Ovo je moj amandman.

Ne.

Hvala vam.
Naravno da je ovo laički parlament, kao i svi drugi na svetu, i da ljudi koji su poslanici ne moraju da znaju gotovo ništa o temi dnevnog reda, što se i ovde videlo. Naime, mojim amandmanom se traži da se briše novi član, što znači da ostaje stari, u kojem ostaje obaveza za 15 dana da poslodavac zaposlenom da foto-kopiju o socijalnom osiguranju. To je jasno kao dan. No, to nije važno.
Mnogo je važnije, i ja bih voleo da čujem od ministra odgovor, šta se dešava ako je, recimo, osnovana firma za prevoz u Bujanovcu, a da ima angažovanje i ugovor od pet godina da vozi po teritoriji opštine Subotica. Kako inspektor utvrđuje to da li je neki vozač te firme iz Bujanovca koji sad privremeno radi u Subotici, gde nema predstavništva te firme iz Bujanovca, da je on zaposlen? Time što proverava gde je ugovor o radu. Da li je taj ugovor o radu negde u nekom pratećem vozilu koje ide iza kamiona? Ili, recimo, primer, koji je mnogo razumniji možda nekim poslanicima.
Recimo, šta ako imate neku kompaniju koja se bavi proizvodnjom mesa, pa onda ima nekog čobana, recimo. Ta firma je registrovana na Čukarici, a čobanin je negde u Sremu. On je pašnjaku, odnosno na njivi. Kako inspektor utvrđuje da li je taj čobanin zaposlen ili nije i da li ga je njegov poslodavac prijavio, da li ima ugovor o radu ili nema? Da li će inspektor da zaviruje ispod ovna predvodnika ili će da gleda ispod drveta? Ja bih voleo da ministar da odgovor na ova pitanja. Hvala vam.

U sklopu rasprave o radničkim pravima po ovom zakonu, primetio sam da u ulaznom holu parlamenta su policajci koji nisu sastavni deo obezbeđenja ovog parlamenta sa oružjem.

Hvala.
Još jedan primer lažne borbe za radnička prava. Izmena je utoliko u članu 56. da se umesto teksta u kojem je bilo predviđeno da poslodavac ima obavezu da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje sedam dana. Ovde je uvedena norma da bude pet dana, a čak se daje i mogućnost da to bude i manje od pet dana, a ne kraće od 48 sati. To, kao i mnoge druge stvari, neće povećati zapošljavanje, investicije, monetarnu i fiskalnu stabilnost, niti će radnicima dati bilo kakva veća prava nego što sada imaju. Ovo je još jedan dokaz da ovaj zakon nema nikakve veze sa onim što piše u razlozima za njegovo donošenje.

U istom maniru kao i prethodni, ovde je definisano da kolektivnim ugovorom može da se utvrdi preraspodela radnog vremena na devet meseci, a u osnovnom tekstu zakona koji se menja je bilo na šest meseci, čime se praktično za 50% smanjuju prava radnika u ovoj oblasti i u ovom delu. To neće doprineti  povećavanju stranih i domaćih investicija, neće dovesti do zapošljavanja, neće dovesti do smanjivanja rada na crno, neće dovesti do monetarne i fiskalne stabilnosti države i neće doneti radnicima nikakva nova prava, naprotiv, otežaće njihov položaj. Hvala.

Članom 72. se predviđa član 172a, tražim da se to briše, koji glasi – ako je potrebno da se određeni posao izvrši bez odlaganja, zaposleni može biti privremeno premešten na druge odgovarajuće poslove na osnovu rešenja bez popune aneksa ugovora u smislu člana 172. ovog zakona, a najduže na 45 radnih dana u toku 12 meseci.

Vrlo sumnjiva forma. Šta je to određeni posao koji se vrši bez odlaganja? Koja je definicija toga? Svaki posao u ozbiljnoj firmi se mora izvršiti bez odlaganja. To je definicija jednog ozbiljnog poslovanja. Ne postoje poslovi koje možemo da odložimo. To ne postoji u bilo kojoj ozbiljnoj kompaniji, tako da je praktično nemoguće da dođe do situacije da poslodavca iznenadi neki posao koji je takav da mora nekog da premesti na drugo radno mesto na 45 radnih dana u toku jedne godine. To je mogućnost za razne manipulacije od strane poslodavca, pošto nije definisano tačno šta je hitan posao, da izmišlja poslove koji se moraju učiniti bez odlaganja i da na taj način natera nekog radnika da radi nešto za šta on nije školovan ili nema te sposobnosti, ili fizički ili psihički nije spreman da obavlja te poslove. Onda to može da dovede do raznih povreda ili radne discipline ili da natera tog zaposlenog da da otkaz zato što neće biti u mogućnosti da obavlja te poslove.

Mislim da je ovo rešenje koje ne daje nikakvu sigurnost radnicima, a mislim da ozbiljnim poslodavcima nije potreban ovakav način da se obračunavaju sa svojim radnicima.

Hvala.

Bez obzira na ideološke razlike između mog prethodnog govornika, gospodina Stefanovića i mene, jer je on iz socijaldemokratske opcije, a ja iz liberalne, oko ovoga imamo isti stav i ja se pridružujem argumentaciji koju je moj prethodnik dao. Hvala.

Slušajući raspravu jednog od kolega koji je iz Smedereva i koji je govorio afirmativno o „Ju-Es-stilu“ i o tome kako je jedna ozbiljna kompanija uspela da u „Sartid“ uvede neka pravila koja su pravila 21. veka, pravila koja su na korist i poslodavaca i radnika, bio sam spreman da povučem amandman, jer sam mislio da to znači promenu političkog stava SNS. To bi značilo da politika te stranke shvata da je to bilo jedno dobro vreme, kad su bile dobre privatizacije, iako „Ju-Es-stil“ nije došao kroz privatizaciju, nego kroz stečaj i da je to sećanje na jedan dobar zakon koji je tada postojao iz 2001. godine, koji je pokvaren 2005. godine i koji je nedovoljno dobro popravljen sada, tako da zbog toga glasa protiv toga.

Kad se već vraćamo, ne mojom zaslugom, nego zaslugom prethodnog govornika, u to vreme, to je bilo vreme kada je u javnom sektoru u Srbiji radilo 504.000 ljudi. To je bilo vreme kada je evro bio 62 dinara. To je bilo vreme kada je spoljni dug države bio ispod 10 milijardi. To je bilo vreme kada se godišnje u Srbiji osnivalo 25.000 privatnih preduzeća, a taj proces se dešava kada ljudi pomisle da će u državi biti bolje. To je bilo vreme koje je apsolutno pozitivno suprotno onome što danas imamo.

Vrlo interesantan govor i pominjanje potpuno van konteksta. Znači, govorim o vlasti od 2001. do marta 2004. godine. To je ono za šta ja, sa zadovoljstvom, snosim…

Hoćete li mi omogućiti da govorim?

To je vreme za koje ja sa zadovoljstvom snosim odgovornost. Etičku, krivičnu i kakvu god hoćete. To je vreme bilo vreme dobrih privatizacija. To je očigledno. Firme koje su uvedene tad u restrukturiranje su restruktuirane nekoliko godina kasnije. Taj koncept tada je kroz kasniju vlast Vojislava Koštunice i njegovih kohabitacionih saveznika deformisan, kao što je deformisan Zakon o privatizaciji, kao što je deformisano puno toga. Govorim o vremenu prve tri godine demokratskih vlasti nakon petog oktobra i na to sam ponosan.

Što se tiče 24 privatizacije, gospođe Verice Barać i EU, tu imate bar jedno pet slučajeva koji nisu privatizacija, imate bar jedno pet slučajeva, preko ovih pet, gde je to sporna privatizacija zbog krivice države, a ne zbog krivice slučaja „Putnik“ i „Srbija Turist“. Proverite.

„Sartid“ i „US-steel“ apsolutno nemaju nikakve veze sa Zakonom o privatizaciji, ni u prenetom značenju, ni formalno. To je bila prodaja iz stečaja koju radi Trgovinski sud, a ne Vlada, niti njena agencija.

Konačno, ni jedna, nažalost, ne od 24, nego od 224, kriminalnih privatizacija, koje su izvršene u Srbiji, nije dovedena pred sud, a vi ste imali dve i po godine da to rešite. To nije uradio niko, pa ni vaš visoko poštovani predsednik.

Bilo ko razuman u ovoj državi nikako neće da pomisli, na bilo koji način, da ja želim da unizim, smanjim ili na bilo koji način povredim sećanje na dr Zorana Đinđića. Mislim da je to potpuno besmisleno. Nisam ustao da se branim zbog toga.

Kada sam rekao da snosim odgovornost za vreme od 2001. do 2004. godine, snosim deo odgovornosti za poslove koje sam radio, a ko ne shvata da je to deo odgovornosti ili cela odgovornost i ko ne zna da napravi tu razliku, ne mogu mu pomoći u tome, ali vidim da u poslaničkom klubu ima dosta ljudi koji bi mogli da pomognu na adekvatan način.

Ono što je potpuna besmislenost, a to je pitanje rodonačelništva u restrukturiranju. Naravno, opet javnosti radi, a ne nekoga ko ne želi da shvati ili možda ne zna da shvati, prve firme u restrukturiranju su uvedene negde krajem 2003. godine, a kao što je javnosti poznato, tada su bili izbori, tako da ni u političkom, ni u formalnom smislu ne postoji odgovornost te Vlade što te firme nisu završile svoje restrukturiranje.

Konačno, nisam čuo nikoga glasnijeg u Srbiji od 2004. godine do dana današnjeg ko je bio toliko glasno protiv restrukturiranja, protiv pljačkaške privatizacije, protiv izmene Zakona o radu koji vraćamo nazad, protiv svega onoga što je loše rađeno u Srbiji od 2004. godine do pre dve godine. Nažalost, u poslednje dve godine, to je duplo gore, nego što je bilo u tih osam godina. Nažalost, posledica toga je i to da ova vlast mora da se brani policajcima u Skupštini.

Hvala. Ovolika šteta i ovolike propuste teško je objasniti u pet minuta, ali pokušaću.
Prvo, izveštaj o poplavama koji ima 300 i nešto stranica svega i svačega, jedna kupusara koja je spoj raznih izjava i raznih izveštaja od kojih dva zavređuju pažnju. Svi ostali mogu da uđu u onu kategoriju ko je pravio sendviče, vozio jogurt i kifle, ali dva izveštaja su jako važna. To je izveštaj Republičkog hidrometeorološkog zavoda na 50 i nešto stranica iz koga je jasno da je bilo dovoljno vremena da oni najave od 9, preko 12, 13. i 14. maja šta se sprema. To su bile crvene najave. Prema tome, svaki nadležni organ, telo u ovoj državi je morao da zna šta se sprema, sedam dana ranije, pet dana ranije, tri dana ranije. Nije urađeno ništa u Obrenovcu. Te najave su pomogle da Šabac ostane suv, da Sremska Mitrovica ostane odbranjena, ali u Obrenovcu se to nije desilo. Moje pitanje – zašto?
Odgovor na to pitanje daje već sledeći izveštaj, po redosledu, iza izveštaja Hidrometeorološkog zavoda je izveštaj „Srbijavoda“ na osam stranica. „Srbijavode“ daju izveštaj na osam stranica o poslu koji je njihov jedini zadatak, a to je da gazduju vodotokovima i da sprečavaju razne loše stvari, od kojih je poplava nešto najgore moguće.
U tom izveštaju ćete videti zašto nije branjen Obrenovac. Tamo se u jednoj rečenici napominje da su se poplave desile u zadnjih 25, 26 godina i da su 2006. godine bile velike, a da su 2014. godine bile najveće. To je na nivou osnovne škole.
Nema nikoga ovde ko bi mogao da nam da odgovor na ova pitanja, jer ministarka i potpredsednica Vlade nije zadužena za to, a ministar Ilić je formalno zadužen za tu oblast, ali očigledno da to Ministarstvo nije počelo da radi za ovih četiri, pet meseci.
Ono što govori stručna javnost i opšta javnost, to je da je Obrenovac poplavljen zato što se neko igrao sa dolmom koja je trebala da zaštiti Obrenovac od Tamnave, da je eksplozivom ili na neki drugi način razorio tu dolmu i da je voda ušla u obrenovački atar, potpuno bez bilo kakvog plana odbrane od poplava i to je krivica zašto je Obrenovac prošao kako je prošao.
Elektrodistribucija Srbije, kaže ministarka da je 119 miliona evra štete. Naravno da je ta šteta mogla da bude naplaćena od osiguravajućih društava da nije došlo do velike igre oko osiguranja EPS-a. Decembra prošle godine je bio raspisan tender za osiguranje, poništen je odlukom direktora zbog čega su ponuđači dobili odštetu od EPS-a u visini od preko devet miliona dinara, a moglo je da tih 120 miliona evra štete već bude naplaćeno.
Konačno, šta će nam zakon o poplavama? Šta će nam zakon kada je sve to već definisano u nekim drugim zakonima, osim ukoliko tu ne stoji neka loša namera? To da će to biti podsticaj da se sve štete brzo reše je potpuna, što bi rekao jedan srpski političar – veću glupost u obrazloženju nisam mogao da čujem do sada.
Dva meseca je prošlo od poplava, a nije urađeno ništa. Kancelarija je osnovana pre sedam dana. Danas je ozakonjujemo, a već je dobila iz budžetske rezerve devet miliona dinara za plate radnika i za ugovore o delu. Četvrtog jula je doneta ta odluka na Vladi, a ja se pitam – kome idu te pare, ako smo rekli da je samo jedan zaposlen? Neće valjda Marko Blagojević da ima platu od pola miliona. Siguran sam da neće.
Prema tome, mislim da je urađeno puno loših stvari. Ovo nije politički sud. U parlamentu treba da se podstaknu neki problemi, neka pitanja, ali Srbija zaslužuje odgovore za to ko je zaslužan, i njima hvala. To su policajci, vojnici, vatrogasci i to je tviter zajednica Srbije koja je učinila više nego svi ministri u ovoj srpskoj vladi. Hvala.

Hvala.
Ovaj zakon je bolji od postojećeg, ali minimalno bolji. To se ne meri ni procentima, nego možda promilima. Ali, bez obzira na to, bio bih spreman da podržim svako poboljšanje, makar i to minimalno, da procedura u kojoj se donosi ovaj zakon, da metodologija donošenja ovog zakona nije bahata i neprimerena ni vremenu, ni prostoru u kojem živimo.
Cela procedura je dalja degradacija i socijalnog dijaloga i parlamenta kao najviše institucije i odnosa prema zaposlenima i odnosa prema vlasnicima kapitala. Mnogi se pozivaju, neki verovatno zbog nečiste savesti, na Zorana Đinđića kada govore o mnogim izmenama, o mnogim reformama, pa se to i ovde desilo sa ovim zakonom. Podsetiću, taj zakon koji je donet 2001. godine, poznat kao Đinđićev zakon, je donet uz opštu saglasnost i sindikata i predstavnika kapitala i Vlade nakon javne rasprave koja je trajala skoro šest meseci, ne sećam se da je tada bio Socijalno-ekonomski savet, ali neka forma tog međuresornog i tog razgovora partnera je postojao.
Taj zakon je inače poštovao tada sve preporuke Međunarodne organizacije rada, što nikako nije slučaj sa ovim zakonom. Neću podržati ovaj predlog zakona.
Ovaj zakon se bavi stanjem u javnom sektoru, pravima zaposlenih u javnom sektoru. Bez obzira što ima opšte važenje, znamo da je osnovni problem Srbije u javnom sektoru gde ima previše zaposlenih sa lošom kvalifikacionom strukturom, sa lošim navikama, sa lošim načinom kako su dovedeni na ta radna mesta i zato me čuti zašto pre ovog zakona nije prvo donet novi zakon ili izmene Zakona o državnim službenicima, jer tu je problem u ovoj državi.
Ovaj zakon neće doneti nikakve investicije, neće smanjiti sivu ekonomiju, neće učiniti mogućnost starijim licima da se zaposle većom, niti će doneti veću mogućnosti mladima da se zaposle. Žao mi je zbog toga. Ko god da donese zakon ili set zakona, koji bi učinio nešto od svega toga što su lepe želje, bio bih zadovoljan i ponosan što sam član parlamenta koji to donosi, ali na žalost to nije tačno.
Šta je problem u Srbiji? Problem su investicije. Da li je samo ovaj Zakon o radu problem za investitore? Naravno da nije. Radna snaga u Srbiji je najjeftinija u regionu, definitivno je jeftinija i od rumunske. Srbija je najsiromašnije tržište u regionu i sve su to razlozi što nas investitori obilaze.
Pored toga, mi imamo sporu birokratiju koja je svetski šampion u nekim oblastima. Sama ministarka Udovički kaže da smo svetski šampioni sa 180 dana čekanja, recimo, na građevinsku dozvolu. Imamo korumpiranu administraciju, od portira do Kabineta predsednika države, naravno preko lokalnih samouprava, državnih institucija, ministarstava. Imamo opštu nesigurnost i visok kriminal bez obzira na statistiku, ovakvu ili onakvu. Ujutru kad upalite televizor nije pitanje da li je neko ubijen, nego je pitanje u kom delu Grada Beograda je neko ubijen noćas? To teško da može da privuče investitore.
Konačno, ovde imamo i neravnopravan odnos države prema investitorima. Neki investitori moraju da prođu prašumu, džunglu propisa koji su ponekad i suprotstavljeni jedan drugome, a za neke druge investitore ne važi ništa zato što su pravoslavna braća, zato što su lični prijatelji ovog ili onog funkcionera, za njih je otvorena mogućnost da se donese leks specijalis kad treba da se gradi nešto na vodi, kad treba da se pokloni neko javno preduzeće, kao što je bio slučaj sa NIS, kao što će biti slučaj sa EPS. Bojim se, i to su razlozi zašto ovde nema pravih i ozbiljnih investitora.
Konačno, kad dolaze investitori u ovu državu nisu sigurni, kada razgovaraju sa ministrima, da li možda neko od tih ministara nema lažnu diplomu, da li ima lažni doktorat ili je možda neko od ministara u sumnjivim odnosima, da li je ili nije bio saradnik nekog kriminalnog klana. To su razlozi zbog čega nema investicija u Srbiji. Ovaj zakon je bolji, nego što je bio najgori zakon koji su doneli Koštunica i Tadić zajedno, ali nedovoljno dobar da bi se glasalo za njega. Hvala.

Hvala.
Sada mi je žao što sam dao kompliment da je ovaj zakon nešto malo bolji nego prethodni. Nisam znao da ću da izazovem glasan govor ministra, koji se verovatno lepo oseća u ovom zdanju i u ovom dobu godine, pošto je jul mesec unajveće.
To da vi dajete savete šta je neko mogao da radi kao premijer, to ćete da dajete kad dođete do te funkcije. Do tada vi fircate gde je neko štepovao. Vi ste pripravnik u poslu. Mogli biste da pokažete malo više poštovanja prema ovom parlamentu, pa i meni kao poslaniku u ovom parlamentu.
Nisam ja vređao nikoga, a posebno ne ljude koji nam nisu dali milijardu evra, nego su nam dali kredit od milijarde dolara što je sasvim u redu. Glasao sam za taj zakon. Prema tome, primedba je potpuno besmislena i verovatno je posledica meseca u kome se nalazimo, odnosno jula, ali to nije ni onih tri milijarde, to nije ni fabrika čipova, to nije ni „Mubadala“, to nije ništa drugo. Nisam srećan zbog toga, meni je žao što taj san iz 1001 noći nije dosanjan ali, verujte mi, žao mi je, nemam nikakvu želju da Srbiji bude bilo šta gore nego što je već danas, a danas je katastrofa.
Samo želim da vam kažem da ako vi niste trajno rasterali vlast u kojoj ste bili vi, SPS, JUL i SRS u devedesetim, ako trajno niste rasterali svakoga da pomisli da dođe u Srbiju, onda Srbija ima nade i dalje. Vi ste uništili Srbiju u devedesetim godinama, a ovo su posledice u zadnjih deset godina jer su vam tu pomogli Tadić i Koštunica ali pravu štetu, osnovnu štetu, ste vi napravili.