Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8636">Dragan Vujadinović</a>

Govori

Poštovane kolege, iz preostalog malog auditorijuma, moj amandman je vrlo jednostavan, a odnosi se na radnike, odnosno zaposlene Garancijskog fonda koji ne budu preuzeti od strane Fonda za razvoj.
Predviđeno je da se njihove otpremnine po socijalnom programu regulišu u okviru Fonda, a moj amandman kaže da se regulišu iz budžeta Republike Srbije, sa osnovnim motom da se slobodni novčani potencijal Fonda na ovaj način ne smanjuje.
Isto tako sam pristalica da se on ne smanjuje, taj slobodni kapacitet Fonda, ni po osnovu rizičnih plasmana koje je uslovno napravio Garancijski fond, o kome je govorila koleginica Tabaković, koji se procenjuje na nekih milijardu i po. Znači, ne bi smela slobodna sredstva Fonda, koja se plasiraju po stopama od 1 do 3%, da se ugrožavaju, odnosno smanjuju isplatom otpremnina za zaposlene koji ne budu preuzeti iz Garancijskog fonda, ili rizičnim plasmanima Garancijskog fonda.
Mislim da to nije ekonomski celishodno i mislim da bi trebalo to regulisati davanjima iz budžeta, jer bi se na taj način supstanca Fonda za razvoj – koja se, ponavljam, plasira po najnižim kamatnim stopama na pet godina, odnosno za investicione kredite sa počekom na jednu godinu i za trajna obrtna sredstva na dve godine sa počekom od devet meseci – ta sredstva koja su zlato za privredu, sačuvala i ne bi se trošila.
To je amandman i pozivam poslanike da glasaju za moj amandman, a ja lično ću svakako glasati jer smatram da je on ekonomski celishodan.
Još jedna rečenica. Fond za razvoj, to sam već rekao, sa 50 zaposlenih imao je godišnji plasman 12,7 milijardi i oko 160.000.000 troškova. Znači, imao je plasman kao velike komercijalne banke, sa nekoliko puta manjim brojem zaposlenih. Mislim da je to jedna dosta efikasna institucija, izdržala je probu vremena, direktor je sve vreme bio, devet godina je direktor, prošao je sve ove promene vlada, promene partija i verovatno dokazao da se radi o efikasnoj instituciji. Ne bismo se smeli igrati i eksperimentisati bez potrebe, što se tiče Fonda za razvoj. Hvala.
Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, pred nama su sistemski zakoni u dve veoma važne sfere naše ekonomije, spoljnotrgovinskog poslovanja i turizma. Oni su savremeni, moderni i svakako da polaze od iskustava zemalja EU, odnosno onog okruženja prema kojem Srbija treba i mora da teži. U tom smislu, o zakonima je već dosta rečeno. Treba očekivati da će se sa korisnim predlozima ovi zakoni, sistemski zakoni, ponavljam, dodatno oplemeniti, poboljšati kvalitet i to nezavisno od koga dolaze amandmani, od koje političke grupe.
U svom izlaganju ću govoriti od dva praktična fenomena koja se dodiruju – spoljnotrgovinsko poslovanje i turizam. Najpre o izvozu, odnosno izvoznicima. Najslabije karike naše ekonomije, svi to znaju i svi to ponavljaju, jesu spoljnotrgovinski deficit i visoka javna potrošnja. Što se tiče spoljnotrgovinskog deficita, ponavljam poznate podatke, kurs evra u septembru 2004. godine iznosio je oko 76,5 dinara, u devetom mesecu 2008. godine iznosio je, takođe, oko 76,5 dinara. Dakle, 48 meseci ili četiri godine kurs evra je bio na nominalno istom nivou. Kada se tiče domaćih cena, zvanična stopa inflacije u istom tom periodu septembar 2008/ septembar 2004. godine iznosila je 45%. Zamislite izvoznike, neto izvoznike, one velike, koji imaju veći izvoz od uvoza, oni su domaće inpute morali da plaćaju po cenama koje su skoro 50% veće, dok su ulazne prihode iz inostranstva dobijali po nominalno istoj ceni.
I može se slobodno reći u tom periodu, da su najveći dobitnici naše makroekonomske politike bili oni koji su uvozili, a prodavali na domaćem tržištu. A najveći gubitnici su bili oni koji su kupovali na domaćem tržištu, a izvozili. Da je tako, svedoči spoljnotrgovinski deficit kao, ponavljam, najslabija karika naše ekonomije. Spoljnotrgovinski deficit kao višak uvoza nad izvozom roba i usluga 2003. godine je iznosio 3,62 milijarde evra, a 2008. godine 8,10 milijardi evra. Svakako da je to najvećim delom rezultat deprecijacije kursa i činjenice da se zbog velike javne potrošnje koja je od 2003, 2004, 2005, 2006. godine posebno povećavana, da je jedina odbrana makroekonomske stabilnosti i stabilnosti cena bila aprecijacija dinara, prejak dinar. U tom smislu, nužno bi bilo, i meni je žao što naš resorni ministar nije tu, kao predstavnik izvoznika, neto izvoznika.
Nužno bi bilo da se ploča promeni. Mislim da se počela menjati. Pre dva dana je ministar privrede imao sastanak, jedan u nizu sastanaka, sa izvoznicima. Tokom prošle godine i ove godine održano je nekoliko sastanaka sa izvoznicima, posle dužeg perioda vremena, oni su zaista tretirani na način koji to mora biti, a to je da su oni najveća šansa, praktično imperativ srpske privrede. Ako ne smanjimo spoljnotrgovinski deficit i posledično deficit tekućeg plaćanja, zaista, srpskoj ekonomiji, bez obzira na svetsku ekonomsku krizu, ne piše se dobro. U tom smislu, ono što izvoznici sada traže, pored dobrih zakona, kao što je ovaj o spoljnotrgovinskom poslovanju, oni traže niže kamate, kamate od 5,5%. Preferencijalne kamate od 5,5% veliki izvoznici već imaju, imaju i niže. Oni sada imaju 4% - 5%, a 5,5% preferencijalne kamate iz paketa Vlade su visoke za neto izvoznike.
Izvoznicima su potrebne kamate koje daje Fond za razvoj od 3% ili da poslovne banke pojačaju od 3% do 4%. To je šansa za izvoznike, da oni u utakmici, na toj rigoroznoj utakmici prođu bolje.
Još bih rekao, sadašnji kurs, ako ga zaokružimo na 95 dinara, on je 16,7% veći od proseka u 2008. godini koji je iznosio 81,47. Već se, gospodo, lakše diše. Već se u izvozu lakše diše. Još bih jedan podatak rekao, izvoznici su 2004. godine, veliki broj, imali platu u odnosu na prosek Srbije 10% do 15% veće, a 2008. godine 25% - 35% manje. To je dokaz da je apresijacija dinara koja se dešavala išla direktno na štetu izvoza.
Još jedno kratko pitanje iz sfere turizma, a koristeći prisustvo uvaženog profesora Gorana Petkovića, turističke agencije, po sadašnjim propisima, ne mogu da primaju devize i dešava se ovakav slučaj: građanin, klijent, pošto u oglasu piše 500 evra, on donese 500 evra, a u agenciji mu kažu – moraš promeniti 500 evra u dinare, ne možemo da primamo devize. On ih promeni po kupovnom kursu – izgubi na razlici u kursu.
Onda agencija te iste dinare koje je primila mora ponovo da pretvori u devize da ubaci u devizni račun koji već ima i da plati inooperateru. Ko gubi? Gubi klijent. Dva puta gubi klijent na razlici u kursevima.
Nužno bi bilo da se promene propisi i da putničke i turističke agencije mogu direktno da primaju i naplaćuju svoje usluge u devizama. Toliko sam hteo. Zahvaljujem.
Nadam se da će i u uslovima svetske ekonomske krize, teškim uslovima, ovo biti prekretnica u tretiranju izvoznika i prekretnica od koje će početi da se smanjuje spoljnotrgovinski deficit, koji je, ponavljam, na nepodnošljivo visokom nivou. Hvala. (Aplauz.)
Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, moto mog izlaganja će biti – ne sme se eksperimentisati po svaku cenu. U pozadini te rečenice biće jedna kratka mini priča o Fondu za razvoj.
Dugo godina sam radeći u privredi, našoj privredi Republike Srbije, upoznao Fond za razvoj. Evo mini lične karte. Fond za razvoj je prošle godine, ovih godina je plasirao svojih sopstvenih sredstava 12,7 milijardi, odnosno oko 150 miliona evra. U tom fondu je zaposleno pedeset ljudi. U tom fondu nema menadžerskih ugovora, nema reprezentacije, nema protekcije. Da li ste čuli za nekakvu priču, da je u Fondu za razvoj neko tražio pare da bi dobio kredit? Nikada se nije u našoj štampi to pojavilo. To govorim iz ugla mnogo firmi gde sam aplicirao i učestvovao u zahtevima za odobravanje pojedinih kredita.
U tom smislu, ne sme se ni u kakvoj varijanti, statičkoj ili dinamičkoj, eksperimentisati sa institucijom koja je pokazala svoju vitalnost, pokazala da radi za taj naš realni sektor od koga živi čitava državna zgrada, velika preglomazna, ali i buduća manja opet će živeti od tog realnog sektora.
Što se tiče samog Fonda, jedino što je možda, po mom mišljenju, slaba strana što krše Zakon o zabrani diskriminacije, Fond vode četiri žene, direktor je žena i još tri izvršna direktora su žene i direktori su već osam godina, što znači da su u vremenu partokratije ljudi položili ispit efikasnosti.
Sada govorim o eksperimentima. Jedan od eksperimenata je bio kada smo lansirali preferencijalne kreditne linije, evo kako su one formirane: sredstava u iznosu od 30% je davao Fond po 1% kamate; 70% poslovne banke po 8% kamate; ponderisana kamatna stopa je 5,5% i na godinu dana. Blagovremeno sam pričao i dosta ljudi je pričalo blagovremeno, da ne bude naknadna pamet, da je bolje bilo da je Fond zadržao svoja redovna sredstva, plasirao po 3%, kako inače radi, a da se sa bankama napravio poseban sporazum, da banke imperativno vrše na njih pritisak da one smanje svoje kamatne stope i prilagode stopi euribora koji je sada 1,6 do 1,9% na šestomesečnom nivou. Ako uzmu 2-3%, one su mogle same da daju 5,5, a ne 7-8% i da smanje potencijal Fonda.
To je bilo i završeno je, s tim što bi apelovao na gospodu iz Ministarstva, o tome sam kao pojedinac pisao više puta, da je praktično kod potrošačkih kredita pored trajnih potrošnih dobara, koja se zovu "punto", odnosno automobili, nužno da se sa poslovnim bankama, a eventualno i za učešće Fonda, stvori preferencijalna kreditna linija za povlašćeno finansiranje po najvećoj kamatnoj stopi do 4,5% za građevinski materijal i termoizolacioni materijal, jer to je ekonomski multiplikator. Ako hoćemo da jačamo unutrašnju tražnju, da pokrenemo razvoj, da pravimo neki unutrašnji nju dil, onda je to robni segment koji treba forsirati jer se on grana, znate već kako multiplikatorski deluje na mnogo grana.
Drugi mogući potencijalni eksperiment jeste pripajanje, ovo nije spajanje dva fonda, ovo je pripajanje Garancijskog fonda, koji bih ja stavio u ovu grupu eksperimenata, Fondu za razvoj. Ne sme se dozvoliti da pripajanje Garancijskog fonda, ni po ljudima koji dođu, ni po politici, ni po depozitima, ni po funkcijama, ugrozi onu funkciju koja već postoji, a koju obavlja Fond za razvoj. Dobro je što se odustalo da Fond za razvoj preuzme sve ljude. U Garancijskom fondu ima 34 čoveka. Fond za razvoj, koliko sam saznao, primiće samo četiri ili pet ljudi. To i pokazuje smerove kretanja u nekim od tih institucija.
Ponavljam, bilo bi zaista nužno da Fond za razvoj Republike Srbije, ja sam ga u poslednjem tekstu nazvao "privredna majka" u nekih desetak poslednjih godina, sačuva svoju vitalnost, da sačuva svoje funkcije i da sačuva svoj kreditni potencijal, da ne bude ni u kakvom promilu inficiran sa eventualnom politikom, bilo da se ta politika odnosi na ma koje ministarstvo ili bilo koju interesnu grupu, bilo sa kojom finansijskom institucijom, u ovom slučaju Garancijski fond.
U tom smislu sam podneo amandman – da troškove za otpremnine, za socijalni program 30 ljudi iz Garancijskog fonda, snosi budžet Republika Srbija a ne Fond, jer ako snosi Fond onda će taj kreditni potencijala od 12 milijardi, a inače je smanjen za pet milijardi za ove ponderisane, odnosno subvencionirane kreditne linije sa poslovnim bankama, on će se i dalje umanjiti. Realnom sektoru su najbolji krediti Fonda za razvoj – investicioni na pet godina, plus jednu godinu počeka i 3% kamate, i za trajna obrtna sredstva dve godine i devet meseci počeka, a ovamo supstituišemo sa kreditima na jednu godinu. Zaista taj potencijal treba povećavati, a ne, u suprotnom smislu, smanjivati.
Konačno vezano za komorski sistem, vratio bih se u tačku tri svog izlaganja, na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o komorama, samo jednom rečenicom, na onaj moto – ne sme se eksperimentisati po svaku cenu, ja bih i ovde primenio i to tako, sa dve alineje.
Prva je, da treba dobro razmisliti i videti šta drugi rade u smislu, u tom komorskom sistemu organizovanja realnog sektora. Pod dva, isto tako, jasno staviti na znanje našem komorskom sistemu da on zaista mora biti na samom terenu, biti sluga privrede, realnog sektora. Mi danas u pola firmi, malim i srednjim preduzećima, velikim preduzećima, nemamo ljude koji će da naprave programe kako će aplicirati kod investicionih fondova, kako će aplicirati kod banaka. Zašto to komora ne radi? Zašto komora ne obuči ljude ili ne obezbedi svoje ljude da rade za preduzeća? I druge konkretne poslove komora mora raditi u budućem vremenu, da bi zaista opravdala ulogu servisa realnog sektora. Između ostalog, komora mora realno uticati na donošenje zakona, preventivno uticati na donošenje zakona u našem parlamentu, kao i na izmene i dopune i blagovremeno reagovati, jer, ponavljam još jednom – čitava naša državna zgrada, uključujući i ovaj visoki dom, zavisi isključivo od realnog sektora.
Ako realni sektor ne bude i nadalje ostvarivao stope rasta koje su se merile u poslednjih godina 4, 5%, a to se ne može ostvariti u uslovima velike svetske ekonomske krize, država mu zaista mora pomoći. Sve državne institucije mu moraju pomoći i Fond za razvoj i Privredna komora i Vlada, konačno i parlament, blagovremenim donošenjem onih zakona koji predstavljaju imperativ za rad takve privrede. Hvala vam. (Aplauz.)
Poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, ovih dana se Kosjerić, iz provincije, preselio u centar i došlo je vreme da i poslanik iz tog provincijskog gradića kaže svoju reč. Prethodno, koristeći deduktivni metod, od opšteg ka posebnom, iskoristiću nekoliko rečenica da kažem uopšteno o današnjem setu zakona.
Nekada smo proglasili i forsirali industrijalizaciju i, u epilogu, nismo razvili industriju, a zaprljali smo, uflekali i upropastili prirodu. Sada smo, poput drugih zemalja, došli do imperativa, moramo probati novi industrijski razvoj, da uz novi ekonomski razvoj koristimo, odnosno zaštitimo i vratimo autoritet prirodi, da vratimo životnu sredinu na onaj nivo kakav ljudi moraju imati.
Danas možemo reći, možda malo u ironičnom tonu, da je dosadašnji civilizacijski pobednik – plastična kesa i plastična flaša, dospeo i na najviše vrhove i u najdublje kanjone. Nema mesta gde dosadašnji civilizacijski pobednik nije dospeo. Ono što moramo, za šta dolazi vreme da u Srbiji to shvatimo i primenimo, to je teorija održivog razvoja, kao jedan kompromis, kao rezultanta između tri komponente, često, do sada, a možda i ubuduće, protivrečne i kontradiktorne – ekonomska komponenta, želja da se ostvari profit, socijalna, da se zaštiti životni standard zaposlenih ljudi, i, treća, ekološka, da se zaštiti priroda i životna sredina. Mi teoriju održivog razvoja moramo implementirati u sve poslovne strategije, od opština do preduzeća i, konačno, do države. To je jedna od najbitnijih ulaznica za naš evropski put.
Sada se vraćam gradu Kosjeriću, ovih dana često pominjanom, gde je baš taj disparitet, taj paradoks, taj kontrast između ekonomskog, između profita i između ekološkog, možda, najviše izražen, odnosno izražen je u onoj meri koliko i u drugim gradovima koji imaju tzv. velike zagađivače. Jednom rečju, Kosjerić je mala varoš, sve zavisi od te fabrike – i život, ali i zagađenje. Nema života bez te fabrike, ali istovremeno imamo dugo godina nasleđeno i produživano aerozagađenje, zbog koga Kosjerić, kao i drugi tzv. ''cementni'' gradovi, imaju dosta problema i, konačno, imaju veći odliv ljudi nego što se rađa.
Pre 15 godina, u Kosjeriću smo imali 17.000 stanovnika u opštini, a sada imamo 14.000 stanovnika. Pazite paradoks, Kosjerić je prvi na rang listi u Srbiji po visini plata.
Statistička greška ili zabluda, zato što u Kosjeriću ima jedna velika fabrika, i sve je u znaku te fabrike, i ima nešto na budžetu, a ostalo je nerazvijeno. To daje, statistički, najveći prosek. Kosjerić mogao spadati u nerazvijena, marginalna područja da nije tog našeg velikog sistema. Tu se kontrast između ekonomskog i ekološkog najviše primećuje.
Kratka geneza o našem zagađivaču, odnosno našem izvoru života, Fabrici cementa. Ona 33 godine postoji i napravila je preko deset miliona tona cementa. Do 2005. godine je radila na mazut, bilo je ogromno aerozagađenje i svakog dana se morala čistiti prašina, na primer, s prozora ili vrata automobila. Godine 2002. je privatizacija i nije se u prvim godinama smanjila prašina, bar se nije to videlo. Godine 2005, baš zahvaljujući imperativnom nalogu ministra Ilića, gde su se njegovi poslanici čudili otkuda petrol-koks, uvedeno je alternativno gorivo –petrol-koks. Tada je, kao i uvek kada dođe do promena u tim malim sredinama, došlo do velikog uznemiravanja. Govorilo se o hemijskim posledicama, povećanom aerozagađenju itd.
Ono što danas postoji u Kosjeriću, a verujem i u drugim tzv. cementnim i sličnim gradovima, jeste taj potpuni kontrast. Na jednoj strani, fabrika je za 33 godine svog poslovanja iznela grafikone i podatke u kojima je rekla da su svi parametri koji se prate daleko ispod granica koje su dozvoljene za život ljudi i za životnu sredinu. S druge strane, građani, lekari, pojedine nevladine organizacije, organizacije mladih "Kej taun" itd., oni koji su budućnost Kosjerića, govore potpuno suprotno, da je aerozagađenje takvo da se emituju takve supstance, govorimo o sadašnjem gorivu petrol-koksu, da je to teško izdrživo i da to prouzrokuje štetu po zdravlje ljudi.
U takvu sredinu je prošle godine došao memorandum o razumevanju. To je ponovo razlog za uznemiravanje javnosti. Ono što ja poručujem građanima Kosjerića, odnosno tzv. ekološkom timu Nove Srbije Kosjerića, kao član CIS-a, jer Kosjerić je potpisao memorandum o razumevanju, kao što je ministar više puta ponovio, u Kosjeriću ne postoje nikakvi tehnološki uslovi za spalionicu guma i drugog otpada, za emitovanje dioksina i furana u vazduh. Osim toga, Kosjerić nije ni aplicirao, nije ni podneo zahtev za spaljivanje komunalnog otpada.
Iz tog ugla, makar do 2012. godine nema nikakvih opasnosti, ili nekakve alarmantne tvrdnje da se pale gume, o čemu su ovde naši predstavnici, naše kolege govorile.
To bih protumačio kao političku argumentaciju, pogotovu kada dolaze iz Nove Srbije, odakle je, praktično, ovo alternativno gorivo, petrol-koks, i došlo, zahvaljujući aneksu kupoprodajnog ugovora, koji je potpisao gospodin Velimir Ilić, tadašnji ministar.
Konačno, ono što postoji u gradu cementa, Kosjeriću, i što će biti, to je taj kontrast; biće uvek ta dva pola, ta dva žestoko suprotstavljena pola – jedan je od strane fabrike, gde se govori da su ispunjeni svi elementi iz kupoprodajnog ugovora, a drugi je od strane građana i nekih institucija, koje kažu sve suprotno, da je životna sredina napadnuta potpuno, da je ugrožena.
Zbog toga lokalna uprava traži, apeluje, moli za pomoć Ministarstvo ekologije, traži od vas, kao ekološkog tima, tima stručnjaka i tima entuzijasta, koji su zaista, siguran sam, posvećeni ovom problemu, da seku u stilu narodne poslovice – ni po babu, ni po stričevima, da budu sredina, da budu mera, da budu rezultanta onoga što jeste.
Prema tome, Kosjerić ne može, niti drugi gradovi gde postoje veliki zagađivači, živeti nijedan dan bez svog zagađivača, aerozagađivača, ali ne može ni dozvoliti da aerozagađivač i aerozagađenje pređe one mere koje su dozvoljene zakonom i koje su podnošljive za građane. U tom smislu, još jednom molim Ministarstvo sledeće.
Prvo, mogući, kako je ministar i obećao, automatski monitoring – da se u tom našem malom gradu pojavi displej, a naša opština će pomoći i to sufinansirati, displej s objavljenim podacima. Drugo, da učestvuju aktivno kada se bude govorilo o novim projektima i ispunjavanju programa vezanih za zagađenje životne sredine od strane Fabrike cementa "Titan". Hvala.
Poštovani, krenuću odmah. Imam tri pitanja i jednu molbu-predlog. Prvo pitanje je iz sfere javne potrošnje, javnih preduzeća. Zašto se ne utvrde egzaktni planovi i pravila raspodele osnovnih zarada i varijabilnog dodatka menadžmenta upravnih i nadzornih odbora, kao i preventivna kontrola javne potrošnje na svim nivoima?
Dodatak tom pitanju jeste – zašto jedan resor u okviru Ministarstva finansija, odnosno jedan državni sekretar ne bude direktno zadužen za preventivnu kontrolu izvršenja desne strane budžeta, kao i javnih preduzeća? Zašto država nastavlja praksu iz vremena vlada prof. Koštunice da i dalje subvencioniše i veštački održava tzv. velike sisteme, umesto da na svaki mogući način pronađe ozbiljnog strateškog partnera?
Zadnji je primer RTB Bora, a imamo i ostale primere. Nemoguće je odlaganjem ozdraviti i revitalizovati te sisteme. U te sisteme je kroz otpust duga i direktne subvencije do sada ubačeno oko osam i po milijardi.
Zaista mislim da pored svih problema koje ova vlada ima sa dodatnim suočavanjem sa svetskom krizom, problem velikih sistema i javnih preduzeća mora staviti u prioritet.
Prvo pitanje je bilo o javnim preduzećima i javnoj potrošnji, zbirno pitanje. Drugo pitanje je iz sfere banaka i NBS. Zašto se u okviru integralnog programa mera štednje ne smanji referentna kamatna stopa NBS, kao reper za poslovne banke na dinarske kredite, na maksimalno 12%, projektovane inflacije 8%, plus 50% na projektnu inflaciju?
Zašto poslovne banke nisu više učestvovale u podnošenju ekonomske krize, nego je teret preliven najviše na Fond za razvoj, koji će svoja sredstva koja je plasirao po 3% subvencionisati poslovne banke, i budžet? Instrumenata ima, zar ne? Narodna banka ima instrumente. Poslovne banke su ostvarile za dve zadnje godine 400 miliona profita. Morale su da instrumentima ili dogovorima u većoj meri podele sudbinu realnog sektora u 2009. i 2010. godini.
Treće pitanje je iz sfere ministra Mrkonjića, nažalost nije tu, ili ministarke Kalanović. Može li se očekivati da ubuduće ne počinjemo sve, a malo šta završimo, da ne pravimo partijske puteve tamo gde ima dosta birača (neću govoriti nikakva imena), već da utvrdimo strateške prioritete i završavamo jedan po jedan projekat?
Molba bi bila sledeća. Uslov za isplatu subvencija za 2009. godinu, bilo da je po hektaru obradive površine, bilo za krave prvotelke ili za ostali stočni fond, za registrovane seljake jeste da su isplatili doprinose za 2008. godinu. Molba je velikog broja tih ljudi da se obrne proces. Oni ne mogu sakupiti para da isplate doprinose pa da dobiju subvencije, već da se obrne, da država direktno tim registrovanim seljacima umesto subvencija uplati poreze i doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje.
Dakle, da se ne čeka da seljak prvo plati pa da dobije, već da država plati umesto njega i spoji mu staž za 2008. godinu, umesto što će čekati subvencije jer ih neće sačekati. Mnogo vam hvala. Izvinite.
Poštovani, pridružujem se koleginici Milici, koristiću njen model, ona se pozvala na jezik cifara. Zaista treba tako da govorimo. Već jednom sam ove podatke izneo i ponavljam ih još jednom.
Odnos prosečne penzije i prosečne zarade u Srbiji kretao se u poslednjih osam godina ovako: 2001. godine - 75,6%, 2002. godine - 70,9%, 2003. godine - 68,2%, 2004. godine - 65,6%, 2005. godine - 65,6%, 2006. godine (!) - 53,1%, 2007. godine - 53,9% i 2008. godine oko 60%.
Gospodo, mi smo depresiju penzija u odnosu na prosečnu zaradu doživeli 2004, 2005, a pogotovo 2006. godine, kada su stope rasta bruto domaćeg proizvoda bile one željene, od 6 do 7%. Tu se ta razlika napravila i sada je zaista realno, ako poštujemo jezik cifara, da se ona ne može preko noći stići, pa čak i da imamo projektovanu stopu rasta od 7%. To je prosta matematika.
Pod dva, bio sam jedan od onih koji su predlagali da usklađivanje penzija, pošto se radilo o vanrednom povećanju koje se finansira iz budžeta, bude obrnuto proporcionalno sa visinom, zato što se sufinansira, ne menja se sistemski. Da u PIO postoji samofinansiranje, to bi bilo nerealno, ali pošto sa 40% sufinansira država, onda se moglo ići na obrnuto proporcionalno.
Takođe sam predložio, i naša poslanička grupa se slaže, da se u ovoj godini novim izmenama zakona i eventualnim korekcijama najniže penzije povećaju, ipak, da postoji određeno nominalno povećanje, a da se zato najviši nivoi kompenzuju sa nominalnim smanjivanjem najviših penzija. To je model koji se može primeniti. Hvala.
Poštovano predsedništvo, poštovana ministarko, poštovane kolege, govoriću u četiri segmenta. Prvo, komentar budžeta, drugo, makroekonomski podaci u poređenju sa referentnim okruženjem, treće, predlozi i četvrto, kratak rezime. Naravno, kao i uvek, neću biti ni na levoj ni na desnoj strani, već na sredini i koristiću svoj metod cifre ispred politike – CIP, to je skraćeno CIP.
Kada se tiče komentara budžeta, imamo da su budžetski prihodi i rashodi povećani za oko 50 milijardi. U strukturi budžetskih prihoda poreski prihodi učestvuju sa 640 milijardi ili 92 procenta. To pokazuje da su neporeski prihodi kod nas još u embrionalnoj fazi. Neporeski prihodi iznose 8%.
Tu odmah vidimo i neku mogućnost za naredni period, a to je da se povećaju prihodi od dividendi javnih preduzeća dok su ona državna, ali nije povoljno vreme, 2009. godina, praktično, mi rezervu na levoj prihodnoj strani imamo od povećanja dividendi javnih preduzeća. Opet da podsetim, a već sam podsećao, EPS češki (ČEZ) češki u budžet daje milijardu evra godišnje, na godišnjem nivou. Ako bismo imali 1% BDP veće dividende, to je 30 milijardi. Mislim da to može, imajući u vidu monopolski položaj javnih preduzeća.
U strukturi poreskih prihoda, koji čine 92%, normalno dominira PDV, akcize koje su povećane i u strukturi i u nominalnom iznosu.
Praktično, akcize su supstitut, povećanje akciza najvećim delom supstituišu smanjenje carina sa 70 na 50 milijardi zbog jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma.
Na desnoj strani, na strani rashoda, dominira, tu bih se zadržao, već je govoreno o strukturi rashoda, transfer organizacijama socijalnog osiguranja. To je povećano sa 178 na 233 milijarde, odnosno 53 milijarde.
Celo povećanje budžetskih rashoda praktično ide na toj poziciji – transfer socijalnim fondovima. Treba reći da je u Fondu PIO, u rebalansu budžeta za 2008. godinu, u ovoj godini, transfer Fondu PIO bio 138 milijardi. Sada je transfer Fondu PIO 189 milijardi; u relativnim brojevima, sa 34,4 transfer iz budžeta Fondu PIO povećan je na 41,1%. To je vrlo alarmantno. Znači, 41,1% ukupnih prihoda PIO ili 189 milijardi dolazi od državnog budžeta.
U tom smislu, jedan od predloga koji ću navesti taksativno i kratko, jeste jedan pokušaj, što brži pokušaj dokapitalizacije Fonda PIO, jer praktično nećemo imati nikada dovoljno razvojnu komponentu ako transfer Fondu PIO, odnosno sufinansiranje Fonda PIO bude prelazilo 30%. Sada je, ponavljam, na nivou od 41%.
Vezano za prvu tačku, komentar budžeta, naš ukupan deficit je 50 milijardi. Kada se tom deficitu doda otplata duga od 42,76 milijardi, imamo da je ukupan deficit 92,76 milijardi, taj bruto deficit, on je na nivou rebalansa 2008. godine, koji je bio 92,12 milijardi dinara, što znači da nešto iznad milijarde evra, u ukupnom smislu, nedostaje između budžetskih prihoda i budžetskih rashoda. Tu dolazi u obzir zatvaranje te pozicije, privatizacioni prihodi i dodatno zaduživanje. Zašto da ne? Kolega Vlahović je govorio, a i drugi su govorili, a to ćemo videti kada budemo upoređivali podatke, da tu najviše imamo prostora i ne smemo uopšte strahovati od dodatnog zaduživanja, pod uslovom da ti dodatni krediti idu u infrastrukturu, odnosno u realno kreditiranje realnog sektora.
Druga tačka – upoređenje naših makro podataka sa referentnim okruženjem. Prvo, stopa rasta BDP, u poslednje dve godine smo imali 7,1 - 6 %, u idućoj godini je planirano 3,5%, u 2010 - 4,5%, to je na nivou Bugarske i Rumunije, a iznad Hrvatske, Makedonije, BiH, a posebno iznad Mađarske koja ima stopu oko 1%, u idućim godinama kada se tiče glavnog ekonomskog parametra stope rasta BDP.
Kada se tiče inflacije, naša stopa oko 10% za ovu godinu, za iduću godinu oko 8%, 2010. godine planirana je 6,2%. To je na nivou Bugarske. Nešto malo veća je od Mađarske i Rumunije, a znatno je veća stopa inflacije od Hrvatske.
Kada se tiče javnog duga u odnosu na BDP, ponavljam, već je više puta rečeno, javni dug iznosi sada 8,93 milijardi, ono koliko je država dužna. Po tom kriterijumu smo prvi u okruženju, odnosno bolji položaj imaju Bugarska i Rumunija, a što se tiče ostalih zemalja, posebno Mađarske, gde je to 60%, Hrvatske 37%, daleko smo u boljem položaju po tom pokazatelju javni dug države u odnosu na BDP.
Što se tiče plata i penzija, naše prosečne sadašnje plate i penzije su 400 evra, dinarska protivvrednost 400 evra neto zarada, odnosno 230 – 240 penzija. Tu smo prvi u ovom referentnom okruženju, naravno, osim Mađarske i Hrvatske, daleko iznad ostalih do 20-30%. Tu se i kriju naši budžetski problemi, posebno što su 2006. godine plate i penzije otišle iznad mogućeg rasta BDP.
Nezaposlenost, ona iznosi kod nas od 18-20%. Što se tiče poređenja, nezaposlenost je dosta veća od Bugarske, Rumunije, Hrvatske i Mađarske, a manja je od Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore.
Konačno, ono gde je Srbija, u ovom trenutku, u najgorem položaju, to je npr. izvoz po stanovniku. Naš izvoz po stanovniku je 900 evra, ''per kapita''. Da ne uzimam Sloveniju, to je skoro 10 hiljada, ali ona nije naše referentno okruženje. Ali, zato Hrvatska ima 2 hiljade evra po glavi stanovnika. Bugarska ima 1 hiljadu i 7 stotina evra po glavi stanovnika, Rumunija 1 hiljadu i 4 stotine evra po glavi stanovnika.
To je dosta više u odnosu na Srbiju i to pokazuje naše strukturne neusklađenosti i probleme u tranziciji realnog sektora. I to prouzrokuje konačno dve naše najslabije tačke: spoljnotrgovinski deficit koji će ove godine biti oko 8 milijardi evra i deficit tekućih plaćanja oko 6 milijardi evra, koji su 5 milijardi evra, a to su, što se nas tiče, najopasniji racio brojevi, oni relativni brojevi koji pokazuju ekonomsko stanje, stanje ekonomije, jedne zemlje.
Dakle, zaključak, mi se u pogledu makroekonomskih pokazatelja nalazimo negde pri vrhu, kada se napravi rezultanta, relevantnog okruženja gde spadaju dve zemlje EU: Bugarska, Rumunija, zatim, Hrvatska, Makedonija, BiH i Crna Gora. U tom smislu treba da cenimo, bilo da smo na levoj ili desnoj strani, uspešnost naše ekonomske politike.
Treće poglavlje su predlozi. Prvo i najvažnije, generalni remont, zaista, nužno je početi generalni remont javnih preduzeća i državne uprave po prostom sistemu, koji ekonomija odavno primenjuje. Sistem se zove budžetiranje. Već je gospodin Milan Marković govorio, određuje se budžet za javno preduzeće, određuje se interni revizor od strane Vlade koji prati rad direktora i upravnog odbora. Praktično, država, kao gazda, mora kontrolisati i preventivno delovati u svojim javnim preduzećima. To je segment gde se može očekivati povećanje dividendi, odnosno budžetskih prihoda.
Drugo, već sam rekao, ozdravljenje Fonda PIO. Tu treba, već sam predlagao na odborima za finansije i privatizaciju, ako se Fond PIO finansira od strane države sa 41%, da država ima pravo da nađe formulu, pravni model, da se u ovoj godini, već u 2009. godini, da dođe do nominalnog smanjenja penzija koje su iznad proseka plata u Srbiji, a da dođe do povećanja najnižih penzija i time se ispravi greška kada su linearno povećane penzije, prilikom povećanja u oktobru, od 10%.
Mislim da to treba u ovoj godini uraditi, povećati penzije najmanje za rast cena na malo niže penzije do 20 hiljada, na primer, a one veće penzije smanjiti i tako napraviti numeričku ravnotežu. Već je pominjano, pridružujem se zahtevu, molbi da se relaksiranje kreditno-monetarne politike NBS izvrši odmah, u tom smislu da se referentna kamatna stopa što promptnije smanji i da se ostali uslovi i posebno u dogovoru sa poslovnim bankama relaksiraju za realni sektor.
Četvrto, mislim da se ne sme čekati kraj januara, čak ni kraj januara za aktiviranje kreditnih linija preferencijalnih, bilo da se radi o kreditnim linijama Evropske investicione banke, bilo da se radi o EBRD, bilo kreditnih linija gde država daje garancije NBS, moraju se te kreditne linije što pre aktivirati zbog toga što je realni sektor, već je pomenut ''Sartid'', baš u ovom vremenu, u decembru, u januaru i februaru i inače u najtežem položaju, i inače zbog praznika, kolektivnih odmora itd, u zapadnoj Evropi, u svetu je manja tražnja.
Sada je to mnogo multiplikovano i u tom smislu trebalo bi kreditnu podršku promptno obezbediti i izaći pred realni sektor sa paketom kreditnih linija koje bi se mogle koristiti već u januaru. Inače, zaista će problemi koji su već objektivni postati još veći.
Postoji bojazan kako će se odvijati makroekonomska situacija u 2009. godini. Zbog toga je nužno i apelujem da Vlada ima što bliskiji kontakt sa realnim sektorom. Dnevni kontakt da imaju određeni predstavnici Vlade sa realnim sektorom, jer ako se ne bude punila leva strana, prihodna strana budžeta, sve naše želje, sve mere ekonomske politike pašće u vodu. Zbog toga mislim da je krajnje vreme da maksimalna pažnja naše vlade i makroekonomske politike bude posvećena realnom sektoru, posebno izvoznicima, posebno velikim neto izvoznicima i ostalim velikim sistemima, normalno, i malim i srednjim preduzećima koji će stvarati taj projektovani rast od 3,5% bruto domaćeg proizvoda. Bez tog rasta naš budžet pada kao kula od karata.
I konačno rezime. Naša makroekonomska politika zaista se vodi između, kako se kaže u grčkoj mitologiji, Scile i Haribde. Scila smo svi mi. Zaista bih hteo da me čuju kolege poslanici, svi smo mi Scila, ponašamo se po principu – svi smo za promene, samo da nas ne menjate. Vidimo to u svakodnevnom delovanju.
Kada se govori o budžetskim restrikcijama, o smanjenju broja sudova, o smanjenju sudova mi smo protiv toga kada dođe do naše sredine, ali zato gospodin Jojić kaže: kod nas ima 2 i po hiljade sudija, a u Britaniji hiljadu i 5 stotina.
Makro smo svi za promene, ali nikako da menjamo sami sebe i svoje najbliskije okruženje. To je Scila. Haribda je velika svetska ekonomska kriza koja preti i mislim da naš ekonomski brod, tu podvlačim, vode, već sam to jednom rekao, tri kapetana doktora ekonomije i dva magistra ekonomije. Ako smo nekada imali ekonomsko znanje u Vladi da vodi taj ekonomski brod, imamo ga sada.
Ponavljam, jednom sam rekao imajući u vidu sve te činjenice, treba biti uzdržani i umereni optimista. Hvala vam. (Aplauz.)
Poštovane dame i gospodo, poštovana ministarko, poštovana gospodo iz ministarstava, najpre ću uzeti nekoliko minuta da arbitriram, ali nepristrasno, oko pitanja u vezi penzija, koje su inače jedna od referentnih tačaka u spojenoj raspravi po ova dva zakona. Naravno, koristiću i toplo preporučujem svima da koriste svoj metod – cifre ispred politike.
Dakle, evo šta kaže knjiga o penzijama. Ona kaže da je 2000. godine prosečna zarada iznosila 57 evra, a prosečna penzija 46,5 evra i da je odnos bio 81,5%. Da ne licitiram po godinama, karakteristične su godine 2004, 2005, kada je prosečna zarada u 2004. godini bila 193,1 evro, a penzija 126,7 evra, odnos 65,6. To je značajno pomeranje odnosa između prosečne penzije i plate. Godine 2005, plata je bila 209,9 evra, a 137,9 evra penzija, odnos 65,7.
U 2006. godini, a znate svi dobro zbog čega, zbog povećanja javne potrošnje, zarade u javnoj potrošnji, taj odnos se drastično pogoršao, 2006. godina, prosečna zarada je iznosila neto 274,8 evra, prosečna penzija 146 evra, odnos 53,1%. Tu je došlo do najvećeg pogoršanja, ne zbog pada penzija, to moramo zapamtiti, nego zbog nerealnog, u tom momentu, munjevitog rasta zarada, pre svega, u javnom sektoru.
Godine 2007. se došlo do održanja stanja, prosečna zarada je iznosila 347,1 evro, a prosečna penzija 187,5 evra, odnos 54%.
Godina 2008. realna projekcija, 400 evra zarada i oko 240 penzija, a to iznosi od 58 do 60%. U ovoj godini, to moramo svi znati, to piše u ovoj našoj knjizi koja se zove rebalans, vanredno usklađivanje 1.1.2008. godine 11,5% penzija, u aprilu redovno usklađivanje sa troškovima života i po metodologiji 4,3%, u desetom mesecu novo redovno usklađivanje 3,25% i vanredno usklađivanje u jedanaestom za 10. mesec je 10%. To je kada se primeni geometrijska stopa 1,32% povećanje nominalno od početka godine.
Ako uzmemo da će inflacija biti projektovana 10,5 realno povećanje penzija 19,5%. Ako uzmemo da će, po onim pesimističkim prognozama, stopa inflacije biti 12% i to stavimo u odnos sa nominalnim povećanjem imamo realno povećanje 17,9%.
Moramo znati, kolege, i leva i desna strana, da smo po nivou penzija, a i plata, mi daleko iznad u odnosu na referentno okruženje, koje čine, ponavljam, Makedonija, BiH, Bugarska, Rumunija i Crna Gora, čak i iznad zemalja EU, daleko iznad 30% po prosečnim platama i po prosečnim penzijama. U tom smislu mislim neutralno, bez obzira što imamo kategorije stanovništva koje teško preživljavaju, mi se ne možemo porediti sa Mađarskom, Slovenijom, Hrvatskom, treba još pet godina da radimo da bismo se poredili sa tim zemljama. Moramo i možemo sa zemljama iz bliskog okruženja koje su na sličnom ekonomskom nivou.
Umesto toga što kažemo ''sram vas bilo'', mi treba da kažemo – čestitamo, gospodine Krkobabiću! Jer, on je svoju referentnu grupu postavio u bolji položaj nego njegove kolege iz okruženja. To je, zaista, tako. Ne može se niko boriti drugim argumentima, jer su to jedini argumenti, to su cifre. Nema drugih cifara.
Ono što, lično, mislim da je pogrešio gospodin Krkobabić i cela Vlada i što treba da popravi, a to je, što nije primenjen metod obrnuto proporcionalnog povećanja: za niže penzije veće povećanje procentualno, a za više penzije obrnuto, manje povećanje ili nikakvo povećanje. Međutim, imamo 2009. godinu da se to ispravi, da se osnovice penzija povećaju sa jednim vanrednim povećanjem, odnosno da se restrukturira osnovica penzija u Srbiji.
U drugom delu ću govoriti o zakonu. Izvinjavam se za ovaj izlet, ali mislim osećao sam potrebnim da eventualno arbitriram. Pretpostavljam, nepristrasno.
Prvi zakon, otpis kamata za deset poreza, praktično on se radi u skladu sa MRS i MSFI, odnosno međunarodnim računovodstvenim standardima i međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja koji kažu – nemojte držati, ne smete držati u bilansima nerealna potraživanja. Oni to zahtevaju, čak.
Državna revizorska kuća bi verovatno rekla – stavite na stranu ta potraživanja koja potiču pre 2000. godine, ne možete ih naplatiti. To je trebalo odavno da uradimo i da stavimo model: poverilac, država, normalno, ne treba da otpiše beskonačno i jednokratno.
Država je rekla – otpisaću vam kamate pod uslovom da mi otplatite glavni dug u tim i tim rokovima, 100% ćemo otpisati kamate ako otplatite do kraja 2008, u prvom kvartalu, ako 75%, i do kraja drugog kvartala 50%.
Možda će doći vreme, mislim da će doći, da se otpiše u potpunosti, i veliki broj tih dužnika za poreze i doprinose, možda su u potpuno lošem položaju, stečaju, likvidaciji, možda će morati da se otpisuje i silom prilika. Ovo je jedan regularan ekonomski pokušaj. Radi se, u prvom zakonu, o ekonomsko bilansnom metodu, koji je potpuno regularan i samo je trebalo ranije da bude, mislim da je bio na početku prošle godine ali su naša dešavanja i politički problemi i događanja uslovila da ovaj zakon čeka kraj 2008. godine.
Mislim da tu nema nikakvih neravnomernosti, jer mi ne možemo da naplatimo, a opet, s druge strane, u tekućem periodu država mora da proba svim mogućim instrumentima da obezbedi tekuću naplatu, posebno kod tzv. ''proboja pravne ličnosti'', gde pojedini naši poznati tajkuni, mi ih znamo iz medija, oni čak prebacuju obaveze sa jednog pravnog lica na drugo pravno lice i time izbegavaju poreske obaveze za poreze i doprinose, kao i za porez na dobit i sva ostala davanja. To je taj tzv. ''proboj pravne ličnosti''.
Mislim da će ova dva poslednja zakona koja smo doneli, Zakon o oduzimanju imovine od pojedinaca i Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica, pozitivno doprineti u tom smislu, da se ljudi u tekućem periodu ne igraju sa državom. Kolege su govorile da mi stavljamo u neravnopravan položaj ljude, u vezi dugovanja, iz perioda pre 2000. godine. Ma, to nije tačno! Mi treba da se borimo da u ovom tekućem periodu svim instrumentima pravne države pokušamo da naplatimo apsolutno sve poreze i doprinose, bilo na zarade, bilo poreze na dobit, PDV i sve ostale poreske obaveze.
Drugi zakon, Zakon o mirovanju i otpisu duga po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja koji iznosi 6,15% na teret zaposlenog i 6,15% na teret poslodavca. Tu se ne radi o ekonomskoj kategoriji, gospodo, tu se radi o čisto humanitarnoj kategoriji. Zbog toga mislim da nije preporučljivo nikome, mislim da nije politički preporučljivo da mi protestujemo – da imamo neke zamerke protiv ovog zakona. Jer, ko su ovi obveznici koji nisu platili – seljaci, gospodo, seljaci.
Mi činimo seljacima jer oni ne mogu da plate, jer su njihova primanja još uvek takva da ne mogu da konkurišu čak ni zaposlenima iz realnog sektora, niti iz javnog sektora.
U tom smislu, zaista se radi o dobrodošlom zakonu, koji je malo zakasnio, ali po onoj narodnoj – bolje ikad nego nikad, ne smemo više čekati. Zato je nužno usvojiti ovaj zakon, jer njegova glavna tačka jeste – ako ste platili tekuće obaveze u periodu mirovanja od tri ili četiri godine otpisuje vam se sve do tada. To je za seljake spas, ljudi. Svi ste išli po terenu.
To je za seljake spas. Ako on, počev od 1. januara 2009. godine bude mesečno uplaćivao ili godišnje onih 18.000 za zdravstveno osiguranje, pa sve to bude redovno, overavao knjižicu, imao zdravstvenu zaštitu, i to sve radio do 2011. godine, on će steći uslove da mu se otpiše sve ovo što pet-šest godina nije uplaćivao. Pa šta hoćemo više? Mi nemamo bolji moto i mislim da treba da podržimo.
Na kraju bih predložio, mi smo, odnosno poslanici u ovoj Narodnoj skupštini su za ruski naftno-gasni Sporazum glasali sa 214 –za, mislim da za ova dva zakona treba da bude 224 – za, jer time nemamo zašto hoćemo, zašto nećemo ono što je bolje da podržimo svi. Hvala vam.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarka, relativno kasno danas raspravljamo o rebalansu budžeta za 2008. godinu. Kao što svi znamo, dva poslednja budžeta, za 2007. i 2008. godinu, usvajana su u relativno, možemo reći, vanrednim okolnostima: 2007. godine zbog poznatih događanja oko formiranja Vlade u leto, a 2008. godine budžet je imao dosta prinudni karakter, bio je uslovljen stečenim pravima i obavezama koje su već krajem 2006. godine u velikoj meri definisane. U tom smislu, prvi zaključak što se tiče budžeta za 2007. godinu i 2008. godinu jeste da se radi o naglašeno socijalnim budžetima.
Kolega Buha je rekao da se radi o socijalno neodgovornoj Vladi, ali ja mislim baš suprotno: zbog prinude, oba budžeta su imala naglašen socijalni karakter. Od 650 milijardi dinara rashoda u užem budžetu, preko 500 milijardi su isključivo socijalna davanja. Kada se to razloži mi imamo u ovom trenutku da su rashodi za zaposlene oko 178 milijardi dinara.
Druga socijalna komponenta, subvencije u privredi - 47 milijardi. Treća socijalna komponenta, isključivo socijalna, koja je za državu Srbiju najteža, transferi socijalnim fondovima - 178,68 milijardi.
Praktično, zbog toga što je fond PIO takav kakav je, nasleđen, bez svog kapitala, bez dovoljno svojih izvornih prihoda, mi smo sada prinuđeni da 34 procenta prihoda PIO finansiramo iz budžeta, tako da je, u stvari, budžet Republike Srbije rezervni PIO fond, čim daje jednu trećinu. Četvrta komponenta, isključivo socijalna komponenta, jeste socijalna zaštita - 79,15 milijardi.
Sveukupno, u situaciji smo da naš budžet u sadašnjim ekonomskim vremenima ima naglašeno socijalni karakter, oko 500 milijardi od 650 milijardi dinara. To znači da je prostor za razvojnu komponentu prinudno sužen, zbog ukupne ekonomske pozicije koja postoji. Za NIP imamo oko 40 milijardi dinara. Verovatno će i u sledećoj godini ta pozicija biti ista, ali kada se posmatra dugoročno, ako pravi razvoj našeg bilansa, našeg budžeta, razvoj ekonomije, bude išao u smeru da se razvojna komponenta u ukupnim razdelima povećava, a socijalna smanjuje, to znači da će naša ekonomija imati više prostora za ono što je najvažnije, a to je razvoj preduzetništva, privlačenje stranih investicija itd.
U ovom momentu najveći problem naše ekonomije, u čemu se i Vlada i većina analitičara slaže, jeste veliki spoljnotrgovinski deficit. Taj spoljnotrgovinski deficit i deficit tekućih plaćanja u ovom momentu prelaze 20% bruto društvenog proizvoda. Znači, budžetski deficit će, od 3,5 milijarde u 2003. godini, u ovoj godini verovatno dostići osam milijardi evra, što predstavlja blizu 25% bruto društvenog proizvoda. To je upozoravajuće.
U tom smislu makroekonomska politika Vlade, ono što mi očekujemo, što očekuje realni sektor, ide baš u smeru da se poboljša položaj neto izvoznika, velikih izvoznika, da se privuku strane investicije koje će moći ravnopravno da konkurišu na svetskom tržištu i da se na taj način budžetski spoljnotrgovinski deficit postepeno smanjuje.
To je naglašeno u makroekonomskoj politici, ali mi predlažemo da u novom budžetu, budžetu za 2009. godinu, koji će biti autonomno sastavljen od jedne stabilne Vlade, koja pred sobom ima četiri godine da vodi makroekonomsku politiku, realni sektor bude adekvatnije tretiran i u smeru razvoja infrastrukture i u smeru subvencija.
U tom smislu, moji konkretni predlozi bi bili sledeći, vezano za makroekonomsku politiku i za struktuiranje pozicija u budžetu za 2009. godinu.
Prvo, mora se hitno uspostaviti svakodnevni dijalog sa realnim sektorom. Vlada je formirala radnu grupu za stalnu korespondenciju sa realnim sektorom, sa privredom, više sastanaka je održano; prošle godine je počela kontinuirana komunikacija sa izvoznicima, ali verovatno je zbog politike, zbog izbora, ta komunikacija prilično prekinuta.
Dnevna komunikacija sa neto izvoznicima i sa realnim sektorom je prva tačka. Vlada je počela, radne grupe su formirane, ova komunikacija je posebno potrebna, ona je imperativna ako se zna da će velika finansijska kriza, koja će sigurno dotaći Srbiju, imati negativni odraz na privredu Srbije, na realni sektor Srbije time što će se realna tražnja na svetskom tržištu smanjiti.
U tom smislu, nužno je da Privredna komora i Vlada zajednički, na jedan komplementaran način, rade na eventualnom pronalaženju novih tržišta. Moramo priznati postojanje jedne velike grupacije, BRIK grupacije (Brazil, Rusija, Indija, Kina) i drugih tržišta koja su manje inficirana velikom ekonomskom krizom. Privredna komora i Vlada i makroekonomska politika moraju u tom smeru pronaći alternativna rešenja, jer je očigledno da će tržište u EU i tržište u Americi osetiti nedostatak tražnje za proizvodima iz realnog sektora Srbije.
Drugo, predlažemo da se u okviru budžeta za 2009. godinu nužno pronađe jedan razdeo u okviru subvencija neto izvoznicima i da se preko fonda za razvoj formira kreditna linija koja bi na preferencijalan način služila da se kreditiraju neto izvoznici. Ove godine smo imali start-ap kredite. Oni su zaista pomogli. Podeljeno je 2,7 milijardi tih kredita početnicima, od 10 do 30 hiljada evra, ali ono što je važnije, što daje multiplikatorski efekat u ekonomiji, to su krediti velikim sistemima, velikim neto izvoznicima. Ne može veliki neto izvoznik koji je ostvario neto prihod od 10, 20, 30 miliona evra opstati sa kreditima od 12 ili 10%, koliko sada košta šestomesečni euribor plus margina, odnosno marža od 4%. Mora država intervenisati, umesto drugih pozicija država mora formirati jednu kreditu liniju koja će ići preko Fonda za razvoj, preko koga će se finansirati neto izvoznici, odnosno veliki projekti.
Treća linija, koja će biti bolna jer nema prostora, ali ona se mora pronaći, jeste linija preko Fonda za razvoj za veće subvencije nerazvijenim područjima. Moramo da obezbedimo kamate, kao što su start-ap krediti, po kamatama tih kredita od 1 do 3% za projekte u nerazvijenim područjima. Ta linija preko Fonda za razvoj, koji je zaista najefikasnija institucija u našem javnom sektoru, to mogu da garantujem iz svog iskustva...
Preko Fonda za razvoj imamo šansu da afirmišemo posebnu kreditnu liniju za nerazvijena područja, da pojačamo, čak i da smanjimo sredstva za start-ap kredite ili za mikrozapošljavanje, jer smo za dve-tri godine te segmente popunili kreditima.
Nekoliko milijardi dinara u okviru 700 ili 800 milijardi dinara budžetskih rashoda u 2009. godinu, najmanje desetak, mora se naći za nerazvijena područja i za finansiranje izvoznih programa po preferencijalnim uslovima.
U tom smislu ćemo priznati jednu činjenicu, bilo bi neoprostivo ako je ne bismo videli, a to je da je velika ekonomska kriza tu i da ćemo mi, iako smo mali, iako smo zaštićeni u bankarskom sektoru, što se tiče realnog sektora, efekte te krize svakako morati da podnesemo.
U tom smislu mislim da je Vlada formiranjem radne grupe, svakodnevnim kontaktima sa realnim sektorom počela, ali da još više mora dnevno komunicirati i naći konkretne mere kako da se naša privreda, koja je ionako u teškom položaju, koja ionako beleži deficit, ravnopravnije takmiči na svetskom tržištu i kako da pronađe alternativna tržišta da bi taj deficit bio smanjen.
Na kraju, jedna lična impresija, bio sam pogrešno protumačen na Odboru za finansije, da sam rekao - kod nas je došlo vreme ekonomije nad politikom. Ja nisam to rekao. Rekao sam - došlo je vreme da u našem političkom životu na čelu države, odnosno izvršne vlasti stoji doktor ekonomije, a na čelu javnih finansija profesor ekonomije.
Zaista mislim da je došlo vreme kada smo, makar po formalnim kvalitetima, došli u situaciju da ekonomisti, oni koji znaju šta je privreda, šta je bankarstvo, vode zemlju. U tom smislu treba biti makar umereni optimista. Hvala vam.
Pozivam se na članove 100 - 104. Poslovnika i za tu priliku sam poneo i digitron. Molim vas, ja protestujem zbog toga što se namerno veštački produžava rasprava koja je praktično završena. Imali smo raspravu u načelu, ona je praktično završena a sada se namerno produžava. Umesto da smo svi nestrpljivi da ministar finansija da odgovore na naša pitanja. Produžavamo raspravu na više načina, ali najdegutantniji način je da pričamo o pojedinostima. Iscrpli smo mogućnosti rasprave u načelu, sada postavljamo pitanja koja se tiču direktno pojedinih amandmana, odnosno pojedinih razdela, bilo da se tiče prihodne, bilo rashodne strane, a pred nama je 84 amandmana puta 150 minuta po poslaničkoj grupi, to je 12.600 minuta, odnosno to je 210 sati, odnosno 21 sat po poslaničkoj grupi. Malo li je toliko vremena da postavimo sva pitanja koja se tiču bilo koje od aproprijacija, bilo na strani prihoda, bilo na strani rashoda.
Jednu raspravu koja je završena mi veštački produžavamo i ona pitanja koja će tek doći na red sada postavljamo. Ponašamo se nefer, a treba da radimo makar korektno da bismo došli do te rasprave o pojedinostima, kada će svako imati pravo da govori o svakom amandmanu.
Na kraju vas pozivam da svako od nas, nezavisno od toga da li je na levoj ili desnoj strani, uključi ono dugme koje služi za regulaciju moralnog kategoričkog imperativa. Hvala.
Poštovani narodni poslanici, nadam se da ću govoriti kratko, jasno i razumljivo, jer ću koristiti svoj stari metod - cifre ispred politike.
U prvom delu reći ću nekoliko reči o ovim finansijskim aranžmanima, odnosno kreditnim linijama, u drugom delu o nekoliko karakteristika mišljenja o našem državnom dugu, odnosno javnom dugu i u trećem delu daću kratak rezime.
Dakle, radi se o preferencijalnim kreditnim linijama za poboljšanje, bilo da su one specijalističke, vezano za kliničke centre, bilo da se radi o poboljšanju naše infrastrukture. Preferencijalne kreditne linije znače da se uzimaju od kreditora koje njima pomažu razvoj nerazvijenih i srednje razvijenih zemalja, kao što su Evropska banka za obnovu i razvoj, Međunarodna banka za obnovu i razvoj i druge banke koje imaju zadatak da iz svog kapitalnog portfelja pomažu razvoj slabo razvijenih i manje razvijenih zemalja. Što je zemlja manje razvijenija, to su obrnuto proporcionalni uslovi kreditiranja. Bolji su uslovi kreditiranja za slabije razvijenu zemlju.
Mi smo srednje razvijena zemlja na donjoj granici i time su uslovi kreditiranja među najpovoljnijima. Oni su za ove kreditne linije na granici, na margini euribora i libora, euribora za eurske kredite, a libora za US dolar.
Nažalost, kretanja na tržištu kapitala su u poslednje dve-tri godine dovele do porasta kamatnih stopa. Euribor sada iznosi oko 5,1% i on je oko 1,5-2% viši nego pre dve godine, a libor kamata na dolar je oko 3,1% na godišnjem nivou trenutno. To povećava finansijsku cenu ovih kredita, ali su to najpovoljniji uslovi i važe samo za zemlje u razvoju, one zemlje koje treba da razviju svoju infrastrukturu.
U tom smislu, zaista je šteta (i tu ću završiti ovu prvu tačku) što su ove kreditne linije čekale ratifikaciju. Podsetio bih, kao neki dežurni hroničar ovih naših skupštinskih dešavanja, da su 7. marta na onoj sednici sa dugačkim dnevnim redom od 34. tačke bile sve ove tačke. Nažalost, došlo je do poznatih događaja 13. marta, bila je zakazana nova sednica i ona nije održana, tako da su sva ova naknadna dešavanja uslovila da se ove preferencijalne, ponavljam, kreditne linije tek sada razmatraju.
Druga tačka je stanje našeg državnog duga. Mogu slobodno da kažem, ako imam na to pravo, kao ekonomski analitičar koji je pobeleo od aktive, pasive i bilansa, da je to jedna od najsolidnijih kategorija makroagregata u našoj ekonomiji, daleko najsolidnija, stanje javnog državnog duga. Mi smo prošle godine naš javni ukupan dug i unutrašnji i spoljni... Unutrašnji, ponavljam, odnosi se na SDŠ - staru deviznu štednju i zajam za preporod, on je oko 3,3 milijarde. Prošle godine naš spoljni državni dug je bio 9,3, 35 milijardi evra, a od toga je spoljni javni dug bio 6,1 milijardu. To je iznosilo prošle godine oko 30% bruto društvenog proizvoda.
Želim da podsetim, mada je to teško porediti sa takvom bazom, da je 2000. godine javni spoljni dug bio 120% u odnosu na bruto društveni proizvod, 2001. godine - 102%, pa je išao 70, 60, da bi 2007. bio 30% u odnosu na bruto društveni proizvod, a sada iznosi, kao što ste čuli iz uvodnog izlaganja profesorke Dragutinović, 8,6 milijardi evra, ukupan javni dug, a od toga je spoljni javni dug 5,3 milijarde, jer 3,3 je ta stara devizna štednja. On je sada svega 25,5% u odnosu na bruto društveni proizvod i to je u odnosu na ove zemlje u tranzicionom okruženju daleko najmanji procenat spoljne zaduženosti države, ali samo u odnosu na bruto društveni proizvod.
Drugo je pitanje privatnog duga. Privatni dug je 2004. godine, naših kompanija, spoljni privatni dug bio je tri i po milijarde, a sada je 11 milijardi. To je odgovornost investitora. To je odgovornost naših građana i onih investitora, poslodavaca koji se zadužuju da bi razvili svoju investicionu delatnost. Dakle, po tom kriterijumu naša država... To je jedan od najsolidnijih agregata, javni dug, i treba zaista prekinuti sa mistifikacijama da smo mi prezaduženi. Ni blizu. Mi nismo prezaduženi. Vezano za preferencijalne kreditne linije poput ovih, mi treba da se još zadužujemo.
Zašto je pao spoljni dug? Zato, gospodo poslanici, što u početku piše, piše u našem prošlogodišnjem planu budžeta za 2008. godinu - 48 milijardi ili 600 miliona evra su otplate glavnice, pa se zato smanjilo sa 9,3 na 8,6, dok su kamate iznosile 17 milijardi dinara ili preko 200 miliona. To je ušlo u naš prošlogodišnji budžet koji smo usvojili negde krajem godine.
Dakle, ponavljam tu drugu tačku: zaista, država Srbija u tom segmentu... Ima mnogo kritičnih segmenata, kao što je javna potrošnja, ali što se tiče spoljnog duga zaista imamo prostora za novo zaduživanje. Profesorka Dragutinović, ministarka, verovatno će reći u svom izlaganju, mislim da nije bilo slučajeva finansijske nediscipline, da mi u rokovima koji su predviđeni ugovorima nismo isplaćivali svoje obaveze, bilo da se radi o otplati glavnice, bilo o otplati kamate.
Još jedan pokazatelj: na primer, pokazatelj likvidnosti prvog stepena, kratkoročna obaveza naše države kroz devizne rezerve - 10%, a Bugarska, Rumunija i Hrvatska od 60 do 70%. To je taj segment, ali ponavljam, to je segment javnog duga, državnog duga. Sa druge strane, mi smo, na primer, u odnosu na Bugarsku po javnoj potrošnji u državnoj upravi u duplo goroj poziciji nego Bugarska. To je ono gde trebaju medikamenti, gde trebaju mere.
Treća tačka je kratak rezime. Znači, prvo, naš javni dug je zaista jedan od najsolidnijih agregata što se tiče naše ukupne makroekonomske pozicije, i što se tiče mogućnosti novog zaduženja i što se tiče sadašnjeg stanja.
Pod dva, u tom smislu država Srbija, odnosno nadležna resorna ministarstva treba da nastave sa aktiviranjem mogućnosti za novo zaduživanje za preferencijalne kredite, pre svega u smislu ravnomernog regionalnog razvoja, u smislu otklanjanja poremećaja u regionalnom razvoju, jer su kod nas zaista velike disproporcije između pojedinih regiona. Mislim da gro sredstava, bilo da se radi o kreditnim linijama, bilo da se radi o NIP-u, treba angažovati baš na uravnoteženju regionalnog razvoja.
Treći zaključak je da treba povećati zaduženje.
Četvrti zaključak: mislim da je ovo što su spojene tačke, od četvrte do četrnaeste, baš prilika da i leva i desna strana glasaju jednoglasno, jer se zaista radi o projektima koji nemaju alternativu i koji su apsolutno bitni za državu Srbiju. U tom smislu, zaista je ovo prilika da parlament pokaže da neće uvek desna strana glasati protiv, a leva za; zaista je ovo primer, kao što se radilo i u slučaju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Poštovana gospodo, koristim priliku, koristeći član 101. stav 1, da se uključim u ovaj svojevrsni okrugli sto i biću vrlo kratak.
Kao liberalni ekonomista znam, voleo bih da me čuje gospodin Nenad Popović koga površno znam iz viđenja i znam njegove privredne delatnosti, mi svi znamo zašto je tržište pobedilo i kako je pobedilo. Tržište je pobedilo zato što je kvalifikacije, ovo je istorijsko, ovo je najbolje, ovo je najgore, ovo je sramno eliminisalo.
Zato je tržište pobedilo, zato što je uspelo preko mehanizama svojih da praktično napravi mere za ponudu i tražnju, i u tom smislu ono što sam pisao i za šta sam se zalagao vezano za ovaj sporazum bilo je očigledno. Očigledno je da gasni sporazum predstavlja ekonomski multiplikator za privredu Srbije.
Gasni sporazum je ono što mi ekonomisti kažemo multiplikator. Širi se geometrijskom progresijom, obuhvata nove investicije, nova radna mesta, ali ono što sam isto tako pisao i što individualno kao pojedinac stojim iza toga, to je da je NIS trebalo odvojiti od gasnog sporazuma i utvrditi šta će tržište reći.
Mi ne znamo da li je sramno ili ponižavajuće ili je sa druge strane istorijski. Mi to ne znamo, mi možemo da verujemo ili Jovanoviću ili gospodinu Popoviću, ali zato je tu tržište kao neumetni, nepotkupljivi sudija, koji odredi kakva će biti cena. To je ono što sam ja kao pojedinac mislio.
Međutim, ostaje da verujemo da je eventualno depresirana cena NIS-a , kako mi smatramo, prekompenzirana multiplikatorskim efektima koja će doneti gasni sporazum.
Još samo nešto. Ono što imam skepsu, određenu skepsu, to je samo stav 2. člana 13.. U stavu 2. člana 13. rečeno je da se zamrzavaju poreske stope i takse i tu bih apelovao na gospodina Đelića i na ministra da mi eventualno probamo da taksu na eksploataciono pravo povećamo dok je vreme. Jer ako je ne budemo povećali na naših 600 hiljada tona nafte i na gas, onda nećemo kasnije tek moći da ih povećamo.
Što je kolega Dejan Mirović govorio, u Rumuniji je zaista prava bura nastala zbog kupovine rumunske naftne kompanije od strane OMV-a, ali ne zbog cene, cena je bila visoka, nego zato što je taksa na eksploataciono pravo bila tako niska da su oni za 2-3 godine otplatili celu rumunsku naftnu kompaniju, zato što je Rumunija veliki proizvođač. Zbog toga je ogorčenje čitave rumunske javnosti nastupila.
I prošle godine je grupa naših autora, od kojih je jedan i Milojko Arsić, član saveta Narodne banke, i drugi su govorili o nužnosti da mi preventivno povećamo taksu na eksploataciono pravo za naše mineralno blago, da onda ne bi došlo do zamrzavanja, jer investitor neće turbulenciju u svojim poreskim propisima.
Poštovana gospodo, nadam se da neću doprineti produžavanju ove rasprave, ali sam imao potrebu da kažem nekoliko numeričkih podataka koji bi trebalo da i nas, a i građane koji posmatraju, ipak dovedu na neki prag stvarnog saznanja o ovom procesu.
Dakle, privatizacija se vrši uvek onog momenta kada država hoće, i u drugim zemljama, da deficitno finansiranje skloni sa sebe, da ne troši svoje pare da deficitno finansira javna preduzeća. Tada se vrši privatizacija i kod ovih zemalja koje imaju potpunu privatnu svojinu.
Kod nas se vršila privatizacija plebiscitarnom voljom svih stranaka zbog toga što je društvena svojina bilansno propadala. Molim vas, oni koji ne razumeju bilanse, zaista treba da budu vrlo uzdržani kada govore. Ko se ne razume u bilanse dovoljno, mora vrlo da bude uzdržan kada govori.
Bilansi naših firmi su bili propali, oni su bili nečitljivi za ekonomske analitičare, ko se zaista bavi tim poslom. Nečitljivi. Evo kako se radila privatizacija.
Knjigovodstvena, odnosno procenjena vrednost se odredi, početna cena je 20%. Zašto samo 20%, zašto tako niska početna cena? Da bi oni loši imali kupca, a oni dobri, pošto se ide na metod javne aukcije i javnog tendera, uvek će imati kupca.
Evo podatak. Prosečna prodajna cena od onih oko 2.100 prodatih je preko knjigovodstvene, preko procenjene oko 20%. To je dokaz da oni koji su vredeli su našli kupca kroz metod - ko da više. Pri tom, ne branim zloupotrebe. Tu su organi gonjenja. Svi koji su zloupotrebili taj postupak javnog tendera, javne aukcije, zaista moraju i treba da odgovaraju, ali ponavljam, prodajna cena je veća od knjigovodstvene, iako je početna 20%, ponavljam, zato da bi loša preduzeća dobila kupca. I opet nisu dobila.
Na primer, fabrike cementa, evo podaci, tačni podaci. "Lafarž" je kupio "Beočin" za 86.000.000 evra, najveća privatizacija tog vremena. "Holcim" kupio "Popovac" za 60,5 miliona evra. "Titan" kupio Fabriku cementa "Kosjerić" za oko 35.000.000 evra. To su sve lideri u cementnoj industriji, velike strane kompanije.
Gospodo, shvatite, uz sva nezadovoljstva koliko i kako je kupoprodajni ugovor ispunjen, posebno u delu ekologije, morate shvatiti da su sada bilansi tih firmi, van ovih skoro 200.000.00 evra koji su došli u državni budžet, bilansi su daleko bolji nego što su bili. Vi znate, ko je blizu "Popovca", to je bila fabrika u rasulu, ljudi su imali svoje pakirnice, zaposleni su pakovali, to je jedan sistem korupcije. Sada je to lider građevinske industrije. Ne možemo polemisati o onome što je činjenica. Isto je sa "Kosjerićem", isto je sa "Beočinom".
Šećerane - tri evra. Gospodo, to je prosto. Tri evra, tu se nije prodavalo iz stečaja, niti iz restrukturiranja, pa je kupovana samo imovina. Gospodo, tu se prodavao bilans, a bilans je crn. Taj bilans šećerana je katastrofalan. U pasivi nema uopšte kapitala, samo obaveze. Znači, one su plaćene tri evra, plus 20 miliona evra obaveza i plus zaposleni radnici. To su činjenice. Da li je mnogo, da li je malo, ko god da je ponudio četiri evra, on bi dobio, jer je bio metod tendera.
(Željko Vasiljević, sa mesta: Ali mu država ne bi otpisala dug.)
Kad je otpisala? Nije tačno. Šećeranama nije otpisan dug. Konačno, otpust duga. Gospodo, 70 firmi u restrukturiranju, ponavljao sam ovo i svi ponavljaju to, to je poznata činjenica, 70 preduzeća je u restrukturiranju. Do sada je prodato 35 preduzeća. Prihodi su 300-400 miliona evra najviše, a u njih je preko otpusta duga utrošeno oko 7 milijardi evra i kroz direktne subvencije za plate i za ostale tekuće troškove milijarda.
Prema tome, ove izmene koje se donose, one bi morale jednom da to strahovito kašnjenje u prodaji preduzeća, u restrukturiranju, odnosno njihovom definisanju, da se jednom to završi, jer u protivnom se uopšte neće prodati.
Dajte, gospodo, neka kupi neko "Jagodinu". Gde su ti kupci? Zaista dobronamerno kažem, jer mislim da to poznajem, da radim te bliske poslove. Gde su ti kupci za "Jagodinu", gde su kupci za ostale firme: IMT, IMR i ostale? Dajte Ruse, neka dođu. Ali, gde su? Teško će neko doći, jer su to firme sa nečitljivim bilansima. Zapamtite, nečitljivim. To je naša istina ovog momenta.
Koliko god mi možemo politizovati i govoriti, lamentirati nad radnicima, nad ostalima, ali u suštini mi samo njih odvlačimo od rešenja, od stvarno realnog egzistencijalnog rešenja usporavanjem procesa restrukturiranja, otpusta dugova, prodaje i svih ostalih radnji koje bi trebalo jednom da dovedu da nema više susreta, ponavljam, već sam rekao, da nema više bliskog susreta između ničije svojine, tj. društvene i nečije, odnosno privatne, jer taj bliski susret neminovno i zakonito rađa korupciju.
Još samo jedna reč za "Raketu". Slučajno znam za "Raketu". Tačno je, to je jedan primer, od velikog broja primera nesrećnih privatizacija. "Raketa" je taj primer. Gospodo, ono što je kolega govorio, kao da je "Raketa" pred privatizacijom. To znam, zato što je moj prijatelj bio direktor i pomagao sam mu da nađe neko rešenje. I tada je ona bila u potpunim problemima.
Pre privatizacije "Raketa" nije imala nijedan autobus, već je trebalo baš taj kolega, direktor "Rakete" je tražio da na lizing kupi nekoliko autobusa da bi popravio tu strukturu, a inače su bilansi bili vrlo, vrlo loši. Hvala.
Poštovana gospodo, vrlo kratko razjašnjenje opšte prirode. Mislim da je amandman kolege Sekulića verovatno greškom proistekao zato što praktično ovaj član 12. ništa nije menjao u članu 25. osnovnog zakona.
Dakle, u prodaji našeg kapitala postoje tri tipa preduzeća. Prvi tip jeste 70% kapitala bivših društvenih preduzeća se prodaje. To je prvi tip preduzeća. Drugi tip prodaje jeste restrukturirana preduzeća. Njih 70 je bilo, ostalo je 35 i tu se prodaje celokupna imovina, 100% imovine se prodaje. To je drugi tip. Treći tip su javna preduzeća koja se još praktično ne prodaju, već se samo 15% odvaja za besplatne akcije.
I to što je rekao gospodin Sekulić, bojazan, možda će biti 49, možda će biti 70.
Znači, javna preduzeća, treći tip republičkog značaja, još nisu došla na dnevni red privatizacije i njihovu prodaju uređuje Vlada posebnim aktom.
Prema tome, svako od 17 preduzeća mora imati svoj poseban zakon o prodaji, nakon toga što privatizacioni savetnik predloži prodaju, i u tom smislu je bojazan gospodina Sekulića bespredmetna što se tiče javnih preduzeća.
Lično kada bi mene neko pitao kandidovao bih da većina ili sva ta javna preduzeća postanu većinski privatna, imajući u vidu baš ove probleme o kojima vi govorite, i oko plata i oko svih ostalih neefikasnosti u poslovanju.
Hvala, gospodine potpredsedniče.
Ako je od 2000 privatizacija, praktično, svaka nosila zloupotrebu, zašto smo onda ukidali društvenu svojinu, zašto smo je u Ustavu ukidali?
Ne može se od izuzetaka stvarati pravilo. Ako kažemo da je nešto prodato za tri evra, zašto se neko nije pojavio da kupi za četiri evra? Ako je nešto kupljeno za tri evra, ono je kupljeno za 10 miliona dugova, plus tri evra. To moramo shvatiti.
Hvala.