Hvala.
Naravno da ću i ja glasati za ovaj predlog odluka zakona ili kako se već zovu, zato što je to potpuno prirodno da vojska ima svoju saradnju sa drugim državama i pošto vidim da je to najmanje bila tema da i ja budem malo u tom maniru. Naravno, da to jeste nastavak politike koja je počela da se vodi u ovoj državi nakon 5. oktobra 2000. godine i jako mi je drago što ste to primetile neke kolege iz SPS, nadam se i neki drugi. To je bila jedna normalna zdrava politika koja je tada imala velike protivnike, puno ružnih reči je izrečeno na predlog da se učestvuje u mirovnim misijama, da se uđe u Partnerstvo za mir, da se pravi bilo kakva saradnja sa bilo kim ko nije navodno nama neka bratska ili prijateljska zemlja.
Jako je dobro što je taj proces promena, opamećivanja, shvatanja nove političke realnosti došao do toga da danas u parlamentu stvarno nemamo nijednu stranku koja je protiv toga. To nije razlog za neko veliko veselje niti za likovanje bilo nas koji smo započeli tu politiku, bilo onih koji su je sprovodili do današnjeg dana. To je naprosto normalna stvar.
Mislim da je to dobro, da i u drugim oblastima kao što je to u oblasti vojske, odnosno vojne diplomatije, odnosno vojne saradnje prihvatimo neke normalne vrednosti koje su takve kakve jesu na celoj kugli zemaljskoj i nema potrebe da tražimo neki naš poseban način da budemo posebni po svaku cenu jer to nam nikada nije donelo ništa dobro.
Naravno da je dobro i to što se ukidaju vize za nosioce diplomatskih i službenih pasoša, i sa Emiratima, ne verujem da će tu biti neke velike razmene i putovanja, ali naravno da je to dobra vest.
Ono što nije dobro i što ja mislim da je jedna novina koja treba da se primeti danas u parlamentu, a tiče se vojske, to je naslovna strana jednih dnevnih novina, gde piše – „Sad i njih prisluškuju“. Govori se o prisluškivanju sa američke strane predsednika Vlade i ministra inostranih poslova, ali ono što je problem i vezano je za ovu tačku, to je da piše da to tvrdi izvor „Blic“-a iz vojne bezbednosti.
To je prvi put, ja ne znam da li je to tačno, naravno, to je prvi put da se pominje bilo kakav izvor iz vojne bezbednosti. Mi smo bili svedoci ranijih godina, pa i dan danas, da iz BIA, iz policije, da to curi kao šuplja šerpa, ali nikad, koliko se ja sećam, a boga mi pratim tu oblast.
Jako dugo se nije desilo da neko pomene vojnu bezbednost kao izvor za bilo koju „rekla-kazala“ informaciju. Zato sam siguran da će ministar zajedno sa svojim saradnicima da učini sve da kroz jednu internu analizu i istragu utvrde da li tu ima nečeg što je tačno i da naravno, ti snose odgovornost koju bi trebalo.
I na kraju, oko ovih akumulatora. Ja se stvarno nadam da akumulatore koji su, koliko sam čuo, vrednosti oko 80.000 evra treba da dobijemo od nekoga, neozbiljno je za jednu vojsku, da svoju borbenu gotovost gradi na poklonima, makar da su oni došli iz najprijateljskije zemlje.
Ima puno drugih stvari koje bi neko mogao da nam pokloni, ali mislim da, bez zlih namera govorim, mislim da ako su problem procedure, jer ne verujem da je problem 80.000 evra. Ako su problem procedure, procedure treba promeniti tako da zbog dva akumulatora koji su beznačajno vredni da dovodimo u pitanje sigurnost našeg neba. Hvala.

Hvala lepo.
Ponovo imamo zakon koji je po hitnom postupku spojen sa zakonima koji nemaju veze sa ovom materijom i meni i dalje nije jasno zašto se i dalje sprovodi ovaj loš manir da se spaja nespojivo i da se možda čak i neki dobar zakon pokušava da progura ispod žita ili preko noći kroz ovaj parlament.
Uspeo sam jednom da pročitam ovaj tekst. Ima dosta dobrih stvari u ovom zakonu, ali ću glasati protiv zato što postupak po kojem je taj zakon došao u parlament i način kako se pokušava da se na brzinu usvoji je nešto što nije primereno ni parlamentu, ni Vladi Srbije, ni stanju u kome se nalazimo.
Sigurno da podržavam pooštravanje kaznene i prekršajne politike, što se tiče poreske discipline. To, naravno, treba da se pooštri. Da bude više inspektora, naravno, da bude više redovnih kontrola, a manje vanrednih, naravno. Sve su to dobre stvari. To su stvari koje su inače već pominjane u raznim vremenima. Imali smo malopre repliku jedne i druge strane pre jedno pola sata.
Mogu da vam kažem da ću citiram Pašića, to retko radim, ali i jedna i druga strana su bile u pravu, i jedni i drugi su pravili dosta loših stvari koje su uticale na stanje naše ekonomije i stanje u našem budžetu.
Nulta tolerancija je bila vrlo interesantna tema pre godinu dana po pitanju poreskih obaveza. Nakon toga se, koliko ja pratim ono što piše u medijima, odgovornost poreskih obveznika se još više smanjila. Imamo skoro 35% BDP u sivoj ekonomiji. Sve su to stvari koje nam govore da ovde nema nekog velikog napretka, da nema nikakvih reformi, da je ovo zakon koji treba da pooštri poresku odgovornost poreskih platiša, odnosno obveznika u Srbiji.
To je jedan dobar zakon, verovatno, ali način na koji se on predstavlja parlamentu, pored tog nedostatka, drugog seta zakona koji je neophodan da bi se stanje u srpskoj privredi promenilo, bez svega toga zajedno ne možemo da očekujemo neki veliki napredak.
Imamo vašu najavu, ministre, da će rebalans budžeta biti tek u septembru mesecu. Pa, to je vreme za novi budžet, to je vreme kada se piše budžet za 2015. godinu. Koji su efekti rebalansa ako se on usvoji u septembru mesecu? Šta se dešava sa onima prema kojima budžet ima obaveze u vremenu do septembra meseca ove godine?
Mislim da je jako važno da u ovom Zakonu o poreskoj administraciji i poreskom postupku da se poveća nivo izbegavanja selektivnosti u primeni propisa koja postoji.
Moguće je da sada nema sa vaše strane preporuka ili naredbi ko treba da bude maltretiran, a ko ne, kod koga treba da se ode na 15 dana, a ko treba da se obiđe u širokom luku, ali to ne znači da neki drugi partnerski moćnici to ne radi, da neko drugi iz Vlade nekim kanalima ne koriste i Poresku upravu kao sredstvo političke borbe. Tačno je da je to bilo i u ranijem periodu. Ja sam od osamdeset i neke godine pa na ovamo više puta bio žrtva takvog ponašanja, ali to nije važno. Važno je da na takav način ne može da se reši stanje u ekonomiji jedne države i važno je da takvim pristupom imamo stanje koje je danas, a stanje koje imamo danas je, to ste i sami rekli, po bilo kojoj skali konkurentnosti, Srbija je na poslednjem mestu u Evropi. Ne postoji država koja je ispod nas. Čak i samozvana ili nesamozvana država Kosovo je na nekim mestima bolja od nas. To je katastrofalno stanje.
Ovakvim palijativnim merama, čak i kada su one dobre, ne može se bitno promeniti stanje u ovoj zemlji. Mislim da je zaključak koji je ekonomska i stručna javnost već donela, a to je da je očigledno ova aktuelna Vlada, koja je danas 60 i neki dan, odustala od reformi i da se bavi samo ovim ili onim načinom da se održi na položaju vlasti za šta ima ogroman broj poslanika, veliku većinu u parlamentu. Sve je to zasluženo…

Hvala.
Amandman nema veze sa suštinom ovih izmena zakona, to smo se već dogovorili, da ovaj zakon inače ne valja i da ove izmene ne valjaju, tako da je opšti stav da treba promeniti ceo zakon.
Da podsetim zakon je donet 2002. godine, tada je verovatno bio po Ustavu pošto je neustavnim proglašen po Ustavu koji je usvojen nakon donošenja zakona. Ustavnom sudu je trebalo puno vremena da shvati tu neustavnost i aktuelnoj Vladi je trebalo puno vremena da promeni jedan ili dva člana zakona po naređenju Ustavnog suda.
Naravno da ponovim još jednom, amandman koji sam ja podneo nema veze sa suštinom ovog zakona, nego ima veze sa primenom zakona, a inače s jednom lošom praksom koja je uvedena, očigledno ne tako davno, a to je da je da imamo jednu nejasnu formulaciju od kad nam važe zakoni. Predlog je da formulacija glasi da ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“. Moguće je da postoji neko ekspertsko pravno mišljenje o tome šta to tačno znači. Mislim da najveći deo građana Srbije ne zna šta bi ova formulacija značila. Da li to znači da ako danas usvojimo zakon i ako se danas objavi u „Službenom glasniku“ da on važi od danas, ako važi od danas onda je pitanje od koliko sati važi. Da li već sad važi iako nije usvojen ili će važiti u trenutku kad objavljen, odnosno, odštampan „Službeni glasnik“, a onda mi kao ni poslanici, a kamoli građani ne znamo u kom trenutku se štampa „Službeni glasnik“. Zato ja nudim jednu formulaciju koja je isto poznata, nisam je ja izmislio, a to je da zakon važi od narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ uz apsolutno nejasno, meni bar, zašto se ne primenjuje Ustav…

Zašto se ne primenjuje član 196. stav 4. ako se ne varam Ustava, gde piše – da zakoni stupaju na snagu, odnosno počinju da važe najmanje osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“.
U ovom slučaju je situacija takva zato što je predlagač probio rok koji je dobio od Ustavnog suda iz ne znam kojih razloga, da li iz razloga da ne bude sednica u četvrtak, pa da nema poslaničkih pitanja, ili iz nekih drugih razloga, generalno, šest meseci je bio dovoljno veliki rok da se te naređene izmene ovog zakona promene i da mi usvojimo ovaj zakon kao i sve druge zakone u jednoj proceduri koja nije hitna, i koja ne zahteva da zakon stupa na snagu odmah, odnosno na dan donošenja.
Mislim da je informacija koju sam predložio apsolutno prihvatljiva ne zadire u suštinu primene ovog zakona može da počne da se primenjuje u istom trenutku kao i kad bi se zadržala ona formulacija koju je predlagač podneo, s tim što bi u slučaju usvajanja ovoga što ja predlažem to bilo jasnije, i mislim da bi bila dobra praksa da se i dalje na taj način formuliše početak trajanja zakona.
Generalno ova oblast je svuda u svetu rešena na ivici noža. Nigde na svetu ne postoji apsolutna demokratska javna kontrola službi bezbednosti, da ne ulazimo sada u priču o diznilendima i holivudima i nekim drugim lepim mestima. Kontrola službi bezbednosti zavisi od toga kako izvršna vlast želi da upotrebljava te službe. To je bilo, to jeste danas tako i tu nema nikakve sumnje. Znači, na savesti izvršne vlasti je uvek bilo da li će da koristi na ustavan i zakonit način službe bezbednosti ili će da vrši njihovu zloupotrebu. Svaka zloupotreba se naravno vraća jer ni jedna vlast nije večna. Hvala.

Hvala.
Ovaj Predlog zakona koji se bavi jednom vrlo važnom temom i oblašću života u jednoj državi – bezbednost, ljudska prava, vladavina prava; je još jedan dokaz da Vlada Srbije nastavlja da nipodaštva Skupštinu i da se prema njoj odnosi kao prema svom telu koje je tu da ponekad izglasa nešto ako dobije nekakav predlog zakona.
Zašto to govorim? Iz više razloga. Prva stvar je zato što smo dobili predlog ovog zakona od strane Vlade, koji je potpisan od ne zna se koga. Piše u dokumentu koji smo dobili svi da je to potpisao predsednik Vlade, Ivica Dačić, a čitanjem potpisa piše da je to Aleksandar Vučić. Kažite mi da je to ozbiljno, kažite mi da je to jedan pravi ozbiljan odnos prema ovoj Vladi, ako ne BIA kojoj to nije posao, bar je ministar pravde mogao da ukaže predsedniku Vlade da potpisuje nešto što nije adekvatan dokument.
Drugo pitanje je zašto je probijen rok koji je Ustavni sud dao za izmenu ovog zakona? To objašnjenje da se šest meseci potrošilo u tome da se usaglasi, da se čuju mišljenja Poverenika za informacije, Zaštitnika građana, je potpuno netačna. Jedan i drugi su juče u javnosti objavili svoje neslaganje sa ovim Predlogom zakona, eksplicitno, sa kojim članovima se ne slažu, gde su nezadovoljni, gde su delimično zadovoljni i jako je interesantno da vi to sada ne znate, a šest meseci ste potrošili da biste usaglasili Predlog zakona sa njima.
Zašto juče kada je isticao rok od šest meseci nije zakazana sednica Skupštine? Razlog je bizaran, zato što je juče bio četvrtak, poslednji u ovom mesecu, a tada mora Vlada da dođe pred poslanike ako je zakazana sednica za četvrtak, koji je poslednji u mesecu, da dođe cela Vlada pred poslanike i da trpi postavljanje pitanja, u kojem procesu sam ja mislio da učestvujem vrlo aktivno. Sklon sam da pomislim, a nije daleko od toga da sam u pravu, da je rok koji je dao Ustavni sud probijen da sednica ne bi bila juče i da ne bi Vlada morala da odgovara na poslanička pitanja.

Ja upravo pričam o dnevnom redu.

Ja pričam o anomalijama koje su pri zakazivanju ove sednice gde je jedna tačka dnevnog reda ovaj predlog zakona.

Ja govorim o tome upravo da je odluka Ustavnog suda prekršena ponovo od strane Vlade zato što juče nije zakazana sednica.

Moje je da vas upozorim. Opozicija ima tu edukativnu funkciju, da upozori vlast kada greši.
Jedno važno pitanje, a postavili su ga i drugi poslanici, pa mislim da neće biti uskraćeno da ga ja postavim - ko je šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti i šta misli taj Biro, Vlada Srbije i BIA o generalima koji su smenjeni u policiji pre neki dan? Da li su oni krivi za nešto ili je to smenjeno zbog toga što je bio hir nekoga? Ako je bilo razloga da budu smenjeni, zašto nisu ranije smenjeni? Kakav je stav obaveštajne službe o tome?
Ako ste već dali tu informaciju koliki broj ljudi je bio opserviran prošle godine vašim merama, mislim da bi bilo lepo da poslanici to saznaju. Ipak je parlament jedno važno telo, pa bi bilo potpuno prirodno da, ako ste već to uputili nekoj nevladinoj organizaciji ili ne znam kom drugom telu, da i mi čujemo to danas. To je pitanje za ministra.
Vrlo je neobično da jedan broj mojih kolega vrlo argumentovano govori protiv ovog predloga zakona. Govorim o gospodinu generalu Stojanoviću, o gospođi Batić, o Šutanovcu, o Jovanoviću, a da troje od njih kažu da će bezrezervno da glasaju za zakon, a izneli su primedbe na ovaj tekst koji je došao pred sve nas. Ja bih voleo da se malo setimo da smo izabrani ovde ne koalicionim sporazumom nego voljom građana Srbije i da mi treba da štitimo interese građana Srbije u ovom parlamentu, a ne da se ponašamo tako kao što se neko dogovorio na nekom tajnom mestu.
Naravno da mi nećemo glasati za ovaj predlog zakona i mislim da bi bilo dobro da, kada je već prekršen rok, Vlada povuče ovaj predlog zakona, da se u toku letnje pauze radi malo ozbiljno na predlogu novog zakona oko koga se svi slažemo da postoji potreba i da je ovo loše rešenje, to je rekao i ministar, i da na početku sledećeg redovnog zasedanja imamo jedan dobar zakon o ovoj temi i da onda on bude usvojen na način koji je primeren jednom parlamentu u Srbiji na početku XXI veka. Hvala.

Bez obzira što ministar nije tu, ali ako je ruka pravde duga, valjda su i neki drugi organi pravde dugi, pa čuju.
Zatraženo je da ukažem šta to nije prihvaćeno iz zamerki koje je Zaštitnik građana dao na ovaj Predlog zakona. To je upravo onaj deo, pokušavam da nađem koji je to član, gde se ukazuje šta raditi sa materijalom koji je prikupljen o nekom kroz onih 48 sati, a da se posle pokazalo da za to nema osnova.
Predlog je bio da se uništi. Mislim da je to član 15v, ako se ne varam. Gospoda iz BIA mogu da mi pomognu da li grešim ili ne grešim. To je predlog Zaštitnika građana, da se taj materijal ili uništi ili pokaže onom ko je neovlašćeno obrađivan i taj predlog nije uvršten u Predlog zakona. O tome govorim i to je jasno kao dan.
Drugo, još pet argumenata sam rekao o načinu kako se Vlada odnosi prema ovom telu, prema Skupštini. Postavio sam pet pitanja na koja mi ministar nije dao odgovor, a mogao je da mi da. Hvala.

Nadam se da se to neće ponoviti. Pošto sam prozvan od prethodnog govornika vrlo eksplicitno, samo neke stvari zbog srpske javnosti.
Pomenut je Sartid i privatizacija Sartida. Prvo, to nije bila privatizacija i ni na koji način nije zavisila od Vlade Srbije, nego je zavisila od nadležnog suda. Sa druge strane, politički i ekonomski sam apsolutno ponosan na tu odluku i privatizaciju, danas i uvek.
Privatizacija Beopetrola je izvršena preko tendera. Najveći garant, pored drugih članova Vlade i drugih ljudi koji su tada radili u državnoj upravi, to je urađeno po zakonu i na korist države, je sadašnji gradonačelnik Beograda, koji je tada, kada je vršena privatizacija duvanskih industrija, Beopetrola i nekih drugih firmi bio šef Sektora za tendere u Agenciji za privatizaciju.
Ako imate neku primedbu na te privatizacije, kod gradonačelnika Beograda, preko puta, pa njemu to pretpostavite. Ja sam siguran da je tu apsolutno sve čisto. Dokaz tome je da su to firme koje rade i zbog kojih država nema nikakav problem, niti će ga ikada imati.
Tačno je da sam ja u nekom trenutku bio i predsednik Vlade Srbije i tačno je da su u tom trenutku za mene glasali poslanici DOS-a, a među njima i neki prema kojima sam i tada, a i danas, osećao prezir. Jedan od njih je govorio posle mene. Hvala.

Poštovana direktorka, poštovani predsedniče, dame i gospodo, ovo je izveštaj koji ćemo naravno podržati iz više razloga, jedan od njih je i što je ova jedna od najozbiljnijih kritika aktuelne Vlade koja je izrečena u ovom domu, u ovom sazivu Skupštine, a to je bio slučaj i u prethodnom sazivu.
Ove četiri mere koje smo predložili su apsolutno glas razuma na srpskoj ekonomskoj, fiskalnoj i političkoj sceni. Naravno, sve te četiri mere su u vrlo bliskoj saglasnosti sa programom Nove stranke u ovim oblastima, ali to danas nije važno. Važno je da je Srbija u ekonomskom kolapsu, da tu ne treba tražiti krivca, jer se oni znaju. To su prethodne vlasti. Ne mislim samo na ovu vlast koja je od 2012. godine, mislim i na onu vlast koja je pre 10 godina preuzela vođenje ove države. Njihova autistična, nekompetentna, politikanska i demagoška politika u svim sferama, pa i u sferi ekonomije, je dovela do toga da imamo probleme koji su jako teško rešivi.
Ove preporuke Fiskalnog saveta su nešto kao hitna pomoć, kao nešto što mora da se uradi odmah, što mora da se sprovodi juče, a nažalost to se ne radi. Prva mera je reforma penzionog sistema. Tu se ne radi apsolutno ništa, osim ako se pod reformama ne predstavlja otimanje 60 miliona evra na godišnjem nivou iz Fonda zdravstva i prebacivanje tih para u Penzioni fond. To nije nikakva reforma, već je to pre čedomorstvo. Otimate od lečenja dece, bolesnih ljudi da biste krpili jednu rupu koja se ne krpi na takav način.
Zarade i zapošljavanje u javnom sektoru su prevelike i naravno da su svi rekli da će se to rešiti. To se nije desilo, nego smo prošle godine imali više desetina hiljada zaposlenih, imamo 51 milijardu gubitaka u javnim preduzećima, imamo to da se smanjenje plata za 10% u javnom sektoru odlaže zbog poplava. Razumem da se u javnom sektoru na teritoriji poplavljenih opština primena odlaže ili da se uvede to smanjenje plata na celoj teritoriji, a da se njima kroz neke druge vidove pomogne i da ljudi prevaziđu teške posledice poplava. Stvarno ne znam kakve veze ima odlaganje smanjivanja plata u javnom sektoru u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu sa poplavama, a tu je 90% javnog sektora.
Reforme u državnim i javnim preduzećima se nisu desile, osim ponovnog povećavanja broja zaposlenih u tim firmama, kao i u prethodnom periodu, kao i pre pet godina, kao pre 10 godina, i to samo zato što imaju partijsku knjižicu. Imamo „Srbijagas“ koji je svetski prvak po gubicima. Ne verujem da postoji na svetu kompanija koja ima tako velike gubitke. U normalnom svetu takve kompanije idu u stečaj, pa se osnuju neka druga.
Ovde ste pomenuli preuzete dugove JAT-a kroz ugovor sa „Etihadom“ oko formiranje nove kompanije. Bilo bi dobro da nam kažete koliki su ti dugovi, pošto ugovor ni dan danas nemamo. To je najčuvanija tajna u Srbiji. Verovatno da nešto mnogo dobro piše u tom ugovoru, čim se čuva. Subvencije, koje su bacane i leve i desno, i šakom i kapom, treba da budu usmerene samo tamo gde ne postoji izraženi ekonomski interes za investicije. To je verovatno najvećim delom poljopriveda u onim granama gde možemo da napravimo izvozni korak napred i subvenciju uvoza.
Vi ste glas razuma i zrno mudrosti, ili malo više od zrna mudrosti, u današnjoj ekonomskoj politici i politici uopšte. Brinem se za vas. Bojim se da kao takvi niste simpatični aktuelnoj vlasti. Konačno, to je sve bilo prema Fiskalnom savetu, potpuno je besmisleno da Centralni registar nema svoje prostorije. U Srbiji su milioni metara kvadratnih poslovnog prostora u državnoj svojini prazni i besmisleno je da plaćate kiriju, ma koliko ona bila povoljna. Voleo bih da dobijem odgovore na ova pitanja koja sam postavio.

Jako je lepo da u teškoj situaciji u Srbiji postoje i ovakvi trenuci gde se parlament nasmeje na nešto što bi mogli da nazovemo pokušajem duhovitosti.
Meni je jako drago što ovde postoje ljudi koji bi želeli da se bave mojom biografijom, koji bi hteli da se bave mojim stvaralaštvom u prethodnom periodu, ali ja nisam takav čovek. Meni to ne treba i kada zađem u neke ozbiljne godine sam ću da napišem svoju autobiografiju, a do tada svaki nadležni državni organ, kao što je i do sada bio slučaj, od 1992. godine, od kada se bavim politikom ili 1986. godine kada sam počeo da se bavim privatnim biznisom, može da proverava svu zakonitost mog rada po bilo kom osnovu, bilo u privatnoj firmi, bilo u Skupštini grada Niša, bilo u Saveznoj vladi, bilo u Vladi Srbije, bilo posle toga, bilo da su u pitanju izvozni poslovi, subvencije, nekretnine ili bilo šta.
Postoji u Srbiji, zbog javnosti, mogućnost ispitivanja porekla imovine. To je Zakon o poreskoj policiji, ako se dobro sećam, koji ima jedan član 153, ako se ne varam, koji dozvoljava da nadležna tela poreske policije ispitaju građane Srbije sa pitanjem – odkud vama to, kako ste kupili stan, auto, deo neke kompanije ili tako nešto? Taj zakon je usvojen 2003. godine. Naravno da sam ja potpisao Predlog zakona u ime Vlade Srbije i taj zakon se primenjuje od 2004. godine.
Do sada sam jedini političar nad kime je sproveden taj zakon u 2010. i 2011. godini.
(Predsedavajući: Vreme.)
Još samo jedna rečenica.
Zahvaljujem se na toj ekskluzivnosti…(isključen mikrofon.)

Izveštaj koji smo dobili je naprosto jedan istorijski spisak redosleda svega onoga što je Komisija radila i tu nemam nikakvih primedbi, to je deo njihovog rada i tu nema šta da se doda. Mislim da je mnogo važnije za srpsku javnost to šta je sa tim javnim nabavkama i da li su one starim zakonom, novim zakonom, izmenjenim zakonom, pa i radom ove Komisije uspele da postanu zakonite, da li su uspele da budu takve da najveći broj građana Srbije nema primedbi na delovanje pravnih subjekata koji učestvuju u ovom procesu javnih nabavki, bilo sa strane nabavljača, bilo sa strane onog ko nudi. Mislim da je očigledno da to nije rešeno.
To što su smanjene javne nabavke u periodu koji se ovde pominje ne može nikako da bude dobra stvar. Dobro je ako su smanjene zloupotrebe, ali da se smanji ukupan broj javnih nabavki kao posledica komplikovanog procesa javnih nabavki, to vam nije dobro. To nije dobro iz više razloga. Prvo, ako su te nabavke imale smisla, a trebalo bi da jesu, onda su njihovim ne ispunjavanjem korisnici usluga tih državnih, javnih preduzeća ostali uskraćeni za te usluge. To znači da je ponuda onoga što radi državna uprava, onoga što rade javna preduzeća koja su osnovana da bi činila nešto dobro građanima Srbije, da je ta ponuda slaba i da time država ne radi svoj posao na valjan način. Mislim da je previše komplikovano ovaj proces javnih nabavki rešavati na način kako je on rešen i starim i novim zakonom.
Prihvatam potpuno da je bilo katastrofalnih primera skoro svakodnevno u poslednjih deset godina iz ove oblasti, bez obzira ko je tada bio na vlasti, tako da tu mora da se uradi nešto novo, nešto što bi potpuno promenilo atmosferu javnih nabavki u Srbiji. Mislim da to može da se uradi tako što će se ponovo promeniti zakon, što će javne nabavke biti potpuno otvorene, što će svi oni koji žele da izvrše javnu nabavku na jednom sajtu, čija izrada može da košta nekoliko hiljada evra, vrlo jeftino, da postoji jedan državni sajt koji će se zvati – javnenabavke.rs, na kome će apsolutno, znam da postoji takav sajt, ali on još uvek ne radi na način koji je dobar, jedan sličan sajt, svi koji vrše javne nabavke morati da okače svoj zahtev, svoju molbu, svoj tender ili kako se već sve to zove. Znači, samo oni koji se preko tog sajta jave, koji ostave svoje podatke, koji javno pokažu svoju ponudu, a većina ponuda za javne nabavke moraju biti javne, jer se inače ne bi zvale javne, sa jasnim kriterijumima kako se dobija posao u konkretnom zahtevu za javnu nabavku i da onda to bude potpuno dostupno svim građanima Srbije, i onima koji vrše nabavke, i onima koji nude nabavke, i onima koji su pobedili na nekom tenderu, ali i onima koji su izgubili, tako da sledeći put mogu da ponude bolje uslove nego što su ponudili ovog puta.
Naravno da ta kontrola mora da postoji i naravno da i pored takvog sajta, koji bi bio potpuno otvoren, mora da postoji ova Komisija, mora da postoji i nadležno skupštinsko telo koje bi se bavilo tom oblašću. Onda nam se ne bi desilo ono što nam se desilo na početku ove godine, a što ste i vi kao Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki primetili, jer ste doneli dva rešenja. Jedno je doneto 16. januara, a drugo 1. aprila ove godine, gde se očigledno ukazuje na to da je „Elektroprivreda Srbije“ obaranjem ponude za svoj tender za osiguranje svoje opreme, instalacija i svega onoga što imaju, ugrozila državne interese time što su oborili taj tender, tako da je „Elektroprivreda Srbije“ ostala neosigurana za ovu godinu, na način kako je to bilo neophodno, i od poplava. Zato sve štete koje danas imamo na objektima „Elektroprivrede Srbije“ će biti bez adekvatne nadoknade od osiguravajućih društava. Meni je predsednik Vlade, kada smo postavljali pitanja, rekao da je za to kriv neki demokrata iz 2012. godine. Ja sam bio sklon da poverujem u to, ali to očigledno nije tačno. Za to je kriva vlast koja je postavila to rukovodstvo „Elektroprivrede Srbije“.

Hvala predsedavajući.
Poštovana potpredsednice Vlade, poštovane kolege, imamo jednu tipičnu sednicu parlamenta u ovom sazivu.
Dva sata niko nije rekao reč o tačkama dnevnog reda koje su sada u diskusiji, da vas podsetim, u ovoj raspravi imamo tri zakona o kreditima, ti krediti se odnose na tu rehabilitaciju puteva i obnovu puteva, ali nije tema rehabilitacija puteva. Nije ovde strategija Srbije u rehabilitaciji puteva i putne mreže nego je pitanje tri kredita, koji će da zaduže ovu državu, buduće generacije sa 200 miliona evra i 100 miliona dolara.
Prema tome, potpuno je logično, uz sve poštovanje potpredsednice Vlade da danas ovde ove zakone brani ministar finansija, koji je i potpisnik ugovora o tim kreditima.
Drugi paradoks je što je ova sednica sazvana po hitnom postupku i to dva puta. U svom dopisu Vlada je stavila razloge za hitan postupak, što je bilo dovoljno, a onda i 205 poslanika dodatno, ne znam kako, u kom trenutku su se našli juče u ovoj zgradi da potpišu tih 205 potpisa, da daju na sazvali, sazvali po hitnom postupku sednicu o kreditima za koje su ugovori potpisani 27. novembra prošle godine.
Zašto hitan postupak? Ne samo da je prošlo od tada više od šest meseci, nego je istekao i rok za ratifikaciju, pa je obnovljen na način koji je uobičajen. U obrazloženju piše da je hitan postupak neophodan zato što zakoni moraju da se usvoje da bi krediti mogli da budu povučeni, naravno, ali ne po hitnom postupku. Mogli su da budu usvojeni i po redovnom postupku.
Svi su hvalili da su kamate jako povoljne. Nisam čuo kolike su kamate. Ne piše svuda i mislim da bi građani Srbije trebalo da znaju. Ne može svako iz euribora da nađe tačno koliki je kredit. Tu govorim o bruto kamatama, znači i onih milion evra za pristup kreditu koji imamo. Kolike su ukupne kamate za ovih 200 miliona i 100 miliona evra? Znači, 200 miliona evra i 100 miliona dolara, kolike su ukupne kamate? Zašto ova Vlada nije učinila ništa da jednu potpuno pogrešnu, promašenu odluku o ukidanju sredstava od akciza za saniranje puteva, da se to obnovi? To je jedini način koji ima smisao.
Pitanje ko je smenjen ili ko je uhapšen zbog kašnjenja u projektovanju, izvođenju i zbog zloupotreba, ko se sve ugradio sa nekoliko procenata u taj asfalt koji je postavljen po srpskim putevima u poslednjih nekoliko godina, a Boga mi to traje deceniju. To nije samo nekoliko poslednjih godina.
Pitanje je – zašto kasnimo sa ratifikacijom? Da li je to odnos ove Vlade ili ministra Krstića pojedinačno prema svojim obavezama ili to ima neku drugu skrivenu ideju koju ja nisam uspeo do sada da shvatim. Generalno, uz sve poštovanje svega onoga što su kolege rekle, o tome o stanju na putevima, tu se naravno slažem, tu je stanje katastrofalno, obnova ide loše.
Ono što je rađeno, rađeno je ispod svakog nivoa kvaliteta, bez ozbiljne kontrole, ali to nije danas na dnevnom redu.
Ja bih molio Vladu da nas upozna kao poslanike sa svojim strategijama daljeg razvoja putne mreže Srbije, obnove i svega toga, ali to danas nije na dnevnom redu.
Prema tome, molio bih sve kolege poslanike da se ponašamo kao poslanici, a ne kao Vladini plaćenici koji moraju da urade ono što Vlada Srbije pomisli u istoj sekundi.
Mi smo starije telo, mi smo zakonodavna vlast, a nije zakonodavna vlast u Nemanjinoj. To je jasno kao dan.
Ja bih voleo, ako ste već tu i ako smo već ušli u ovu raspravu van dnevnog reda da dobijemo odgovore na pitanja, zašto se kasni sa ratifikacijom i kolike su ukupne kamatne obaveze po ova tri kredita?