dostupni javnosti.
Predviđam da se stav 1. promeni i dodaju stav 2. i stav 3. Tako prvi stav treba da glasi: Planski dokumenti, sa grafičkim i drugim prilozima, moraju biti dostupni na uvid javnosti u toku važenja dokumenta u sedištu donosioca, osim priloga koji se odnose na posebne mere, uslove i zahteve za prilagođavanje potrebama odbrane zemlje, kao i podacima o područjima i zonama objekata od posebnog značaja i interesa za odbranu zemlje.
Drugi stav: Nadležni odbor dužan je da zainteresovanom licu omogući fotokopiranje svih planskih dokumenata, grafičkih i drugih priloga iz prethodnog stava u roku od tri dana od dana podnošenja zahteva.
Treći stav: Svi planski dokumenti izrađeni do dana stupanja na snagu ovog zakona u obimu navedenom u stavu 1. ovog člana moraju biti dostupni u elektronskoj formi na sajtu ministarstva zaduženog za poslove prostornog planiranja i izgradnje.
Smisao ovog amandmana jeste dostupnost informacija od javnog značaja građanima. Do sada se dešavalo da se predlozi okače na oglasnu tablu lokalne samouprave. Obično to nisu vidna mesta i građani samo formalno mogu doći do podataka. To je predstavljalo izvor korupcije, jer se službenicima otvarala mogućnost da imaju monopol i kontrolu nad informacijama s kojima su manipulisali.
Dame i gospodo, poštovani građani, sa kolegom Mićom Rogovićem sam podneo amandman da se u članu 50. dodaju stavovi 4. i 5. koji glase - na dostupnost građanima i kopiranju planskih dokumenata iz ovog člana primenjuju se sve odredbe iz člana 41. Stav 5 - ukoliko 51% upisanih sa teritorije kojom se obuhvata predlog planskog dokumenta, pismenim putem objavi svoje neslaganje sa predloženim planskim dokumentom, ne može biti usvojen.
Član 50. govori upravo o javnom uvidu u planove. Imali smo praksu da se vrlo često građani ne slažu sa predloženim uređenjem nekog dela ili bloka, krenu u ulične proteste pošto se ne prihvataju njihove primedbe.
Prihvatanjem ovog amandmana izbegli bi se upravo ulični protesti i podstakao bi se dijalog između građana i lokalne samouprave i investitora i poslužio bi kao mehanizam za podizanje građanske svesti i aktivno učešće građana u politiku lokalne samouprave. Hvala.