Ja govorim o tački dnevnog reda koju vi ne razumete, ali to je vaš problem, ne moj. I ovo gledaju građani Srbije.

Prema tome, da li je „Savamala“ deo tog protokola? Da li se Sporazum o bezbednosti sa Vladom Savezne Republike Nemačke tiče i atentata u Jajincima? (Isključen mikrofon)
(Zoran Živković: Možda tu postoje neka saznanja.)

Znači, ovo sa Nemačkom nema veze sa Jajincima koliko sam shvatio.
Da li Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske o izmeni Sporazuma između Vlade Srbije i Bugarske o policijskoj saradnji, podrazumeva i status bugarskog begunca koga traži Interpol? Interpol, znate, ima neke veze sa policijom.
Zove se Cveta Vasilev koga vlast ove zemlje, najviši predstavnici vlasti ove zemlje, kriju od bugarskog zakona već dve i po godine, a poznat je i po tome što je nelegalno privatizovao srpsku Fabriku stakla Pančevo, najvećeg dužnika za struju, gas, porez i neke druge stvari. Druži se sa bivšim i budućim predsednikom svaki dan. Krije se od Interpola, od crvene poternice Interpola, na šta sam ukazivao…

Pa, vi nemate pojma. Interpol ima veze sa…(Isključen mikrofon.) Verujte mi za 50 dana ste mogli da pročitate i da shvatite, bez obzira

Hvala lepo.

Dobar dan, posle dužeg vremena. Ne mogu da odolim da vas pitam – kako ste danas? To interesuje naše građane.

Ovaj zakon se nudi poslanicima većine već jako dugo, već dva saziva i za sada nije naišao na pozitivan odgovor i objašnjenje je vrlo jednostavno. Zato što bi donošenje ovakvog zakona pogodilo mnoge aktuelne ljude aktuelnog režima, pa verovatno i neke prisutne i zato mene ne čudi takav odnos. Ali ja ću ponavljati ovaj Predlog zakona. Očigledno da je on našao svoje utemeljenje u Srbiji kod naših građana.

Recimo, ova šačica od nekoliko desetina hiljada ljudi koja protestvuje svakog dana, pored ostalih zahteva, ima i te zahteve da ne može da se desi da lažne diplome budu u rukama ljudi koje vode državu. Do skorašnji predsednik, aktuelni ministar policije, poznati mahač tuđim fotografijama, neki šefovi poslaničkih grupa, recimo direktor Kancelarije za Kosovo, gradonačelnik Beograda i mnogi drugi bi ušli u kriminalnu fazu kada bi bio donet ovaj zakon. I sada su oni vršioci krivičnog dela, ali uspavano pravosuđe se na bavi time.

Šta je ideja? Ideja je da se uvede nešto što, nemojte da se plašite, se zove – akademska čestitost. Pozivam sve koji razumeju šta znače ove dve reči da se ne plaše. To postoji svuda u svetu, pa može i kod nas.

Druga stvar je da se akademska čestitost zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava. Da ponovim, poštovanju tuđih prava, u ovom slučaju autorskih.

Bilo bi jako blagotvorno za Srbiju da dobijemo ovakav Predlog zakona. Onda bi mladi ljudi upisivali fakultete sa idejom da će nakon toga da dobiju posao, a ne bi se upisivali u nazadne stranke da bi dobili posao. To bi sprečilo odliv kadrova mlade dece koja ako nisu na protestima onda su na graničnim prelazima. To bi dovelo do toga da u Srbiji imamo ljude koji znaju šta se dešava oko njih zato što imaju opšte obrazovanje, ali i specijalističko obrazovanje za neku oblast i ne bi bilo potrebe za ekstravagantnim rešenjima da roštiljdžije vode EPS, da tetke, ujne, sestre, sestrići nekih važnih političara u Srbiji vode javna preduzeća. To bi bila prošlost i mi bismo bili država u kojoj bi u javnom sektoru, i privatnom naravno, ali to je druga priča, bilo dosta ljudi koji bi bili sposobni da vrše svoj posao.

Naravno naselja, ne nasilja.

Ovo je isto stari predlog izmene zakona. Star je jedno dve godine. To je jedan abdejtovani, osavremenjeni tekst zakona koji je bio donet 2003. godine koji je na pravi način rešavao ovu oblast, ali nažalost već sledeća Vlada 2004. godine i tadašnji ministar za kapitalno ili tako nešto je prekršio na svom objektu ličnom taj zakon, tako da je praktično zakon ostao neprimenjen do dana današnjeg, a onda je raznim izmenama dovođen do toga da i dalje gradnja u Srbiji je na ivici zakonitosti, u mnogim slučajevima i potpuno nezakonita.

Najveći primer nezakonite gradnje u Srbiji je nešto što se zove „Beograd na vodi“, ovo što je trebalo da bude završeno, koliko se sećam, te kule po obećanju nekoga ko je tada bio premijer, a danas još uvek nije predsednik, do kraja 2016. godine, pa se to nije desilo. Nadam se da ova kiša koja danas pada neće da odloži završetak, da to bude razlog za odlaganje završetka do kraja 2020. godine.

Ovo je bio jedan jako dobar zakon koji je na celovit način i oblast planiranja i oblast izgradnje doveo do jednog nivoa koji je Srbiju stavljao tada u red evropskih zemalja. Tada je početak gradnje bez dozvole za gradnju koja je posledica nekih drugih dokumenata bilo krivično delo. To znači kada ode predsednik Vlade sa nekim svojim prijateljem iz nama dalekih, ali prijateljskih zemalja, pa zabode ašov pred TV kamerama da bi bacio tamo neku vremensku kapsulu u koju je pre toga spakovao Srbiju, odmah bi došla policija da ga hapsi zato što ne sme da zabode ni ašov ako nema dozvolu za početak gradnje, što se ovde dešavalo puno puta.

Čuje se priča da je po Beogradu puno kranova, da nikad nije bila velika gradnja i ja ću morati da posetim oftamologa pošto ne vidim taj veliki broj kranova ili oni koji ih vide da posete neku drugu specijalnost, recimo da odu kod ministarke bez portfelja u srpskoj Vladi. Recimo, može odmah da ode građevinska inspekcija i da pogleda objekat Nebojšina 10, koji se gradi pod zaštitom aktuelne vlasti Vračara, Beograda, Srbije, gde postoji nelegalna dozvola za javnu garažu, a počela je i izgradnja objekata P, plus četiri, plus PK. To je samo jedan od primera, ja ga gledam svaki dan, pa mi je zato interesantan, ali desetine i desetine hiljada takvih zakona. Ovaj zakon bi rešio sve te probleme.

I ovo je jedan od predloga zakona, za ove prethodne razumem zašto se ne prihvataju, zato što bi bili na štetu skupštinske većine i političke većine trenutno u Srbiji, ali, recimo, ne razumem šta je ovo problem sa zakonom koji bi, u stvari sa Rezolucijom koja bi osudila i pre toga priznala genocid nad Jermenima počinjen u Osmanskom carstvu u periodu od 1915. do 1922. godine.

Već sam nekoliko puta napominjao koje su sve države donele slična akta, pre svega Rezolucije, tu su države i sa leve i sa desne strane, i sa istoka i sa zapada, i Ruska Federacija i Grčka i Belgija i Francuska i Kanada i Kipar i Italija i Švajcarska, Argentina, Urugvaj, Švedska, Liban, neke države u okviru i SAD, kao što je recimo Kalifornija i to bi bilo istorijsko priznanje nečega što se apsolutno desilo.

To naravno nema nikakve veze ili se bar nadam da nema nikakve veze sa aktuelnim turskim vlastima i dešavanjima u toj državi, a to bi bilo pojačavanje temelja Srba da traže isto to od drugih na svetu, pošto je srpski narod zajedno sa drugim građanima Srbije bio žrtva različitih pogroma, genocida u našoj bližoj i daljoj istoriji i podržavam sve akte koji žele, sve pokušaje da se i to verifikuje i da se napravi jedan spomenik NATO žrtvama, žrtvama NATO bombardovanja. Ima jedan dobar primer u Nišu, 2000. godine ili još 1999. godine napravljena je jedna kapela Nišlijama koji su bili žrtve ratova devedesetih, pa i NATO bombardovanja. To bi bilo jako dobro i na nivou Srbije i to bi bilo bolje rešenje nego zid plača koji stoji ispred, koji estetski teško da može da na pravi način prikaže žrtve koje su naslikane na njemu. Ti ljudi zaslužuju mnogo bolje rešenje nego što je to platno sa slabom štampom, koje je žrtva i nekih ljudi koji možda to žele da pocepaju, ali pre svega žrtva vremenskih nepogoda.

Mislim da to nije dobro za Srbiju, da na takav bizaran, jeftin, besmislen način se sećaju svojih žrtava. Za to postoje mnogo bolji načini. Srbija i ostali građani Srbije su mnogo puta bili žrtve i znamo jako dobro kako se na pravi način odaje pošta svim tim žrtvama.

Znači, za početak, braći Jermenima da se prizna i oda počast.

Predlagao sam ovaj zakon na vreme, negde krajem jeseni prošle godine, kada je bilo uslova da zaštitimo Srbiju još jednom, poreske obveznike, znači građane Srbije od velikih besmislenih troškova za političke kampanje. Nažalost, ovi izbori koji su iza nas su bili dokaz tome da su to bačene pare. Imali smo desetine miliona evra ili nekoliko milijardi dinara, para koje su bačene za besmislene, estetski neprihvatljive, politički gadne i odvratne reklame koje su trošile novac poreskih obveznika Srbije i građana Srbije.

Kandidat koga sam ja podržavao i NS na ovim izborima, Saša Janković nije učestvovao u tom trošenju para i nije bilo ni jedne jedine reklame na elektronskim medijima tog kandidata, a uspeh koji je ostvaren je značajan. To se zove relativna pobeda i da nije bilo evidentne krađe na tim izborima, da nije bilo krađe u predizbornom, izbornom i postizbornom postupku došlo bi do drugog kruga, a onda bi se videlo da tu postoji jedna referendumska atmosfera koja svoje posledice ima danas i na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i drugih gradova u Srbiji, i onda bi rezultati bili neizvesnijim nego što su sada. I dan danas su neizvesni, jer je pitanje da li će Izborna komisija da prihvati nezakonit izborni postupak i vezano za odluku Ustavnog suda i vezano za peglane listiće rezedo boje i za mnogo druge stvari koje smo videli u ovom cirkusu od izbora iza nas.

Dakle, ono što možemo da sprečimo sigurno je da se bacaju pare za glupe reklame gde neki ljudi te pare direktno iz džepa građana stavljaju u svoj džep, a javni elektronski mediji mogu kroz promotivne emisije, kroz duel emisije, kroz emisije gde bi kukavica od kandidata, koji se sada hvali da je postao predsednik pre roka, seo sa nekim kandidatom, bilo kojim, makar i sa nekim svojim, makar i sa nekim koji je na ivici da padne u nesvest ili da pojede sendvič i da bar sa njim promeni neku reč. Međutim, očigledno da je mnogo bolje da se opljačkaju pare od penzionera i ljudi iz javnog sektora i da se te pare stave u džep ili, što bi narod rekao, na neko drugo mesto blizu džepa, a da se prema građanima Srbije podiže prezir.

Siguran sam da vi nećete glasati za ovaj zakon, jer se plašite.

Hvala na obaveštenju o rezultatima glasanja za prethodni predlog zakona, ali već sam pretpostavio da će to tako biti i rekao sam zašto – nedostatak kuraži je jedna stvar sa kojom morate da živite.

Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika je nastavak, odnosno zakon koji ima isti cilj kao i zakon koji je malopre bio na dnevnom redu, a to je o finansiranju političkih aktivnosti gde piše da je zabranjeno iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Pošto i ovaj zakon reguliše oblast finansiranja rada političkih stranaka na svoj način, zato je bilo neophodno da, pored Zakona o finansiranju političkih aktivnosti da predložim i predlog zakona koji se tiče izbora narodnih poslanika. Naravno, taj Zakon o izboru narodnih poslanika se primenjuje i na izbor predsednika, tako da obuhvata i tu oblast i opet bi na isti način bilo sprečeno trošenje velikih narodnih para.

Da vam dam samo nekoliko primera. Oko 20 i nešto miliona evra je potrošeno na kampanje u ovom izbornom ciklusu, 90 i nešto posto je potrošila vladajuća stranka, da kažemo 15 miliona, da bude lakše za računanje, mada je više. Za 15 miliona evra može da se kupi celokupna medicinska oprema za Univerzitetski klinički centar u Nišu koji je sazidan i stoji prazan kao što je i Urgentni centar, koga su neki slični zidali pre 20 godina, stajao 20 godina prazan.

Sa tim parama mogu da se reše svi javni toaleti u Srbiji, koje je obećao aktuelni kandidat za predsednika Srbije, da će lično da ode, vidi, pipne, pomiriše i reši, pa se ni to nije desilo. Sa petnaestak miliona evra možete najzad da okrečite Knez Mihailovu i da sredite fasade, pardon ulicu Kralja Milana a ne da se one gaće, koje su bile okačene, samo dok su bili izbori, da ih oduva vetar i da vidimo samo da su fasade oprane time što je padala kiša a ne nekim velikim radom. Sa 15 miliona evra zdrav i normalan čovek može da uradi puno, a bolesnik može da uradi puno toga što je zlo.

Ovaj zakon se tiče …

Da li ste vi sigurni da je to na redu sada? Dobro.

Prvo da vam odgovorim, dobro sam, što i vama želim.

Sada idu tri zakona kojima ja predlažem da se pre kandidovanja za javne funkcije, bilo da je u pitanju kandidatura za predsednika države, za narodnog poslanika ili za člana Vlade, utvrdi obaveza zakonska da se izvrši pregled kandidata. Da ti kandidati prođu kroz minimalni pregled koji je potreban za bilo kog drugog građanina Srbije koji želi da se zaposli u javnom sektoru i ne samo u javnom sektoru. Ali pošto predsednik države, mi poslanici, članovi Vlade, ulazimo u taj javni sektor, bilo bi potpuno logično, da ako je potrebno za kafe kuvaricu, čistačicu, administrativnog radnika, čuvara ili bilo šta, ako za sve to mora da postoji lekarski pregled, potpuno je logično da imamo pregled i za ovo.

Recimo da imamo tako nešto ne bi se desilo, da imamo bolesnu situaciju u kojoj najvažniji narodni poslanik, koji je igrom slučaja izabran za predsednika parlamenta u nekoj državi, u nekom vremenu, recimo u Srbiji danas, kaže da je prekid rada parlamenta borba za očuvanje bezbednosti u državi i borba za očuvanje integriteta parlamenta.

To je bolesno. To nije politička namera zla, to apsolutno, znam ja puno o zlim političkim namerama, znam vas jako dugo, nego ovo nije normalno i neko kome se tako nešto mota po glavi, gospodine Krasiću, i ko želi tako nešto da uvede kao praksu, u ovaj najviši dom srpske demokratije u hram demokratije, kao što volimo da kažemo, onda tu očigledno nije samo to političko nesnalaženje ili zla politička namera, nego tu je bolest, ne znam koja, nisam ja nadležan za to.

Ja samo želim da svaki kandidat za narodnog poslanika, ne kada bude izabran, kad se kandiduje ode kod lekara, to je Zavod za zaštitu zdravlja građana ili ne znam koje, ima više specijalnosti, to je kao kada dobijete dozvolu za oružje ili kao kada dobijete dozvolu za upravljanje motornim vozilom ili za neke takve stvari i da se dokaže potpisima jedne relevantne institucije i stručnjaka koji tamo rade za male pare ili ih terate da pobegnu iz zemlje, da biste stvorili uslove za veše nepismene naslednike političke, da ti ljudi dobiju crno na belo da su zdravi.

Znači, sada je glasanje za prethodni predlog, bilo 78,6% veći moj uspeh nego na onim prethodnim. To je po metodologiji analitičara koji analiziraju ponovljene izbore na tri biračka mesta u Srbiji i hvale se da su pobedili sa 90 i nešto posto. Tako sam ja pobedio na prethodnom glasanju.

Predlog zakona o Vladu u članu 11. pa ima naslov „Zdravstvena sposobnost, nespojivost i sukob interesa“. Pre izbora Vlade, svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima, kao za kafe kuvarice.

Član Vlade ne može biti na drugoj javnoj funkciji u državnom organu, organu autonomne pokrajine, opštine, Grada Beograda, grada, niti vršiti delatnost koja po zakonu je nespojiva sa dužnošću člana Vlade, niti stvoriti mogućnost sukoba javnog i privatnog interesa. Već se plašite.

Član Vlade je dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija. I član 2. koji kaže – ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom Glasniku“, prihvatiću amandmane koji bi tražili da se to pomeri, možda na neki mesec. Da se neki ljudi snađu.

Dakle, to ne bi bilo prvi put, jedna, verovatno jedina ozbiljna Vlada u istoriji Srbije, da ne komplikujem sa vremenima, koju je formirao dr Zoran Đinđić, poslanici su imali pred sobom kada su birali Vladu uverenja svih kandidata da su zdravstveno sposobni za obavljanje tih važnih funkcija. Mislim da je to bio dobar običaj, šteta što to nije zaživelo. Šteta što to nije prihvaćeno od sledećih, jer ne bismo došli do ovoga da kao što danas imamo u Vladi puno ljudi za koje je veliko pitanje da li ispunjavaju uslove koji su neophodni za vršenje odgovorne funkcije kafe kuvarice u zajedničkim službama Vlade Srbije.

Otvoreno postavljam sumnju za sve članove Vlade, a mogu biti demantovan time što će svi otići na pregled. Pregled podrazumeva i fizičku sposobnost, ali i psihički aspekt sposobnosti za vršenje javnih funkcija. To su odgovorne funkcije, desi se da mnogi polude, ne samo kod nas, ali mene najviše boli za Srbiju.

Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru predsednika Republike sam predložio negde u novembru prošle godine, upravo sa saznanjem da imamo predsedničke izbore i da na svaki način sprečimo to što nam se desilo. Ali, šta da se radi, niste bili radi da glasate za to i onda ćemo danas ponovo imati, ko god da bude izabran, a posebno onaj koji se već samoproglasio izabranim, imaćemo na funkciji predsednika države čoveka bez lekarskog uverenja. Ja mislim da ste svesni težine i ozbiljnosti situacije.

I pre toga smo imali predsednika koji nije imao lekarsko uverenje. NJemu su se priviđali žuti ljudi, desetine hiljada milijardi kineskih investicija, kanal Dunav-Vardar, koji ide u dva sliva, i u Egejski i u Crnomorski, svašta mu se priviđalo. Ali, neke stvari nije ni video. Recimo…

(Predsednik: Poslaniče, molim vas da govorite o Predlogu zakona. Ja vas ljubazno molim.)

Upravo vam o tome pričam, ako me razumete. Ako me ne razumete, imate službu prevođenja.

(Predsednik: Savršeno vas razumem.)

Dakle, a nije video taj isti, recimo, jednog bugarskog državljanina koji se zove Cvetev Silev, koga cela Evropa juri po Interpolovoj crvenoj poternici, osim što se to ovde ne radi. Imali smo i sposobnost prethodnog predsednika za orijentalni ples u nekoj od nama dalekih ali prijateljskih arapskih zemalja.

Zamislite šta će tek sada da se desi kada imamo novoizabranog, za malo još, predsednika koji isto nema lekarsko uverenje? NJemu će se priviđati fabrika čipova negde po Srbiji, rešenje za „Petrohemiju“, MSK i ne znam šta sve drugo. NJemu će se priviđati i da je završen „Beograd na vodi“, da smo mi najpoštovanija država na svetu, da imamo najveći najveći BDP razvoj na celom svetu, da je izgradio više puteva nego Tito, što mislim da nije fer ni prema prisutnom unuku…

(Predsednik: Poslaniče!)

Zamislite šta mi dobijamo sada, a samo je ovoliko falilo – overena lična karta, ako je dobiju, ovu novu, koja se dobija vrlo brzo, ne duže od četiri godine se čeka na dobijanje nove zdravstvene knjižice, ode lepo u zajedničke službe, ima na puno mesta, ima i u Palmotićevoj, i lepo prođe zdravstveni pregled, kaže, ja sam čovek zdrav, evo, piše. Ovako, ostaje velika sumnja. Još je najgore što on svakog trenutka, i redovno i vanredno, na konferencijama i na izjavama daje potvrde da je osnovana moja sumnja da se tu ne radi o zdravlju, nego o nečem drugom.

Trebalo je da se pređe taj lekarski pregled, očigledno, ali, da ipak pričamo o ovoj temi koja je sada važna i koja se tiče zdravlja, a to je da se spreči otpuštanje radnika i radnica koji su u trenutku zaposlenja došli do situacije da su bolesni, ili u još boljoj situaciji, sigurno boljom, a to je da se u vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta i odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

Povod za to je bio slučaj jedne radnice iz neke Niške firme, koja je čudo tehnološko i veliki uspeh u otvaranju novih radnih mesta za velike pare sa smešnim platama, neću da kažem koja je firma da je ne bih besplatno reklamirao, ali, tamo je otpuštena radnica koja je bila na bolovanju. To je samo jedan primer koji je došao do javnosti. Imate još puno takvih primera, masu takvih primera.

Nakon toga, nekom intervencijom, pritiskom, ona je vraćena na posao. Nisam siguran da je ona i dan danas na tom poslu jer su prošli izbori, ali generalno, mislim da bi čak i ljudi koji su u parlament ušli bez lekarskog uverenja i bez političkog uverenja i bez bilo čega što ima bilo kakve veze, morali da glasaju da se bar stavi na dnevni red predlog zakona koji, ponavljam još jednom, kaže - U Zakonu o radu“, „Službeni glasnik“ taj i taj, u članu 187. stav 1. menja se i glasi: „Za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, odsustva sa rada radi posebne nege deteta, odsustva sa rada zbog privremene sprečenosti za rad duže od 30 dana, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu“.

Da čujem jedan argument protiv ovog predloga. Samo jedan. Ćutanje vas ne opravdava. Pozivam bilo koga ko je sposoban da da odgovor na ovo moje pitanje, da nakon uspešnog glasanja dobijem odgovor. Ako glasate za ovaj predlog, ja sam spreman da vam se izvinim zbog ove sumnje koju sam izneo, ali bojim se da me nećete prijatno iznenaditi.

Hvala lepo.
Javnosti radi, ko ne zna, tema ovog zakona je da se jedna obaveza Vlade pomeri za godinu dana, obaveza Vlade koju niko nije nametao, ni odvratni MMF, ni neprijateljska Svetska banka, ni agresorski NATO pakt, ni Evropska komisija, ni Bože daj, niko živ, nego je Vlada sama sebi stavila u zadatak da uredi pitanje plata u javnom sektoru. Čak ni opozicija nije imala te pritiske, čak ni tada vanparlamentarna opozicija nije imala te namere. Vlada je u nekom trenutku rešila da će da reši taj problem i naravno, desilo se ono što se dešava inače kad se to radi tako preko kolena i na brzinu da se došlo do saznanja negde početkom decembra ove godine da godina ima 12 meseci, da je decembar poslednji mesec, taj nesrećni dvanaesti, da ima 31 dan i da Vlada neće moći da obavi tu svoju samonametnutu obavezu.
Koristim i onih pet minuta viška.
Potpuno je, s druge strane, otvoreno pitanje – da li platni razredi imaju smisla, da li taj zakon ima bilo kakvog smisla ako ne obuhvata ceo javni sektor, a to znači i javna preduzeća, a to znači i agencije, a to znači i javne ustanove?
Drugo je pitanje - da li ima smisla da neko može sebi da da za pravo da oceni milimetarskom preciznošću ili apotekarskom vagom koliko ko radi, pa da se kaže za isti platni razred - garantujemo da je ista plata zato što isto rade. To je naprosto nemoguće.
Naravno da treba da postoje neke polazne osnove, naravno da treba da postoje neka merila, neki principi, neki standardi koji bi trebalo da obezbede da administracija, bilo da je to klasična birokratija, bilo da je to administracija ili ljudi van administracije u drugom delu javnog sektora, u javnim preduzećima, da oni sigurno rade svoj posao, da ne dolaze na posao da im prođe vreme, da ne dolaze na posao kao što je jedna trećina njih zato što ih je neko doveo jer su lepili dobro plakate ili dobro botovali ili bilo šta što se dešavalo od lepljenja plakata do današnjih dana ili ih je neko doveo zato što su nesposobni za bilo koji drugi posao, pa daj da ga stavimo u javnu službu, po principu koji je opisao Branislav Nušić u svojoj drami „Gospođa ministarka“. I to je situacija koja je vrlo jednostavna. Takvih ljudi, naravno, ima o u parlamentu, ali to nije bitno. NJihove plate, naše plate su manje važne, pre svega zato što ih nema previše.
Uređivanje plate u javnom sektoru ima smisla kada se prvo dođe do situacije da definišemo šta je to javni sektor. Da li je to i emisiona, ove, kako se zovu prenosne mreža EPS-a koji zarađuju, čujem, milione i milijarde, milione u evrima, milijarde u dinarima, pa onda časte neki fond za lečenje dece sa pet miliona dinara, što je inače kad prevedete na srpski manje od 40.000 evra, a niko nam ne kaže gde su one druge pare koji oni zarađuju ne znam čime, time što vuku struju. To nije pitanje ministru. Znamo, ministar nije krivac za to, ponekad i ministri mogu da budu nevini, nego je pitanje šta zarađuje ta firma da se hvali svojim velikim prihodima, a da onda jedan nula, nula, nula, nula, jedan promil toga uz tv kamere za malo direktan prenos ili vanredna konferencija za štampu preda nekom fondu i pokaže svoju humanost.
Imamo puno drugih primera da li u administraciji svi ljudi rade isto bez obzira koliko sede na poslu i kako im se zove radno mesto. Iz mog iskustva, mogu da vam kažem da jedna trećina radi, jedna trećina ne radi, i jedna trećina smeta. I to nije od juče, i to nije od ovde Vlade napredne i neke druge vlade, i neki drugi režimi su imali takvu administraciju, ali ovo je definitivno najgora. Nemojte sad vi tu što sedite iz administracije da se prepoznate u tome. Ja se nadam da vi ne mislite o sebi tako nešto, nego mislim na one druge koji i vama smetaju da radite svoj posao.
Ima puno primera šta se dešavalo. Recimo, grad Niš je novembra 2000. godine imao 813 ljudi u svojoj administraciji i nije porastao za ovih 12 godina do današnjeg dana. Danas ima 2300 ljudi u svojoj administraciji.
Birokratija Vlade Srbije iliti administracija Vlade Srbije je marta 2003. godine brojala oko 28.000 ljudi. Danas je to 76.000 ljudi. Prirodno povećanje je bilo da se tu doda broj ljudi koji su tada 2003. godine bili u Ministarstvu odbrane, ne Vojske, nego službenici, i u Ministarstvu inostranih poslova i na carini, jer su to tad bile nadležnosti državne zajednice, a ne Republike Srbije. Znači, realno povećanje je pet, šest hiljada, suštinsko povećanje je skoro puta tri. To je realnost. Zbog toga ne treba ući u bilo kakvo ravnjanje plata, uravnilovku, dok se ne reši suština.
Bilo je pitanje, i ne samo pitanje, nego definitivno rečeno da treba da se smanji birokratija ukupna i u javnim preduzećima, i u lokalnoj samoupravi i pokrajinskoj administraciji i u republičkoj za 70.000 ljudi. Neki dan čujemo ministarku da je to dato odokativno i da treba da se smanji samo za pet hiljada, i to znate gde, u zdravstvu i obrazovanju. Pa to da neko ne zna šta radite, na prvi pogled vidi da ne radite dobro. Jadna je zemlja gde smanjujete ljude u obrazovanju. Tužna je zemlja gde smanjujete ljude u zdravstvu.
Niste ukinuli nijednu agenciju, a hoćete da uništite i tako krhko obrazovanje i tako krhko zdravlje ove nacije.
Ja ću u narednim amandmanima da pročitam obrazloženje zašto sam na sve tačke dnevnog reda i sve članove podneo amandman „briše se“. Hvala.

Rekao sam u prvom izlaganju šta suštinski ne valja u ovom zakonu, ali ne valja ni metodološki, a to je da nam je zakon ponovo nametnut, kao i ostali, kao kukavičje jaje, noć pred sednicu, bez mogućnosti da se ozbiljno pročita, a kamoli da se reaguje na neki bolji način.
Zato sam na sve amandmane koji glase „briše se“, i to je jedino higijenskoj sredstvo protiv ovakvog načina komunikacije sa parlamentom, dao sledeće obrazloženje. Zloupotrebom postupka predlaganja zakona, bez mogućnosti da se narodni poslanici upoznaju sa predloženim tekstom, a to je jedini način da se o predlozima vodi kompetentna rasprava, aktuelni režim najgrublje urušava sve principe parlamentarizma. Na taj način, osim što se poništavaju još uvek krhki demokratski principi parlamentarnog života, uništava se svaka mogućnost da se Srbiji obezbedi prosperitetna budućnost koja je jedino moguća uz poštovanje Ustava, zakona i demokratskih načela savremene civilizacije.
Zakoni doneti ovakvom procedurom ne donose nikakvo dobro našoj državi i građanima. Imate očigledan primer – Zakon o odlaganju rokova. Koji je smisao tog zakona? Ko je kriv što se odlažu ti rokovi? Jel opozicija? Jel Saša Janković? Jel poplave? Jel pad nekog ruskog aviona, ne dao Bog? Ne, vi ste krivi. Ko je kriv? Postoji objektivna odgovornost, a to je da je uvek kriv onaj ko je na čelu jedne institucije, a u ovom slučaju to je Vlada Srbije.