Hvala vam što ste nam dali priliku danas da počnemo da govorimo o onome što je radila Vlada za ovih 1.000 dana. Nastaviće se sutra.
Nekima je, očigledno, iz svega što je gospodin rekao, shvatio sam, zanimljivo, nešto oko žene, gde spava, to se zna u Beočinu. To, nažalost ili na sreću, bolje rečeno na sreću, nije posao Vlade Srbije i o tome se neću izjašnjavati. Sve drugo je posledica civilizacijskih razlika. Stvarno nema potrebe da objašnjavam ljudima da društvena svojina u kojoj ste vi uživali, u kojoj vam je rastao standard, ne postoji. To je bila virtuelna realnost i biće privatizovana na način kako je započeto i vi ćete biti srećni što ste bili nemi svedoci toga što se dešavalo, a kamoli mi koji smo radili na tome. Vidimo se sutra.

Dame i gospodo, dobar dan. Želim u ovu veselu atmosferu da unesem malo zabrinutosti, ali bez namere da onima koji se zabavljaju sa ovim temama, dok se napolju dešava život kao i ovih hiljadu dana od formiranja prve Vlade Zorana Đinđića, da se prvo zahvalim onima koji su predložili drugu i treću tačku i time dali priliku Vladi Srbije da u narednih nekoliko dana pokaže ono što je učinjeno u Srbiji za tih hiljadu dana, a za šta je bila odgovorna Vlada Srbije.
Biće tu stvari koje su dobre, siguran sam da će među vama biti puno onih koji će se složiti da je dosta dobrog urađeno. Biće u tim izveštajima puno onoga što nije dobro i puno onoga što je započeto i što je moglo da bude završeno i što će biti završeno sigurno. Moglo je da bude završeno brže da je bilo malo više volje od strane vas poslanika.
U pravu su oni koji kažu da opozicija nije zadužena za to da pravi većinu u parlamentu. Ja se potpuno slažem sa tom konstatacijom. Ali, nisu u pravu oni koji kažu da poslanici po definiciji moraju da glasaju protiv predloga Vlade. Niste vi niko. Kada su ga birali građani, nije biran za opoziciju ili za vlast, nego je biran za narodnog poslanika da predstavlja građane koji su za njega glasali. Da bi mogli da predstavljate te građane na adekvatan način, onda morate da na svom poslu, a ovo je vaš posao, činite nešto što je korisno za te građane i za celu Srbiju.
Prema tome, samo se setite toga šta je uloga poslanika i onda neće biti nikakvog problema da glasate za predloge zakona za koje sami kažete da su dobri, da su reformski, da su u skladu sa onim što je naš cilj, a to je priključivanje Evropskoj uniji, da su zakoni koji nemaju ni "p" od politike i koji apsolutno mogu da budu deo onoga čime ćete i vi da se ponosite, ne Vlada, Vlada je tu predlagač. Na puno naših predloga bilo je dosta intervencija poslanika i iz opozicije i iz vlasti i to je bilo sve prihvatano samo sa željom da se ti zakoni poboljšaju i što pre usvoje.
Da vam kažem, ima preko 50 zakona koji danas čekaju na usvajanje u parlamentu; ne optužujem nikoga, to je samo informacija.
Evo šta se desilo neki dan kada je usvajan dnevni red za ovu sednicu: onda je, iz ne znam kojih razloga, došlo do toga da se skine ceo set zakona koji bi doprineli tome da naš put prema Evropskoj uniji, a to je želja svih poslaničkih grupa koje ovde vidim, bude skraćen, ubrzan. Recimo, imamo predlog zakona o evidentiranju prometa preko registar kasa, to je zajedno sa zakonom o porezu na dodatu vrednost najbolje sredstvo za suzbijanje sive ekonomije.
Ali pošto sam mislio da temu znate onda mogu da napravim link koji hoćete, a to je da smatram da je besmislena prva tačka dnevnog reda, koliko su potpuno smislene druga i treća, i to je pravo poslanika, pravo Skupštine da traži izveštaj Vlade. To što do sada niste tražili, žao mi je, to ne zavisi od mene, ali da je bilo zahteva za glasanje o poverenju ranije, imali biste priliku za to. Zašto je prva besmislena? Zato što glasate o, kako ste vi nazvali, to se formalno zove o razrešenju predsednice Skupštine, ali vi ste to nazvali kolokvijalno o poverenju.
Ja sam jedno kratko vreme, nekih 10 godina, bio poslanik u ovom i u saveznom parlamentu i imao sam priliku da se upoznam sa tim šta predsednik parlamenta može da radi. Nisam ekspert za poznavanje vašeg Poslovnika, ali iz onoga što sam mogao na brzinu da proučim nema nikakve velike nadležnosti koje mogu bitno da utiču na rad parlamenta. Tu mogućnost nije imao ni prethodnik gospođe Mićić, a ni ona sama. Ono što je radila gospođa Mićić na mestu predsednice parlamenta i v.d. predsednice Srbije može da joj služi na čast.
Kao zamenik predsednika Demokratske stranke, kao predsednik Vlade, kao čovek koji je ozbiljno rešio da se bavi politikom i pokušavam da to dokazujem svaki dan, imam pravo to da kažem. Sve što je ona radila je deo zajedničke politike koja je predstavljena građanima na izborima decembra 2000. godine, koja je počela da se sprovodi 26. i 29. januara 2001. godine, koja se sprovodi hiljadu dana. Ovih hiljadu dana, gospodo, svi zajedno, i ljudi iz opozicije i ljudi koji su ovde predstavnici vlasti, svi živite u jednom društvu koje se drastično razlikuje od onoga što je bilo do 5. oktobra. Oko toga se svi slažemo. Neki će reći da je sada bolje, a neki će reći da je sada gore.
Ono što je definitivno ogromna razlika u odnosu na to vreme, to je što danas može da se raspravlja u parlamentu o smeni predsednika parlamenta. U moje vreme, kada sam ja bio poslanik, ne sećam se toga. Ne sećam se ni rasprava o poverenju Vladi, ne sećam se nijedne ozbiljne rasprave koja je vođena u ovom parlamentu do 2000. godine.
Demokratija nikako nije jednostavna, nije ni jeftina, nije ni laka, a nije ni prijatna. Ona ima svoja stroga pravila koja nekada teraju, bilo građane, deo građana, bilo one koji su zaduženi da ostvaruju njihove želje, a to smo mi poslanici i ljudi u izvršnoj vlasti, da imaju i teške trenutke, da se ne slažu sa nečim, da imaju drugačije lično mišljenje, ali uslov za normalnu demokratiju u jednoj državi je to da se te razlike prevaziđu ako postoji način da se zajednički deluje ka ostvarivanju zajedničkog cilja.
Mislim da imamo jedan zajednički cilj, a to je Evropska unija. Mogu danima da vam govorim o svemu onome što je bio cilj vašeg rada, dnevni red koji je predlagala predsednica Nataša Mićić, koji ste vi odbijali; sećam se jednog dana da ste glasali protiv dnevnog reda, ne znam trenutni status jedne stranke ili više stranaka ovde, ali su definitivno glasali protiv dnevnog reda, što je vrlo neobična situacija i to je bio glas za tezu - nećemo da radimo, ili ne znamo ili nas mrzi ili idemo malo u hlad. To jeste politika i programsko opredeljenje jedne stranke i ja nemam ništa protiv toga.
To je čista politička sloboda i mislim da se vide posledice toga da ti ljudi izgledaju puni energije za nastavak rada na poboljšanju života u Srbiji, ali bih vas ja i ovom prilikom, bez ambicije da menjam vaše stavove koji su vezani za prvu, drugu i treću tačku dnevnog reda, zamolio da za trenutak, ili da ipak to bude malo duže opredeljenje, pokušamo da se dogovorimo šta je to što je nesporno u našim ciljevima, pojedinačno. Dakle, da skupimo te pojedinačne ciljeve, ono što se ne razlikuje, ako je to Evropska unija, ako je to borba protiv kriminala, ako je to borba za rešavanje pitanja Kosova i Metohije na način koji će omogućiti sigurnu budućnost, ako imamo zajedničke neke ciljeve da onda do izbora, koji, evo, svečano vam kažem neće biti održani decembra sledeće godine, biće pre toga, ali, hajdemo do tog vremena šta možemo da učinimo oko zajedničkih ciljeva da to počnemo da radimo danas.
Nije nemoguće, da vas podsetim, imali smo neki zdravstvene probleme, neki sa bubrezima i kičmom, ali imali smo prilike da radimo zajedno. To je bila Deklaracija o Kosovu i Metohiji i pokazali smo da možemo da govorimo, ako ne istim jezikom, istim rečima, onda sa istim ciljem, i to smo postigli.
Da li mislite da je ono što se desilo nakon toga pomoglo našim nacionalnim interesima koji su vezani za Kosovo i Metohiju? Da li jeste ili nije, prepuštam vama. Da li smo svi izgubili svoj deo zasluga što smo mogli da tu našu poziciju podignemo na još viši nivo, da li imate primedbu na ono što je radila Vlada? Ako imate primedbe na tu temu, onda vam stojim na raspolaganju zajedno sa svojim kolegama, članovima Vlade; verovatno ćemo sledeće nedelje imati dovoljno vremena da o tome govorimo.
Danas vas molim da kada se završi ova sednica, šta god da se desi sa Vladom, ipak stavite na dnevni red sledeće sednice nove tačke dnevnog reda koje neće imati tako velike reči u naslovima, a to je recimo da se pored ovog zakona o evidentiranju prometa preko registar kasa, stavi na dnevni red predlog zakona za agenciju za razvoj infrastrukture lokalne smaouprave. Dvadeset miliona evra iz donacija stoji već šest meseci i čeka da to bude usvojeno.
Molim vas da stavite na dnevni red i da glasate zajedno za predlog zakona o prestanku važenja Zakona o porezu na fond zarada, jer se time za 3% smanjuje opterećenje privrednika.
Molim vas da stavite na dnevni red i nakon toga da glasate za predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, čime se za 20% poboljšavaju šanse domaćih preduzeća na svim javnim tenderima.
Pozivam vas da budete oštri prema Vladi kada dođe druga, pa treća tačka. Pozivam vas da u toj diskusiji skupite svu svoju energiju, da nađete sve ono što imate da zamerite Vladi, da pomenete i sve afere, da pomenete svih osam ili devet imena koja se pominju, ali smislite još nešto važnije. Ne verujem da građane više interesuju te afere. Vi ste dali svoj značaj, odigrali ste svoju ulogu, otvorili ste to, a sada je na javnosti, na sudovima, na tužilaštvima da privedu to kraju.
Da li će Vlada, odnosno vladajuće stranke zbog toga biti kažnjene na sledećim izborima, da li će ti ljudi biti u zatvoru ili će u zatvoru ili bar kažnjeni biti oni koji su vršili klevete, to ćemo videti. Ali, siguran sam da građane Srbije danas mnogo više interesuju pitanja koja se zovu Kosovo i Metohija, Evropska unija, borba protiv kriminala i nastavak reformi. Zapošljavanje je tema za srpsku Vladu, za ovu i sledeću godinu, a to je i tema za Demokratsku stranku i ostale stranke DOS-a. Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, Kosovo i Metohija kao maltene večna  tema na ovim prostorima je ponovo na dnevnom redu najvišeg tela u ovoj državi, a to je Narodna skupština. Problem Kosova i Metohije nije nastao ni pre četiri godine, ni pre 15 godina, ni pre 50 godina, nego mnogo ranije. Ceo 20. vek je prošao u rešavanju tog problema.
Nažalost, problem nije rešen, a svi koji su ga rešavali, pogoršavali su situaciju sve to vreme. Pre četiri godine, 10. juna 1999. godine međunarodna zajednica je preuzela na sebe da pokuša da reši taj veliki problem.
Prvi put da se taj problem rešava spolja, ne sa područja Balkana, ne ni sa područja Srbije, ne iz država koje se nalaze na ovom području.
Nažalost, tradicija loših rešenja je nastavljena. Mogu da kažem da je potvrđena i ubrzana. Ni međunarodna zajednica, ni KFOR, ni UNMIK, ni svi drugi, koji su na toj teritoriji prisutni, nisu uspeli taj problem da reše, a jesu ga pogoršali do ivice izdržljivog.
Ono što je danas stanje na toj teritoriji, u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, to je da je preko 200.000 ljudi moralo da pobegne pred terorom, da je 1.167 ubijenih i 1.136 kidnapovanih Srba i nealbanaca, da je na desetine hiljade kuća spaljeno, da je oko sto crkava i drugih verskih objekata uništeno ili oštećeno, da je oskrnavljeno 40 grobalja, da su Kačanik, Štrpce, Glogovac, Podujevo, Štimlje, Dečani, Đakovica, Dragaš i Mališevo opštine bez ijednog nealbanca, bez ijednog Srbina. To je stanje stvari.
Još gore od svega ovoga je to da nijedan ubica ili kidnaper nije pronađen za ove četiri godine od kada međunarodna zajednica ima odgovornost za Kosovo i Metohiju.
Povratak, kao glavni posao međunarodne zajednice po Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, izvršen je maksimalno, odnosno sa 120% kada su u pitanju Albanci, jer su za sedam ili osam dana svi vraćeni u svoje domove, što je dobro, i usput je još 200.000 novih stanovnika albanskog porekla došlo na Kosovo, ali nije ni najgore što se dešava za ove četiri godine.
Ispod 2% možemo da merimo broj Srba koji su se vratili na tu teritoriju. Zašto? Zato što su sprečavani terorizmom, zato što su sprečavani dnevnim pritiskom, zato što su nesposobnost UNMIK-a i KFOR-a da im omogući povratak i da im garantuje dnevnu bezbednosti i minimum slobode kretanja bili razlozi da se Srbi, iako imaju veliku želju za povratkom, vrate samo u tom malom procentu.
Ono što su najnoviji dokazi tog terorizma i nesposobnosti UNIMIK-a i KFOR-a su porodica Stolić, Ivan Jovović i Pantelija Dakić - najnovije žrtve, troje ili petoro od 2.500 žrtava nealbaskog porekla. Ni u njihovom slučaju, još uvek, nema nikakve informacije da ima osumnjičenih, da ima privedenih ili da ima onih protiv kojih će biti pokrenut krivični postupak.
Ono što obeležava Kosovo i Metohiju danas je ugrožavanje svih ljudskih prava, svih redom, pa čak i onog osnovnog, a to je pravo na život.
Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija reguliše bezbednost života na Kosovu i Metohiju, režima na Kosovu i Metohiji, do konačnog statusa te teritorije.
Šta su zadaci međunarodne zajednice odnosno KFOR-a, odnosno UNMIK-a po Rezoluciji 1244?
Pre svega, to je razoružavanje svih onih koji nelegalno nose oružje. Pre nekoliko dana smo dobili podatak, upravo od UNMIK-a, da je oko 700.000 dugih i kratkih cevi, još uvek, u posedu onih koji na to nemaju pravo.
Drugi zadatak je bio da se posebno razoružaju one paravojne formacije koje su učestvovale u ratnim sukobima i koje su očigledno vršile ratne zločine, pre svih, UČK. Da li je to završeno? Ne, to nije završeno. Deo tih ljudi je preveden u Kosovski zaštitni korpus i kosovsku policiju, a oni i dalje rade onaj isti posao, sa istim onim ciljem koji su radili i 1998. i 1999. godine, a to je širenje terora i ugrožavanje života svih onih koji su protiv velikog sna o nezavisnom Kosovu.
Zadaci u pomenutoj Rezoluciji su i da se izvrši povratak, o čemu sam već nešto rekao; da se zaštite sva prava Srba i drugih nealbanaca na toj teritoriji; da se prekinu terorističke akcije; da se pokrene postupak pred Haškim tribunalom za sve one koji su vršili ratne zločine na toj terotirji, i za Srbe, i za Albance i za sve druge.
To je i danas neostvareni zadatak i neostvarena odgovornost međunarodne zajednice na tom području.
Da li je moguće dovesti vladavinu prava, minimum bezbednosti i slobode kretanja na teritoriju Kosova i Metohije? Da li međunarodne trupe imaju tu snagu? Pitanje je da li one to žele ili je pitanje da li to one mogu?
Mislim da imamo dovoljno dokaza da je mogućnost međunarodnih snaga velika i da one mogu da uvedu mir i sve ono što treba da krasi mir na jednoj teritoriji. Imamo primer Bosne i Hercegovine. U Bosni i Hercegovini su sto puta manje žrtve nakon dolaska međunarodnih snaga na tu teritoriju, nego što je to u slučaju Kosova i Metohije, nakon dolaska međunarodnih snaga na teritoriju Kosmeta.
Očigledno je da postoji način, ali očigledno da nije postojalo dovoljno volje.
Mi smo, kao država i kao narod, još uvek, žrtve stereotipa o tome šta je Srbija i kako Srbi shvataju politiku i kako se ponašaju kada imaju moć državnih institucija i državne vlasti. Naš zajednički cilj bi trebalo da bude da promenimo taj stereotip i da pokažemo da ono što se u ovoj državi dešavalo od 1990. do 2000. godine nije pravilo, nego da je to težak, loš izuzetak, koji nije svetli deo srpske istorije, da je to izuzetak koji mora veoma brzo da bude, ne zaboravljen, nego gurnut u stranu, da ne bi smetao daljem razvoju ove države, ovog naroda i budućih generacija.
Prema tome, misija ove deklaracije je da ponovo ukažemo međunarodnoj javnosti na njenu odgovornost za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, ali, takođe, da pokažemo i međunarodnoj i domaćoj javnosti da smo spremni da nastavimo sve ono što su naši zadaci i po Rezoluciji 1244, ali i po onome što su naši državni i najviši zadaci vezano za Kosovo i Metohiju.
Postoji još jedan faktor koji je odgovoran za ovo stanje i koji bi morao da promeni svoj stav prema problemu Kosova i Metohije, a to je albanska manjina odnosno njihovi lideri. Privremene albanske institucije imaju visok nivo odgovornosti za dobar deo dešavanja na Kosovu i Metohiji. Oni moraju biti garant slobode, bezbednosti, života svih na Kosovu i Metohiji, i Albanaca, ali i svih drugih, na isti način, ili još bolje, ako je to moguće, kao što je to Vlada Srbije i kao što su to insitucije Srbije odgovorne za živote svih pripadnika nacionalnih manjina na teritoriji Srbije, od Subotice do Preševa. Ako te institucije, ti lideri, privremeni ili dugoročni, imaju želju da se pokažu kao ljudi sposobni i spremni, ljudi sa kapacitetom da pomognu pravljenju jednog multietničkog, mirnog i prosperitetnog društva, onda danas moraju da pokažu tu odgovornost.
Ponavljam, najveći deo odgovornosti je na međunarodnoj zajednici i mi imamo na mestu šefa UNMIK-a novu ličnost. Nadam se da je dolazak gospodina Harija Holkerija ne samo promena personalnog tipa, nego da je to promena politike prema teritoriji Kosova i Metohije, promena politike međunarodne zajednice.
Možemo da budemo zadovoljni prvim izjavama i prvim odlukama novog šefa UNMIK-a. Rekao je da je Rezolucija 1244 jedina vodilja na njegovom putu, rekao je da neće primati savete nikoga, bilo da je on sa područja Kosova i Metohije ili nekog drugog područja, dozvolio je gospodinu Čoviću i meni da prisustvujemo sahrani u Goraždevcu. To je presedan za protekle četiri godine i to bi mogao da bude jedan dokaz da se nešto menja, ali nažalost, to što sam kao premijer zajedno sa gospodinom Čovićem bio na sahrani nije ono što može da nas zadovolji. Siguran sam da svi želimo to, da predstavnici državne vlasti u Srbiji mogu da odu na Kosovo i Metohiju, ne samo na sahrane, nego i na svadbe i na druga veselja, na useljenja u kuće, na prve rođendane dece koja su rođena na Kosovu i Metohiji i to je odgovornost međunarodne zajednice.
Očekujem da narednih nedelja i meseci bude potvrđena ova moja dobra želja i nadam se da je u međunarodnoj zajednici došlo do, ako ne potpunog preokretanja pogleda na taj problem, onda bar do toga da je poremećena stereotipna slika o tome da su Albanci na Kosovu žrtve, a Srbi vekovni đavoli.
Pitanje je šta mi treba da učinimo, šta je na nama, na institucijama, na vlastima u Srbiji, u Beogradu, da li mi možemo da učinimo nešto više od onoga što je do sada učinjeno. Ponoviću da ne postoji ni jedan zadatak koji je dobila srpska Vlada ili srpski parlament po Rezoluciji 1244 a da taj zadatak nije izvršen. U mnogim susretima postavljam pitanje gostima iz inostranstva šta mi možemo još uvek da učinimo, da li postoji neki način da mi povoljnije utičemo na rešavanje dnevnih problema Srba i drugih nealbanaca na teritoriji Kosova i Metohije. Odgovor je ćutanje.
Odgovor je da ne postoji ništa što mi možemo formalno da učinimo, ali mislim da ipak možemo, svako sa svoje strane. Obaveza Vlade Srbije i čini mi se vaša, Narodne skupštine Republike Srbije, jeste da svakodnevnim aktivnostima jačamo demokratski potencijal države Srbije, da je pokazujemo u boljem realnom svetlu pred međunarodnom zajednicom u odnosu na ono kako je ona do skora izgledala, da jačamo institucije, da se borimo protiv kriminala i korupcije, da tražimo nove i obnavljamo veze sa starim saveznicima koji mogu da nam pomognu u rešavanju problema Kosova i Metohije.
Ne postoji rešenje koje možemo da donesemo sami, ne postoji rešenje koji ni Albanci sa Kosova mogu da donesu sami, teško da postoji rešenje koje može da bude posledica našeg dogovora sa kosovskim Albancima, uz postojanje naše dobre volje, želje za razgovorom koji sada ponavljam. Naime, mislim da je svima jasno da to rešenje mora da ima međunarodni karakter i međunarodnu verifikaciju, a to znači da bude prihvaćeno i od Evropske unije, i od SAD-a i od Ujedinjenih nacija.
To je ono što mi možemo da učinimo, da se dogovorimo bar oko nekih prioriteta koji su nam važni, i to svim strankama koje su zastupljene u ovom parlamentu, svim političkim snagama koje imaju ambiciju da budu zapamćene po dobru na političkoj sceni Srbije.
Siguran sam da ste vi svesni i težine situacije i naše zajedničke odgovornosti za rešavanje ove situacije, odnosno ovog problema.
Siguran sam da ćete danas glasanjem za ovu deklaraciju potvrditi istorijsku istinu da se Kosovo i Metohija, a i sve drugo, brani hrabrošću, mudrošću i slogom.

Mislio sam da je dobro da pre pauze dam odgovore na neka pitanja koja su postavljena u prepodnevnom delu rasprave. Prvo moram da kažem da je moje mišljenje i moj utisak da za Srbiju i za Srbe na Kosovu i Metohiji ima šanse. Ako odvojim neke pojedinačne diskusije i ako odvojim iz nekih drugih diskusija onaj već foklorni deo prebacivanja, ličnog prebacivanja i vređanja nekih ljudi, mislim da smo na putu da ovaj parlament, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, donese zajedničku deklaraciju, zajednički stav i to je ono što može da bude najveće ohrabrenje Srbima na Kosovu i Metohiji.
Pitanje je šta je urađeno od 2000. godine do danas? Postoji čitav niz pojedinačnih mera, a to je gospodin Čović i sam naveo oko pomoći u kućama, u hrani, u svemu onome za šta je zadužen Koordinacioni centar, ali mislim da je takođe važno, i što je od 2000. godine do danas učinjeno, to je da je Srbija sada u boljoj poziciji u odnosu na Albance sa Kosova. Mislim da oko toga isto teško možemo da se ne složimo. Nažalost, ta svest kod albanskih ekstremista, terorista o tome da njihova zvezda tamni, a da se ponovo javlja šansa za Srbiju i za Srbe, da je i to povod za eksalaciju ovih akata terorizma.
Da li je moguće menjanje Rezolucije 1244, neko je to pomenuo kao predlog gospodina Tadića, ministra odbrane. Nisam čuo da je gospodin Tadić to rekao i sumnjam da je mogao da kaže tako nešto, jer slažem se da bi menjanje Rezolucije 1244 bilo prvo, nemoguće, a ako je moguće, onda bi bilo loše za naše interese. Takođe je rečeno da je neko iz DOS-a pričao o podeli Kosova i Metohije. Prvo nije tema status Kosova i Metohije, niti je to tema ove deklaracije niti ove sednice, niti je to tema o kojoj će se govoriti brzo. Mi nećemo pristati na tu temu dok se ne sprovede ono što piše u Rezoluciji 1244 i to danas nije tema.
Bilo ko da je pomenuo to, čuo sam od nekih eksperata da nude takav predlog, ali nisam čuo ni od koga iz DOS-a. Ako je neko iz DOS-a to i rekao, onda je to njegov lični stav i DOS, niti Vlada Srbije, ne stoje iza takvog stava.
Pomenuli ste generala Lazarevića i Hag. Odgovorno tvrdim da do Vlade Srbije nije došla nikakva informacija da je gospodin Lazarević optužen pred Haškim tribunalom. Da je to tako dobili biste o tome informaciju, vi i cela srpska javnost. Znači, po saznanju Vlade Srbije, do danas, 27. avgusta, gospodin general Lazarević nije optužen pred Haškim tribunalom i da ne pričamo dalje o toj temi.
Pitanje da li je moglo da se učini nešto više za ove četiri godine ili bolje rečeno manje od tri godine; mislim da je moglo i postoji jedan deo gde smo zakazali. Ne kao pozicija ili opozicija, vlast ili opozicija, nego jedan segment koji je mogao da bude bolje iskorišćen, koji bi dao dobre rezultate praktično na samom terenu, ali bi vratio u svest građana Srbije problem Kosova i Metohije, koji nažalost polako kod jednog dela populacije odlazi iz te svesti, a to je povezivanje naših lokalnih smaouprava sa lokalnim samoupravama ili enklavama na Kosovu i Metohiji. Normalno da mislim na srpske i mislim da bi to bio dobar nastavak onoga što Srbija može da učini za Kosovo i Metohiju, za Srbe i druge nealbance na toj teritoriji.
Pošto ovde ima nekoliko predsednika izvršnih odbora ili predsednika skupština velikih gradova u Srbiji, pozivam ih da se još u pauzi danas dogovore oko toga koji će grad preuzeti odgovornost i pomoć, saradnju, svaku vrstu razmene, kulturne i ekonomske, sa jednom enklavom sa Kosova. Nažalost, imamo manje enklava na Kosovu nego što imamo velikih gradova u Srbiji tako da bi po dva grada mogla da preuzmu odgovornost, jedan deo odgovornosti za jednu enklavu.
Bilo je dileme i zaklinjanja da ne uđemo u pregovore. Niko nije pomenuo pregovore, niti u javnim nastupima, niti u bilo kojoj komunikaciji, niti u ovoj deklaraciji. Znači, ne govorimo ni o kakvim pregovorima. Pregovori su nešto što dolazi kada počne priča o konačnom statusu, a ta priča neće početi skoro.
Povratak vojske i policije; mislim da je primereno onima koji su rekli da povlače takve demagoške priče. Prvo, znate i sami da je to nemoguće, da to ne zavisi od nas samih i ako odlučimo da sami vratimo vojsku i policiju da ćemo imati sukob sa celim svetom. Imali smo takav sukob 1999. godine. Što se mene tiče, što se Vlade Srbije tiče, dosta je bilo. Takvih pobeda nam je bilo dosta. Poštovaćemo Rezoluciju 1244 u svim njenim segmentima, u onim koji nam se sviđaju i u onim koji nam se ne sviđaju. To je pitanje za vojsku i za policiju.
Da li će se vratiti nekada? Da, nećemo odustati od toga, ali to neće biti rešenje za opstanak i povratak Srba na Kosovo i Metohiju, kao što nije bilo rešenje za opstanak Srba kada je nekoliko desetina hiljada policajaca i vojnika bilo na toj teritoriji. Nakon toga, nakon njihovog boravka tamo, odseljeno je 250.000 Srba.
Što se tiče prebacivanja oko toga da je sednica trebalo da se sazove ranije, odmah nakon tragičnog događaja u Goraždevcu, ne vidim šta bi Skupština Srbije mogla više da učini u tom trenutku od onoga što je učinila Vlada. Da li je mandat naših predstavnika u Savetu bezbednosti bio dovoljan? Jeste bio dovoljan i u Ustavu Srbije piše da politiku ove države vodi Vlada, tako da sa te strane nema nikakvih dilema.
Da budemo iskreni, da je neko od onih koji sada govore stvarno hteo vanrednu sednicu Skupštine mogao je da je sazove. Dovoljna su 84 potpisa za to. Nažalost, znam da moja Vlada nema podršku ostatka parlamenta, znači 160 i nešto, i prema tome, oni koji sebe predstavljaju opozicijom su mogli da skupe 84 potpisa i da sazovu vanrednu sednicu parlamenta povodom događaja u Goraždevcu. Ali, mislim da je ova sednica dovoljna i dobro mesto za osudu onoga što se tada desilo, da su mere preduzete i da objektivno gledano niko od vas ne može da kaže da te mere nisu bile maksimum od onoga što je moglo da se učini.
Da li je Savet bezbednosti dao drugačiju ocenu događaja na Kosovu i Metohiji? Da, jeste. Da li je to dovoljno jako? Ne, nije. Prvi put na tom mestu je pomenut terorizam na Kosovu i Metohiji, albanski terorizam na Kosovu i Metohiji. Nisu to usvojili kao zajednički stav, ali većina onih koji su govorili na toj sednici su pomenuli albanski terorizam kao zlo na Kosovu i Metohiji. Mnogi su se pitali da li treba da se proglasi cela misija neuspešnom i svi su tražili da UNMIK na licu mesta mora da pokaže, zajedno sa KFOR-om, mnogo veću odlučnost u sprovođenju onoga što piše u Rezoluciji 1244.
Bila je primedba da smo demontirali srpske strukture i institucije na Kosovu i Metohiji. Bilo je primedbi da se to odnosi na zdravstvo i na prosvetu. To nije tačno. Sve ono što dopušta Rezolucija 1244 danas je prisutno iz Srbije i iz Beograda na Kosovu i Metohiji. Pitanje je samo da li ljudi koji su dole zaduženi za to rade to dobro i da li ljudi koji sede u mojoj Vladi rade to dobro. To je uvek otvoreno pitanje i o tome uvek možemo da pričamo. Pozivam sve vas kao narodne poslanike, imate pravo da o tome svaki dan pitate neko ministarstvo ili mene o tome da li se nešto sprovodi što je zacrtano u dokumentima koje je ova skupština usvojila ili je to usvojila Vlada Srbije. Generalno mislim da je ono što je učinjeno dobro, ali da sigurno može da bude bolje.
Pitanje je šta naša diplomatija može da učini. Slažem se da diplomatija nije do sada imala onu ulogu koju mora da ima u ovakvim situacijama i zato je prošle subote održan sastanak predsednika vlade Crne Gore i Srbije i gospodina Čovića, predsednika Koordinacionog centra, i pre toga sa ministrom odbrane, sa ministrom za ekonomske veze sa inostranstvom, sa ministrom inostranih poslova. Upravo to, naša politika je umesto ofanzive vojske i policije ofanziva diplomatije.
Sa ovom prvom ofanzivom smo proverili pre nekoliko godina i nismo dobro prošli. Ne bih se vraćao na tu ofanzivu, ali tačno je da nikada nismo pokušali ozbiljnu diplomatsku ofanzivu i zato je održan taj sastanak i zato će ambasadori dobiti do kraja meseca ili možda neki dan duže dovoljno municije za tu ofanzivu, dovoljno jasnih dokaza, uporednih analiza, sistematizovanih dokaza o tome da borci za slobodu kosovskog naroda ili Kosova nisu ni iz daleka samo to ili uopšte nisu to, nego su šefovi mafijaških udruženja, šefovi koji su povezani sa svim mafijaškim vezama od Azije do severa Evrope.
Pitanje za dečije dodatke je legitimno pitanje. Tačno je da nekoliko meseci nije bilo isplate, šest ili sedam, i moguće je da je neko dete i prohodalo pre nego što je dobilo prvi dečji dodatak. Pitanje je bilo, kako te podatke sistematizovati zato što nije bilo više matične službe u tim opštinama. Juče sam obavešten da je počela isplata, da se isplaćuje na gomili sve kumulativno, sve to što je propušteno i to je isto stvar koju možemo da proverimo već sutra.
Školski odbori; mislim da tu isto nema dileme da su školski odbori verifikovani na ovaj način na koji je to došlo sa Kosova i Metohije. Radiodifuzni savet mislim da stvarno nije tema današnje sednice, ali ako je to prebacivanje Vladi Srbije, kao što znate, bolje od nas iz Vlade, Radiodifuzni savet je vaša tema, a posebno vezano za člana sa Kosova i Metohije, jer on nije predlog Vlade, nego onih koje ste vi izabrali za članove Saveta.
Pitanje, da li ima pomaka, da li možemo Srbima sa Kosova da damo malo entuzijazma, malo nade da se nešto menja. Iz onoga što nosim kao svoje utiske iz posete Briselu pre mesec i po dana, iz posete SAD-u pre mesec dana, iz onoga kako je primljen nastup gospodina Čovića u Savetu bezbednosti i svega onoga što može da se meri kao malo pomeranje u diplomatiji, u političkim stavovima, mislim da možemo da imamo nadu, ali ta nada nikako nije dovoljna da rešimo problem Kosova i da garantujemo Srbima sa te teritorije da će imati svetlu budućnost.
Nada je šansa koju moramu da iskoristimo. To pomeranje klatna svetske politike malo prema nama, dugo je stajalo na drugoj strani, samo je početak procesa i dobar deo vraćanja tog klatna na početni položaj, na onu sredinu ili okretanje prema nama je posao koji mi moramo da učinimo. Kao što mi moramo da učinimo sve da bismo ušli u Evropsku uniju, tako i mi moramo da učinimo najviše da bismo rešili pitanje Kosova i Metohije.
Uz ono što je obaveza međunarodne zajednice, što je pomenuto i u govorima danas i u samoj deklaraciji, mi moramo da pokažemo da smo ozbiljni ljudi koji ozbiljno brinemo o nečemu što je, prvo, deo naše teritorije i da brinemo o našim građanima, bilo koje da su vere i bilo koje nacije i da zaštitimo i nacionalne i državne interese na toj teritoriji. To ćemo učiniti, ponavljam, ako svako na svom delu posla da maksimum. Vlada Srbije je spremna da da maksimum u tom poslu.

Hteo bih da se zahvalim svima onima koji su svojim diskusijama doprineli da daju podršku deklaraciji i da iznesu svoj lični stav, koji će biti od velike važnosti za dalji rad Vlade i njenih institucija, a po pitanju Kosmeta.
Ako danas usvojimo jednoglasno ovu deklaraciju, uputićemo poruke na četiri strane. Prva poruka će biti poruka celokupnoj javnosti u Srbiji da je ovaj parlament deo vlasti, znači da je ova vlast spremna i sposobna da ozbiljno i racionalno pristupi raspravi i rešenju svih važnih pitanja, koja su od maksimalne, najveće državne i nacionalne važnosti.
Kosovo i Metohija je jedan od tih prioriteta, verovatno i najvažniji i uslov za sve ove druge prioritete koji stoje ispred nas, kao što su evropske i evroatlantske integracije. Zato mislim da je važno da se ova deklaracija usvoji jednoglasno.
Poruka takođe ide i međunarodnoj zajednici. Poruka će biti da demokratska vlast u Srbiji poštuje sva međunarodna prava i potpisane dokumente, da ne priziva rat, da može da bude dobar partner svima iz međunarodne zajednice, ali takođe da demokratska vlast u Srbiji niti ima pravo, niti ima nameru da se odrekne borbe za legitimne interese Srbije i srpskog naroda na teritoriji Kosova i Metohije.
Poruka Albancima sa Kosova i Metohije, pre svega njihovim liderima, da je sada istorijski trenutak da pokažu da su politički i zreli i odgovorni da mogu da budu dobri sagovornici, a možda u budućnosti partneri Beograda i međunarodne zajednice. Ako pokažu, u okviru svojih moći, a nisu male, spremnost da pomognu opstanku i povratku Srba na Kosovo, stvaraju uslove za njihov normalan život, za masovniji povratak i u ove enklave, koje su danas, nažalost, proglašene kao nesigurne, time će pokazati da imaju i političku zrelost i političku mudrost, i time će postati dobri partneri i međunarodnoj zajednici i zvaničnom Beogradu.
Konačno, najvažnija poruka koju šaljemo jeste poruka Srbima sa Kosova i Metohije. Njima je rešenje ovog problema od maksimalne važnosti, ali oni znaju da su i oni deo tog rešenja i da bez njih, bez njihovog opstanka i povratka na teritoriju Kosova i Metohije neće biti dobrog rešenja za ovaj problem.
Zato ih pozivamo da nađu možda poslednje atome snage da, uprkos svim zverstvima koja su činjena nad njima, nađu još dovoljno motiva da ostanu, da imaju ponovo poverenje u ovu instituciju i u sve institucije koje izviru iz ove institucije, da se Srbija za njih brine i da je spremna na jedan novi način, ne vojnom, ne policijskom, nego diplomatskom ofanzivom da pokuša da ostvari san svih nas, a to je mirno Kosovo i Metohija; Kosovo i Metohija koje je dobro mesto za život svih, bilo da su oni Srbi, Albanci, Turci, muslimani ili neki peti; Kosovo, koje više neće biti izvor problema.
Iz svih ovih razloga, zbog svih ovih adresa, gde treba poslati ovu poruku, apelujem na sve vas da ova deklaracija bude usvojena jednoglasno. Time će ona imati veću snagu. To nećemo shvatiti kao podršku Vladi Srbije. Druge sednice su namenjene toj temi, ovo je podrška dobrom rešenju i molim vas da date svoj doprinos tom rešenju. (Aplauz.)

Zahvaljujem se svima koji su govorili i svi su dali podršku mom predlogu, da dr Stojan Jevtić postane novi ministar poljoprivrede, jer niko nije osporio tu kandidaturu, ni na jedan način koji je primeren ovoj tački dnevnog reda i onome što se danas i juče pričalo. Mogu da izrazim zadovoljstvo što sam dao dobrog kandidata i siguran sam da će on opravdati poverenje i učiniti ono što je moguće u Srbiji u naredne dve godine, koliko će trajati ova vlada, do sledećih izbora, da se poljoprivredna proizvodnja i sve ono što je vezano za nju podigne na viši nivo.
Samo kratko, zbog onih koji su govorili juče o nekim podacima, da dam ono što je Vlada Srbije učinila za protekle dve godine. Neću da govorim kakvo stanje je zatečeno u januaru 2001. godine, to više nikoga ne interesuje i ne treba da ga interesuje, svi znaju kakvo je stanje bilo. Ono što je učinjeno, to je da je ukinut porez na mineralna đubriva, na stočnu hranu, na sredstva za zaštitu bilja, seme, sadni materijal, poljoprivrednu mehanizaciju; da je smanjena carina na uvoz svih materijala za reprodukciju, koji su vezani za poljoprivrednu proizvodnju; da je unutrašnji promet potpuno slobodan, kao što nikad nije bio u poslednjih 60 godina, znači, Vlada ne određuje cene ni maline, ni kupine, ni višnje, niti otkupljuje, niti daje preporuke kome to da se proda, niti ima ikakve veze sa tim.
Prema tome, protesti koji postoje sada su protesti koji verovatno imaju neki drugi motiv ili nerazumevanje položaja Vlade u odnosu na te proizvode, ili neki politički motiv. Šta god bilo, moja poruka je da nećemo tolerisati blokadu puteva iz tih razloga. Svako ko je nezadovoljan može da dođe i da gađa Vladu Srbije jajima ili čime god hoće, ali nemoj da sprečava druge ljude da koriste puteve.
Za strateške poljoprivredne proizvode uvoz je 30%. To znači da postoji i carinska zaštita i, kao što znate, mnoge vrste vancarinskih zaštita. Takođe je ukinut i porez na promet svežeg mesa, šećera, ulja, ribe, jaja, voća i povrća, što definitivno ima svoj pozitivni uticaj na proizvodnju tih proizvoda. Obezbeđeni su i povoljni krediti za ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju preko Fonda za razvoj.
Podstaknuta je i domaća proizvodnja traktora, kombajna i ostale mehanizacije, ne do nivoa koji bi bio dovoljan da fabrike koje to proizvode rade punim kapacitetom, ali nikada nisu radile punim kapacitetom. Nažalost, to nisu fabrike koje su mogle za ove dve godine da se dignu sa nivoa pedesetih godina prošlog veka na nivo početka ovog veka, i to nikome ne bi uspelo, pa ni Vladi koja dve i po godine ima odgovornost za vođenje Srbije.
Smanjena je carinska stopa sa 10% na 1% u 2001. i 2002. godini na određeni kontingent pri uvozu mehanizacije, zbog nedostatka iste na našem tržištu.
Što se tiče agrarnog budžeta, čuo sam juče da je to smanjivano iz godine u godinu. Za 2001. godinu je bio 5,1 milijarda, za 2002. godinu 7,3 milijarde, za 2003. godinu 8,4 milijarde. To nije veliki novac, ali definitivno nije manji nego što je bio 2002. godine, 2001. godine i u godinama pre toga.
Azotara Pančevo i Azotara Subotica apsolutno nemaju nikakve veze sa Ministarstvom poljoprivrede. To svako razume. Tačno je da se đubrivo koristi za poljoprivredu, ali to je deo privredne industrije i sve primedbe vezane za to imaju možda neki svoj politički smisao, ali praktično sa ovim izborom nemaju nikakve veze. Inače, obezbeđena je pomoć i sredstva za oživljavanje proizvodnje u ove dve azotare, koje rade u poslednje dve godine mnogo više nego što su radile poslednjih 10 godina. Zašto je njihova proizvodnja skupa? Verovatno ne samo zbog gasa, nego i zbog toga što je to stara tehnologija, kao što je neko ovde rekao, i nažalost to je stanje stvari i to ne može da se popravi na neki brži način. Mislim da tu ne postoji neko drugo rešenje, osim privatizacije, kao i za mnoge druge stvari.
Generalno postoji stalno jedno trčanje iz dve pozicije prema tome šta Vlada treba da radi u odnosu na privredu. Iz istih stranaka jedan dan dolazi ocena da je Vlada Srbije stavila pod šapu svu privredu, da niko ne može da učini ništa, da niko ne može da ode na službeni put, a kamoli da nešto proizvodi, ako ne pita nekoga u srpskoj Vladi, što nije tačno. Sa druge strane nas terate da učestvujemo u onome što apsolutno nije posao Vlade, kao što su maline, kupine, višnja, kao što je bilo šta što je vezano za poljoprivredne proizvode koji su na slobodnom režimu trgovine, a skoro sve je na tome.
Ono što je obaveza Vlade, to je da kroz robne rezerve otkupi dovoljan broj strateških proizvoda koji će omogućiti da ne postoje problemi u snabdevanju stanovništva, ako dođe do neke situacije koja će biti teška ili krizna, kao što je, recimo, suša sada. Uveravam vas da nema nikakve dileme da će iz onoga što postoji u robnim rezervama, iz onoga što će biti mali rod pšenice zbog suše, tog proizvoda biti u dovoljnim količinama za sledećih godinu dana, a očekujem to i za sve druge vrste proizvoda.
Inače, bilo je isto priča o tome da je proizvodnja smanjena za poslednje dve - tri godine, što opet nije tačno. Pšenica je 2000. godine bila na 1.924.000 tona, prošle godine je bila na 2.250.000 tona, što je povećanje od nekih skoro 20%, odnosno 15%. Ove godine će biti manja, zbog suše.
Što se tiče kukuruza, od blizu tri miliona tona, prošle godine je bilo preko 5,5 miliona tona, što je povećanje skoro dva puta. Šećerna repa povećana dva puta; suncokret, u odnosu na 2000. godinu, povećanje za 40%; soja, od 170.000 tona na 240.000 tona; duvan, od 11.000 tona na 30.000 tona. Grožđe je, otprilike, za nekih 20%.
Prema tome, ne kažem da treba da budemo zadovoljni ovim postignutim rezultatima, sigurno je da postoje mnogo veći potencijali u našoj poljoprivredi nego što se to koristi, ali definitivno nije tačno da je trend negativan.
Već su neki pomenuli da je druga situacija u kupovini, odnosno u preradi sirovog mleka i da je tu povećanje od 17%.
Izvoz je neko pomenuo kao nešto što je smanjeno, a ja definitivno nisam zadovoljan našom spoljno trgovinskom razmenom; našom, tačno je da uvozimo sve i svašta, ali to ne uvozi Vlada Srbije, niti ona kupuje za svoje potrebe stranu hranu, strana pića, ili ne znam bilo šta što ima veze sa poljoprivredom i sa poljoprivrednim proizvodima, nego je to pitanje tržišta, i to iz dva razloga.
Jedan je psihološki, zato što su gladne oči bile zadnjih deset godina, a sećaju se od pre deset godina da je bilo svega po našim prodavnicama. Sigurno je da ima u uvozu, posebno prehrambenih proizvoda, mnogo toga što je potpuno nepotrebno, odnosno može da bude šlag na torti za neke gurmane, za neke ljude koji vole da imaju 100 vrsta krastavaca ili ne znam čega, ali, generalno, nema potrebe za tim proizvodima zato što postoji manjak tih proizvoda na našem tržištu.
Tačno je da je naša hrana skuplja nego što je hrana oko nas, i to jeste ogroman problem. Mislim da je posao Vlade Srbije i nadležnog ministarstva da što pre dođemo do toga da te razlike budu što manje, ali da se ne ode u onu krajnost koju sada imamo, da nam je živa stoka jeftinija po kilogramu, nego hrana koju ona jede. To je ono što će novi ministar imati kao prvi zadatak, zajedno sa sušom.
Da vam kažem za izvoz, izvoz je u 2001. godini veći 10,8% nego u 2000. godini, a u 2002. godini za 69,5%, nego u 2001. godini. Znači, računajte da je povećanje preko 70% u odnosu na 2001. godinu, a to znači skoro 100%. To su male vrednosti, da budemo jasni, i tu nikako ne možemo da budemo zadovoljni, ali je trend pozitivan.
Što se tiče šećera, ja sam, pre nego što ste čuli za to, rekao jasno i javno da će svako ko je u tom poslu radio bilo šta što je protivno zakonu biti kažnjen i ostajem pri tome. Čuli ste da je komisija završila svoj rad, ja nisam video izveštaj, ne znam zašto bih morao da ga vidim, ali mislim da je bolje da taj izveštaj vide tužilaštva, sudovi i policija. Oni su videli taj izveštaj i ja očekujem da se tu pokrenu procedure koje su neophodne, ako postoji kršenje zakona.
Što se tiče šećera, to je još jedan dokaz nečega što nikako nije obeležje srpskog naroda, ali izgleda da jeste obeležje političara iz Srbije. To je stvaranje galame tamo gde niko drugi ne vidi galamu, niko u Evropi ni u jednom mediju nije pomenuo šećer. U evropskim medijima se govori o jednoj količini šećera koja je prepakivana i koja je uhvaćena u Hrvatskoj, o drugoj količini šećera koja je uhvaćena u Italiji sa poreklom iz Hrvatske. A ti povoljni uslovi za izvoz šećera nisu ukinuti Srbiji, ili Srbiji i Crnoj Gori, nego zemljama zapadnog Balkana, odnosno svima.
Da li je bilo propusta, utvrdiće istraga, a ja očekujem da to bude jako brzo. Da li je carina bila sposobna da garantuje da toga nije bilo, to znamo, ali ta carina je, kao i mnoge druge stvari, zatečena u stanju gde imamo granične prelaze, gde ne da nema kompjutera, nego nema vode ni struje, kao što su mnogi granični prelazi prema Hrvatskoj. To je stanje koje ne treba nama da bude opravdanje, ali treba da bude početna činjenica kada gledate šta je moglo da se učini za dve ili dve i po godine. Ja se ne pravdam time, samo kažem o čemu se radi i kakvo je stanje.
Sada ćemo imati, usvajanjem carinskog zakona, otvoren kredit, sa dosta para koje će biti upotrebljene na jasan način, za podizanje tehničkog nivoa naše carine. Počeli su pre izvesnog vremena i radovi na prelazu Horgoš, ali mi imamo još petnaestak graničnih prelaze koji ne ispunjavaju uslove da budu trafika, a kamoli da budu granični prelazi.
U tim uslovima, teško da je carina mogla bez jedinstvenog sistema da garantuje sve, odnosno da li je sve u prometu šećera bilo tačno, ali nigde nije utvrđeno, koliko ja do sada znam, sve ono što se tiče prepakivanja šećera. To je jedna smešna situacija, jer ako je neko hteo da to radi, da uvozi šećer, da ponovo izvozi, nema potrebe da se to ponovo pakuje, da bar ne koristimo tu tehničku grešku. Ako je neko to radio, ako je neko kršio zakone, a prepakivanja sigurno nije bilo i u to mogu da se kladim, jer je to glup način da promenite poreklo šećera. Nema potrebe da se to radi, osim onoga kao što su radili magacioneri u Varvarinu pre 15 ili 20 godina.
Prema tome, a zahvaljujem se na svim sugestijama koje ste dali novom ministru, on je sedeo ovde upravo da bi čuo sve vaše primedbe; nadam se da je deo bio koristan, pomagaće mu u njegovom radu, od utorka kada mislim da je glasanje, i ja vas uveravam da će Vlada Srbije ostati na kursu da uradi u poljoprivredi sve ono što je moguće.
Ni Vlada premijera Đinđića, ni Vlada kontinuiteta, čiji sam ja predsednik, nikada nije rekla da će činiti čuda. Čuda su božja stvar, niko na zemlji ne može da čini čuda, a mi nismo ni rekli da možemo da napravimo perpetuum mobile koji će od pančevačke Azotare ili ne znam od čega da napravi za dve godine nešto što nikada nije bilo; perpetuum mobile ne postoji, to se uči u sedmom ili osmom razredu iz fizike, a mi ćemo raditi ono što je moguće.
Siguran sam da gospodin dr Stojan Jevtić ima sve kvalitete da završi taj posao iz oblasti poljoprivrede i ja vas pozivam da za njega glasate u utorak, tako sam čuo.

Gospođo predsednice, predsedništvo, uvaženi narodni poslanici, kao što znate, doskorašnji ministar poljoprivrede je podneo ostavku i to je izazvalo moju obavezu da predložim novog kandidata za to mesto. Dobili ste njegovu biografiju, tako da neću da vam  trošim vreme čitajući je. Radi se o dr Stojanu Jevtiću koji je u poljoprivredi nekoliko desetina godina, 20 i nešto godina je doktor nauka, na puno mesta koja imaju direktne veze sa poljoprivredom je proveo najveći deo svog radnog veka. Ono što je mene posebno opredelilo da bude predložen za ovu funkciju je to što je već dve godine bio savetnik premijera, a to znači da je svakodnevno bio u kontaktu sa svim problemima naše poljoprivrede, pratio je sve ono što je Vlada radila na rešavanju svih tih problema.
Ne možemo da kažemo sigurno da je stanje u poljoprivredi savršeno. Daleko je od toga, kao i u mnogim drugim sferama našeg društva i našeg života. Definitivno je da su neki početni koraci učinjeni i da, kao i u drugim oblastima, i u oblasti poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva ima još puno toga da se učini. Uveren sam da će gospodin Stojan Jevtić biti dostojan tog zadatka i da će pod njegovim vođstvom to ministarstvo, a samim tim i cela Vlada, dati svoj doprinos poboljšanju situacije u oblasti poljoprivrede.
Neposredni zadaci sa kojima će se on susresti su da se stabilizuje poljoprivredna proizvodnja, da se ublaže posledice suše koja je više nego jasno ove godine uzela veliki deo roda skoro svih poljoprivrednih proizvoda. Mi smo na ivici da dođemo u situaciju kada će biti neophodno da se suša proglasi elementarnom nepogodom. Nažalost, zbog stanja našeg sistema za navodnjavanje i celog kompleksa, možemo se nadati samo da će pasti kiša.
Ima mnogo toga da se radi u toj oblasti. Nije samo pitanje izgradnje novih sistema za navodnjavanje. Postoje mnogi sistemi koji postoje nekoliko desetina godina, ali su zapušteni. Nećemo da licitiramo od koga i za čije vreme, ali definitivno je da su to sistemi koji moraju da se stave u funkciju i da se njihova funkcija digne na najviši mogući nivo. To će biti prvi zadatak novog ministra.
Drugi zadatak će biti - podsticaj izvoza, kao imeprativ naše poljoprivrede. Svi mi decenijama od osnovne škole slušamo da nam je Srbija takva da može da hrani pola Evrope, a nemalo puta smo bili u situaciji da je bila na ivici da li može da ishrani nas. Potencijal očigledno postoji. Zašto on nije iskorišćen u decenijama za nama, to nije tema o kojoj danas treba da govorimo, ali je definitivno da poljoprivreda ostaje kao vrlo veliki potencijal razvoja naše privrede uopšte, izvoza i svega onoga što ima veze sa poljoprivrednim proizvodima.
Potrebno je da se pripremi zakonska regulativa u onim oblastima koje sada nisu definisane ili su definisane na loš način, i da se kroz te zakone stvore uslovi da u našoj poljoprivrednoj proizvodnji dođemo do dva nivoa standarda: jedan nivo standarda je da prinosi, rod na našim poljima bude takav da će to biti jedna profitabilna proizvodnja; drugi standard je da proces proizvodnje i sve ono što prati proizvodnju bude po standardima Evropske unije i da to tržište bude naše ciljno tržište.
Posebna pažnja treba da bude posvećena i organizovanju poljoprivrednih proizvođača. Imamo opet decenijama unazad situaciju da poljoprivredni proizvođači nemaju pravog partnera, odnosno nemaju prave mehanizme kako da se bolje organizuju, kako da dođu do boljih kredita, kako da u svom procesu nabavke nabave nešto jeftinije, bolje i pravovremeno, nego što je to do sada bilo. Očigledno da su zadruge ili kooperative, ali na nov način, na način tržišne ekonomije, a ne na način na koji se sećamo, neophodne da bi se došlo do toga da poljoprivredni proizvođači imaju bolje uslove za svoj rad.
Ono što je ne tako veliki imperativ u prvim mesecima rada novog ministra, ali sigurno da je već kraj ove godine poslednji rok da sa tim mora da se počne, jeste stvaranje platformi za naše privredne ugovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom i za naše pregovore sa Evropskom unijom iz oblasti poljoprivrede.
To su, za neke, pregovori koji su sada nepotrebni, ali koji će doći za nekoliko godina, neki se nadaju za nekoliko desetina godina, ali definitivno te platforme su vrlo važna stvar koja mora da definiše naš strateški odnos prema poljoprivredi i prema Evropskoj uniji i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Time ćemo mi, kada dođemo do tih pregovora, da definišemo oblast poljoprivrede za nekoliko decenija, pa možda i vekova koji su pred nama.
To znači da je to jedan vrlo ozbiljan posao koji moramo da radimo, sa svim potencijalima, za sve, i ja sam siguran da će novi ministar biti u mogućnosti da okupi sve one stručnjake koji mogu u tome da pomognu, bez obzira na to šta su, gde su, za koga su do sada radili, a posebno će biti nevažno iz koje su stranke.
Voleo bih da izbor ovog ministra bude odraz opredeljenja svih u ovoj sali koji žele dobro Srbiji, da mu daju podršku na početku njegovog rada, a normalno, i on, kao i svi drugi ministri, kao cela Vlada, svi smo dnevno na vašoj proveri i davanje podrške na početku posla nekom članu Vlade ne znači da je on zaštićen za ceo mandat. Uvek, kao što znate, možete da pokrenete pitanje poverenja bilo kome.
Pozivam vas da glasate i da date svoje poverenje gospodinu Stojanu Jevtiću. Hvala.

Ovo ne znači da je kraj rasprave, nego sam hteo da se zahvalim svima koji su dali vrlo korisne savete i ministru budućem, kako ga već zovu, to znači da ste i vi sigurni da će biti izabran, a meni je drago pošto je to moj predlog, i meni.
Meni su jako interesantne sve ove priče o svim poljoprivrednim proizvodima i o tim aferama za koje znate ali nikada niste učinili ništa da te afere budu rasvetljene; kada nešto znate, normalno je da ćete držati konferenciju za štampu o tome, ali, molim vas, pre toga idite pa prijavite to nekom nadležnom organu. To je obaveza svakog građanina ove zemlje, da kada zna da je neko vršio krivično delo, mora da ga prijavi. To je obaveza svih, pa i poslanika, ali to nije moje da govorim, trebalo je da naučite sami.
Mislim da je potpuno nepotrebna priča o gospodinu Veselinovu zato što on više nije ministar. Sa druge strane, pouzdano znam da ovde sede poslanici koji su glasali za njegov izbor, kao i prethodnik, i nikada nisu pokrenuli priču o tome da on bude smenjen.
Znači, poslanici DSS-a su glasali za Veselinova, bar jednom. Kada je izabran januara 2001. godine, potpuna odgovornost za rad Vlade, pa i ministra Veselinova, bila je na tom delu parlamenta, a to znači i na poslanicima DSS-a. Zašto vi niste tražili raspravu o radu Ministarstva, o njemu lično, ne znam to, ali znam jedno sigurno, to što sada radite zove se licemerje.
Molim vas da ostavite ono što je gospodin Veselinov radio sudu istorije, da nastavite sa vrlo korisnim savetima koje dajete budućem ministru i meni, a ja obećavam da će sve ono što bude korisno i što može da se upotrebi biti sadržano u našem daljem radu.
Neki kažu da gospodinu Jevtiću nije mesto u ovoj vladi, ali nema druge vlade. Eto, čovek želi da pomogne. Većina vas kaže za njega da je stručnjak, da je čovek od ugleda, da je najbolji đak, da je iz ugledne porodice, da je i do sada radio u svim sistemima, višepartijskom i nekim drugim, ali ne kao partijski radnik nego kao stručnjak. Onda sada pokušavate da sprečite čoveka da pomogne Vladi Srbije, koja radi za dobro Srbije, kao i svaka vlada koja će biti ponovo izabrana i koja se neće mnogo razlikovati ni ideološki, ni stranački od ove postojeće.

Dame i gospodo, dobar dan.
Ovaj rebalans budžeta ima svoje jasno uporište u tome što je došlo do redefinicije bivše države Jugoslavije u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore i da je jedan deo nadležnosti sa nekadašnjeg saveznog nivoa sada doveden na nivo država članica. To je osnovni razlog i mislim da nema nikakvog iznenađenja zbog toga što je danas na dnevnom redu rebalans budžeta Srbije.
Ono što su neki makropokazatelji, koji se ne tiču samo te promene nadležnosti, nego i onoga što je posledica atentata na premijera Đinđića u onom ekonomskom delu, to je da očekujemo da ćemo morati da korigujemo stopu rasta bruto nacionalnog proizvoda sa 5% na 3,5-4,5%, što takođe ima svoje efekte na budžet.
S druge strane, ocenjuje se da će cene rasti ne do 9%, kao što smo imali u ovoj projekciji, nego da će to biti nešto više, između 9 i 11%, što je i očekivana inflacija.
U skladu sa nadležnostima državne zajednice i država članica i zbog posledica tih promena budžet će biti veći za 57,2 milijarde dinara. To je ukupno povećanje, a onaj deo, koji se odnosi na nadležnosti spuštene sa saveznog nivoa, iznosi ukupno 41 milijardu, od čega će Srbija da finansira 38,2 milijarde, a ostatak će finansirati Crna Gora.
Najveći deo tih novih izdataka, koji sada idu kroz srpski budžet, odnosi se na vojsku i to 88,4% budžeta državne zajednice i mislim da tu neće biti nikakvih velikih dilema. Realno gledano, to je isti budžet kao što je Vojska Jugoslavije imala prošle godine. Srbija će finansirati 93,3% ukupnih troškova državne zajednice, a ostatak od 6,7% finansira Crna Gora, što je velika novina, posebno u poslednjih šest-sedam godina, kada nije bilo nikakvog finansiranja iz Crne Gore. Sam po sebi taj procenat nije ekstremno značajan, ali nije ni za zanemarivanje. Ali, generalno je da je to jedna prva finansijska vidljiva posledica usklađivanja odnosa između Srbije i Crne Gore, odnosno jedne nove faze u tim odnosima.
Kao što ste sami mogli da zaključite, 16,2 milijarde dinara je povećanje budžeta za onaj deo koji se odnosi na nove funkcije Srbije, a preuzimaju ih institucije na nivou države članice Srbije. To je novac koji će biti upotrebljen za finansiranje carine, uprave za kontrolu leta, za povećanje broja zaposlenih u MUP-u Srbije, jer će oko 700 ljudi iz saveznog MUP-a preći u MUP Srbije. Kao što znate, u MUP-u Srbije inače postoji tradicionalni manjak zaposlenih, popunjenost je ispod 70%, stalno su otvoreni konkursi i nadam se da je u budžetu sagledana i mogućnost za povećavanje broja ljudi koji će raditi u MUP-u Srbije.
Povećana su i sredstva za finansiranje potreba MUP-a i Bezbednosno-informativne agencije, kao posledica povećanog angažovanja te dve institucije, doskoro na jugu Srbije, a nažalost u poslednje dve-tri nedelje u borbi protiv organizovanog kriminala, istrazi o ubistvu premijera i svim drugim istragama, o kojima ste sigurno jako dobro obavešteni.
Sredstva, koja će biti povećana, odnose se jednim delom i na Ministarstvo prosvete i obrazovanja, pre svega sredstva za predškolsko obrazovanje i za okruge za njihove zajedničke rashode.
Povećana su i sredstva za potrebe budžeta ove godine, koja se odnose na obrazovanje, kulturu i to je povećanje od jedne milijarde.
Sa preuzimanjem funkcija sa saveznog nivoa nisu došli samo troškovi, nego su došli i prihodi, tako da možemo da kažemo da će u ukupnom računu, kada saberemo ono što dobijamo kao prihod sa dosadašnjeg saveznog nivoa i kad od toga oduzmemo ono što su novi rashodi kroz budžet Srbije za finansiranje preuzetih nadležnosti i onoga što ostaje na saveznom nivou, odnosno na nivou državne zajednice, Srbiji će ostati više. To znači da će deo povećanja u budžetu Srbije za potrebe nadležnosti Republike Srbije biti veći za jedan deo koji dolazi iz saveznih prihoda.
Deficit budžeta ostaje isti kao što je bio predviđen, znači 46,9 milijardi. On će biti pokriven po strukturi, koja je inovirana. Mi očekujemo da će od donacija taj deficit biti popunjen sa 14,9 milijardi, od privatizacije sa 12,5 milijardi, od kredita međunarodne zajednice sa 12,7 milijardi, a od domaćih kredita kod Narodne banke i poslovnih banaka sa 6,8 milijardi.
Treba reći da je u prenošenju nadležnosti u onom periodu pre donošenja Ustavne povelje u Saveznoj vladi oko 1.800 ljudi dobilo otpremnine zato što su sami odlučili da više ne rade u saveznoj administraciji. Takođe je u budžetu predviđen novac, ali u onom saveznom delu budžeta ili u delu budžeta koji pripada državnoj zajednici, za još preko hiljadu ljudi, koji će biti prinuđeni da uzmu otpremnine, odnosno ne postoji potreba za njihovim daljim angažovanjem. Te otpremnine će biti sada na nivou onoga što je standard u Srbiji, a to znači šest prosečnih plata.
To su osnovni podaci, koje ste i sami imali i očekujem da sve detaljnije o rebalansu budžeta dobijete od ministra za finansije Đelića. Očekujem da budžet bude usvojen. Ne vidim nigde u njemu uslova za neku posebno dugu ili burnu raspravu. Očekujem da bude usvojen sa potrebnom većinom ili jednoglasno, pre svega zbog toga što to jeste jedna posledica promena koje smo imali u našoj državi, a za te promene je, koliko se sećam, i u ovom parlamentu i u saveznom parlamentu najveći broj poslanika dao svoje pozitivno mišljenje.
Toliko sa moje strane. Ako imate neko pitanje kasnije koje se tiče političkog aspekta rebalansa budžeta, možete postaviti meni, a siguran sam da će gospodin Đelić da vam da informacije i odgovore za sve ono što se tiče svih detalja novog budžeta, odnosno zakona o rebalansu budžeta Srbije. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo poslanici, nisam srećan što se nalazim danas na ovom mestu sa zadatkom koji imam, koji sam dobio od svoje stranke i od koalicije kojoj ova stranka pripada.
Siguran sam da niko u ovoj sali nije srećan zbog toga što danas moramo izabrati novog predsednika Vlade Srbije. Nadam se da svi dele isti tip nesreće, da im je žao zbog toga što se desilo, da je svima jasno da je ubistvo premijera Đinđića gubitak jednog velikog čoveka, za njegovu porodicu, za njegovu političku stranku, za ovu državu, ali da taj gubitak ne sme da bude nikome razlog da se prikriveno ili otvoreno raduje tome što je time izvršena destabilizacija srpske Vlade, a samim tim i same države Srbije.
To ubistvo nije samo obračun mafije sa onim ko je sa najviše žara hteo da se obračuna sa tom mafijom. To ubistvo ima svoju jasnu političku pozadinu i svoje jasne političke inspiratore. Očekujem da istraga utvrdi i ko su inspiratori, politički i finansijski, ovog ubistva i da oni, zajedno sa onima koji su ga i tehnički izvršili, budu uskoro privedeni zakonu.
Obaveza svih nas koji smo imali tu čast da radimo sa Zoranom Đinđićem je da nastavimo ono što je on, zajedno sa svojom Vladom, započeo pre nešto više od dve godine. Zato - vi ćete kasnije dobiti tekst, ovde ću sada da vam ga prepričam, koji nije ekspoze u pravom smislu reči, jer i ovo nije nova Vlada u pravom smislu reči, ovo je vanredno stanje u Vladi, odnosno odluka proizvedena višom silom - postoji jasna definicija posebnih prioriteta Vlade Srbije u narednom periodu, što ne znači da će prioriteti postavljeni pre dve godine biti dalje rađeni sa manjim intenzitetom. Naprotiv. Moja ideja je bila da ovih sedam stvari, koje ću vam uskoro reći, potenciram kao najvažnije što treba činiti odmah i do kraja mandata ove vlade, a to znači do kraja mandata ove skupštine.
U ovom trenutku nam je jako potrebna politička stabilnost, ne zbog skupštinske većine i Vlade koja drži vlast u ovoj državi, nego zbog države same. Zato unapred pozivam sve one iz pozicije, ali i iz opozicije, posebno one iz opozicije koji su sigurni da nisu učinili ništa činjenjem ili nečinjenjem da dođe do situacije u kojoj je stvarana atmosfera da predsednik Vlade može da bude ubijen i atmosfera u kojoj je on ubijen, da sa svoje strane daju, na način na koji oni odrede, ali i na način koji će biti jasno prepoznat, doprinos tome da se izvrši politička stabilnost u našoj državi, ponavljam, zbog države, zbog njenih građana.
Kao što sam rekao, predlog sastava Vlade koji ću vam na kraju reći nije ništa novo. Pokušaću, zajedno sa drugima, da bar delom nadomestim taj gubitak nastao ubistvom predsednika Đinđića, ali Vlada ostaje u istom sastavu, na istom putu, sa istim zadacima, sa istim ciljevima i sa istim ljudima da sprovede program koji ste usvojili pre dve godine i nešto dana.
Posebni prioriteti u ovom trenutku su borba protiv organizovanog kriminala, izrada novog i modernog ustava Srbije, stvaranje opšte političke stabilnosti u našoj državi kao uslov za stabilnost u regionu i dalja izgradnja i očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore kao uslov za evropske i svetske integracije.
Četvrti prioritet je nastavak započetih ekonomskih reformi, sa privatizacijom i pretvaranjem postojeće društvene privrede u zdravu i efikasnu privredu, reformom zdravstva, obrazovnog sistema i sistema penzionog osiguranja.
Promena zakonodavstva, to je peti prioritet, posebno onog poslovnog, kao uslov za privlačenje što više investicija u našu državu.
Šesti prioritet je stvaranje stabilnih demokratskih institucija i nastavak započete izgradnje sistema javnih službi, koje treba da postanu u punom smislu te reči servis građana okrenut interesu tih građana.
Sedmi prioritet je nastavak diplomatskih, političkih i svih državnih aktivnosti u obezbeđivanju prava koje država Srbija ima na Kosovu i Metohiji po Rezoluciji 1244.
Borba protiv organizovanog kriminala ima svoju aktuelizaciju, najintenzivniju u ubistvu premijera.
Ali, kao i svi građani ove države i vi ste svedoci da ona nije počela u utorak 12. marta, da je borba protiv organizovanog kriminala počela mnogo ranije, da je put do stvaranja mehanizama da bi ta borba postala efikasnija bio težak, da je Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala u ovom parlamentu usvojen pre više od pola godine, da je u tadašnjem Saveznom parlamentu morao da sačeka tek kraj godine i tek tada su stvoreni uslovi za aktiviranje zakona koji ste vi doneli.
Bilo je potrebno nekoliko meseci, dva meseca, da se specijalni državni tužilac, kao nova institucija, i personalno i tehnički reši. Kada je specijalni državni tužilac počeo sa svojim poslom i kada su bili ostvareni prvi rezultati, kada je bilo pitanje sata a ne dana kada će biti uhapšeni prvi osumnjičeni za koje su dokazi skupljani radom specijalnog državnog tužioca, premijer je ubijen.
U borbi protiv organizovanog kriminala dalje nam predstoji jačanje institucija sa najvažnijom ulogom u toj borbi. Tu, pre svega, mislim na policiju i sudstvo, u tehničkom, materijalnom, ali i u kadrovskom smislu.
Svedoci smo da je i po starim zakonima, u onom sistemu kada nije bilo baš toliko pravih mehanizama za efikasnu borbu protiv kriminala, bilo puno primera da su policija i tužilaštvo učinili dosta da kriminalci budu izvedeni pred lice pravde. A onda, nekompetentnim ili korumpiranim tumačenjem prava od strane nekih sudija, ne svih, od manjine, ali od one aktivne - prljave manjine, mnogi od njih umesto da budu u pritvoru, da im se efikasno sudi i da budu osuđeni na zaslužene kazne, bivaju pušteni na slobodu zato što je neophodno da čuvaju svoju stoku ili da se kao dobri trgovački putnici bore za svoje parče hleba; ili da se vrate arsenalu od pola tone eksploziva, bombi i municije, zato što im je to uspomena na nekog prijatelja i ne mogu dugo da budu odvojeni od te uspomene. Imali smo takve slučajeve.
Imali smo i poznati slučaj Milanovića, pravosnažno osuđen, pa pušten da ode na odmor, što mogu da razumem, i nakon toga je pušten da završava još neke stvari i završio je za sebe privremeno neke stvari, a to znači da je privremeno izbegao zatvorsku meru koja mu je bila dosuđena.
Mislim da svako od vas ima mnogo primera u svom gradu, u svojoj sredini, gde je bilo paradoksalno saznanje o tome da su neki ljudi, koji su ne osumnjičeni, ne da se priča da oni rade krivična dela, nego gde je dokazano da su činili krivična dela, od strane nadležnih institucija je dokazano, na slobodi, da su pušteni.
Akcija koja je povedena 12. marta ove godine, kao što ste čuli iz saopštenja MUP-a i Vlade Srbije, dala je rezultate. Preko 750 ljudi je privedeno, a protiv dobrog broja njih je određen pritvor. Nađena je, za sada, vrlo značajna količina eksploziva, bombi, oružja, sredstava veze, svih onih stvari koje su nedozvoljene za posedovanje kod privatnog - fizičkog lica i svih onih stvari koje su jako dobri instrumenti - alat za kriminal.
Ta akcija će biti nastavljena. Ono što policija i sudstvo moraju da dobiju, to je da u tehničkom i tehnološkom smislu budu na nivou veka i godine u kojima se nalazimo. Raniji režim je ulagao maksimalno u pendreke i vodene topove, u sve ono što je policija mogla da koristi samo protiv političkih protivnika, ali je kriminalistička policija bila potpuno zapuštena i za ove dve godine vlada Zorana Đinđića je učinila dosta, ali ipak nedovoljno da tehnološki nivo bude adekvatan. To će biti, zajedno sa modernizacijom sudstva i zajedno sa adekvatnom, ne političkom nego stručnom, kadrovskom politikom, prvi prioritet nove vlade, odnosno vlade koja će nastaviti kontinuitet vlade Zorana Đinđića.
Stanje opšte političke stabilnosti u zemlji i regionu i dalja izgradnja i očuvanje državne zajednice Srbije i Crne Gore je važan prioritet i mislim da oko toga nema velikih dilema. Ne znam program nijedne političke stranke, koja sedi u ovom parlamentu, a da nije za integraciju naše države u Evropu i svet i svima je jasno da ta integracija ne može da bude ostvarena ako nemamo u svojoj kući, u našem dvorištu, stabilnost koja nam to garantuje.
Naši kratkoročni spoljnopolitički ciljevi u toj oblasti su članstvo u Savetu Evrope, pristupanje Partnerstvu za mir i početak pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Početni koraci na ostvarivanju tih ciljeva su započeti delom i od prethodne savezne vlade, ali je jasno da će ti koraci biti intenzivniji i efikasniji sada pošto je, kao što znate, juče formiran Savet ministara, a pre toga novi parlament državne zajednice i zajedno sa formiranjem Vlade Srbije to će biti po prvi put, ili po prvi put u zadnjih 10-15 godina, unisona spoljna politika koja će dovesti do toga da i sa stranim partnerima pokažemo viši nivo ozbiljnosti i jedinstvenosti stavova.
Nastavak sa započetim ekonomskim reformama, privatizacijom i pretvaranjem postojeće društvene privrede u zdravu i efikasnu privredu je takođe važan prioritet.
Ubistvo premijera Đinđića će imati posledica na ekonomske planove zacrtane za ovu godinu. Već sada je jasno da će rast bruto društvenog proizvoda biti manji od 5%, koliko je predviđeno. Procena nadležnih ministara i ministra Đelića je da će to biti negde oko 3,5%, dok će planirana inflacija od 9% biti nešto veća. Da podsetim da je ova vlada pod vođstvom Zorana Đinđića inflaciju od 113% u 2000. godini svela na 41% u 2001. i na 15% u 2002. godini.
Takođe, 2002. godine potrošačka korpa je bila vredna 3,32 prosečne plate, a u septembru 2002. prosečna potrošačka korpa je bila jednaka prosečnoj zaradi. Normalno, to nije nešto čime možemo biti potpuno zadovoljni, ali to je značajan rezultat i dobar temelj za dalje jačanje standarda naših građana.
Kao ni premijer Zoran Đinđić, tako ni ja, zajedno sa istim ministrima, neću govoriti laži, dobre želje, neke stvari za koje smo svi sigurni da ih je jako lepo čuti, ali definitivno znamo da su neostvarive. Kao i dosad, vlada će govoriti građanima istinu. Istina je da će nam biti potrebno dosta godina da dostignemo onaj nivo socijalnog standarda, ukupnog društvenog i državnog standarda kojim ćemo biti zadovoljni i da bude dobar za komparaciju sa ostalim državama u našem okruženju i u Evropi.
Vlada Srbije će nastaviti sa privatizacijom. Tokom 2001. godine i u prvoj polovini 2002. godine su postavljeni institucionalni okviri za privatizaciju. Do 12. marta ove godine privatizovano je više od 500 preduzeća, od čega 415 na aukcijama, 20 na tenderima i 80 prodajom manjinskih paketa. Za 15 dana će biti otvorena tenderska privatizacija Duvanske industrije Niš i Duvanske industrije Vranje, a uskoro treba očekivati privatizaciju "Beopetrola".
Prihod od privatizacije u prošloj godini je bio 355 miliona evra, a prihod od ugovorenih investicija više od 300 miliona evra. Za ovu godinu očekujemo kroz investicije i kroz privatizaciju ukupno milijardu evra, po pola milijarde iz svakog izvora.
U pripremi su zakon o stečaju, zakon o registraciji, zakon o preduzećima i zakon o fondu za davanje kreditnih garancija, što će biti nastavak kompletiranja pravno-formalnih uslova za efikasan rad na ovom polju.
U ovoj godini se očekuje i oko 800 miliona evra donacija. U 2001. i 2002. godini je taj iznos bio ukupno negde oko 1,4 milijarde evra i potrošen je, kao što znate, na sektore: energetike 304 miliona; socijalna pitanja 244 miliona, poljoprivrede 93 miliona, zdravstva 86 miliona, obrazovanja 27 miliona, razvoja saobraćajne infrastrukture 83 miliona, razvoj privatnog sektora 83 miliona, razvoj lokalne samouprave 123 miliona, razvoj civilnog društva 73 miliona, direktna pomoć budžetu 180 miliona evra.
Sve aktivnosti Vlade od januara 2001. godine do 12. marta ove godine dovele su i do toga da smo prosečnu platu sa 35 evra u 2000. godini podigli na 102 evra u 2001. godini i na 151 evro u prošloj godini. Vlada će nastaviti sa svim aktivnostima koje bi trebalo, ponavljam, dalje da daju doprinos podizanju životnog standarda građana, ali će taj standard biti podizan isključivo i samo kao i do sada-iz realnih izvora.
Vlada će sprovesti odluku o uvođenju fiskalnih kasa u drugoj polovini ove godine. Vlada očekuje i predviđa da će u ovoj godini rast poljoprivredne proizvodnje biti oko 3%, Vlada Srbije prvi put je počela da isplaćuje roditeljski dodatak, za prvo dete u iznosu od 55.000 dinara, za drugo 98.000 dinara, za treće 130.000 dinara. To deluje kao mala stvar, ali to je civilizacijska i stvar od najvišeg interesa za našu državu. Imaćete u tekstu koji ćete dobiti i detaljniju razradu svih drugih vidova socijalne pomoći.
U toku 2002. godine u Srbiji je obnovljeno oko 800 kilometara puteva. Za obnavljanje ovih puteva Vlada je izdvojila 175 miliona evra, a 50 miliona evra je obezbeđeno iz donacija. Uskoro će početi radovi (kad kažem uskoro, mislim za neki dan) na autoputu Beograd-Novi Sad, a u ovoj godini je predviđeno za obnavljanje putne mreže 197 miliona evra, čime će biti obnovljeno i izgrađeno 830 kilometara puteva. Početkom jula meseca se očekuje početak rada obnovljenog aerodroma u Nišu.
Vlada Srbije je u proteklom periodu, u proteklih nekoliko meseci, uspela da sa stranim partnerima dogovori i formalizuje otkup 29% državnog preduzeća za telekomunikacije "Telekom Srbija", što će stvoriti mnogo bolje uslove za dalji opšti razvoj tog sektora u našoj državi.
Očekujemo da ova skupština usvoji zakon o železnici, da usvoji zakon o telekomunikacijama, koji podrazumeva stvaranje agencije za telekomunikaciju, izdavanje licenci, Strategiju razvoja radiodifuzije, Plan rasporeda frekvencija, Strategiju razvoja računarskih mreža u našoj državi.
Očekujemo takođe da ova skupština u najkraćem roku usvoji izmene pravosudnih zakona što će omogućiti da sudstvo napuste kompromitovani i korumpirani kadrovi, koji su protekle dve godine opstruirali napore države da se obračuna sa kriminalom. Ovo nije nikakva čistka u pravosuđu, ovo nije nikakva osveta, ovo je jasan odnos prema jasnom stanju stvari. To sam govorio i na početku i mislim da primere za postojanje manjinskog, ali aktivnog i opasnog dela sudstva, svi vi imate sami.
Kosovo i Metohija je, nažalost, skoro možemo reći večna tema za političare u Srbiji. U zadnjih deset ili petnaest godina ta tema nije išla u onom pravcu kojim bi bilo ko u Srbiji mogao da bude zadovoljan, bez obzira na velike reči, na trube, gusle i zurle, koje su se čule uz veliko zadovoljstvo onim što je postignuto na Kosovu i Metohiji. Postignuto je to da to sada nije teritorija pod suverenom kontrolom naše dražve, nego da je to teritorija pod patronatom međunarodne zajednice.
Od usvajanja poznate Rezolucije 1244 do danas, država Srbija, SRJ, a sada državna zajednica Srbija i Crna Gora, ispunile su sve obaveze iz te rezolucije. Međunarodna zajednica nije ispunila ni polovinu obaveza koje je preuzela. Zato je premijer Đinđić pre izvesnog vremena, zajedno sa svojim saradnicima iz srpske vlade i iz opšteg političkog okruženja, jasno pokrenuo proces koji bi trebalo da dovede do toga da uskoro (to uskoro merim godinama, nekoliko godina) dođemo do konačnog statusa Kosova i Metohije; do konačnog statusa koji će biti, ne dalji izvor problema i nestabilnosti, nego upravo jasna stabilizacija, bezbedonosna i svaka druga, na toj teritoriji.
U amanet nama koji ćemo nastaviti ono što je prethodna Vlada, pod vođstvom Zorana Đinđića, počela da radi, ostalo je i Kosovo i Metohija. Očekujem da danas, posle svega onoga što se desilo, bude manje onih koji su tu inicijativu gledali kao dnevno-političku, neosmišljenu, providnu i lošu inicijativu premijera, da oko tog programa i te strategije okupimo sve naše snage, ne na nacionalnom ili ne samo na nacionalnom osnovu, nego i na demokratskom, stručnom; da svako u okviru svojih mogućnosti pomogne da taj proces pred onima iz međunarodne zajednice, pred Albancima na Kosovu, bude predstavljen kao ozbiljan projekat svih onih koji žele da svoj posao političara na bilo kom nivou vlasti obavljaju na valjan način.
Dame i gospodo poslanici, kada je ova skupština birala Vladu premijera Đinđića (ne sećam se da li je to bio 25. ili 28. januar 2001. godine), nedavno ubijeni premijer je tada obećao, između ostalog, početak procesa privatizacije. Privatizacija je dobila svoj pravi zamah i već sada možemo da kažemo da će u toku ove godine više od polovine privrede činiti privatna preduzeća i da će u njima raditi više od polovine zaposlenih.
Obećao je i uspostavljanje ombudsmana, odnosno narodnog advokata. Predlog zakona koji treba da definiše tu oblast je već dugo u parlamentu i od vas zavisi kada će ovo obećanje biti ostvareno.
Redovnu isplatu penzija - nakon nekoliko decenija se desilo da penzioneri godišnje, poslednje dve godine, dobiju 12 penzija, da budu sigurni u datume kada će te penzije biti isplaćene. Te penzije nisu dovoljne, jesu male, ali, kao što znate, dobrim delom se isplaćuju iz budžeta, što predstavlja još jedno dodatno opterećenje za taj isti budžet.
Nastaviće se sa tom praksom. To nije praksa, to nije posebno dostignuće, to je vraćanje na civilizacijske standarde, koji moraju da postoje.
Obećano je od premijera Đinđića i vraćanje dugova koje je država imala prema građanima, na osnovu dugovanja za socijalno davanje. Svi ti dugovi su vraćeni.
Obećane su investicije u infrastrukturu i energetiku. Veći deo tih podataka vi već sami znate, ali možemo da kažemo - evo, na kraju smo zime, sa iskustvom dve ili tri teške zime, da nije bilo nikakvih problema u toj oblasti. Svako od vas ko je došao danas na sednicu mogao je da se uveri u novo stanje saobraćajne infrastrukture; i to je ostvareno.
Vlada Zorana Đinđića je obećala porast plata i kupovne moći stanovništva i o tome sam govorio. Petostruko je nominalno povećana plata i da ne citiram koliko je bilo realno povećanje za ove dve godine, ali možemo da merimo desetinama procenata realno povećanje tih plata.
Obećan je povratak u međunarodnu zajednicu i mislim da u to ne treba niko da vas ubeđuje. Obećana je nova poreska politika i stroga kontrola nad prometom nafte, cigareta i druge akcizne robe. Svedoci smo da je i to u potpunosti ostvareno. Jedan deo obećanja i nije došao do svoje potpune realizacije i očekujem da se taj proces nastavi, da dalje aktivnosti Vlade Srbije, parlamenta i svih drugih institucija u ovoj državi zajedno doprinesu da se sve te obaveze i obećanja ispune.
Ja lično, ljudi iz Vlade, ljudi iz Demokratske stranke, poslanici Demokratske stranke, a siguran sam i poslanici DOS-a, imamo svoju ne samo formalnu nego i ličnu odgovornost da ovaj posao bude nastavljen, iz osećanja pijeteta prema ubijenom premijeru Đinđiću.
Od mene nemojte očekivati da ličim na premijera Đinđića. Nemam nikakvu ambiciju da i na korak mogu da priđem onome što je on značio u ovoj državi, njegovom osećanju za viziju, za definisanje ciljeva, za definisanje jasne strategije i mehanizama kojima ti ciljevi treba da budu ostvareni. Ne želim ni da pokušam da mislim da mogu u tome da se poredim sa njim, ali u meni očekujte čoveka koji će sa istom odlučnošću, zajedno sa drugima, rešavati sve situacije koje će ličiti na krizne situacije ili će biti krizne u ovom vremenu ispred nas.
Mislim da smo na kraju najteže krizne situacije koju smo imali u zadnjih nekoliko godina i pozivam vas, kao što sam jednom već učinio, da svi vi, svi oni koji ne osećaju odgovornost za to što se desilo premijeru Đinđiću, na svoj način, u okviru svog političkog programa pomognu da se njegov program, program njegove Vlade, nastavi i posle njegove smrti.
Predlažem za potpredsednike Vlade Republike Srbije dr Nebojšu Čovića, Dušana Mihajlovića, koji će do izbora ministra obavljati i funkciju ministra unutrašnjih poslova, prof. dr Žarka Koraća, Jožefa Kasu, mr Miodraga Isakova i Čedomira Jovanovića.
Za ministre u Vladi Republike Srbije predlažem mr. Božidara Đelića, za ministra za finansije i ekonomije, dr Vladana Batića za ministra pravde, Rodoljuba Šabića za ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, prof. dr Dragana Veselinova za ministra poljoprivrede i vodoprivrede, Aleksandra Vlahovića za ministra za privredu i privatizaciju, dr Kori Udovički za ministra rudarstva i energetike, Mariju Rašetu-Vukosavljević za ministra saobraćaja i telekomunikacija, prof. dr Dragoslava Šumarca za ministra urbanizma i građevina, dr Slobodana Milosavljevića za ministra trgovine, turizma i usluga, prof. dr Gorana Pitića za ministra za ekonomske veze sa inostranstvom, Dragana Milovanovića za ministra za rad i zapošljavanje, dr Gordanu Matković za ministra za socijalna pitanja, prof. dr Dragana Domazeta za ministra za nauku, tehnologiju i razvoj, prof. dr Gašu Kneževića za ministra prosvete i sporta, Branislava Lečića za ministra kulture i javnog informisanja, dr Tomicu Milosavljevića za ministra zdravlja, prof. dr Anđelku Mihajlov za ministra za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine i prof. dr Vojislava Milovanovića za ministra vera.
Svi kandidata za ministre su prisutni, izuzev ministra Pitića koji je u Holandiji, gde potpisuje memorandum o razumevanju i poklonu holandske vlade od (za početak) četiri miliona evra za zajedničke projekte u poljoprivredi naših i holandskih preduzeća. Hvala vam.

Običaj je da se daju odgovori na neka pitanja. Zahvaljujem na diskusiji koja je verovatno bila najmirnija u zadnjih nekoliko godina. Nije bila onakva kakva bi trebalo da bude u parlamentu Republike Srbije, ali je bila daleko od onih mračnih i vulgarnih diskusija koje smo imali prilike da čujemo ovde. Zahvaljujem na tome i smatram da je to učinjeno iz pijeteta prema pokojnom predsedniku Đinđiću.
Normalno, bilo je i poslaničkih izuzetaka koje ćete sami prepoznati u onima koji su govorili. To nije nešto što bi mene trebalo da se tiče, posebno sada. Dao bih odgovore na neka pitanja.
Više poslanika je postavilo pitanje legitimiteta parlamenta. Ne znam zašto se to pitanje postavlja Vladi, kad je tačka dnevnog reda izbor nove Vlade. Vi sedite u ovom parlamentu i vi svojim prisustvom dajete legitimitet ovom parlamentu. Prema tome, to nije pitanje za Vladu.
Inače, nekoliko poslanika je dalo neke zahteve Vladi. Zahtev Vladi možete davati ako glasate za tu vladu, a ako ne glasate za Vladu, onda možete da dajete predloge i da tražite izveštaje. Zahteve od Vlade možete da imate samo ako ste glasali, ako ste tu Vladu prihvatili kao svoju.
Pominjano je stotine uredbi sa snagom zakona, gde je Vlada Srbije preuzela poslove koji inače treba da budu definisani zakonom. Postoji jedna jedina uredba koja je diskutabilna po pitanju ustavnosti i tiče se transporta nafte. Više puta vam je ponavljano koji su efekti te uredbe i više puta je ponavljano, a i vidite sami na ulicama, na putevima, na benzinskim pumpama, da li se nešto dešava u toj oblasti što se razlikuje od vremena kada se svašta dešavalo u toj oblasti.
Više poslanika je reklo da se vrši privatizacija u bescenje. Pa, kupite ako mislite da je nešto jeftino, ako mislite da je nešto besplatno, kupite. Svako može da kupi, pa i vi koji mislite da je to besplatno. Niko nije kupio ništa, a da je to bilo zatvoreno i da nije bila javna aukcija ili javni tender. Ako mislite da je to što se prodaje jeftino, uzmite pa kupite.
Kooperativnost sa Hagom je zamerka dosadašnjoj Vladi. Ova vlada će voditi istu politiku prema Hagu. Čudi me da to govore ljudi iz stranke čiji je predsednik sam otišao tamo. Niko ga nije terao da ode u Hag. Nudio se godinu i po dana, a onda kada je dobio poziv o svom trošku je i otišao. Što se tiče drugih stranaka i njihovih nekadašnjih i sadašnjih članova, primedba iz međunarodne zajednice prema nama je da je vrlo malo ljudi isporučeno Hagu. Tačno. Najveći broj je otišao sam, a među njima su vrlo visoki funkcioneri stranaka čiji poslanici danas kažu da smo mi kooperativni sa Hagom. Niko iz Demokratske stranke ili iz neke druge stranke DOS-a niti je pozvan, niti je otišao sam u Hag.
Pitanje je bilo da li sam osuđivan. Nisam osuđivan. Prekršajno verovatno da, za prebrzu vožnju ili tako nešto, ali nisam osuđivan ni za jedno krivično delo, niti se vodi bilo kakva istraga.
Bilo je u štampi pitanja o poslovanju moje nekadašnje firme. Ako je to interesantno javnosti ili vama, možete da dobijete presude koje su donete odavno, kada sam bio duboko u opoziciji, tako da možete da proverite i to, ako to nekog interesuje.
Da li sam bio u Šilerovoj ulici? Nisam bio u toj ulici.
Šta je sa ostalim kriminalnim grupama? Vi ste dobili jasnu informaciju da je protiv svih 155 kriminalnih grupa povedena akcija i da je uhapšeno blizu 800 pripadnika tih organizovanih grupa, tako da nijedna organizovana grupa nije zaštićena, osim nekih političkih, za sada.
Neko je čitao, mislim da je ministar u senci, Jočić, neke moje izjave gde je neko tvrdio da ima 155 kriminalnih grupa, a da sam ja rekao da je to između 100 i 200; pa 155 je između 100 i 200, definitivno. Mi smo govorili da nema mafije, uvek smo to govorili, a ponavljam da i dan-danas u Srbiji nema mafije. Ima 155 organizovanih kriminalnih grupa ili bandi. Razlika je u tome što je mafija jedan sistem koji sve njih povezuje. Taj sistem nemamo. Zato u Srbiji nema mafije, što ne znači da nema kriminala, naprotiv. To se ne zove mafija.
Što se tiče ekonomskih pokazatelja, neko je rekao da su oni manji nego što su najavljeni na početku godine. Tačno je. Oni nisu rađeni u odnosu na prva tri meseca ili prva dva i po meseca ove godine, nego je to jedna brza, ne baš precizna procena, učinjena u odnosu na to šta se dešava u državi gde je ubijen premijer. I oni otkloni u ekonomskim pokazateljima i procena šta će se desiti. Imaćete jako brzo preciznu analizu toga šta nas u ovoj godini očekuje.
Što se tiče Bele crkve, dobio sam informaciju oko, kažete, upada DOS-a i policije u prostorije SPS-a i SRS-a. Da vas obavestim da je Savezna direkcija za imovinu SRJ, shodno Zakonu o finansiranju političkih stranaka, koji je donet na saveznom nivou i po kome je imovina Saveza komunista Jugoslavije postala imovina savezne države, 4. novembra 2002. godine donela odluku da se te i te prostorije, na koje se odnosi, prenose kao nepokretnosti opštini Bela crkva.
Sa druge strane, za prostoriju koju koristi SRS Izvršni odbor opštine Bela crkva doneo je zaključak 1992. godine, kada je ta prostorija dodeljena na privremeno korišćenje sa trajanjem od godinu dana. Akt opštine Bela crkva od 16. januara 1995. godine oduzima tu prostoriju SRS-u, odnosno njenom mesnom odboru. Ovo je sprovođenje odluke opštine Bela crkva od 16. januara 1995. godine. Deluje smešno, ali je tako.
Što se tiče SPS-a, tu je akt od 4. novembra 2002. godine, mogu da vam dam posle dokumenta. Prema tome, to je izvršenje onoga što je zasnovano na zakonu. Pozivam vas da, ako mislite da to nije tačno, tražite zaštitu, možda i od Vlade i od suda. U svakom slučaju, nije bila namera da se u Beloj crkvi pokazuje represija prema SRS-u i SPS-u. Ako je iko imao ideju da to radi, to sigurno neće raditi u Beloj crkvi.
Neko je konstatovao da je moje lično nepoverenje u poslanike opozicije razlog tome što danas nema TV prenosa, a i rekao je taj gospodin da to što nema TV prenosa sigurno neće da pohvata kriminalce. Potpuno se slažem. Zašto mene optužujete za to što nema TV prenosa? U ovom trenutku nisam ni izvršna vlast, ni poslanik, nego građanin koji ima pravo da predloži Vladu.
Prema tome, nigde u svetu ne postoji primer da mandatar sprovodi teror. Možda postoji, gde to sprovodi car, monarh, predsednik, predsednik Vlade, predsednik Skupštine, ali mandatar ne može da sprovodi državni teror. To ne postoji. Zašto nema TV prenosa, ne znam, to je pitanje za parlament.
Što se tiče izveštaja Ministarstva kulture, čuli smo stav, ne znam kakvi izveštaji su davani, i sigurno je da izveštaji moraju da sadrže sve one činjenice koje izveštaj treba da ima, pa i novac ovde pominjan kao nedostatak u tom izveštaju, i ministarstva će davati polugodišnje izveštaje o svom radu, tako da će taj izveštaj ići i na sednicu Vlade i na sednicu nadležnog odbora u parlamentu.
Što se tiče zakona o kulturi i prozivanja Vlade zbog mnogih zakona koji nisu doneti, npr. o informisanju i slično, postoji jedna vlada koja može da predloži zakon ovom parlamentu i postoji 250 poslanika koji mogu da predlože zakon ovom parlamentu.
Prema tome, nemojte da prebacujete samo Vladi za nešto što nije učinjeno. Svi vi imate isto pravo kao i Vlada Srbije, da predlažete zakon, a mnogi od vas se hvale umnim i bilo kojim drugim kapacitetom, koji je mnogo veći od kapaciteta ove vlade. Pokažite ga. Pokažite taj kapacitet i napišite sve te zakone koji treba, po vašem mišljenju, da uvedu red u ovu državu. I zakon o informisanju i o svemu onome što ste ovde pričali.
Ocenjeno je da nema smisla da reforme budu bolne. Pokušaću da parafraziram jednog vrlo mudrog, uspešnog čoveka, koji je nažalost skoro ubijen, a koji je rekao da su reforme ili neuspešne ili bolne. Nema tih uspešnih reformi koje nisu bolne. Nemate nikakvo lečenje koje nema neku smetnju: ili je osip, ili je bol, ili je nešto između, ili je povraćanje ili je nekakva muka. Prema tome, dajte mi jedan primer iz sveta gde su reforme učinjene bez problema za bilo koju socijalnu, društvenu grupu i založiću se, ne ova vlada, nego ceo parlament, cela država, da prepiše taj recept i da radimo po tom receptu.
Takvih reformi nema i vi to jako dobro znate.
Kao što je isto bezobrazno da ljudi, koji su do juče bili na mestu predsednika upravnih odbora ili javnih preduzeća, kažu da se politika nije odvojila od javnog sektora i da se meša u taj javni sektor. Naravno, možete da potcenjujete mnoge stvari i kod mene i kod drugih ljudi, ali nismo izlapeli i bar pamtimo ono što se dešavalo, a dešavalo se mnogo toga što ćemo nažalost morati da pamtimo celog života.