Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, članom 19. godišnji program upravljanja ribarskim područjima sadrži, pod jedan – procenu biomase i ribolovnog pritiska na Riblji fond na osnovu godišnjih statističkih pokazatelja ulova ribolovaca i ribara.

Znate, ribolovci vole da se hvale da su ulovili veliku ribu, veću, najveću, ali da ih opteretimo nekom birokratizacijom i da oni treba da administriraju i da pišu šta su ulovili i koliko toga su ulovili, bojim se da od toga u praksi nema ništa. Tu još jednom dolazimo u neku koliziju između onoga što teoretski može da stoji u zakonu i onoga što je u praksi uopšte primenjivo i logično.

Tačka 2. i 5. ovog stava kažu – dozvoljeni godišnji, dnevni izlov ribe po vrstama i ono što je bitno, program edukacije rekreativaca, ribolovaca. Ako zakonom obavežemo na edukaciju time se neće ništa postići. Mi već imamo edukaciju od Udruženja sportskih ribolovaca, vrši se kod najmlađih, imaju posebne škole itd. a ovde se radi o nečemu što bi trebalo da bude kao i kod ostalih zemalja u našem okruženju i u Evropi, a to je da se uvede ispit za ribolovce.

Ribolovac treba da bude obavezan da određena znanja stekne i da odgovara za ta svoja znanja. Šta se dešava u praksi? Određeni ribolovac na primer, ulovi u nekom momentu ribu koju nije smeo da vadi i onda dođe na sud gde mu kažu – ulovili ste nekog šarana, a on – ne znam šta je to šaran, ulovio sam ribu. Mi ga zakonom ne obavezujemo da on nešto zna, nego mu ostavljamo mogućnost da se na to vadi i ne možemo mu ništa. Ako bi postojao ispit, ako bi postojalo nešto kroz šta prolazi i za to dobije potvrdu, on više ne može da se pravda svojim neznanjem za bilo šta drugo.

Edukacija je nešto drugo. Ona može da postoji i ne mora, ona je u cilju boljih znanja u ličnom interesu ribolovca kako će to da uradi, a ovde se radi o zakonu. Zbog toga mislim da je bolje napraviti kako to cela Evropa radi, da imamo ispita za njih i da im postavimo određeni deo, to nije teško. Oni to već sve znaju, samo bi dobili papir na osnovu koga bi pred sudom bili odgovorni za ono što rade. Hvala.

Ne znam šta je nama cilj? Ako je nama cilj samo da zadovoljimo formu, onda u redu. Onda mi možemo da pravimo statistiku na osnovu onoga što napišu ribolovci. A oni mogu da napišu šta hoće, i mi ćemo dobiti jednu potpuno pogrešnu statistiku. Ti podaci su potpuno aproksimativni i oni uopšte ne mogu da nama služe za nešto ozbiljno, za šta bi mi izveštavali sad Evropu o tome na osnovu podataka koje su napisali ribolovci. To mi je malo neozbiljno.

Nije ovde sada stvar da neko insistira na nekoj velikoj promeni, nego samo da izbacimo ono što je nelogično. Opet se vraćamo na edukaciju. Nisam ja rekao da ne treba da ima edukacije. Edukacija postoji i sada, edukacija će postojati i Udruženje sportskih ribolovaca to sprovodi. Oni imaju decu oko sebe, uče ih, izvode ih na reku, sve je to lepo i fino. Ali, to ne treba zakonom regulisati. Zakonom može da se reguliše ispit, nešto što je obavezujuće i što je interes da se nešto u tome podigne na jedan viši nivo znanja i da se na neki način usavršava čitava ta oblast. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ovaj amandman je vrlo sličan amandmanu koji je gospodin Rističević podneo. Radi se opet o stavu 3. člana 26.

Amandman sam formulisao – poribljavanje prirodnih ribolovnih voda se vrši autohtonim vrstama riba. Šta je suština u tome i šta je objašnjenje? Poribljavanje autohtonih vrsta je neophodno samo za otvorene i međusobno povezane ribolovne vode. Zatvoreni eko sistemi, tipa akumulacionih jezera manjih površina, su nestabilne biološke celine. U dosadašnjoj praksi se pokazalo da je unošenje određenih autohtonih vrsta, kao što je recimo tolstolobik, vrlo efikasno sprečavalo eutrofizaciju ovih ribolovnih voda. Izostanak ovih vrsta iz određenih akumulacija ukazuje na negativne posledice i za par godina pojaviće se i pomor. Održavanje kanalskog sistema je vrlo efikasno putem unošenja amura, a ako to sada izbegnemo, kako ćemo mi to vodeno bilje uništavati? Ostaje nam jedino hemija, nema treće. Da li je sada bolje unositi hemijska sredstva da bi uništili ili to koristiti preko autohtonih vrsta?

Pozivajući se na međunarodnu uniju, da malo i to raspravimo kada je to jedini razlog što sada odbijamo ovaj amandman i amandman gospodina Rističevića, po odredbama akta Međunarodne unije za zaštitu prirode - mesto autohtonih invazivnih vrsta isključivo kontrolisanih u izolovanim uslovima. Pa, upravo to i tražimo. Mi ne tražimo da to bude u prirodnim vodama, nego u kontrolisanim izolovanim manjim jezerima. To opravdanje da se odbije ovakav amandman ipak nije logično i mislim da bi trebalo prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Zakonodavac kaže da nije dozvoljeno i koristi stalno reč „nije dozvoljeno“ kada je u pitanju očuvanje eko sistema ribolovnih voda i ispuštanje štetnih i opasnih materijala, pa nije dozvoljeno odlaganje otpada. Znate, Srbija je prepuna otpada, pogotovo na obalama reka. Zbog toga mislim da bi trebalo zabraniti to. Jedino što tražim to je da se umesto reči „nije dozvoljeno“ napravi da je zabranjeno. Znači, da je zabranjeno deponovanje i odlaganje smeća na ribolovnoj vodi i u njihovoj neposrednoj blizini. Zabraniti, to ima daleko veću težinu od nije dozvoljeno. Znači, ništa se suštinski ne menja. Isti ideju imamo i ja i predlagač zakona, samo što je to adekvatnije nekom našem srpskom shvatanju nečega šta smemo da radimo ili ne smemo. Zbog toga smatram da, ako hoćemo stvarno da sprečimo, moramo ići sa određenim zabranama. Hvala lepo.

Zahvaljujem predsedavajući, sada se ponovo vraćamo na ove alohtone vrste. Ovo nije sporan trideseti član. Razlika je jedino što ovde kaže nije dozvoljeno ubacivati, unositi alohtone vrste ribe u ribolovnu vodi, tražim da se to zabrani. To je sada ta razlika u koncepciji i to nije nikakav problem, može i ovako, može i onako. To je sad već kako se to doživljava.

Ali, ponovo da se vratim, na onaj prethodni amandman sam dobio odgovor da alohtne vrste ne treba ubaciti u vode, tekuće vode. Niko to ovim amandmanom nije tražio, mi smo govorili o zatvorenom eko sistemu. Nismo govorili o hidromeliricionim kanalima i povezanosti njihovoj, nego smo govorili o potpuno zatvorenim akumulacijama, da nemate nikakav kontakt sa drugim vodama. O tim vrstama smo samo govorili, da tu treba biološki očistiti taj prostor i koliko je to značajno. Mi smo govorili jedno, a dobili smo odgovor na nešto sasvim drugo. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovde ćemo se malo zadržati.

Mislim da je ovo, hajde da kažemo ključni član, jedan od ključnih članova. Dozvola godišnja koja se daje uvedena je čuvenom grupom Srđe Popovića iz DS prethodnim zakonom i ta dozvola je samo jedna, hajde da kažemo, manja šteta u ekologiji koju je ta čuvena radna grupa i tadašnje vreme nanelo Srbiji.

Godišnja dozvola podrazumeva da ribolovac plati i da može da peca na čitavoj teritoriji Republike Srbije. To nema nigde u okruženju. Možete to pravdati kako hoćete. To ne postoji.

Šta to znači? Da 99% naših ribolovaca koji idu biciklom, motorom, treba da plate kao da će ići iz Subotice da pecaju u Niš ili iz Leskovca da pecaju u Paliću. To nema nikakve logike. Ti ljudi su, oni egzistencijalno to ne mogu se bi da priušte. Godišnja dozvola je šest hiljada za to što će on na kilometar od svoje kuće otići sa dva drvena štapa da se bavi rekreativnim ribolov. Kakva je to pamet?

Zašto insistiramo na nečemu što je uvedeno a što nije dobro, a razlog za uvođenje, kako je to čuvena radna grupa napravila je bio da se poveća broj ribolovaca i tako su povećali da su sa 120 hiljada 2010. godine sveli na 60 hiljada 2014. godine, duplo manje. Normalno.

E sad, logika države, jer logika korisnika je da ako bude skuplja, da će više para uzeti. Pa neće, uzeće manje para zato što će manje ljudi da je plati. To je neko razmišljanje koje je valjda u praksi već dokazano.

Oni korisnici koji nisu u stanju da finansijski izdrže situaciju zato što ili imaju previše zaposlenih ili što u njihovim vodama nema dovoljno reka, ne mogu da pravdaju svoje postojanje time što će dati godišnju dozvolu sa nekom cenom koja apsolutno nije opravdana ni za današnje vreme ni za mogućnosti našeg čoveka i s obzirom na krizu u kojoj se nalazimo.

Prema tome, a pogotovo što kažem da u okruženju nigde toga nema, zašto bi to radili? Zašto ne pogledamo malo interes tog ribolovca, običnog čoveka? Zašto nam je stalo da ga držimo kući, zašto ga ne pustimo da izađe na vodu? Zašto ga dovodimo u situaciju da on mora da se sakriva, da ga lovimo, da ga kažnjavamo, zašto to radimo? Zar nije logično da postoji korisnička dozvola u nekom njegovom okruženju gde će on sa svojim materijalnim mogućnostima, sa svojom željom da svoju ljubav prema tom ribolovu ispolji, da mu se omogući nešto, ovom čoveku, da ne kažem nesrećnom koji mora da živi tu gde živi?

Reći ću vam kako sam taj kompletan član promenio i ovde se sada radi, ja ću ga pročitati komplet, znači kompletan član je promenjen zato što koncepcijski on nije opravdan.

Dozvolu za rekreativni ribolov, za kalendarsku godinu, godišnja dozvola D2 za jedan dan, dnevna dozvola, odnosno više dana, a najviše do sedam dana višednevna korisnička K1 i međukorisničku zvaćemo je MK1, godišnju dozvolu za rekreativni ribolov i dozvolu za bućku izdaje korisnik koji snosi troškove štampanja dozvole, to je stav 2.

Godišnja dozvola za rekreativni ribolov važi na svim ribolovnim vodama Republike Srbije, osim na ribarskom području na ribolovnim vodama u zaštićenom području. Korisnik izdaje dozvolu D2 u jedinicama lokalne samouprave koje su navedene u ugovoru o stupanju na korišćenje ribarskog područja.

Dozvola se kupuje u mestu prebivališta. Korisnik može da izda i korisničku godišnju dozvolu, tu ćemo malo stati. Ne ukida se godišnja dozvola. Ko hoće da kupi godišnju dozvolu, taj neka kupi, a ko neće, zašto ga obavezujemo? On hoće da kupi samo za nekoliko dana ili hoće da kupi samo za neko njegovo područje gde živi.

Ne možemo ga valjda naterati da mora da kupi godišnju dozvolu da bi mogao da peca na teritoriji čitave Srbije, a on neće, hoće da peca samo na njegovo jezero i nigde više ili ne može, ne može da ode fizički, nema para, nema kola, nema ništa.

Prema tome, mislim da sam bar bio donekle jasan, da se vratimo na ono što je bilo pre 2010. godine, kada nije bila godišnja, kada je bila korisnička, kada se moglo, kada se gledalo možda malo više za interes tih ribolovaca,. Hvala.

Gospođo ministarka, ja tačno znam ko je podržao tu javnu raspravu. Ja znam koji su to ljudi. Ja znam koji su to korisnici. To su korisnici i direktori tih nekih organizacija koje imaju 20 zaposlenih i ne mogu na osnovu ove, ako bi postojala samo korisnička dozvola, da se isfinansiraju, a negde su korisnici nekog dela ribolovačkog prostora, tako da kažem, koji njima ne obezbeđuje materijalnu mogućnost.

Da li je nama cilj da mi izađemo u susret tim propalim, tako da kažem, firmama koje to rade, da bi ih održali i njih desetak zaposlenih ili nam je cilj da obezbedimo 120.000 ribolovaca ili 200.000 ribolovaca i da na taj način steknemo veće prihode i u budžetu i onima koji kvalitetno rade? Nećemo štititi one koji su nekvalitetni. Znam ja jako dobro u javnoj raspravi ko je bio za to, a znam i ko je bio protiv.

Mi jednom treba da stanemo na stranu onih koji su kvalitetni, a ne koji su nekvalitetni, pa nema veze da li ih ima 90% ili ih ima 10%. To je suština.

Mi ovim ne idemo u susret ribolovcima, to je broj jedan, idemo u susret nekim firmama koje nisu u stanju da posluju i pokušavaju da kroz cenu dozvola ili kroz namet na ribolovce obezbede svrhu svog postojanja. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo taj sistem imali do 2010. godine. Taj sistem se u praksi pokazao kao dobar i onda smo ga promenili. Sada ne možemo da se vratimo  na nešto što je bilo dobro nego ćemo tvrdoglavo podržavati nešto što ne valja.

Beogradski ribolovci i južno od Save i Dunava nisu za godišnju dozvolu. Jesu korisnici, ali ribolovci ne.

Drugo, što se tiče zakona i mog amandmana, ja tu ostavljam mogućnost za korisničke dozvole i ostavljam godišnju koja je bila. Znači, samo se pravi mogućnost izbora, ne uslovljava se ništa. Mogućnost izbora svakog ribolovca – može da kupi kao i do sada godišnju, pa neka ide po čitavoj Srbiji, svaki dan neka menja mesto gde će da peca, ali ostavimo i dajmo mogućnost i običnom čoveku, onom mučeniku koji ide biciklom da peca, koji peca u okviru njegovog prostora, na neki kilometar od kuće, da ne mora da plati šest hiljada. Neka to bude manje, jer on šest hiljada da plati, on neće upecati za tih šest hiljada 15 godina. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, podneo sam amandman na član 43. Predloga zakona, da se briše član 43. Niste mi dali reč. Da li mogu govoriti o tome amandmanu, pa ćemo posle o 44?

Da li je greška bila ili nije?

Na član 43. Imam amandman na član 43. Tu ga nema. Pa, ima ga i u ovom tekstu. Ne znam kako ga vi niste dobili?

Da, obrazložiću ga, pa ćemo posle preći na drugi.

Radi se, kako je gospodin Rističević rekao, on je spomenuo taj amandman, ne znam kako ga kod vas nema, rekao je da sam na član 43. predložio amandman da se član 43. briše. Član 43. glasi – korisnik je dužan da sprovodi edukaciju ribolovaca i sad ministar propisuje obim i sadržaj programa itd.

Smatram da ribolovne organizacije su te koje treba da edukuju svoje članove. S obzirom na taj sportski i takmičarski prefiks tih organizacija, edukacija se sastoji prvenstveno od tema iz ribolovnog pribora i takmičarskih pravila. Jedini elemenat edukacije, za koju bi ovaj zakon eventualno, kada je u pitanju ribolov, mogao da bude zainteresovan je ekološki i ihtiološki čas.

Predlog zakona ne predviđa ispit za ribolovce, što je obaveza u velikom broju evropskih država. Govorio sam o tom ispitu, i to bi bilo potpuno opravdano, ali pošto ovaj zakon nema ingerencije na sportskim organizacijama, smatram da ovo treba brisati, izbrisati ovaj član i to prepustiti sportskim ribolovnim organizacijama koje edukaciju imaju definisanu u Zakonu o sportu. Hvala lepo.

Sada dolazimo na ono o čemu smo pričali. Radi se o tome da je ribolovac dužan da vodi evidenciju na jedinstvenom obrascu. Sada ćemo mu dati obrazac, koji on treba da popunjava, vodi neku evidenciju, što mislim da je opterećenje za te ljude, a drugo, mi iz tih evidencija ništa nećemo saznati, pogotovo nećemo dobiti istinu o tome šta se dešava.

U periodu važenja aktuelnog zakona, evidencija ulova ribolovaca se pokazala kao totalna ne svrsishodnost, a to je uvedeno 2010. godine. Krajem godine, vrlo mali broj ribolovaca kupuje dozvole, nemoguće je kupiti E2 obrazac i time ispuniti zakonsku obavezu. Shodno tome, ni korisnici nisu u stanju da je ispune. U vreme početka prodaje dozvola, rok je već prošao, ribolovci uglavnom paušalno popune obrasce ili ih uopšte, ako ih uopšte imaju… Da bi dozvola bila prodata, zakonska dozvola barem fiktno ispunjena, kao distributeri prinuđeni smo, to sada govore korisnici, oni popunjavaju sami evidenciju i na taj način imam pogrešnu analizu ribljeg fonda. Bez jedinstvene evidencije ribolovaca Srbije, ovu evidenciju nije moguće sprovesti. Hvala lepo.

Zahvaljujem.  Samo u par rečenica da pojasnim moje izlaganje.
Apsolutno je tačno, što je rekao moj uvaženi kolega, da mi je amandman odbijen i to nije sporno. To uopšte nije sporno. Razlog, sve to ja prihvatam, samo želim da kažem i da apelujem naročito na kolege lekare u skupštinskoj većini, normalno i na sve ostale uvažene kolege poslanike, da još jednom razmisle o vraćanju pozicije u budžetu za Republički fond za zdravstveno osiguranje. Na toj poziciji je rebalansom skinuto 16 milijardi.
Da su skinute sa jedne pozicije, ili tamo gde je prošli ministar finansija rekao da je urađena ušteda dobrim vođenjem tendera, ja bih to razumeo. Ali, skinute su sve pozicije koje ima Republički fond za zdravstveno osiguranje, tako da je novac uskraćen, manji je na poziciji osnovnog zdravstva tri milijarde, na poziciji kliničkih centara tri milijarde, na poziciji rehabilitacije 300 miliona, na poziciji stomatologije 400 miliona. Za toliko para će biti pruženo manje usluga. Ja vam kažem, ne možemo administrativno da smanjimo obolevanje i bolest u Srbiji. Možemo budžet, ali bolest ne možemo. Dajmo šansu ljudima da se leče. Samo toliko. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani profesori, dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ove rasprave, koja je trajala oko jednog člana izmene Zakona o osiguranju dva dana, mogu da kažem da sam lično zadovoljan što smo se svi složili oko jednoga, a to je da inicijativa ministarstva i želja da pređemo na elektronsko zdravstvo taj put i jedna civilizacijska tekovina do koje ćemo se, nadam se, i mi kao zemlja doći.
Svi smo se složili da uvođenje elektronske kartice, elektronskog recepta, elektronskog kartona je nešto što će u mnogome da pomogne našim pacijentima, ali i lekarima u radu, kako bi se izbeglo silno administriranje koje je počelo 2000. godine kada je nizom različitih odluka i zakona opterećenost lekara i sestara pri pregledu postala potpuno nepodnošljiva.
Prema tome, sada govoriti o tome kako je to trebalo ranije uraditi, slažem se, da je bilo sreće, ovakvo elektronsko zdravstvo bi zaživelo još 2001, 2002, 2003. ili 2004. godine, kao što je to urađeno u EU i nekim drugim zemljama koje nisu članice EU.
Međutim, govoriti o brzini i kako raditi, mislim da je apsurdno, jer samo ono što je dobro urađeno je brzo urađeno. Da smo dali rok i da bude do juna 2016. godine, onda bi verovatno neko iz opozicije rekao – ne do juna, dajte do maja 2016. godine. Sve možemo gurnuti u apsurd, ali je suština da je neko to vrlo dobro proračunao i optimalno odredio neko vreme. Ako da Bog da to bude ranije, tim bolje. Licitirati sad u mesecima i tražiti i pozivati se na neke velike uštede, kojih će svakako biti, a te uštede su trebale da budu mnogo, mnogo ranije, nego što su danas došle, pogotovo od onih kojih su 12 godina vodili zdravstvo, mislim da nema nikakvog smisla.
Ta demagogija je izražena kod te cene knjižice ili kartice, koja je trebala i koja košta 400 dinara. Određeno je milion i 200 hiljada besplatnih kartica za naše socijalno najugroženije građane. U vreme 2010. godine ta cena je bila 700 dinara. Sada zamislite taj apsurd, da neko danas zagovara da treba da bude jeftinije od 400 dinara, a nekada je zagovarao da bude 700 dinara.
Nadam se da ćemo preko socijalne karte moći da oslobodimo još jedan broj naših građana i da to neće biti toliko opterećenja. Protiv toga sam da svi budu oslobođeni, pogotovo ljudi koji mogu da plate, jer to je vid solidarnosti za neke druge ljude. Lično, ne bih dozvolio da ne platim tu karticu ili hoću da platim kako bi neko drugi mogao da je dobije besplatno. I ne samo ja, nego i mnogi drugi, koji to možemo da uradimo.
Posao dobijanja tih kartica i čitava ta tehnička stvar oko personalizacije, oko podele, mislim da će ova zemlja, koja je rešila da vrlo stručno, pedantno i odgovorno radi na svim nivoima, a pogotovo Ministarstvo zdravlja koje se uhvatilo u koštac sa kvalitetom rada našeg zdravstva, videli ste kod specijalizacije, kod transplantacije, kod dovođenja stranih stručnjaka da obučavaju naše kadrove, da je to jedna smislena strategija koja ide napred, korak po korak i koja će dati svoje rezultate. Nemojte se brinuti uopšte. Nemojte se brinuti za to vi koji ste nas doveli da budemo poslednji u Evropi kada je zdravstvo u pitanju. Pustite nas da to zdravstvo vratimo, ako ništa drugo, bar na sredinu evropskog znanja. Hvala lepo.