Dame i gospodo narodni poslanici, moji prethodnici iz moje stranke su već govorili o nedostacima zakona o planiranju i 2009, i ove godine, kada se dopuna ovog zakona radi. Smatramo da Zakon o planiranju i izgradnji nije postigao onaj efekat o kojem je ministar pričao 2009. godine. Naravno da ne možemo da smatramo da će se postići neki boljitak što se tiče građevinske operative i građevinske industrije, kojima je trebalo da pomogne ovaj zakon, odnosno poboljšanju i prosperitetu građevinarstva u našoj državi.
Ovaj zakon se može podeliti u više tačaka. Osnovno i elementarno, što je i moj prethodnik iz Demokratske stranke govorio, da je, u glavi VII, Analiza efekata zakona, nedopustivo da se u prethodnom zakonu dozvolilo da se neki objekti započnu graditi, a bez pravnog osnova i bez neke sigurnosti, da ostanu kao spomenici u državi; ni oni koji su postojali odranije nisu rešavani, a proizvedeni su novi.
Postavljam pitanje, u međuvremenu, od 2009. godine pa do dana današnjeg, koliko je takvih objekata nastalo u državi, ako možete da mi odgovorite, ministre?
Ciljevi koji se donošenjem ovog zakona postižu ovde su u četiri tačke postavljeni: pojednostavljenje administrativne procedure; preciziranje prava i obaveza svih učesnika u postupcima koji prethode upisu prava svojine na novoizgrađenom objektu; proširenje kruga lica koja mogu ostvariti pravo na konverziju, o čemu je danas bilo dosta govora.
Nastala je dilema sada, s obzirom na to da su ovde poslaničke grupe govorile o različitosti konverzije i pravu na konverziju, kad će imati pravo investitor, tj. zakupodavac da uzme građevinsko zemljište bez nadoknade ili sa nadoknadom?
Koliko sam ja razumeo, ministar je u svom izlaganju rekao – ako objekat koji je na građevinskom zemljištu, koji je pod zakupom, prelazi tržišnu vrednost te parcele, konverzija je besplatna. Po kojim kriterijumima i kako će se određivati visina cene građevinskog zemljišta kada u raznim situacijama, odnosno raznim prirodnim uslovima građevinsko zemljište nije jednako. To je vrlo komplikovana stvar. Na koji način će to ovaj zakon pravedno da donese?
Ovde se spominjalo da na početku, kada investitor dođe u jednu lokalnu samoupravu i treba da krene u investiciju on mora prvo da se pojavi u katastru da bi izvadio kopiju plana građevinskog zemljišta ili poljoprivrednog zemljišta, da bi ga pretvorio u građevinsko zemljište.
Državna uprava za katastar uglavnom je kod lokalnih samouprava „podstanar“ u skupštinama opština; to je u stvari praksa, ne plaća lokalnim samoupravama, ali je zato tamo, ima monopol... Kopije plana kod nekih lokalnih samouprava stižu brzo, a kod nekih je to vrlo komplikovano; sve zavisi od uprave koja je tamo, odnosno od ljudskog faktora koji radi, mislim na šalterske radnike i, naravno, od toga kako se katastar ponaša u lokalnim samoupravama.
Mogu samo da vam kažem da kopije plana u Vojvodini, na mnogim našim projektima, gde se investiralo, postoje još od davnina. Trebalo bi da naša država zauzme stav i da se donose takvi zakoni koji će da traju decenijama, pa i stotinama godina, a ne da se menjaju svake godine, ili nekim rešenjima, kada je to potreba, tek onda donosimo izmenu i dopunu zakona.
Mogu vam reći, na primer, kada je rađen glavni vod za Banatski Dvor, gasifikacija, na oranicama kuda je prolazio tok, odnosno gde su postavljene cevi, na određenim pozicijama su cevi i kaskade stavljene po pet i deset metara ispod zemlje, zato što je tu nekada kanal zacrtan planom, a nikada nije ni postavljen, niti je iskopan. Zbog čega se takve situacije dešavaju i zašto se to u startu nije promenilo?
Da bi zakon imao pravu suštinu i da bi dugo trajao, mora da se krene ispočetka. Ovo što se radi, donošenje odluka, akata itd., nije trajno.
O konverziji sam govorio. Legalizacija je jedno teško pitanje, oko kojeg lokalne samouprave vode bitku sa svojim građanima, tj. građani sa lokalnim samoupravama. U većini lokalnih samouprava su izrasla naselja bespravno izgrađenih kuća, koje su dobile infrastrukturu, imaju i struju i telefon i vodovod, čak i kanalizaciju i sve ostalo, s tim što navodno nisu legalizovane, a nemaju ni upotrebnu dozvolu.
Postavlja se pitanje, sukob je sad između građana, onih koji su plaćali, kao što je kolega Dragan Stevanović na svom primeru objasnio, koji je redovno platio sve dažbine, i ovih građana koji su druga ili treća socijalna kategorija, sa niskim primanjima, koji tada nisu mogli i verovatno su se odlučili da u takvim rejonima grade objekte... Ni danas ne mogu da u legalizaciji, kako vi kažete, maltene džaba, do sto kvadrata, ne mogu to da ispune, zato što su za određene papire koji im trebaju za legalizaciju preskupe takse. Kad sakupite sve papire i dokumenta koja su potrebna građanima da bi legalizovali objekat, naravno da u današnje vreme, u nemaštini i kada ostaju bez posla, ne mogu da obezbede dokumentaciju, a kamoli da legalizuju objekat.
Kao što ste rekli, ministre, obavezali ste određenim rokom lokalne samouprave da donesu regulacione planove. Tako je i u mojoj opštini to odrađeno. Regulacioni plan grada Bečeja, odakle dolazim, donesen je i zone su fiksirane; čak je u taj regulacioni plan ubačeno da Bečej treba da postane u budućnosti banjski grad. Na ovom primeru možemo da vidimo da se sve radi kontra. Preduslov da bi Bečej postao banjski grad, zna se šta je. Bečej je poljoprivredno mesto, tamo ima objekata, domaćinstava koja se bave poljoprivredom, nikle su mini-farme bez dozvola, nikle su određene radionice, firme, postoji zagađenje i to ne odgovara ekološkom planu banjskog grada. Na koji će način grad Bečej da ispliva iz ovog problema sad, a doneo je već regulacioni plan, samo zbog pritiska Ministarstva? U svom izlaganju ste, ministre, rekli u početku da mnoge opštine još nisu ni donele. Naravno da nisu donele, jer regulacioni plan je ozbiljan posao za mnoge lokalne samouprave.
U početku sam se dotakao građevinske operative, koja je trebalo da oživi, pa i pored ovog zakona, a doneli smo ovde i Zakon o pomoći građevinskoj operativi i građevinskoj industriji. Smatram da ova dopuna osnovnog Zakona o planiranju i izgradnji neće puno pomoći građevinarima, jer su u katastrofalnoj situaciji godinama. Ova godina je još teža što se tiče uslova za izvođenje građevinskih radova, osim što ste vi u svom izlaganju rekli da je to perspektivno spomenuvši primer kasarne „4. juli“ ili ovog velikog stambenog kompleksa koji ste pominjali na početku.
Kod investitora, a što se tiče lokalnih samouprava, mislim da bi daleko bolje bilo da je prvo građevinsko zemljište dato lokalnim samoupravama na upravljanje, pa tek onda da se određivalo, jer lokalne samouprave najbolje znaju gde, u kojoj zoni i koji deo građevinskog zemljišta bi bio najidealniji za investitore. Na mnogim primerima ste pokušavali da nam objašnjavate, kao što je opština Inđija – kako je napravila industrijsku zonu, kako su investitori ušli itd. Sada to predstavljate sa opštinom Jagodinom. Smatram da su te dve opštine samo kap u moru u odnosu na ostatak Srbije. Ostale opštine su u mnogo goroj situaciji i ne mogu da privuku takve investitore kao što je privukla Inđija jer je blizu Beograda, blizu auto-puta, koridora itd.
Da ne pričam o građevinskom zemljištu pored koridora i auto-puta, koje su nameštenim prodajama, jeftinim zakupima uzimali određeni ljudi znajući da će koridor tuda proći i da će deset puta ili možda više zaraditi po kvadratnom metru. To je nedopustivo i država bi morala da povede računa o tome, da se zaštiti, da zaštiti svoje građane i investitore koji sa iskrenim namerama žele da dođu u našu zemlju i da ulažu.
Svojim amandmanima SRS će pokušati da popravi ovu dopunu Zakona. Nećemo glasati za zakon zato što ni osnovni zakon nije proizveo pozitivne reakcije, na osnovu svih ovih problema koje sam spomenuo. Nadam se da ćete u danu za glasanje barem glasati za naše amandmane, koje smo podneli da bismo popravili dopunu ovog zakona. Hvala.