Dame i gospodo, dozvolite mi da se povodom Predloga zakona o potvrđivanju Protokola i izmenama i dopunama Međunarodne konvencije o uprošćavanju i usklađivanju carinskih postupaka posebno osvrnem na rad privremenih carinskih organa, postavljenih na administrativnom prelazu prema Kosovu i Metohiji, i to na administrativnom prelazu Končulj, Merdare, Brnjak i Donje Jarinje. Za Donje Jarinje svi ste već čuli, upravo po neuspelom i slabo organizovanom pokušaju organizovanog povratka proteranih Srba.
Na robu koja se izvozi na Kosovo i Metohiju iz centralne Srbije, a domaćeg je porekla, ne plaća se porez da dodatu vrednost. Preciznije, plaća se, ali se na administrativnom prelazu, nakon overe papira, novac uplaćen na ime PDV-a vraća. Ovde se pojavljuje jedan problem. Trgovci, dobavljači srpske nacionalnosti, imaju uredno registrovane firme po važećim propisima Republike Srbije, dok trgovci Albanci imaju, mahom, firme registrovane po UNMIK-ovim propisima, a isto tako se oslobađaju plaćanja PDV-a.
Smatram da treba krenuti tragom ove informacije, adekvatno odgovoriti, odreagovati, jer budžet Republike Srbije zbog ovoga trpi velike štete, a pojedinci se bogate.
Prema važećim propisima, administrativni prelaz ne može da pređe lice koje je strani državljanin i koje, umesto lične karte, pokazuje pasoš. To lice mora da uđe na zvanični granični prelaz.
Međutim, ako se u pasošu pronađe određeni iznos strane valute, onda propisi prestaju da važe. Pooštrite kontrolu, uverićete se da pričam istinu.
Ono što mene posebno zabrinjava, to je da je od sredine prošle godine do današnjeg dana u Kosovo i Metohiju uvezena ogromna količina pšeničnog zrna. Podatak je proveren sto posto. Vi znate, kada neko priprema zalihe u hrani, oružju, lekovima, robi, zašto se to priprema, a još kada se zna kakvi se sve kriminalci šetaju Kosovom i Metohijom, onda vam je sve jasno.
Na administrativnom prelazu Končulj radi multietnička policija, sastavljena od Srba i Albanaca, tako da malopre iznete tvrdnje gospodina Rize Halimija nikako ne stoje.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolićete mi da samo jednu rečenicu kažem o funkcionisanju lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji.
Poznato vam je da su u organizaciji Republike Srbije zadnji lokalni izbori na Kosovu i Metohiji održani 1998. godine. UNMIK nakon dolaska na Kosovu i Metohiju, nakon okupacije, ne priznaje volju naroda i tu opštinsku vlast ne priznaje. Smatrajući je paralelnom, UNMIK organizuje svoje izbore i instalira poslušničku vlast. Poznato je da su radikali te izbore bojkotovali.
Zadnji UNMIK izbori održani su 2002. godine novembra, tako da su novi redovni izbori trebalo da se održe novembra 2006. godine. Međutim, UNMIK-u se ne žuri, kažu, čekamo rešavanje konačnog statusa Kosova i Metohije, demokratski, evropski, zar ne. Još važnije po njih je da imaju Srbe poslušnike, nosioce lokalne vlasti i što bi im se žurilo.
Od prvog šefa Koordinacionog centra, Nebojše Čovića, ostalo vam je pravilo da za koordinatore u srpskim enklavama birate ljude koji su istovremeno predsednici UNMIK-ovih opština. Sada su ti koordinatori mali bogovi u svojim opštinama, imaju velike pare, koje krajnje nenamenski troše, jer nemaju nikakve kontrole.
Koordinator opštine Štrpci, iz koje dolazim, iz DS je. Osnovna odlika mu je, kao i svim njegovim kolegama u ostalim srpskim enklavama, da zloupotrebljava službeni položaj. Znate da su interesi UNMIK-a, sa jedne strane, i države Srbije, sa druge strane, na teritoriji Kosova i Metohije dijametralno suprotni, tako da koordinator za opštine i UNMIK-ov predsednik opštine ne mogu ići jedno sa drugim.
Dozvolićete mi da vas podsetim na reči Sande Rašković-Ivić, koja je prilikom jedne od malobrojnih poseta Kosovu i Metohiji, rekla da UNMIK-ove opštine na Kosovu i Metohiji čine Šiptari i da svako onaj ko radi za UNMIK-ovu administraciju u stvari radi za Šiptare. Ako zaista postoji kontinuitet državne politike na Kosovu i Metohiji, onda vas sa punim pravom direktno optužujem da finansirate šiptarske institucije na Kosovu i Metohiji. Koliko su se ovi iz UNMIK administracije osilili, najbolje govori jedan izveštaj koji sam sasvim slučajno imao u torbi, koji ću, ako mi dozvolite, pročitati za jedan minut.
Kaže - SO Štrpce, za predsednika SO Štrpce, gospodina Stanka Jakovljevića, opštinskog koordinatora. Predmet - izveštaj o poseti Koordinacionom centru. Dana 19. 10. 2005, godine, u 13,05 časova, prisustvovali smo sastanku kod gospođe dr Vere Ilanković. Pored nas, sastanku je prisustvovala delegacija iz administracije srpske opštine. Na sastanku je bilo reči o našem statusu, odnosno o statusu radnika UNMIK administracije.
Pošto smo izneli svoje stavove i objasnili da je nas direktore UNMIK administracije, čitajte šiptarske administracije, izabrala skupština, odbornici zastupljenih stranaka, koju Vlada Srbije priznaje, gospođa Vera Ilanković, izjavila je da ne priznaje UNMIK administraciju i da nemamo šta da očekujemo, kao i da su se mnoge stvari promenile. Koje stvari, pitaju se oni. Samo gospođi Veri poznate.
Za reč su se onda javile gospođe iz suprotnog tabora, srpske administracije, a to je za njih suprotni tabor, optuživši nas dvojicu predsednika koordinatora opštine, potpredsednika, načelnika izvršnog odbora i druge službe, a naročito službu katastra, kojoj je jedina obaveza da prodaje placeve Šiptarima, a da se za te pare kupuju stanovi i kuće u Srbiji, da mi radimo za Šiptare, a da one brane čast srpstva.
Ovu njihovu izjavu potvrdila je gospođa Vera, rekavši da joj je žao što radimo za Šiptare i da nismo krivi, već situacija u kojoj se nalazimo. Iznešeno je dosta uvreda i poganih reči na naš račun, kao i na račun predsednika-koordinatora koji je veliko zlo za njihovu administraciju, da skriva i cepa dokumenta koja stižu iz Beograda, uz molbu da se što pre skine sa funkcije, kao da se šest radnika iz UNMIK, odnosno šiptarske administracije, koji su kod njih na platnom spisku, skinu sa njega.
Sve ovo je rečeno uz suzu i glumu. Izveštaj podneli direktor za privredu i finansije, mr Petar Jovanović, direktor Odeljenja za obrazovanje, kulturu, sport i omladinu Marjan Ljubić, u UNMIK-ovoj opštini.
Ponavljam još jednom, ako zaista postoji kontinuitet državne politike na Kosovu i Metohiji, onda vas optužujem za direktno finansiranje šiptarskih institucija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman kojim tražim da se u članu 5. razdeo 30, glava 30.1, funkcija 160, ekonomska klasifikacija 463 - transferi ostalim nivoima vlasti, u kolonu 6 umesto iznosa 88 miliona stavi iznos 8.088.000.000 dinara.
Iz ovoga vidite da tražim da se iznos namenjen za Fond za Kosovo i Metohiju, koji se finansira iz budžeta Republike Srbije, udesetostruči. Iznos od 8.000.000.000 dinara bio bi namenjen za kapitalne investicije na Kosovu i Metohiji i trošio bi se po programu Odbora za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine Republike Srbije, a na predlog Ministarstva za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije.
Zašto? Srpska radikalna stranka smatra da bi ovim potezom Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije pokazale pre svega međunarodnoj zajednici, a zatim i albanskoj populaciji koja čini većinu stanovništva na Kosovu i Metohiji da su namere Republike Srbije da očuva Kosovo i Metohiju u svom sastavu nedvosmislene.
Primetili ste da amandmanom tražim da novac bude uplaćen na račun Fonda za Kosovo i Metohiju, upravo iz razloga što bi, između ostalog, i skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju mogao da prati kako se taj novac troši.
Poznato vam je da pojedinci koriste haotičnu situaciju na Kosovu i Metohiji kako bi lovili u mutnom i protivpravno sticali određena dobra. Ovde pre svega mislim na Koordinacioni centar u vremenu kad je na njegovom čelu bio gospodin Nebojša Čović.
Ništa bolja situacija nije bila ni za vreme predsednikovanja Koordinacionim centrom gospođe Sande Rašković-Ivić.
Otimačina Kosova i Metohije se nastavlja i samo zahvaljujući čvrstom stavu Rusije, koja je stala u zaštitu srpskih nacionalnih interesa braneći Povelju UN i princip o nepovredivosti granica, insistirajući na poštovanju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, Kosovo i Metohija je i dalje u sastavu Republike Srbije.
Oni kojima još možemo da zahvalimo na ovome jesu kosmetski Srbi, koji su uprkos žestokom pritisku ostali da i dalje žive na svojoj dedovini i time se našli na prvoj borbenoj liniji.
Dokle god je Srba na Kosovu i Metohiji, dotle će država Srbija imati argumenta da traži očuvanje kosmetske teritorije u svom sastavu.
Međutim, više od 200.000 Srba je proterano sa Kosova i Metohije. Određeni broj njih se u međuvremenu snašao, ali najveći broj njih nije. Mnogo je onih koji se nalaze u kolektivnim centrima u kojima u jednoj sobi, male kvadrature, žive bebe od osam meseci i starci od 80 godina, u krajnje nehumanim uslovima. Svi oni imaju želju da se vrate na svoja vekovna ognjišta. Ovo je razlog zbog kojeg sam podneo ovaj amandman.
Od Vlade Republike Srbije tražim mnogo veće angažovanje da se ovim ljudima obnove porušene kuće, u koje bi se prognani Srbi mogli vratiti.
Znam da obnoviti kuće povratnicima nije dovoljno, potrebno im je garantovati i bezbednost i slobodu kretanja, a to se ne može bez koordinacije sa KFOR-om i UNMIK-om koji po Rezoluciji 1244 imaju mandat da bezbedno okruženje i slobodu kretanja svima obezbede. A to ide jako teško.
Zato predlažem da se kuće i stanovi sagrade u srpskim enklavama, ustupe povratnicima na korišćenje, ne u vlasništvo, do stvaranja uslova za njihov povratak u mesta iz kojih su proterani. Mislim da o ovome treba dobro razmisliti jer svaki Srbin više na Kosovu i Metohiji predstavlja glas više protiv nezavisnosti.
Naravno, na Kosovu i Metohiji nisu ugrožena samo prava Srba, već i Roma, Goranaca, Muslimana, Turaka, zato smatram da deo ovih sredstava treba usmeriti i na rešavanje njihovih životnih problema. Ako hoćete da budem krajnje iskren, 90% albanske populacije živi izuzetno loše, u krajnjoj bedi i nemaštini, a samo 10%, oni koji su bliski terorističkoj vrhuški, živi u ekonomskom blagostanju.
Što se tiče principa Vlade Republike Srbije o ravnomernom finansiranju regiona, od vas, gospodine ministre, tražim objašnjenje kako je moguće to da Kosovski upravni okrug na svom računu ima ili dobija 21.003.000 dinara, Pećki 6.168.000 dinara, Prizrenski 5.819.000 dinara, Kosovskomitrovački 347.720.000 dinara, uočavate razliku, a Kosovskopomoravski upravni okrug 748.685.016 dinara.
Kod Kosovskomitrovačkog i Kosovskopomoravskog upravnog okruga u ekonomskoj klasifikaciji 14 stoji stavka: neutrošena privatizaciona primanja iz ranijih godina - 336.036.000 dinara, odnosno 336.036.000 dinara, slučajno ili namerno isti iznos.
Tražim objašnjenje o kakvim privatizacionim sredstvima je ovde reč.

Javljam se po osnovu člana 226. Dame i gospodo narodni poslanici, u Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2007. godinu u delu koji se odnosi na rad Ministarstva za Kosovo i Metohiju kaže se – ''U nadležnost ovog ministarstva, prešli su poslovi koji su se do sada obavljali od strane Službe Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, Fonda za Kosovo i Metohiju, kao i Pregovaračkog tima''.
Pre par dana sam u jednoj dnevnoj novini pročitao intervju sa novim predsednikom Koordinacionog centra, gospodinom Vukom Antonijevićem, pa me zanima da li Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju i dalje postoji ili je ukinut. Ako su sve nadležnosti sa Koordinacionog centra prešle na Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, koja je onda svrha postojanja Koordinacionog centra?
Što se tiče pregovaračkog tima, lično mislim da je pregovarački tim bio solidan, naročito osnov tog tima, gospodin Leon Koen, Dušan Bataković, Slobodan Samardžić i kada bi u procesu pregovaranja našeg i prištinskog pregovaračkog tima snage argumenata bile presudne, odavno se status Kosova i Metohije ne bi dovodio u pitanje. Neko je namerno po nečijem nalogu sa strane taj tim rasturio.
Gospodin Leon Koen je posle rada iza njegovih leđa podneo ostavku i time dokazao da je moralan čovek. Gospodin Dušan Bataković odlazi za ambasadora Srbije u Kanadu i time se onoj drugoj strani olakšava posao.
U trenutku kada je nastavak procesa pregovora neminovnost, naravno zahvaljujući čvrstom stavu Rusije, osnovni cilj formiranja Ministarstva za Kosovo i Metohiju jeste taj da se sačuvaju i po mogućstvu ojačaju institucije Republike Srbije na teritoriji Kosova i Metohije u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne politike, kulture, infrastrukture i telekomunikacije. Sve ove institucije UNMIK smatra paralelnim i čini sve da ih ili ukine ili integriše u tzv. kosovske institucije.
Nesvesno ili sa namerom u tome imaju pomoć i aktuelne vlasti, koje za koordinatore Vlada Republike Srbije, za srpsku sredinu na Kosovu i Metohiji imenuje ljude koji su prethodno birani za UNMIK-ove, odnosno kosovske predsednike opština. Uz to, ima i onih koji su zaposleni u UNMIK-ovoj opštini i ne znam po kom osnovu se nalaze na platnom spisku Vlade Republike Srbije. Ranijih godina ste nas ubeđivali da su započeti krupni, pre svega infrastrukturni projekti i taksativno nabrajali iznose koji su potrebni za završetak tih projekata. Sada toga nema. Može li se to tumačiti na način da se od dogradnje tih objekata odustalo? Ako jeste, pitam zašto?
Ono što je za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije jedno od važnijih stvari, to je povratak prognanih Srba. Naravno, da bi do povratka došlo potrebno je ispuniti neke pretpostavke. Poznato vam je da su srpske kuće spaljene, opljačkane i srušene i da bi se prognani Srbi mogli vratiti potrebno je tekuće obnoviti. U Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije ne vidim da su za ovu svrhu izdvojena neka značajna sredstva. Ali, zato, vidim da je na ime dotacija nevladinim organizacijama planirano 30.200.000 dinara. Zato tražim pojašnjenje koje su to nevladine organizacije koje se finansiraju preko Ministarstva za Kosovo i Metohiju. Siguran sam da se ovaj novac može kudikamo pametnije iskoristiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 225. Želim da obavestim narodne poslanike i građane Republike Srbije o nečemu što je svima vama dobro poznato, naime, prekjuče, 10. juna u posetu Tirani došao je predsednik SAD Džordž Buš. Deseti jun je datum prestanka NATO agresije. Pitate li se,  da li je ovo slučajno odabran datum ili ima neku simboliku.
Približava se 28. jun – Vidovdan, dan kada je otet, odnosno kidnapovan i isporučen Hagu bivši predsednik Republike Srbije, Slobodan Milošević. Pitam vas, da li nas 28. juna može zadesiti nešto slično?
U svim evropskim zemljama i zemljama u svetu, gde god se Džordž Buš pojavi, čekaju ga negodovanja građana i protesti. To u Albaniji nije bio slučaj. Nepregledne kolone vozila sa Šiptarima sa Kosova i Metohije krenulo je u pravcu Tirane, ne bi li dočekali čoveka koji im obećava njihov višedecenijski san, a to je nezavisno Kosovo i Metohija.
Ta kolona je krenula iz Prištine. Iako su imali kraći putni pravac na relaciji Priština – Uroševac, preko Dulja, Suve Reke i ulazak u Albaniju, odabrali su putni pravac koji je duži, preko Čaglavice, Uroševca, Partizanskog Puta, Štrpca, Prevalca, Prizrena i Albanije, iz prostog razloga što na ovom delu puta žive Srbi, kako bi iskoristili priliku da još jednom demonstriraju silu i isprovociraju preostale Srbe. Istini za volju, propratio sam tu kolonu i nije bilo većih provokacija, osim poneke šiptarske zastave, visoko uzdignuta dva prsta, većih provokacija nije bilo.
Buš je iz Tirane poručio šiptarskim separatistima da su SAD odlučile da Kosovo i Metohija dobije nezavisnost, da predstoji posao i da im treba još malo vremena da ubede rusku stranu da prihvati nezavisnost. A ako ne, onda će reći – ''stop'', i Kosovo i Metohija će biti nezavisno. Ovo se, isto tako, može tumačiti, između redova, i kao poruka finansijerima projekta ''velika Albanija'' da pojačaju izdvajanja, ionako obimnih finansija, za ovaj projekat. Od posete Džordža Buša Tirani Srbi u Štrpcu nemaju mobilnu telefoniju. Znači, od prekjuče su sve telefonske mreže u prekidu.
Na kraju, želim da kažem da mi je žao građana Grmovca, zato što nemaju struju, jer kosmetski Srbi taj problem najbolje razumeju, iz prostog razloga što već osam godina nemamo redovno snabdevanje strujom.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene kao Srbina koji živi na Kosovu i Metohiji, u najjužnijoj enklavi srpskoj, Štrpcu, ovakav predlog rešenja statusa Kosova i Metohije ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Ovakvo se rešenje moglo naslutiti odmah po dolasku tzv. mirovnih, a ja bih rekao okupatorskih, snaga.
Prvi specijalni izaslanik Generalnog sekretara za Kosovo i Metohiju gospodin Bernard Kušner kod Srba je upamćen kao veliko zlo; odmah je, po stupanju na dužnost, počeo drastično da krši dokument, najviši pravni akt Saveta bezbednosti UN, Rezoluciju 1244 koja mu je inače omogućila dolazak na tu odgovornu funkciju. Zanemarivao je, baš kao i svi oni koji su posle njega dolazili, najvažnije stavke Rezolucije, kao što su: zaštita preostalih Srba, zaštita proteranih, obezbeđivanje sigurnog okruženja za Srbe, zaštita državne granice Republike Srbije, kulturno–istorijskih spomenika, crkava i manastira, i sve ono što je predviđeno Rezolucijom a što bi vodilo u pravcu normalizacije stanja.
Umesto toga, nastavlja se progon i pogrom Srba, svakodnevna ubistva i otmice, neviđena pljačka i otimačina, spaljivanje srpskih kuća, crkava i manastira. Jednom rečju, nastaje opšti haos. Taj se haos odvija pred očima mirovnih snaga koje u to vreme u svojim redovima broje oko 50.000 vojnika i policajaca, a isto toliko je otprilike ostalo Srba nakon povlačenja srpske vojske i policije. Bukvalno, jedan vojnik na jednog Srbina, više nego dovoljno. Međutim, želja da Srbi budu zaštićeni nije postojala, naprotiv. Šefovi UNMIK–a su svi do jednog, a bilo ih je šest, ako se ne varam, strpljivo, korak po korak, svesno kršeći povereni mandat, stvarali pretpostavke za još jednu albansku državu na Balkanu.
Nažalost, moram da kažem da su u mnogim prljavim poslovima imali i pomoć Srba, pre svega mislim na one Srbe koji su svojim učešćem na njihovim izborima davali legitimitet stvaranju UNMIK, odnosno kosovskih, odnosno šiptarskih institucija. Ti Srbi su im pomogli da na mala vrata proguraju priču da su Srbi na Kosovu i Metohiji pripadnici nacionalne manjine, što nikako nije odgovaralo istini, jer dokle god je Kosovo i Metohija u sastavu Srbije dotle Srbi, ma gde živeli, ne mogu biti manjina u svojoj državi.
Znate već da je od 120 poslaničkih mesta u tzv. kosovskom parlamentu 20 mesta bilo rezervisano za manjine, gde su i Srbi ubrajani. Nažalost, tu prevaru tadašnje DOS–ovske vlasti nisu znale ili htele da prepoznaju. Šefovi UNMIK–a su govorili da su im albanske političke vođe, u šta su ih oni promovisali, a to su okorele ubice i kriminalci, veliki prijatelji. Neki od njih su postali šiptarski zetovi. Sa druge strane, bilo je dovoljno da neko od Šiptara uperi prstom na Srbina i lažno ga optuži, nakon čega bi usledio montiran sudski proces i na kraju bi nedužni Srbi izdržavali višegodišnje zatvorske kazne.
Istini za volju, niko od šefova UNMIK–a nije govorio da mrzi Srbe. Sadašnji Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN za rešenje statusa Kosova i Metohije Marti Ahtisari javno govori da mrzi Srbe i Srbima pripisuje da su jedini krivci za sve ono što se desilo na prostoru bivše SFRJ.
Kako i ne bi, kada je on sin finskog fašiste, pripadnika ozloglašene nemačke divizije.
Umesto da njegov predlog predstavlja osnov za nastavak pregovora koji bi doveo do kompromisnog rešenja, on u stvari predstavlja osnovu za stvaranje nove albanske države na Balkanu.
Predlog rešenja je u potpunosti neprihvatljiv i ja ga posebno ne bih komentarisao, ali ne mogu a da jednom rečenicom ne spomenem član 1. tačku 4, aneksa 1. Predloga rešenja statusa Kosova i Metohije, gde se kaže: ''Potvrđuje se da Kosovo nema zvaničnu religiju i da će biti neutralno po pitanjima verskih ubeđenja''.
Ovo smatram perfidnom podvalom, baš kao i ceo njegov predlog rešenja. I sam Ahtisari, a i ceo svet, zna da trenutno 90% stanovništva Kosova i Metohije čine muslimani.
Zar to ne znači da neko u srcu Evrope pokušava da stvori još jednu muslimansku državu, državu u kojoj bi vladala anarhija, droga bi se kupovala na trafikama, prostitucija bi se raširila, kao i šverc oružja, takođe bi se otvorili poligoni za obuku terorista, i još mnogo toga.
Zaista ne znam koja to država u Evropi ima interese za stvaranje ovakve nakaradne države, osim naravno Sjedinjenih Američkih Država koje su i autor predloga rešenja za Kosovo i Metohiju.
Srbi sa Kosova i Metohije su javno podigli svoj glas na velikim protestima pre par dana u Kosovskoj Mitrovici, juče u Štrpcu, a ovih dana u svim enklavama, i jasno i glasno rekli šta misle o ovom nakaradnom antisrpskom planu.
Takođe, kosmetski Srbi, zbog prevelikog straha da ne dožive sudbinu onih Srba koji žive u susednoj Albaniji i o kojima se zna samo toliko da žive teško i da ih je sve manje, pozivaju sve relevantne političke činioce u Srbiji da ulože dodatni napor u postizanje jedinstva za očuvanje srpskih nacionalnih interesa.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS, a povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu, podneo sam amandman na član 7, gde predlažem da se razdeo 23, glava 23, tačka 10, funkcija 810  briše.
Naime, ovim zakonom se predviđa finansiranje Antidoping agencije Republike Srbije. Programski, Srpska radikalna stranka je protiv osnivanja agencija za sve i svašta, jer je to jako skup a malo efikasan deo državnog aparata. Nijedna do sada osnovana agencija u svom radu nije dala očekivane rezultate, pa stoga smatram da je nepotrebno izdvajati budžetska sredstva za rad agencije i time povećavati troškove državne administracije. Za potrebe finansiranje Antidoping agencije planirano je da se utroši 6.865.000 dinara.
Smatram da je ovaj novac bilo mnogo pametnije upotrebiti za finansiranje nekog projekta na Kosovu i Metohiji i time pomoći povratak i opstanak srpskog stanovništva na tim prostorima. Naime, vrlo malo je od strane države Srbije vođena briga da se život preostalih Srba na Kosovu i Metohiji učini što je moguće podnošljivijim, u situaciji kada ti ljudi nemaju elementarne uslove za život dostojan čoveka u 21. veku.
U opštini Štrpce, iz koje inače dolazim, gotovo da ništa nije ulagano. Istini za volju, opštinsko rukovodstvo, koje je izabrano 2002. godine na UNMIK-ovim izborima, a priznato od strane Koordinacionog centra, nije se naročito trudilo da izdejstvuje sredstva iz budžeta Republike Srbije i uloži u prioritetne stvari.
Da se malo ili nimalo nije radilo po tom pitanju najbolje se i sama lično uverila gospođa Sandra Rašković-Ivić, prilikom svoje prošlonedeljne posete opštini Štrpce, gde je u direktnom kontaktu sa građanima mogla da vidi i oseti njihovo ogorčenje i nezadovoljstvo.
Građani su predsednici Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, između ostalog, izneli i konkretne materijalne dokaze o raznim mahinacijama koje rade nadležni u opštini uprave Štrpce rade i sa ono malo sredstava koja se dobijaju iz Republičkog budžeta. Postoji i obećanje sa njene strane, koje je tada dala, da će učiniti sve da pošalje budžetsku inspekciju, tako da ostaje to da se vidi.
Ukoliko izostane najavljena budžetska kontrola, biće više nego jasno da neko iz vrha vlasti štiti kriminalne radnje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kriza na Kosovu i Metohiji vuče svoje korene još iz 1878. godine, kada je u Prizrenu, od strane Arnauta, stvorena albanska, odnosno prizrenska ili arnautska kongra, Prizrenska liga ili arnautska kongra, što predstavlja stvarni naziv. Arnauti su tada, a vi znate da su Turci za sadašnje Šiptare upotrebljavali izraz Arnauti, prvi put definisali svoje ciljeve i pokazali otvorene pretenzije prema Kosovu i Metohiji.
Svoje ciljeve su ostvarivali na istovetan način na koji i danas to čine, a to je, pre svega, proterivanje Srba, praćeno raznim vidovima nasilja. U ono vreme imali su podršku Turske, Austrougarske, Italije, a danas dela međunarodne zajednice.
Danas, kada se Kosovo i Metohija nalazi pod okupacijom, Šiptarima je, bukvalno, sve dozvoljeno. Politika etničkog čišćenja Srba sa njihovih vekovnih ognjišta svoju kulminaciju doživljava 1999. godine, dolaskom međunarodnih snaga, čiji je mandat da zaštite, a ne da budu samo nemi svedoci ubijanja i proterivanja Srba.
Monstruozna ubistva se, u principu, nikada ne rasvetljavaju, tako da, ohrabreni činjenicom da neće biti privedeni pravdi, šiptarski teroristi čine nove zločine. Među najdrastičnijim a nerazjašnjenim slučajevima su svakako mučko ubistvo 14 srpskih žetelaca u selu Staro Gracko kod Lipljana, ubistvo 11 Srba u miniranju autobusa "Niš ekspresa" kod Podujeva, ubistvo tročlane porodice Stolić u Obiliću, dvojice dečaka u Goraždevcu, itd, što je dokaz da ni posle sedam godina od kako se sva svetska demokratija sjatila na Kosovo i Metohiju Srbima nije bolje, niti ima naznaka da će im biti u skorije vreme.
Što se tiče toka pregovaračkog procesa o budućem statusu Kosova i Metohije, Srbi na Kosovu i Metohiji smatraju da se prerano ušlo u pregovore, već da je trebalo insistirati na striktnom poštovanju i primeni Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Rezolucija je ta koja garantuje da je Kosmet sastavni deo Republike Srbije, da na Kosovo i Metohiju moraju da se vrate svi proterani, da se stvori bezbednost i sloboda kretanja za sve.
Šiptari na Kosovu i Metohiji nemaju nijedan istorijski spomenik materijalne i duhovne kulture, što predstavlja nepobitan dokaz da su na tuđoj, odnosno srpskoj zemlji i da na Kosmet ne polažu nikakvo istorijsko pravo.
Za težak položaj preostalih Srba na Kosovu i Metohiji svoje zasluge ima Vlada Republike Srbije, pre svega, svojom neaktivnom politikom. U javnosti se govori jedno, a situacija na terenu je sasvim drugačija. Postoji nešto oko čega moramo svi da se složimo, a to je da u ovom trenutku rešavanje kosmetske krize predstavlja najviši državni i nacionalni interes.
Ovih dana, Misija OEBS-a na Kosovu i Metohiji sprovodi anketu među građanima, sa pitanjem kakva će biti reakcija Srba u slučaju proglašenja nezavisnosti. Od Srba dobijaju različite odgovore. Jedni kažu da će odmah po proglašenju nezavisnosti napustiti Kosmet, jer ne žele da žive na nezavisnom Kosovu, dok su drugi ubeđeni da ne treba napustiti svoja ognjišta po cenu života, jer to je njihova, odnosno naša dedovina. Kada isto pitanje postave Šiptarima, oni kao jedan govore – nezavisnost i tačka. Tu nema dvosmislenih odgovora. Kada ih pitaju kakva će biti njihova reakcija u slučaju da ne dobiju nezavisnost, onda isto tako odgovaraju kao jedan – biće krvi. Ovakvog stava se i međunarodna zajednica plaši.
Kao Srbin koji živi u najjužnijoj srpskoj enklavi na Kosovu i Metohiji, u Štrpcu, baš kao i sva moja braća dole, apelujem, molim i kumim, uzmimo se u pamet, zaboravimo razmirice dok još nije kasno, učinimo svi sve da sačuvamo Kosmet, jer izgubljeno je samo ono čega se odreknemo.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam ukažem, vama i celokupnoj javnosti Srbije, na nebrigu države Srbije kada je u pitanju južna srpska pokrajina Kosovo i Metohija.
Šiptarske privremene institucije na Kosovu i Metohiji otimaju na sve moguće načine, a njima je sve dozvoljeno, sve ono što je srpsko a ima status državne, odnosno društvene imovine.
Slučaj sa kojim ću vas sada upoznati govori o otimačini radne jedinice trafo-stanice Štrpce i šikaniranju zaposlenih radnika EPS-a koji su se usprotivili takvoj otimačini. Naravno, ne smatram da su ovaj ministar i njegovi saradnici odgovorni za to, ali Vlada jeste, jer se sve ovo dešavalo 2002. godine.
O čemu se zapravo radi?
Lizing-tim kao ogranak CIA-e zvanično zadužen za kontakte sa javnošću u saradnji sa KEK-om obrušio se na radnike EPS-a, zaposlene u trafo-stanici Štrpce, sa namerom da preuzmu kontrolu nad njom. Naravno, njihova misija ne bi bila uspešna da za svoje saradnike nisu uspeli da nađu visoko kooperativne Srbe, kako ih oni nazivaju, koji su im u toj nameri pomogli.
Ja sam, naravno, pokriven papirima koji govore o tome. Ovo je zapisnik koji je sačinjen u policijskoj stanici Štrpce. Ako dozvoljavate, pročitaću vam. On upravo govori o tome.
Kaže ovako: "Zapisnik sačinjen dana 08.01.2002. godine u policijskoj stanici u Štrpcu oko oduzimanja ključeva od trafo-stanice, upravne zgrade, lade "nive" i postojećeg inventara u objektu upravne zgrade, kao i trafo-stanice. Ključeve smo oduzeli od rukovodioca radne jedinice EPS-a Štrpce Gradoćević Stanka, poslovođe radne jedinice Mirković Stubiše i inženjera za energetiku Marković Bojana.
Prilikom oduzimanja ključeva gore pomenutih, pokupili su lične stvari, kao i poslovne knjige EPS-a. Knjige za očitavanje stanja električnih brojila su ostale u kasi u upravnoj zgradi, kao i stari računi pre bombardovanja koji su upakovani i zapečaćeni. Prostorije su zaključane u 13,00 sati u prisustvu", ovo je bitna stvar, "narodnog poslanika u tzv. kosovskoj skupštini, Đorđević Sokola.
Napomene radi, reč je o čoveku koji je potpredsednik opštinskog odbora DSS-a za opštinu Štrpce, a bio je nekad narodni poslanik u tzv. skupštini Kosova i bio je zamenik šefa poslaničke grupe koalicije Povratak, Rade Trajković", ovo sve ide pod znake navoda. Znači, njen zamenik. Onda su tu i potpisi ljudi koji su ispred UNMIK policije Štrpce, imena policajaca i na kraju – narodni poslanik u Skupštini Kosova, Đorđević Soko.
Ako ste zainteresovani, mogu vam to dati. Našli su čoveka koji će biti novi upravnik trafo-stanice, njegovo ime je Zoran Stanojević, on je svoju kožu prodao za 310 evra, imamo papir koji govori o tome, našli su i devet njih koji su isto tako prodali kožu za nešto manje, 240 evra, da bi taj slučaj otimačine dobio legitimitet i legalitet. Novi upravnik KEK-ove trafo-stanice se dosetio da pozove sve predstavnike političkih stranaka na jedan zvanični sastanak, kome je prisustvovao i predstavnik CIA-e. Ovo je papir koji govori o tome. Naravno, tamo nije bilo predstavnika SRS, taman posla.
Sve je ovo moglo da se spreči da je država Srbija bila više zainteresovana za prostore Kosova i Metohije, da zaštiti interese preostalih Srba tamo gde je moguće zaštititi ih, tamo gde Srbi još žive, nastanjuju te prostore. Ne mogu da kažem da se mogu zaštititi interesi države Srbije u Prizrenu, Peći, Đakovici, jer tamo nema ili gotovo da nema Srba, ali tamo gde ih ima može se, uz pomoć onih Srba, srpskih patriota koji žele da rade na tome.
Još samo jedna rečenica. Ono što meni, kao Srbinu sa onih prostora, sa prostora Kosova i Metohije bode oči, to je, kaže – Predlog zakona o ratifikaciji Ugovora o osnivanju energetske zajednice između Evropske zajednice i republika u regionu, i kaže – Republike Srbije i Privremene misije UN na Kosovu.
Molim vas, ako je moguće, pun naziv za Kosovo je Kosovo i Metohija, ovo je onaj naziv koji Šiptari zdušno guraju, guraju okupatori. Znači, pun naziv za južnu srpsku pokrajinu je Kosovo i Metohija. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mene kao čoveka koji živi na Kosovu i Metohiji, a i sve moje sugrađane, životno zanima kakav će boljitak u snabdevanju električnom energijom imati preostali Srbi u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, ukoliko bude usvojen Predlog zakona o ratifikaciji Ugovora o osnivanju energetske zajednice između Evropske zajednice i zemalja u okruženju.
Podsetiću vas na nešto što i sami dobro znate, a to je da Srbi već punih sedam godina nemaju redovno snabdevanje električnom energijom. Naprotiv, dešava se da struje nema i po 10 dana u kontinuitetu, naročito zimi. Onda se neko od ovlašćenih, pod znacima navoda, iz KEK-a pojavi u medijima i saopšti da će u narednom periodu biti redovnije snabdevanje električnom energijom. Da li znate šta znači to bolje snabdevanje strujom? To vam je dva-tri sata dnevno.
Kada sam već pomenuo KEK, odnosno kosovsku elektrodistribuciju, moram da kažem da je to veštačka tvorevina koja je uzurpirala sve energetske sisteme na Kosovu i Metohiji i sada se predstavljaju kao stvarni vlasnici i nude Srbima, odnosno ucenjuju Srbe da će struju imati tek onda kada svako domaćinstvo potpiše poseban ugovor sa KEK-om. Vi znate da ukoliko Srbi potpišu te ugovore to će automatski značiti legalizaciju uzurpacije koju je sproveo KEK. Srbi na Kosovu i Metohiji su spremni da po cenu odricanja od elementarnih uslova života ne potpišu te ugovore.
Kako UNMIK u poslednje vreme forsira privremene kosovske institucije, zanima me da li ćete vi zaista potpisati ugovore sa Privremenom misijom UN na Kosovu i Metohiji ili sa KEK-om.

Dame i gospodo narodni poslanici,        pošto dolazim sa Kosova i Metohije, iz najjužnije srpske enklave, dozvolićete mi da svoju diskusiju posvetim upravo problemu funkcionisanja lokalne samouprave na prostorima Kosova i Metohije, preciznije funkcionisanja i finansiranja lokalne samouprave u preostalim srpskim enklavama, sa posebnim osvrtom na opštinu Štrpce.
Dobro vam je poznato da je OEBS na osnovu UNMIK-ove uredbe 2000/45 prvi put nakon okupacije organizovao lokalne izbore na Kosovu i Metohiji 2000. godine. Zvanični stav države Srbije bio je da Srbi ne treba da učestvuju na tim i takvim izborima koje organizuje UNMIK, jer ti izbori imaju za cilj proterivanje preostalih srpskih institucija koje su se uspele, uprkos svim nedaćama, održati na tim prostorima. UNMIK je pokušavao nametati raznorazna rešenja, ali je bojkot naroda bio evidentan na svakom koraku.
Dolaskom DOS-a na vlast Srbi na Kosovu i Metohiji dobijaju preporuku, odnosno instrukcije, da učestvuju na lokalnim izborima koje organizuje UNMIK. Odmah po sprovedenim izborima počinje hajka na preostali deo srpske opštine, odnosno srpske administracije, kako od strane samog UNMIK-a tako i od strane nove UNMIK-ove opštinske vlasti, koju čine 13 srpskih i 4 šiptarska odbornika. Izbacuju ih iz zgrade koja je zidana sredstvima poreskih obveznika građana Republike Srbije.
Da bi srpska administracija funkcionisala koliko-toliko zaposleni su bili primorani da uzmu u zakup prostorije DP "Zadruga Štrpce" iz Štrpca i plaćaju mesečnu zakupninu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Zakupnina se plaća iz izvornih prihoda, a izvorne prihode čine samo porez na zarade zaposlenih u iznosu od 14%, od čega 30% procenata ostaje u opštinskom budžetu, a 70% se uplaćuje na račun budžeta Republike Srbije.
Od poreza na imovinu naplati se nešto beznačajno, nešto se malo poreza naplati i na prenosu polovnih motornih vozila i to je sve od prihoda.
Plate zaposlenih u srpskoj administraciji i javnim preduzećima, Novo javno komunalno preduzeće, Dom kulture, Fond za rekonstrukciju i razvoj opštine, isplaćuju se iz Koordinacionog centra i u ovom trenutku kasne više od sedam meseci. Zadnja isplata je bila za mesec novembar 2005. godine. Mesečne potrebe za ovu svrhu iznose pet miliona i trista hiljada dinara za 102 zaposlena.
Interesantan je podatak da se šestoro zaposlenih u UNMIK-ovoj administraciji nalazi istovremeno i na platnom spisku srpske opštine i da na njih otpada mesečno bruto 565.944 dinara. Plata koordinatora koga je postavila Vlada Republike Srbije, a koji je istovremeno i predsednik UNMIK-ove opštine, iznosi neto 81.300 dinara. Sa druge strane, imate armiju nezaposlenih, koji su, ne svojom krivicom, ostali bez posla i koji sebe i svoje porodice hrane sa 5.700 dinara, što im se isplaćuju u vidu privremene novčane naknade preko Nacionalne službe za zapošljavanje.
Prilikom jedne od retkih poseta opštini Štrpce predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju gospođa Sanda Rašković-Ivić je decidno izjavila da privremene kosovske institucije čine Šiptari i da svako ko radi za ove institucije radi za Šiptare. Zato pitam gospodina ministra da li on i njegovo ministarstvo finansiraju šiptarske institucije.