Zakon o radu je takođe jedan važan zakon iz oblasti zdravlja, ali mnogo važniji nego čak, budite uvereni, mnogo važniji nego pitanje zdravlja predsednika, člana Vlade ili narodnog poslanika, a to je da se u Predlogu zakona o radu član 181. stav 1. menja i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti na rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

Neću da pričamo o tome da li je to stranačko pitanje ili je to državno pitanje ili je to civilizacijsko pitanje. To bi trebalo članovi, ljudi koji ovde sede kao predstavnici naroda u ovom najvišem domu demokratije, potencijalno, u Srbiji da znaju sami po sebi.

To što neki obore glavu i imaju jedan napad srama zbog toga što će glasati protiv ovog predloga samo zato što neće čuti zvonce, to je, nažalost, tužna sudbina ove države i ovog naroda.

Znači, pozivam vas da glasate za to da ako se neko iz bilo kog razloga, da li je to Božija volja, da li je to genetsko nasleđe, da li je to, kako god ko hoće to da… da li je to posledica bombardovanja 1999. godine, razboli i mora da bude na lečenju, to znači na bolovanju duže od 30 dana, da postoji zakonska smetnja, odnosno prepreka poslodavcu da ga otpusti u tom periodu. To nema veze ni sa tim da li je neko iz Preševa, Subotice, Bujanovca ili Dorćola, nema veze da li je mlad ili star, nema veze da li je oženjen ili neoženjen, udata ili neudata, nema veze sa tim da li veruje u čuda, da li misli da treba da se kićenje grada počne na Mitrovdan, a završi na Đurđevdan za Novu godinu, nema veze sa tim. Ovo je pitanje zaštite zdravlja ljudi.

Očekujem bar od lekara, kojih ovde ima dovoljno, da pokažu da su više lekari nego stranački aparačici i da podrže ovaj predlog zakona.

Znači, da vam ponovim, ako niste shvatili: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

Još jedan iz seta zdravstvenih zakona. Znači, u Zakonu o izboru predsednika Republike, Službeni glasnik Republike Srbije broj 111 iz 2007. godine i 104 iz 2009. godine u članu 11. stav 3. posle tačke 2) dodaje se tačka 2a koja glasi: „Lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima“. To je jako važna stvar.

Znači, to je osam ili devet uslova koje kandidat treba da ispuni kad se kandiduje za mesto predsednika - da da pismenu izjavu da prihvata kandidaturu, da da uverenje o državljanstvu, da da svoje uverenje o izbornom pravu, potvrdu o prebivalištu, potpise birača, pismeno ovlašćenje lica za predlog kandidata, koalicioni ugovor, ako ga ima, sporazum o osnivanju grupe građana, ako ga ima, ali i lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima, jer, u suprotnom, može da nam se desi da dobijemo predsednika kome se priviđaju kanali Dunav-Egejsko more, koji naravno grade Srbija i Kina. Nema veze što to se malo kači i neka Makedonija i neka Grčka. Nema veze, mi ćemo to da završimo. I to što su to dva sliva, jedan crnomorski, drugi egejski, i to nema veze, samo nije rekao taj predsednik koji nije prošao lekarski pregled na koju stranu ide voda, da li ide prema Crnom moru ili ide prema Egejskom moru.

Možda ja cepidlačim, možda su to nevažni detalji, ali mislim da je važno ljudima da vide na koju stranu ide kanal, pa da uzmu to u razmatranje kada se bave velikim investicijama u razvoj naše države.

Ili, imamo slučaj predsednika koji pre tri godine gradi stanove koji, naravno, nikad nisu izgrađeni, niti će biti izgrađeni, niti je postojala šansa da budu izgrađeni, niti bilo kome trebaju takvi stanovi od 380 evra. Da je prošao lekarski pregled ne bi danas rekao da to košta 550 evra. Zamislite da ga izaberemo sutra za predsednika mesne zajednice neke, pa onda da kaže da to treba da bude 800 evra? Zato je važno da ljudi imaju lekarsko uverenje.

Možda ja grešim, možda sve ovo može, ali mora da mi dokaže taj koji to predlaže da je zdravstveno normalan.

Hvala na visoko ukazanoj časti da ispunim svoje pravo i da mogu da govorim u vremenu koje se tiče dopune dnevnog reda i hvala predsednici što mi je to omogućila, za razliku od pre par minuta, pošto sam tada bio u poziciji telesnoj koju je ona procenila kao nedostojnu da mi da reč, koliko sam ja shvatio.

Znači, Predlog zakona o dopunama Zakona o visokom obrazovanju da se uvede opasna soroševska, a možda i još gora neka formulacija koja se zove akademska čestitost. Osećam visok nivo straha i panike među skupštinskom većinom svih boja i mirisa, ali to je nešto što je neophodno i to znači da se prestane sa štancovanjem diploma, da imamo predsednika države koji nije štancovao diplomu i diplomirao u nedelju kad mu vreme nije, da imamo ministra unutrašnjih poslova koji nije doktorirao tamo negde na nečemu što se navodno zove univerzitet, da imamo Malog, ovog gradonačelnika, koji je isto doktorirao negde, neće na jednom, ne daju mu na drugom, pa je našao uzbrdo neki fakultet da tamo doktorira. To mora da se spreči. To nisu jedini. Ima ih i među opozicijom ili bar među onima koji se predstavljaju opozicijom. To su stvari koje su nedopustive.

Čitao sam neki dan u novinama da se 2000 doktoranata ili diplomiranih nečega plaše zato što je pokrenuta ta akcija.

Ako je ta akcija, koju valjda vodi Ministarstvo prosvete, posledica inicijative koju ja predlažem već dve godine o sprečavanju kriminala štancovanja lažnih diploma, onda je to dobar napredak, ali ne i dovoljan. Ne može to da bude samo predizborno cimanje javnosti. Ne može to da bude spin koji će da traje do sutra, prekosutra. To mora da bude utemeljeno u zakonu.

Zato predlažem da se u Zakonu o visokom obrazovanju, Službeni glasnici mnogi, u članu 4. posle tačke 1. doda tačka 1a, koja glasi – akademska čestitost. Posle člana 5. dodaje se naziv i član 5a, koji glase, da se objasni, akademska čestitost se zasniva na samostalnoj, zamislite, izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.

Ja znam da je to prevelik zalogaj. Znam da je to teško shvatiti za mnoge, ali verujte, može i ne boli. Hvala.

Imajući u vidu da se 24. aprila ove godine navršilo 102 godine od početka genocida nad Jermenima, a izvršenog od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. do 1922. godine i da je preko 20 država, uključujući i Rusku Federaciju, Grčku, Belgiju, Francusku, Kanadu, Kipar, Italiju, Švajcarsku, Argentinu, Urugvaj, Švedsku, Liban i druge, priznalo i osudilo genocid nad Jermenima, koji je izvršen u navedenom periodu od strane Osmanskog carstva, potrebno je da Narodna skupština donese rezoluciju o priznanju i osudi genocida nad Jermenima počinjenom u Osmanskom carstvu. Ovom rezolucijom bi se Srbija solidarisala sa jermenskim narodom. A, ako neko treba da se solidariše sa nekima koji su preživeli i nad kojima je vršen genocid, to smo mi Srbi, a bogami i drugi građani koji žive u Srbiji, druge nacionalnosti.

Da ne govorim samo o onim primerima u poslednjih 200 i nešto godina moderne srpske državnosti, imali smo mi genocid i autogenocid, koji je lokalna vlast, vlast u Srbiji vršila nad sopstvenim narodom u periodu od 1990. do 1999. godine. U nekim trenucima je bila potpomognuta raznim nenormalnim silama. U nekom trenutku je bila u savezništvu sa NATO paktom u vršenju genocida nad sopstvenim narodom.

Zato je obaveza svakog građanina Srbije da razume stradanje drugih, da, naravno, ne učestvuje nikada u stradanju drugih, da ne veliča nikoga ko je u ime svoje ili u ime navodno cele države i naroda srpskog i građana Srbije učestvovao u vršenju zlodela, bilo da su to obični, pod navodnicima, ratni zločini, bilo da je to genocid.

To ne samo što je zabranjeno zakonom, domaćim zakonima i međunarodnim pravom, to je nešto što je nespojivo sa ponašanjem na početku 21. veka i to, naravno, ne samo za Srbiju, nego za bilo koga, ali ovo je srpski parlament ili parlament Republike Srbije i zato mi moramo ovde da čuvamo svoj obraz, da osudimo sve što je bilo u prošlosti, činili ga Turci, Osmanlije, Pera, Mika ili ga činili neki srpski državnici, pod navodnicima, ili neki oko nas, to mora da bude osuđeno. Buduće generacije, deca koja se rađaju u Srbiji, bilo koje da su nacije, ne smeju da budu opterećena takvom prošlošću.

Pošto sam dao svoj doprinos pokušaju da ozdravimo ili da bar imamo primarne uslove za zdravlje u parlamentu, hajde malo da se bavimo i novcem koji je, naravno, deo bolesti jednog nezdravog društva, a to se zove korupcija, to se zove nenamensko, neetičko, protivprirodno i kriminalno trošenje narodnih para.

Da bi to bilo sprečeno, ja predlažem da se Zakon o izboru narodnih poslanika izmeni u članu 49, odnosno da se iza člana 49. doda član 49a, koji glasi – Zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Šta je poenta? Poenta je da zaštitimo građane Srbije na dva načina. Prvi način je da sprečimo trošenje nekoliko desetina miliona, kažu dobro obavešteni izvori, to dođe i do 100 miliona evra, bacanja para za reklame, a taj novac nije novac političkih stranaka, nisu taj novac kupili predsednici stranaka ili aktivisti stranaka, makar da su to i plaćali sa 40.000 dinara i 50.000, a nemaju plate ni 35.000, nego je to budžetski novac, a novac iz budžeta je, naravno, novac građana Srbije, svih onih koji su platili kao poreski obveznici da se napuni budžet.

Da vam ne govorim ponovo ili da vas ipak podsetim, pošto ste možda i to zaboravili, da sa nekoliko desetina, znači, sa jedno 30, 35% para koje se troše na elektronske reklame, odnosno reklame u elektronskim medijima, možemo da osiguramo dovoljan budžet za lečenje sve dece čije lečenje je neophodno u inostranstvu, i to da više ne bude pitanje dobre volje SMS poruka ove ili one dobronamerne ili nedobronamerne humanitarne organizacije ili akcije, nego da to bude siguran novac.

Naravno da može da se izgradi dovoljno obdaništa sa ostalih tridesetak miliona za svu decu koja su sada bez obezbeđenog smeštaja u obdaništima po Srbiji, a ostatak novca može da bude upotrebljen i za neke nosioce visokih funkcija koji su kao posledica loše vakcinacije ostali nenormalni za ceo život.

Ja vas molim da glasate. Ovo je dobar predlog.

Hvala lepo.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, ako ga izglasamo, a ideja je da se izbriše član 23. stav 3. koji omogućava da se troši novac za reklamiranje političkih stranaka, kandidata, predstavnika izbornih lista i da se time ponovo troši onaj novac o kome sam pričao malo pre, a koji može da bude ozbiljno iskorišćen. Na primer, za obezbeđivanje dovoljno para za lečenje dece kojima je neophodna lekarska pomoć u inostranstvu, da je dovoljan za izgradnju dovoljnog broja mesta u svim obdaništima u Srbiji, da nema ni jednog mesta u Srbiji gde bi dete ostalo van obdaništa, a i, ako je to nužno, a vidim da ima puno primera, da ako je neko pelcovan vodom negde oko Niša, a nije dobio vakcinu za nešto normalno, protiv velikih boginja ili tako nečega, ili malih boginja, da se pomogne šta se može, pa da možda može da prođe sledeći put onaj lekarski pregled kad se kandiduje za člana parlamenta.

Ovo ne bi smanjilo mogućnost građana Srbije da budu informisani. Ne moraju samo da gledaju glupe reklame gde se kroz foto-šop i neke druge novije tehnologije od, da ne kažem koga, pravi nešto što bi trebalo da liči na homosapijensa, pa da se onda za to glasa. Ne, nego postoje stare, proverene metode. Recimo, okrugli stolovi. Recimo, sučeljavanje kandidata. I to svaki političar u Srbiji, osim ako nije najveća kukavica u istoriji srpske politike, osim ako nije najveća pobegulja sa bilo kog megdana, da li su to ratovi 90-ih, da li je to bombardovanje, da li je to bilo šta. Znači, samo najgori, oni koji imaju probleme iz svog detinjstva i koje rešavaju sada time što kinje celu naciju, znači, samo najgori ljudi, nešto što bi narod nazvao „fukarom“, mogu da beže od besplatnih političkih TV duela sa svojim političkim neistomišljenicima.

Ja tačno znam da ste vi prepoznali da sam govorio o predsedniku jedne stranke koja se zove progresivna ili tako nešto. I dobro ste prepoznali. Da vam kažem nešto – zabranjeno je reklamiranje na televiziji, i u Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj, Norveškoj, Francuskoj, Nemačkoj, Irskoj i Španiji, a Španija nije priznala Kosovo. Prema tome, ja vas pozivam da glasate za ovaj moj Predlog zakona.

Hvala lepo.

Ovo je, što bi Srbi rekli, apdejtovana verzija zakona koji je usvojen 2003. godine i trebalo je tada da bude nepremostiva prepreka svakom onom ko želi da radi divlju gradnju, a, naravno, ako je to divlja gradnja, onda su to divljaci, a takvima nije mesto ni u Srbiji, ni u Evropi. Prema tome, to je bila prilika da se uvede red u oblast izgradnje.

Naravno, nije se desilo, ponoviću još jednom, zato što je sledeća vlast već posle par meseci zgazila taj zakon, prvo sa mesta ministra koji je bio nadležan za sprovođenje tog zakona, a onda sa svih drugih.

Posledica toga je da nam rastu pored Save, na savskom nasipu, razne vikendice raznih ljudi koji se dosta razumeju u vodoprivredu, tipa kanal Šangaj-Beograd-Solun-Atina, ali grade protiv zakona. I nisu jedini.

Kažu beogradske vlasti da danas u Beogradu ima 1.200 gradilišta, što je, naravno, laž, pošto je sve što kažu laž. Ali, recimo, neka ih ima 1.100. Ja vam garantujem, i pozivam da gradska vlast pozove mene nevernoga koji sumnja u njihove informacije, da idemo zajedno od gradilišta do gradilišta i da vidimo koji graditelj, koji neimar ima sve potrebne dozvole, a ko se krije iza svog debelog saradnika u nekoj opštini, koji samo svojom debljinom i prazninom može da mu stane u zaštitu.

Ima takvih primera koliko god hoćete. Nije samo Vračar u pitanju. Recimo, slučaj Nemanjine 8a, na Vračaru. Već sam govorio, skoro godinu dana postoji rešenje o uklanjanju objekta, sa definicijom kako treba da se ukloni, šta se ruši, gde se ruši. Čovek kaže – ne možete mi ništa, juče sam pio kafu sa direktorom policije, mislim da se zove Rebić, a iza mene stoje i najviši u ministarstvima nadležnim za tu oblast i baš me briga, ja sam jedan od onih SNS-ovaca kojima je sve dozvoljeno i koji mogu da grade šta hoće i gde hoće. Ko mi ne veruje, neka ode odmah na tu adresu i da vidi da li postoje dokumenti o rušenju i da li se gradi i dan danas?

To je samo jedan od primera. Imate na Zvezdari, imate gde god hoćete. Pa je verovatno i ova halucinacija ovoga što se predstavlja kao predsednik države, a u stvari je Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke…

… o tim stanovima koji će biti izgrađeni za 500 i nešto evra, a to će biti bespravna gradnja nivoa bespravne gradnje „Beograda na vodi“.

Prvo da vam se zahvalim na upozorenju da poštujem dostojanstvo Skupštine. Verujte, bez obzira što ponekad kažem neku grubu reč, neku reč koja je neobična, ali vrlo precizna, to nije posledica mog nevaspitanja ili želje da unizim ovaj visoki dom.

To je posledica dela koji neki čine, pa ja samo to objašnjavam.
U odluci o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica, okolnosti koje su dovele do nezakonitog oduzimanja dozvole za rad Akcionarskog društva za osiguranje „Takovo osiguranje“ Kragujevac je jedno divljanje. Kažu ljudi, kojima sam ja poverovao i koji su me motivisali da dam ovaj predlog odluke, da su najviši bankarski, finansijski, državni organi doveli do toga da se jedna, ne privatizacija, nego jedna transformacija vlasništva, tj. prodaja ovog osiguranja, koje je inače bilo privatno, stranom kupcu koji spada u red, prvi red, najvećih kuća za osiguranje u Evropi i svetu, a da se time i poboljšaju odnosi za tu oblast u Srbiji.
To znači da građani Srbije dobiju po povoljnijim uslovima mogućnost da osiguraju sebe, svoje zdravlje, svoju imovinu ili nešto oko toga. Da je to sprečeno da bi se zadržao monopol nekih „domaćih“, „uspešnih“ osiguravajućih društava, koja taj monopol koriste kao i svaki drugi monopol na način da …
…kolege, ja se izvinjavam. Kolege, da li mogu da nastavim? Hvala vam.
… se time spreči da plaćamo najskuplje i najgore osiguranje na ovom delu kugle zemaljske.
To je sprečeno aktivnostima Narodne banke Srbije, nadležnih tamo i u tekstu koji ste dobili, koji ima nekih sedam tačaka, je objašnjeno zašto treba da se formira taj anketni odbor.
Ja vas pozivam da date svoj doprinos tome da dođemo do činjenica, do istine oko toga šta se desilo sa takvim osiguranjem. Tamo je radilo četristo i nešto ljudi, sada ne radi. Tamo je naknadna inspekcija utvrdila da nije bilo onih razloga na koje se pozivala komisija Narodne banke da se zatvori to osiguranje, nego da je to osiguranje bilo u dobrom stanju, a da je uništeno iz sitno sopstvenih razloga onih koji su ga uništili.

Nesumnjivo je da je ovaj sporazum što je i prva tačka dnevnog reda neophodan i tu nema nikakve sumnje. Ja volim da se desi ta neobičnost da dnevni red dođe nešto što ima smisla i čemu ne možete mnogo toga da zamerite.

Mislim da je ovo dobar primer za to. Naravno, uvek ima ali, a šta je – ali? Ali je što je ovo ponovno jedno silovanje parlamentarizma, način na koji je zakazana ova sednica.

Vidim da je na početku današnje sednice bio mali, neću da kažem rat, ali nadmetanje između predsednice parlamente i prisutne potpredsednice Vlade ko je kriv za to, da li Vlada ili parlament, jedno ili drugo, to je neoprostivo.

Nema razloga da, čak i kada imate dobre zakonske predloge, da sebe dovodite u poziciju da nam skraćujete mogućnost nama koji želimo da damo dopune dnevnog reda.

Ja znam da je to vama bolno i teško, zato što u tim dopunama dnevnog reda se čuje mnogo toga, što inače retko može da se čuje u Srbiji, zbog blokiranih medija, ali istrpite to jednom u sedam dana ili 15 dana kada već ima sednica. To je vlast.

Vlast mora nekada da pokaže i svoju demokratičnost, tako što će da odćuti nešto što je za nju bolno, ali ipak to je deo parlamentarizma.

Imamo u toj prvoj tački dnevnog reda, otvorena je jedna dilema, a to je pitanje statusa Kosova u ovom sporazumu i ne samo u ovom sporazumu.

Čuli smo razne definicije šta to znači, da li je Kosovo ovde priznato kao nezavisno ili nije, da li je Srbija, odnosno Vlada priznala prećutno Kosovo kao nezavisnu državu.

Da vam pomognem u sećanju, čini mi se da se neke kolege ne sećaju toga. Ovde lepo piše kao što je citirano da ovaj naziv za Kosovo je bez prejudiciranja o statusu u skladu sa Rezolucijom 1244, Saveta bezbednosti i onih nacija iz 1999. godine i mišljenja Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti.

Mišljenje Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti glasi da – Rezolucija 1244 nije bila prepreka da Kosovo proglasi svoju nezavisnost, da donese tu deklaraciju.

To znači da se i ovim ugovorom, ovde se nadam da ima neki dobar pravnik, najbolji na svetu ili bar na fakultetu, pa da potvrdi to bez obzira koje političke opcije, znači Međunarodni sud pravde juna 2010. godine na zahtev Srbije, što je tačno je doneo mišljenje da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.

Prema tome, svako pominjanje Kosova sa zvezdicom, bez zvezdice, navodnici, podnavodnici, ne znam šta je de fakto, još uvek ne de jure, ali de fakto priznavanje Kosova.

Ja znam da vas to boli i znam da je dobar deo vas sramota zbog toga, ali ipak moramo da poštujemo ono što je forma.

Stanje na železnicama je interesantna stvar kada se tiče ovog sporazuma o Transportnoj zajednici.

Prvo, čuo sam velike hvalospeve o tome da je to prvi put u životu čudu, nikad više, bolje nego u Titovo vreme. Da vas podsetim da su skoro sve ove države, da isključim Albaniju, bile deo jedne države koja se zvala Jugoslavija i da je potpuno prirodno bilo da postoje saobraćajne konekcije između i ove dve države koje više nisu u ovom sporazumu i Slovenija i Hrvatska, ali i Bosna i Makedonija, ali i Crna Gora, i naravno Srbija.

Prema tome, nismo mi sada napravili neki istorijski i civilizacijski korak zato što imamo prugu koja nas spaja sa Skopljem ili sa Prištinom ili sa Sarajevom, nego je to normalna stvar i to postoji još pre 100 godina. Da vas podsetim, onih koji se ne sećaju zato što tada nisu bili rođeni još.

Prva pruga u Srbiji je bila Beograd-Niš, ako se dobro sećam, 1884. godine, jun mesec negde i tada je voz išao, ne taj prvi koji je pošao, zato što je stajao od svake stanice do svake stanice da Knez maše iz tog voza ili tada već Kralj, nego kada je ušao u redovan saobraćaj, taj voz je išao pet i po sati, Beograd-Niš. Danas ide pet sati i 27 minuta, što je civilizacijski napredak od tri minuta, a međuvremenu Niš se nije pomerio na jug, niti se Beograd pomerio na bilo koju stranu. Prema tome, to je stanje naše Železnice.

Mi koji imamo negde 50 i nešto godina se sećamo da smo mogli za tri i dvadeset, tri i po sata, da putujemo Beograd-Niš. Prema tome…

Vi ne razumete, ali i ne morate. Ja znam o čemu govorim. Građani Srbije znaju o čemu govorim, a vi radite svoj posao kako mislite da treba da radite.
Prema tome, lepo je što ulazimo u tu konekciju, saobraćajnu, sa svima oko nas, bilo da je to Zapadni Balkan ili Jugoistočna Evropa, ali nije dobro da tu pričamo priče, koje apsolutno nisu tačne.
Imamo kredite. Ostale tri, četiri tačke su pitanje kredita, pa je meni bilo interesantno da pokažem građanima Srbije, a i vama kolegama koliki je dug Srbije danas. Ovo se čita dva biliona osamsto tri milijarde dvesta trideset miliona petsto pedeset hiljada osamdeset dinara. To je bilo od prekjuče. Prekjuče je to bio zvanični podatak, da ne solimo svaki dan.
Da vam kažem, kome je to draže, to je oko 24 milijarde evra, a 24 milijarde evra je 70 miliona prosečnih plata u Srbiji. I ako to podelimo sa brojem zaposlenih, čak i po statistici koju danas vodite, to znači da dve i po godine svi zaposleni u Srbiji moraju celu svoju platu da daju da se vrati ovaj dug. Znači, da dve i po godine, 30 meseci, niko ne prima platu, e tad možemo da vratimo dug.
Naravno, ide bajka o tome da je veliki dug i preuzet, a ja da vas podsetim, ministarka zna, pošto je tada radila isto u administraciji, da je dug Srbije, recimo, 2003. ili 2004. godine, radom dobre Vlade koja je tada postojala, da je tada javni dug bio ispod 10 milijardi. Znači, danas je skoro dva i po puta veći.
Pitanje – zašto se danas uzimaju krediti? Pa, između ostalog, imamo kredit za pet opština kojima treba napraviti vodovod i kanalizaciju, a to je još uvek iskorak ispred svih. Zamislite, tek 21. vek, a mi ćemo u Kikindi, i ne znam koja su još ova mesta okolo, da znam, Paraćin i još negde, da napravimo vodovod. To je čudo neviđeno! I to na kredit! I to na kredit od 17 miliona evra, ako se dobro sećam. Samo za ovaj cirkus koji svaki dan viđamo po Beogradu, koji se zove doček Nove godine, i koji traje već dva meseca u stalnom trošenju para, samo taj cirkus, što javnih dugova, odnosno troškova, što skrivenih, je blizu pet miliona. To znači, dve Kikinde su mogle da dobiju apsolutno sređeno stanje oko vodovoda i kanalizacije.
Tako da, to govorim da bih pokazao šta su prioriteti ove vlasti. Ne da se završe vodovodi tamo gde ih nema, a nema ih ni po Beogradu svuda, nego hajde da malo šareno, pa malo konfete, pa malo zvezdice, pa će da pevaju neke pevaljke, verovatno po trgovima i to je savršeno, to nije hleba i igara. Postoji jedna starija, nije starija od ove, pošto je ova latinska, ali jedna stara srpska poslovica kaže – sve šareno i budali lepo. Ja mislim da to ne treba da bude temelj politike koju će da vodi bilo koja srpska Vlada, ova ili neka naredna, a nadam se da ove ranije nisu pravile veliki problem sa tim.
Imamo u oblasti saobraćaja, da ne govorim o dugovima „Er Srbije“ i tom propalom projektu, koji se rešava tako što se na grbaču poreskih obveznika Srbije, preko beogradskog aerodroma, prebacuje višak radnika iz „Er Srbije, nego da vidimo zašto ljudi neće da budu mašinovođe. Zašto nam fale ljudi i u kargo delu i kod vozova. Zašto ljudi neće da budu mašinovođe?
Koliko se sećam, pre sedam, osam godina imali smo četiri puta više mašinovođa nego lokomotiva. Danas imamo manjak. Zašto? Zato što su plate na tim mestima besramno male u odnosu na ono šta ti ljudi imaju kao svoju odgovornost. Mi imamo, iz tog razloga, to ljudi koji su dublje u materiji sigurno znaju, u zadnje dve-tri godine smanjenje saobraćaja. Ne samo zbog toga što su nam loši vozovi i loše pruge, nego generalno nema saobraćaja.
Ko nas obilazi? Zašto nas obilaze? Zašto oni koji bi trebalo da transportuju svoju robu iz Evrope u Aziju, zašto oni obilaze Srbiju kad je ona u tako velikom razvoju?
Mogu da vam kažem par nekih mojih promišljanja zašto se to dešava. Recimo, siguran sam da očekuju da počne taj plovni put Beograd-Solun iz onog velikog kinesko-srpskog aranžmana gde spajamo Dunavski i Egejski sliv, gde spajamo nemoguće sa nemogućim. To je, koliko sam čuo i dan danas aktivan projekat.
Voleo bih da mi ministarka da odgovor da li je to tačno da je taj projekat to snoviđenje od pre ne znam koliko godina, da li je promenom predsednika stranke i države se promenilo ili smo ostali u tim snovima i dan danas.
Imali smo pre godinu dana svečano otvaranje uz famfare, uz uzdisanje, uz ne znam šta sve nije bilo, prvi put, naravno, bolje od Tita, sve to, železničke stanice Prokop. Da li se neko od vas kolega vozio vozom sa Prokopa? Da li neko, osim ako nije išao tamo da se uveri da tamo ima jedno pet polazaka vozova dnevno, da je tamo na toj stanici teže skinuti paučinu, pošto se ne dešava ništa, nego upravljati saobraćajem? To je otvoreno, kao čudo neviđeno. Dvadeset prvi vek, još malo pa metro, još malo pa je bila planirana linija da se ide na Mars, prvi na svetu. Šta je sa tim? Zašto nema Prokopa? Zašto mi i dalje imamo železničku stanicu u centru grada? Znamo zašto, jer ne postoji minimalna infrastruktura da bi preko Prokopa mogao da ide ceo saobraćaj železnički. To je isto bila jedna velika žurka.
Imamo rečni saobraćaj, to vas ponovo pitam, Beograd – Solun, da li će pre da pođe voz iz Solunske luke do Budimpešte, ili će pre da pođe brod iz Beograda do solunske luke? Mislim da građani Srbije, sad pred novu godinu, rastrzani su tom dilemom da li sledeće godine ili u sledećem veku ili u sledećem milenijumu kad se to desi, da prvo idu brodom do Soluna ili da idu vozom do Soluna.
Imamo slučaj LJig – Preljina, novi tehnološki postupak, integracija gline u asfaltu. To, naravno, nije samo tu. Tu ja čestitam ministarki, koja se osmelila da ukaže na to, na taj kriminal, koji ugrožava živote, koji ugrožava živote i direktno je par ljudi već poginulo tamo zbog loše signalizacije. Za lošu signalizaciju, da vam ja kažem, je kriva država, a ne neki radnici koji su dobili ukor, 20% plate, ili ne znam šta manje, nego zna se ko je nadležan za postavljanje signalizacije i zna se ko je zadužen za kontrolu i tu nema nikakve sumnje i da se ne pravimo tu naivni, da to ne znamo. Ali, to nije jedini primer. Imali smo one pečurke, odnosno one rupe koje su se prijavljivale pre dve godine, kada je tadašnji predsednik Vlade otvorio deonicu puta kroz Sićevačku klisuru, isto je bilo veselja, isto je bilo…

Zatražite ponovo reč.
I da mi vratite vreme.
Ne morate vi da se slažete sa onim što ja govorim. Ne morate vi da razumete ono što ja govorim, ali ne smete da me prekidate kada govorim o nečemu što je apsolutno tema. Znači, transport je železnica, plus putevi, plus rečni saobraćaj, plus i morski saobraćaj, ko ima more, samo bez vazdušnog. Koliko sam ja shvatio. Da li sam dobro shvatio ministarka? Kažite kolegi Arsiću da može da nastavi da prati sednicu.

Ona je predlagač dnevnog reda.
Znači, mislim da ćete se složiti vi i ja da je drumski saobraćaj deo ovog sporazuma. Nije? Čitajte malo bolje predloge zakona. Znači, jeste. Imamo tu isto veliko očekivanje da će biti fenomenalno sve, samo što se ne otvaraju svi mogući putevi. Da li neko ide tim putevima? Lično mereno, ja sam svedok, a mogu da vam dovedem još puno svedoka, u Srbiji danas na autoputevima imate hiljade kilometara kolotraga u desnoj traci. Probajte da vozite sami. Pogledajte kada padne malo kišice, vi imate jezera u desnoj traci. To je apsolutno nedopustivo dopustiti u saobraćaju. Isto to imate pred svakim semaforom u Srbiji. To su oni talasi, pa da li hoćete da idu vertikalno ili horizontalno, upravno ili poprečno prema smeru saobraćaja.
To su stvari koje moraju da se reše da bi naše neophodno potpisivanje sporazuma trebalo da bude efikasno. Prema tome, ja ću glasati i nadam se da ću uspeti da ubedim i svoje kolege, za sporazum o transportu, ali ne možemo da glasamo za ova zaduživanja koja su potpuno besmislena, koja ne rešavaju ništa i za koje je otvoreno pitanje kuda sve to nas vodi.
Konačno, pošto je to isto vaša nadležnost, a par puta sam vas pitao to, pa vas pitam i dan danas za nelegalnu gradnju u Nebojšinoj 8a postoje rešenja o rušenju, objekta koji se dan danas zida. Vi ste mi dali odgovor da su svi dokumenti oko toga koje sam ja prezentirao tačni i da se očekuje egzekucija. Dozvolite da vam kažem da se to nastavlja, a izvođači, odnosno investitori se hvale da to imaju zato što imaju podršku kod ovih novih. Ti novi ste i posle pet godina vi. Ja vas pozivam da primenite zakon i u tom slučaju. Predlog zakona o transportu će biti podržan sa naše strane i glasaćemo protiv ostalih tačaka dnevnog reda.
Molio bih kolegu Arsića da mi kaže koliko mi je vremena ostalo još?

Hvala lepo.

Moram da se pridružim onim kolegama koji su rekli da je ovo loš prevod i nema nikakvog razloga da se žuri sa donošenjem zakona, tako da ne možemo da sačuvamo ono što se zove srpski jezik.

Ima sigurno u ovoj sali onih koji su više galamili o tome da treba da se čuva srpska tradicija, jezik i sve drugo, ali je vreme da to počne neko i da radi, pa bi bilo dobro da to počnemo od ovog zakona.

U članu 2. treba promeniti puno toga. Recimo, implatibilno medicinsko sredstvo. Ne bi smetalo da se to zove sredstvo za ugradnju, da se, recimo, „free sale certificate“ kaže lepo srpski – sertifikat o slobodnom prometu. Čuli smo jednu potpuno besmislenu stvar, koje je stvarno strašno kad neko kaže, a član je Vlade, da ovaj zakon nije namenjen građanima. Svaki zakon je namenjen građanima i ne postoje zakoni koji su namenjeni samo stručnim institucijama. Prema tome, svakome treba da bude razumljivo šta piše u nekom zakonu i potpuno je besmisleno da se na ovakav način, arogancijom, brani nešto što je neodbranjivo.

Naravno da treba doneti ovakav zakon. Naravno da postoji puno razloga da do toga dođe, ali naravno da treba doneti jedan pristojan zakon. Onoliko koliko troši Vlada pare na stručne usluge, pa i na prevodilačke, mogli smo da očekujemo da bar imamo jedan dobar prevod, ne hrvatski, ne avganistanski, nego srpski prevod onoga što je ovde prevođeno.

Apsolutno ne smeta ništa da se dobra praksa EU primenjuje i kod nas, ali hajde da je primenimo tako da to liči na ono što treba da bude, a to znači da imamo dobro napisane zakone i po suštini i po formi.