Posao Narodne skupštine, poslanika Narodne skupštine i onih koji su gosti u ovoj Skupštini, a to su predstavnici Vlade, je da rade za dobro građana i tu nema nikakve sumnje i to nije naša volja, ni volja ministra, ni volja poslanika, to je naša obaveza. U prošlom javljanju eksplicitno ste rekli da ovaj zakon nije pisan za građane. Uzmite stenogram pa ćete videti.

Prema tome, ako ste to rekli slučajno, onda ja prihvatam vaše izvinjenje, i nadam se da to nije izrečeno namerno.

Upravo amandmani koje smo dali, ja i moje kolege iz poslaničkog kluba i druge kolege iz opozicije, imaju za cilj da se popravi zakon koji je, ponavljam, neophodan i da se donese u formi i u sadržaju koji je primeren onome kako treba da se koristi.

Hvala.

Pa čuli smo još jedno besmisleno opravdanje, a to je da ovi engleski izrazi treba da ostanu zato što se ovo primenjuje u mnogim zemljama. Pa? Ovaj zakon važi za Srbiju, a kako se primenjuje u nekim drugim zemljama, to nema nikakve veze sa ovim što radi Narodna skupština Republike Srbije, ne bi trebalo da ima nikakve veze sa ovim što radi Vlada Srbije, niti bilo ko od poslanika koji su ovde prisutni.

LJudski je pogrešiti i to se dešava svima. Evo, moram da priznam, i meni se nekoliko puta u životu desilo da pogrešim, ali može da se popravi to tako što se uzme struka, nauka, pamet, obrazovanje, iskustvo, pa se onda ta greška ispravi. Prema tome, ja vas pozivam, ako ne sada, ako vas je sada sramota da priznate grešku, da u redakciji, kada tekst ide na tehničku redakciju, možete da promenite ove izraze i da napišete lepo da se daje sertifikat o slobodnom prometu, a naravno da većina građana Srbije zna šta znači „free sale certificate“, ali se to ne koristi u zakonima.

Dve su greške u članu 3.

Tačka 15. i tačka 17. Tačka 15. je ovaj nesretni „free sale“, a suštinski je važnija tačka 17, gde tražimo da se ona briše. Zato što, ova tačka definiše da Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije citiram – daje stručne savete na zahtev pravnih i fizičkih lica u vezi sa prevodom uputstva za upotrebu i obeležavanje medicinskog sredstva, i dva razvrstavanjem medicinskog sredstva u klasu i kategoriju medicinskog sredstva.

Razlog za brisanje proizlazi iz toga što u direktivama EU, na koje se predlagač zakona poziva ne obuhvataju nigde u tim preporukama da Agencija treba da radi ovaj posao. S druge strane, ako bi Agencija za lekove Srbije radila ovaj posao, ona bi bila u sukobu interesa.

Tako da je ovo dokaz da se ti evropski zakoni, kad ih napredno tumače srpski naprednjaci, dobijamo loš prevod, besmisao i rupu koja obezbeđuje korupciju. To je metodologija vladanja i pisanja zakona vladajuće stranke.

Hvala. Inače, nisam tražio repliku na izlaganje prethodnog govornika, pošto to ne zaslužuje nikakvu pažnju. Jako je interesantna ta briga koja će da bude, sutra će, sutra će, sutra će.

Da je nešto ipak bilo dobro u nekom prethodnom periodu, to govore i reči vašeg predsednika, koji je rekao da će da uzme „Sablju“ u svoje ruke, a znamo da se to već koristilo da je to korišćeno u jedno vreme kada je trebalo da se koristi. Imalo je odlične rezultate, pa bih voleo da se takva „Sablja“ ponovi, makar je vi držali u svojim rukama, ali pazite …

Nema veze ništa što je on pričao, pa ste vi … (Isključen mikrofon.)

Samo da upozorim predsedavajućeg i neke kolege koje su se malopre ljutile, „Sablja“ nije medicinsko sredstvo, ima drugu namenu... (Isključen mikrofon)

Hvala lepo.

Imam nekoliko pitanja, koja su od velikog značaja za srpsku javnost.

U medijima je juče ili prekjuče objavljena vest da je nadležno tužilaštvo odustalo od dalje istrage oko navodnog atentata u Jajincima, atentata na tadašnjeg predsednika Vlade Srbije. Moje pitanje glasi – zašto je nadležno tužilaštvo odustalo od dalje istrage? Koje su činjenice utvrđene da bi dovele do toga da nema nikakvog osnova da se nastavi istraga, i ako je situacija takva da nije bilo i da nema razloga da se dalje vodi istraga, moje pitanje je – zašto je srpska javnost obmanjivana godinu dana ili nešto više o tome da je izvršen atentat na predsednika Vlade? To je jedna ozbiljna igra, koja nikome ne donosi dobro, koja govori o nestabilnosti u našoj državi, koja ugrožava ne samo nosioce visokih funkcija, nego i sve građane Srbije i stvara jednu ružnu sliku o našoj državi. Naravno, to se odražava i na investicije i na sve ono što predstavlja život u jednoj zemlji.

Da bi situacija bila još gora, pre dva meseca, u gradu Nišu je u dva navrata, prvo pokušaj a onda je i uspelo, paljenje automobila načelnika Policijske uprave Niš, a noćas je u istom gradu upaljen auto zamenika gradonačelnika Niša. To je u sklopu priče o bezbednosti u kojoj žive građani Srbije, o povećanom nivou borbe protiv kriminala i sve one bajke koje slušamo svaki dan, a imamo ovakve situacije. Verujte meni, ja sam 57 godina Nišlija, nikada se nije desilo da se načelniku policije upali auto i nikada se nije desilo da se bilo kom gradskom činovniku, a kamoli zameniku gradonačelnika, upali auto.

Moje pitanje za predsednicu Vlade, za ministra unutrašnjih poslova i za ministarku pravde – šta zna o ova tri slučaja? Znači, Jajinci i dva spaljivanja automobila u Nišu.

Drugo pitanje je upućeno ministru finansija, predsednici Vlade, a odnosi se na 235 miliona dinara koje su iz budžeta kao nenamenska sredstva prebačena pre izvesnog vremena gradu Beogradu – koja je to neophodnost, koja je to hitna potreba dovela do toga da se iznos od dva miliona dolara ili skoro dva miliona evra u ovo vreme prebaci gradu Beogradu koji se hvali da je pun investicija, budžetskih prihoda i da nikad nije bilo bolje? Da li su to građani Srbije, koji su inače ljudi koji pune budžet Srbije, platili, svi građani Srbije, ovaj cirkus koji imamo po beogradskim ulicama a zove se novogodišnje osvetljenje i sve one prateće cirkuske manifestacije koje se dešavaju? Koji je efekat cirkusa koji je prošle godine dovođen u Beograd, opet o trošku građana Srbije, gde je obećavano nekoliko stotina hiljada novih turista koji će ostaviti nekoliko desetina ili stotina miliona evra kao posledicu kićenja grada?Pitanje za predsednicu Vlade – pre pet godina, kada se promenila vlast u Srbiji, SNS, predsednik SNS-a Aleksandar Vučić i svi oko njega, obećavali su da će smanjiti broj agencija. Tada ih je bilo 136 i bila je priča da ne sme da ih bude više od šest, koliko, citiram, ima Nemačka. Šta se učinilo za ovih pet godina? Da li je došlo do ozbiljnog smanjenja broja agencija, ako jeste, na koliko? Da li je smena pod pritiskom direktorke Agencije za borbu protiv korupcije pre neki dan, koja je predstavljena kao njena ostavka, deo te akcije ukidanja Agencije? Da podsetim, ukidanje Agencije se vodi tako što se ukidaju besmislene agencije, a ne osnivaju se nove, a ne tako što se direktori agencija, koji pitaju za tetkine pare iz Kanade i nelegalno obogaćivanje ministara, teraju sa posla.

Evropski zakon na način SNS. Šta to znači? To znači da je loš prevod, sa puno grešaka. To može da se popravi. Postoje amandmani za to. Nadam se da će neka tehnička redakcija da dovede do toga da se to popravi. Ali, i pravljenje malih rupica u tom zakonu, ili velikih rupa, koje će omogućiti da taj zakon bude samo nalik evropskim zakonima, a u stvari bez toga da se sprovodi na isti način.

Recimo, postoji taj čuveni, evo već svi govore o tome kao da znaju, C-sertifikat iliti oznaka. U zakonu, koliko sam ja čitao, Agencija za lekove, srpska, treba da proverava taj sertifikat i da neko sredstvo medicinsko, koje već ima taj sertifikat, treba ponovo da prođe kroz overu u našoj agenciji i da je taj 40 ili 60 dana.

Zašto? Zašto moramo da proveravamo nešto što je neka nadležna institucija EU utvrdila da je dobro za tržište EU, neke Danske, neke Švedske, izaberite sami još neku zemlju? Zašto to mora da proverava naša agencija i zašto mora da postoji tako dug rok za to? Ako već imamo uslove za proveru, a uslovi bi bili neka dobra laboratorija ili institucija, mislim da toga nemamo.

Komplikovana je procedura, zakon je predug, komplikovan, kontradiktoran. Domaći proizvođači plaćaju velike takse da bi mogli da sertifikuju svoju proizvodnju, što je destimulativno za domaću proizvodnju. Ja se bojim da će ovaj zakon imati isti efekat kao veliki genijalni zahvati koje smo imali u proteklih par godina u oblasti medicine i zdravstva, a to je, recimo, ovo zakazivanje pregleda kod specijaliste ili kod lekara opšte prakse. To je čist fijasko. To traje godinama, hajde preterujem, ali mesecima, i ljudi su opravdano nezadovoljni.

Imamo ugovor i ovaj zakon o ovim parama za kliničke centre, pa je moje pitanje ministru – ko je projektovao taj zid u Kliničkom centru u Nišu, koji sad treba da se ruši, da bi se uneo skener? Ja sam siguran da to nije direktor Kliničkog centra u Nišu, niti bilo ko iz Niša, nego je to neko iz Ministarstva. Ruši se zid da bi se uneo skener, kažu. Ja ne znam da skeneri rastu u poslednje vreme, obično su manji.

Šta je napredak u Kliničkom centru Beograd, osim što imamo na onoj zgradi zastave i svetleće reklame kao da je Nova godina, a još uvek nije, a da li građani, ministre, znaju i da li vi znate zašto je još uvek četiri ili pet spratova prazno u toj zgradi, kao što je bilo prazno i poslednjih 30 godina? Hvala vam.

Hvala lepo.

U Zakonu o Vladi, to je onaj set zdravstvenih zakona, gde predlažem lekarske preglede za nosioce, za potencijalne nosioce državnih funkcija, a to znači za kandidate za ministre, kandidate za poslanike i kandidate za predsednika države.

Ovo se odnosi na kandidate za izbor Vlade. Zašto? Mislim da je puno primera u skoroj srpskoj istoriji jasan dokaz da je ovo neophodno, a posebno se to izražava u poslednjih nekoliko godina.

Imali smo razne izjave koje su vrlo neobične, razne poteze koji su vrlo neobični i koji dovode u pitanje da li su ljudi koji su doneli te zakone, odnosno te odluke, po ovlašćenju Vlade Srbije, da li su bili sposobni zdravstveno za donošenje bilo kakvih odluka? To nije nikakva uvredljiva norma, ne bi bila, zato što je to potrebno za ljude koji ne znaju, koji žele da se zaposle u državnoj upravi. Takav zdravstveni pregled prolaze ljudi koji žele da budu činovnici u administraciji države, koji od nivoa zajedničkih službi, to znači vozača, kafe kuvarica, do najviših nivoa onih koji nisu birali funkcionere, nego koji su zaposleni u državnoj upravi.

Prema tome, nema nikakvog razloga da se on ne usvoji i time bi bilo potpuno jasno da su nosioci državnih funkcija kada budu izabrani, da nemaju samo legalitet i legitimitet, nego i da su zdravi, što sada, očigledno nije moguće dokazati u svim slučajevima. Tako da, ja vas pozivam da se ovo uvede kao zakonska praksa, a već znate da je to jednom bilo uvedeno kao u prvoj demokratskoj Vladi Srbije, koji je vodio dr Zoran Đinđić, i tada su svi kandidati za ministre prvo morali da prođu lekarski pregled u jednoj referentnoj ustanovi, to je bila VMA. Siguran sam da je zdravstvo u Srbiji, bez obzira na razne opstrukcije, napredovalo u poslednjih 15 godina ili 17 godina od kako se to desilo, i da danas imamo više referentnih ustanova koje mogu da nam potvrde da li neko ima fizičke i psihičke predispozicije za vršenje odgovornih funkcija, čije odluke, bilo da su pojedinačne, bilo da su odluke organa ili celog parlamenta, vrlo važne za život građana Srbije.

Tako da vas pozivam da stavimo ovaj Predlog zakona na dnevni red, da u jednoj argumentovanoj raspravi dođemo do zajedničkog zaključka da je ovakav zakon neophodan u Republici Srbiji.

Hvala.

Ovo je jedan od Predloga zakona koji ne bi nikako, ni na koji način trebalo da izaziva bilo kakve podele među poslanicima u ovoj Skupštini, a to je Predlog zakona u kome se predlaže da ako je neko na bolovanju, iz razloga što čuva bolesno dete, ili dame koje su u trudnoći, ili dame koje su na bolovanju zbog toga što dete boluje od neke posebne teške bolesti, ili bilo koji građanin koji je na bolovanju zbog lečenja od neke teške bolesti, ne može da dobije otkaz dok se ne završi njegovo lečenje.

Imamo puno primera za to, najveći deo takvih primera da se dešava to da neko bude bolestan, a nekada i zbog trudnoće, a kamoli zbog bolesti dobije otkaz, zato što u aktuelnom Zakonu o radu ne postoji zaštita, a to je ne pitanje ideologije jedne ili druge partije, to nije pitanje da li je neko bio nekada ovakav, pa onakav, da li je nekada bio za klanje, a sada nije, da li je neko nekada bio normalan, a sada nije normalan, nego je to pitanje minimuma civilizacijskog nivoa standarda koji mi moramo da poštujemo.

Znači, ne mogu ljudi koji su već u nevolji, u problemu, zato što ili su sami bolesni ili, ne dao Bog, imaju bolesno dete, da biraju između toga da li će negovati svoje zdravlje ili zdravlje svog deteta ili da kao alternativu nađu to da rade, da nastave da rade u novoj fabrici koju je otvorio Aleksandar Vučić pre 15, 20 ili ne znam koliko meseci i gde primaju veliku platu od 25.000 dinara, a dobijaju besplatno pelene da ne moraju da idu u toalet.

Pozivam vas da prevaziđemo sve stranačke razlike, sve istine i neistine koje širimo jedni o drugima i da oko jednog ovakvog zakona postignemo maksimalan konsenzus, da ga prvo stavimo na dnevni red, da čujete sve argumente, da ja kao predlagač čujem kontra-argumente, ako mogu da postoje u odnosu na ovakav predlog zakona i da pred građanima Srbije odlučimo da li nam je važnije zdravlje građana Srbije ili je važnije poltronstvo nekima koji se predstavljaju kao stani investitori sa velikim subvencijama.

Znači, ostajemo u setu ili u grupi zdravstvenih zakona, prvo je bila ona zaštita zdravlja ministara, onda zaštita zdravlja ljudi koji su bolesni ili koji neguju bolesne članove porodice, pre svega decu, a sada dolazimo po istom rezonu, sa istim razlogom i po istoj metodologiji o zaštiti zdravlja predsednika države, odnosno zaštite države od zdravlja nekoga ko je kandidat za to mesto. Recimo da ne govorim o konkretnom slučaju ni jednom, a posebno ne o ovom koji je sada aktuelan, koji se sada predstavlja predsednikom države, nego da uzmemo da je to uopšteno.

Imali smo razna stanja, od nespavanja, od opstipacije, od ne znam kojih sve fizioloških mana koje neki predsednik države ima, pa onda to prenosi na sve nas, svoje brige, zabrinutost, nespavanje, noćne more i sve ono što je posledica, produkt jednog takvog stanja zdravlja. Imamo i fascinacije, imamo i razne stvari da se ljudima priviđaju neke stvari, kao što su, recimo, kanali od Dunava do Egejskog mora, kao što su fabrike čipova od četiri milijarde dolara, kao što su avioni koji su poklon, a koštaju 300 miliona, a usput i ne lete, kao što je masa nekih stvari, ja bih mogao danima, kao što znate, da vam govorim o svim tim posledicama, očigledno, zdravstvenih problema koje neki ljudi imaju, a igrom slučaja mogu da dođu u situaciju da budu na najvišim državnim funkcijama.

Zato je dobro da se zaštite oni, ali pre svega, da se zaštite građani od svih tih potencijalnih problema. Zato, kao što sam malo pre govorio u slučaju kandidata za ministre, posebno je to važno u slučaju da se neko kandiduje za predsednika Srbije.

U puno država na svetu postoji zakonska norma koja to definiše, pa čak i postoji mogućnost da parlament, a kada oceni da predsednik države ili predsednik Vlade, ili neko od ministara ima neke zdravstvene probleme koji bitno utiču na njegov posao, da zahtevaju da se izvrši lekarski pregled nosioca te funkcije i da se izveštaj o tome objavi. Recimo, u SAD, tamo je predsednik sad ovaj „Tramp – Srbine“, koliko se sećam, i u nekim drugim državama, recimo u Turskoj je takođe slučaj, u BiH je možda tako, ne sećam se, ali u svim tim državama gde su vaši vekovni prijatelji i sadašnji prijatelji, saborci i kompanjoni, postoje već takvi zakoni i nema nikakvog razloga da ga nema i u Srbiji.

Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika, to je isto … Ja se nadam da je ovo regularno, ovo što sada radimo. Ne bih da unesemo bilo kakav problem.

Da završimo tu grupu zdravstvenih zakona.

Ne ide mi ni vreme.

Ja mogu da konstatujem da je usvojen predlog da se stavi na dnevni red ovaj prethodni zakon.

Kako je lepo kad sednica počne u dobrom raspoloženju, gde su svi zadovoljni, ali je problem što je uslov za to da padne sistem. Uvek kada padne sistem, uvek je raspoloženje dobro. To je, ja mislim, više nego očigledno.
Zakon o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika je poslednji iz ove grupe zdravstvenih zakona. Naravno, ako smo se već dogovorili da kandidati za ministre i kandidati za predsednika treba da prođu lekarski pregled, potpuno je fer, korektno i neophodno da taj pregled prođu i kandidati za narodne poslanike.
Ovo je najviši dom demokratije u jednoj državi, po Ustavu i po zakonu, nekad će to biti i u stvarnosti. Parlament utiče na najvažnije stvari u državi, bira Vladu, donosi predlog Ustava, potvrđuje Ustav nakon referenduma, donosi zakone koji su potpuno dnevno važni za život građana Srbije i sigurno je da je važno da poslanici koji donose odluke, koji su predstavnici naroda, imaju apsolutnu zdravstvenu sposobnost za to, makar na nivou nekoga ko se bavi čišćenjem prostorija u kojima mi radimo, bez potcenjivanja bilo čijeg posla.
Zato vas pozivam da to što se priča o parlamentu da je neozbiljan, da su tu svađe, predsednica Vlade reče neki dan da je ne konstruktivna atmosfera, da se najveći problem u državi nalazi ovde negde u ovoj sali, da su poslanici ovakvi ili onakvi, da se sve te priče i sva ta naklapanja reše, pre svega, u jednom delu, a to je deo zdravstva, tako što ćemo da utvrdimo da li je normalno da ovde imamo i poslanike koji nisu normalni.
Nadam se da će ovaj predlog zakona, kada bude usvojen, sprečiti takvu mogućnost i zato vas pozivam da za to glasate.
Kada dođemo do toga, nećemo imati nikakav problem da ljudi glasaju po svojoj volji, a ne po zvonu, da nećemo imati nikakav problem da ljudi, kada im se predloži zakon o tome da bolesni i oni koji neguju bolesne ne smeju da dobiju otkaz, da glasaju protiv toga, imaćemo atmosferu u kojoj ćemo raditi svi tako da budemo svesni da smo ovde poslati ne od Boga ili od nekog polu-boga ili samozvanog Boga koji je predsednik ove ili one stranke, nego da su nas poslali građani da trošimo njihov novac kada ovde radimo, ali da, što je važnije od novca, trošimo i njihovu budućnost, i sadašnjost, ali i budućnost ako donesemo pogrešne ocene.
Zato vas molim da glasate za predlog ovog zakona.

Hvala lepo.

To je najstarije od ovih predloga koje danas ponovo pokušavam da uz vašu pomoć uvrstim u dnevni red. To je Predlog Zakona o visokom obrazovanju, gde se uvodi jedna definicija, jedan princip koji se zove akademska čestitost, daje se i definicija toga da je akademska čestitost nešto što se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.

Ima četiri člana ili pet, tri člana, tako da je vrlo jednostavan za donošenje, a očigledno je neophodan. Ne samo da postoje kontraverze oko diplome bivšeg predsednika aktuelnih ministara unutrašnjih poslova, gradonačelnika, guvernerke banke, nego je praktično svaka diploma u Srbiji pod znakom pitanja. Kažu kad može predsednik da falsifikuje tako što diplomira u nedelju, kad može ministar unutrašnjih poslova da provuče svoj doktorski rad, „svoj“, kroz pet-šest fakulteta, pa onda dobije tu titulu, kad oni nemaju obraza da ih bude sramota da tako nešto rade, pa zašto to ne bi radili i mnogi drugi ljudi?

Tu imamo puno primera. Svaki dan čujemo o tome da su se dobile neke diplome, neki doktorati, neke magistarske titule, tako što je neko prao autobuse pa preko noći našao u autobusu diplomu ili na neki drugi način neobičan, ali u svakom slučaju nedostojan i ne zakonit došao do tog papira. Naravno da taj papir ne znači mnogo ako neko pokuša da se zaposli na normalan način, preko konkursa, tamo ne pitaju šta si završio, nego pitaju šta znaš ti da radiš, pa onda to provere.

Na veliku žalost, mislim, svih nas, ne samo u ova dva saziva ove vlasti, verovatno se to dešavalo ranije, ali ovde intenzivno, imamo prepunjenost kapaciteta, administracije, javnih preduzeća, lokalnih samouprava, svuda okolo masu ljudi koji su naknadno, sa 58 i 65 godina postali pametni, napalo ih znanje u nekom trenutku, želja za obrazovanjem i vaspitanjem i naprosto su postali veliki stručnjaci za oblast ekonomije, prava, ne znam čega svega.

Mislim da je u interesu svih onih koji su na dostojan način stigli do svoje diplome, kao što je recimo primer sa predsednicom Skupštine, kao što je primer sa mnogim drugim našim kolegama, da je i njihov interes da se stane na put ovoj pošasti.

Od 2015. godine predlažem ovu rezoluciju. Naime, tada je 24. aprila bilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima koji je izvršen od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. do 1922. godine. Tada i danas ću ponoviti da je preko 20 država, uključujući Rusku Federaciju, Grčku, Belgiju, Francusku, Kanadu, Kipar, Italiju, Švajcarsku, Argentinu, Urugvaj, Švedsku, Liban i mnoge druge, priznalo i osudilo genocid nad Jermenima izvršen u pomenutom periodu.

Tada sam govorio, nadam se da to važi i danas, imajući u vidu da je privrženost Republike Srbije međunarodnim načelima i pravilima o sprečavanju i osudu genocida, izražen i Zakonom o osnivanju muzeja žrtava genocida „Službeni glasnik“ iz 1992. do 2005. godine, kojim je između ostalog ustanovljen 22. april kao dan obeležavanja trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Sve su to razlozi da se pridružimo ovim značajnim državama koje su prepoznale potrebu i usvojile to kao neophodnost. Bez obzira što se taj genocid desio pre 100 godina, bez obzira što se desio negde što nije centar Evrope i nije nam pred očima svaki dan, ali da bilo koji genocid vrše nad Jermenima ili nad nekim drugim, nad Srbima ili nad nekim drugim mora da bude osuđen i da takve primere u budućnosti nemamo.

Već sam više puta govorio, građani Srbije, Srbi i svi ostali bili su žrtve genocida, neki Srbi su optuženi da su vršili genocid u naše ime, što niko nije dao pravo na to. Te stvari ne mogu da budu prećutane, te stvari moraju da budu počišćene, bačene na smetlište istorije. Srbija nema nikakvo pravo da štiti bilo kakav i bilo čiji genocid, pre svega iz svega onoga što se nama dešavalo u raznim periodima naše istorije. Prema tome, pozivam vas da glasamo za ovaj predlog rezolucije.

Pre nekoliko meseci me je ambasador Azerbejdžana, a znate da su Jermenija i Azerbejdžan u nategnutim, zategnutim odnosima oko Nagorno-Karabah problema, zamolio da zajedno sa drugim kolegama predložimo rezoluciju o Nagorno-Karabahu, gde se predlaže da se po međunarodnom pravu reši taj problem. On nije imao nikakav problem sa tim da se podrži rezolucija o genocidu nad Jermenima. U komunikaciji sa zvaničnicima Turske nisam imao nikakav problem oko ovog mog predloga. Naprotiv, oni su svesni toga da moderna Turska nema puno veze sa osmanskom Turskom koja je kriva za ovaj genocid. Pozivam vas da glasamo protiv genocida.