Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, amandman koji je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan ispred poslaničke grupe SRS govori da u članu 5, razdeo 3, glava 3.7, funkcija 110, u ekonomskoj klasifikaciji 423, usluge po ugovoru. Vidite, opet usluge po ugovoru.
Amandmani koje smo mi podneli, vidite, usluge po ugovoru, same po sebi, odmah se dovodi u sumnju o čemu govore i zato je ovaj amandman osmišljen tako da se u kolonama šest i osam iznos od 16 miliona zamenjuje iznosom pet miliona. Vidite tu razliku od 11 miliona smo zamislili da se usmeri ka Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Neko je govorio da su to mali iznosi koje mi navodimo amandmanima, ali ako saberemo sve usluge po ugovoru, dobićemo cifru od 14 milijardi dinara. Ako gledamo samo ovaj amandman, to je nekih 11 miliona. Ako saberemo sve amandmane koje smo podneli, dobićemo jednu cifru koja će znatno da poboljša neke stvari u tom resornom ministarstvu, ne samo poljoprivrede, nego i vodoprivrede. Zašto govorim - vodoprivrede?
Dolazim iz Apatina gde je obaloutvrda ugrožena, to znaju i prošli ministri i tu je Velja Ilić kao ministar nešto uradio, međutim, problem je što su za sanaciju obaloutvrda potrebna velika sredstva, kojih Ministarstvo po pravilu nikada nema.
Znamo da se graniči područno, pogotovo taj deo, sa Republikom Hrvatskom, prirodnom granicom, pola Dunava pripada Hrvatskoj, pola Srbiji i taj problem je veoma veliki. Republika Hrvatska odvaja velika sredstva da bi obezbedila svoju obaloutvrdu, a samim tim pogoršava našu stranu, jer oni prave svoju obaloutvrdu, mnoge kolege poslanici iz tih krajeva znaju o čemu pričam, to je veoma skup projekat, a ne vidim nigde da su odvojena sredstva za to.
Republika Hrvatska odvaja, mi ne odvajamo i postoji veliki problem kada Dunav dođe i svojim tokom i masom koju nosi da probije obaloutvrdu, bent, i da nastanu poplave, baš u području iz koga dolazim, to je opština Apatin.
Sredstava nema, projekti su veoma skupi, a nema predviđenih sredstava. Kada nas neko optužuje da mi pravimo opstrukciju zato što smo podneli veliki broj amandmana, ne mogu da se složim s tim. Iskoristiću ovo vreme da kažem još nešto, radi građana Srbije, i da objasnim na nekoliko primera nebrigu i nezainteresovanost, pre svega neozbiljnost ove vlade, ne vas lično, kada je reč o životu građana, a to je budžet Srbije.
Kada neko od eksperata, pogotovo nobelovaca, onih koji se bave time, kolega Mirović je govorio, nobelovac iz oblasti ekonomije Džozef Štiglic, pa i Pol Krugman, kaže na jednom seminaru početkom decembra, možda ste bili tamo, u prvoj rečenici na tom seminaru kaže - nemam za vas lepe vesti, tako je počeo svoje izlaganje.
Tu njegovu tezu potkrepljuju glavni makroekonomski pokazatelji u Srbiji, kretanje deviznog kursa dinara, planirani budžetski deficit za 2009. godinu, visok spoljnotrgovinski deficit, povećanje nivoa spoljne zaduženosti. Podsetiću građane i ovde prisutne da je 2000. godine zaduženost bila 10 milijardi 830 miliona, 2001. 11.125 hiljada, 2002. 11.130 hiljada, 2003. 13.575 hiljada, 2004. 14.099 hiljada, 2005. 15.467 hiljada, 2006. 19.606 hiljada, 2007. 26 milijardi 236 miliona, i 2008. godine po pokazateljima 29.516 ili skoro 30 milijardi evra je zaduženost.
Povećanje nivoa spoljne zaduženosti. Moramo konstatovati visoku stopu inflacije i istorijski minimum indeksa na Beogradskoj berzi, koji je tokom prošlih nedelja ili prošle nedelje izgubio na vrednosti skoro 4%.
U takvim uslovima, o kojima sam sada govorio, Vlada je morala da identifikuje i da zna nešto unapred, i najmanji finansijski resurs koji bi mogao da ublaži uticaj nadolazeće krize. Da li je to učinjeno? Nije učinjeno, zato smo dočekali ovakav budžet, a vi ste svesni da će biti teško ga ostvariti, jer ste u svom ekspozeu ovde na početku i sami rekli da ste vi sa svojim timom radili danonoćno da bi ispunili želje mnogih ministarstava, kako bi vi to projektovali u ovu debelu knjigu koja ima 875 strana.
To se vama ne može zameriti, jer vi niste to sami pravili. Jednostavno morali su da se stvore uslovi da bi se mnogi, ne mogu da kažem umirili, ali da bi se želje mnogih koalicionih partnera ispunile. To je pogubno.
Pokušaću još na jednom primeru, pošto imam vremena, da kažem šta Vlada nije uradila, a morala je da uradi. Neke zemlje u okruženju, koje su nedavno ušle u EU, kao Mađarska, Letonija, Estonija, nisu na vreme spazile, nisu na vreme shvatile nadolazeću svetsku ekonomsku krizu, nisu bili svesni šta će da im se desi, pa su doživele bankrot. Mađarska država je bankrotirala, čini mi se i Estonija i Letonija.
Pre godinu dana, po nalazima glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj, i saopštenjem, krajem prošle godine, da je Srbija u grupi od šest zemalja u tranziciji najranjivijih na negativne efekte svetske finansijske krize. Zvanične institucije i zvaničnici u Srbiji nisu tome poklanjali posebnu pažnju.
Naprotiv, do pre dva meseca, svedoci smo toga, dva potpredsednika Vlade, Dinkić i Đelić, govorili su da nas ta kriza neće pogoditi. S pravom se moramo zapitati i konstatovati šta se to dešava. Generalno govoreći tako visoka ranjivost Srbije je posledica defektnog koncepta ekonomskih reformi, mogu slobodno da kažem, vođenih od 2000. godine pa naovamo. U zadnjih osam godina njih dvojica su u toj priči. Svedoci smo toga svih ovih godina.
Hteo bih nešto drugo da vam kažem, na osnovu ovoga što sam izneo, da Vlada nije ozbiljno shvatila ova upozorenja, jer je morala da oformi jedan tim eksperata koji će se baviti i pratiti taj deo. Ne znam da li je to uradila, ako je uradila onda nije dobro uradila.
Jedan od finansijskih resursa je nadohvat ruke i lako se može prikupiti, samo da je bilo političke volje. Obrazložiću vam to - taj resurs se zove putnički automobili sa crnogorskim tablicama. Nakon sprovedene analize dolazimo do iznosa koji su trajno izgubljeni, a koji su zbog političkog nejedinstva ili političke volje jednaki potrebnim sredstvima za završetak autoputa Horgoš-Beograd.
Prema izjavi generalnog sekretara udruženja vlasnika vozila iz Crne Gore, datoj u dnevnom listu "Politika" 13.11.2008. godine, u Srbiji se vozi oko 50 hiljada vozila koja imaju registracije crnogorske, a koje voze državljani Srbije. Ova specifična pojava izaziva veći broj kontraverzi. Kada lice s prebivalištem u Srbiji može kršiti, voziti strano putničko vozilo, čini carinski prekršaj. Tolerišući taj prekršaj uvodi se pravilo da se zakon može kršiti i da se to isplati. Sa stanovišta bezbednosti nejasno je na koji način se vrši tehnički pregled tih vozila. Ova vozila su u većem broju ekološki neprihvatljiva i na kraju Srbija trpi veliku materijalnu štetu. Ako uzmemo i gledamo finansijske posledice svega ovoga, dobijamo da Srbija gubi jednokratne i dugoročne prihode. Pokušaću kratko da vam izbacim cifre i videćete kolike su to cifre. Ako kvalifikujemo ove gubitke, i ako pretpostavimo da je prosečna vrednost tih vozila minimum četiri hiljade evra, a veća su, gubitak po osnovu carina i poreza koji nisu naplaćeni kreće se oko 76 miliona evra.
Što se tiče izgubljenih dugoročnih prihoda budžet, putna industrija i osiguravajuća društva, Srbija gubi oko 10 miliona evra svake godine, a ovim ciframa treba dodati iznos od oko 100 evra po vozilu, puta 50 hiljada vozila, na ime naknade koja se godišnje plaća državljanima Crne Gore, kao formalnim vlasnicima auta, na navedeni broj vozila to godišnje iznosi oko pet miliona.
Ako se navedeni gubici saberu za proteklih pet godina država Srbija je izgubila više od 150 miliona evra i to je iznos koji je bio dovoljan za završetak autoputa Horgoš-Beograd i dobra injekcija za građevinsku operativu.
Ako je ova nemarnost neopravdano tolerisana prethodnih godina, prekid sa tom praksom dobro bi došao, to vam preporučuje SRS, u 2009. godini u uslovima planiranog budžetskog deficita. Radi se o cifri od oko 150 miliona. To je otprilike paralelna cifra, kada saberemo sve usluge po ugovorima, po svim klasifikacijama, dobijamo otprilike tu sumu. Zašto ova vlada i ova država to odbacuju?
Jednostavno, mislim da se radi o političkoj volji, da se dogovorite i da počnete to da primenjujete. Ovo su zvanični podaci, a ovim podacima su se bavili ekonomisti, između ostalog, i Džozef Štiglic, tako da zaista ništa na pamet ne govorim.
Ako govorimo o toj štednji i teškoćama da budžet bude ispoštovan naravno da moramo izraziti sumnju zato što ima kontradiktornosti u samoj Vladi. Evo vidite kako. Od 1.1.2009. svedoci smo da su više ministara davalo izjave da će se stezati kaiš, da će biti smanjenja broja radnika, zaposlenih u državnoj administraciji, počev od ministarstava, pa preko pokrajine, sve do lokalne samouprave.
Na drugoj strani, ovih dana dobijamo nešto što se kosi sa tim, upravo iz te iste Vlade. Dobijamo mere ekonomske politike za 2009. godinu, koje je napisao Mlađan Dinkić. U delu koji govori o merama za smanjenje javne potrošnje i birokratije, tačka 6. kaže - smanjenje broja zaposlenih u administraciji, ukidanje ili spajanje državnih institucija radi racionalnog rada. To je dobro rečeno.
Na drugoj strani, zakon koji je stupio na snagu 1.9, kaže - novi period u finansiranju lokalne samouprave je tako što će, nakon dve tranzicione godine koje su prošle, svi gradovi i opštine morati da preuzmu nadležnosti nad samostalnim investiranjem svojih izvornih prihoda, 42 lokalne samouprave u Srbiji su to već sada uradile. Dilema države, s jedne strane, priča se o smanjenju broja zaposlenih u državnim organima, kao i u organima lokalne samouprave, a sa druge strane zakonskim rešenjima nameće se obaveza lokalnim samoupravama da otvaraju nova radna mesta, kao što je primer u ovoj oblasti.
Ako uzmemo ne samo ovu oblast, lokalne samouprave dobijaju svakodnevno preporuku na nešto novo, gde se otvaraju radna mesta. Ovo je sve pod izgovorom decentralizacije kao dominantnog procesa razvoja lokalne samouprave početkom 21. veka i tu se mi slažemo s tim, ali ovo je slučaj i u oblasti zaštite životne sredine i, po mišljenju Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, lokalne samouprave imaju nedovoljno stručne i mali broj izvršitelja u ovoj oblasti.
Kao rezultat većeg broja sastanak Ministarstva sa lokalnim upravama, sugeriše se da lokalne samouprave zaposle, kaže se, za gradove se predlaže zasebna uprava za zaštitu životne sredine sa više odeljenja, sa tri odseka i grupama, kao i fondu za zaštitu životne sredine, bez da se zna koliko je zaposlenih u toj oblasti.
Za opštine koje imaju više od 27 hiljada stanovnika predlaže se formiranje odseka za održivi razvoj, za zaštitu životne sredine, sa pet grupa i fondom, i opet se ne zna koliko zaposlenih.
Osim navedenog, ministarstva predlažu lokalnim samoupravama otvaranje kancelarija za dijasporu, za omladinu, za mlade, kancelariju za Rome. Iz kojih će sredstava sve to biti finansirano i njihove zarade odakle će ići?
Ovo je sve istina što govorim i to je onda jednostavno. Vlada ne radi kao tim. Čini mi se da svako ministarstvo radi kao da je posebno, da je Vlada za sebe, jer na jednoj strani ko će finansirati zaposlene u lokalnoj samoupravi i poreskoj administraciji ili ako se otvore i ove kancelarije, da li će lokalne uprave moći da traže po tom osnovu povećanje ili proširenje mase zarada? Jer, primera radi, u opštini koja broji oko 30 hiljada stanovnika treba između šest do osam izvršilaca samo za ovaj deo koji sam naveo oko administriranja ove poreske uprave i tih stvari.
(Predsednik: Vreme.)
Masa zarada je ograničena, to znamo, te bi povećanje zaposlenih došlo do smanjenja zarada, ako ne bi dobili proširenje, ako država ne odobri povećanje mase zarada. Vidimo da ovde nema nikakvog vida štednje… (Predsednik: Hoćete li da privedete kraju?) završavam, još jednu rečenicu.
Ovde nema nikakvog vida štednje, već naprotiv, ovim načinom troškovi će biti veći od planiranih. Onda se naravno pitamo, mi sa ove strane iz Srpske radikalne strane, čemu sve to vodi. Hvala lepo.