Samo hoću da se vratio na temu, a to je budžet Srbije, koji je nešto malo važniji nego predizborne kampanje ljudi koji su došli da čitaju svoje eseje.

To nije opravdanje za njega.

Niste vi sudija u ringu, vi treba da poštuje Poslovnik.

Uvek kada treba tu sam spreman da vam pomognem.

Dvadeset godina.

Tako je.

Hvala lepo.
Uz podršku argumentima koje je gospođica Jerkov već izrekla, ovde imamo još jednu neobičnu stvar vezano za odgovor Vlade, ili reakciju Vlade na ove amandmane. Kao što je već rečeno, u istom tekstu su i ove amandmane koje su podnele kolege iz DS i ja, posebno u članu 14. stav 5. – briše se.
U odgovoru kolegama iz DS je sedam rečenica, to se vidi ovde, ovde su četiri, ovde su tri. U odgovoru na potpuno isti amandman u istovetnom tekstu, ja sam dobio odgovor na jedno 16-ak rečenica. To je vrlo neobična stvar, to se nikad nije desilo. Kada se odbije amandman, onda se kaže ovaj drugi, koji je istovetni, se odbije iz razloga zbog kojih je odbijen i ovaj prethodni.
Tako da, ovde imao situaciju da Vlada, odnosno ko je pisao te razloge za odbijanje, ima oko iste stvari dva stava, jedan stav u sedam rečenica, drugi stav u 16 rečenica. Kada se uđe u suštinu, vidi se da se, i suštinski razlikuju ova dva stava, pa bi voleo da mi ministar stvarno kaže šta znači –može, jer ima tu puno pravnika koji znaju da kada stavite tako neku reč u neku zakonsku normu to – može, ispade sve i svašta, može, ne mora, ne zna se kada, ne zna se zašto. Znači, daje taj visok nivo odokativnog ocenjivanja, koji ne treba da postoji u ozbiljnoj državi. Treba da se napravi jedan jasan pravilnik ili podzakonski akt druge vrste koji kaže - u slučaju da, to, to, to, onda ministar ili ministarstvo prekidaju transfer, a ne ovako da to ostane na slobodno uverenje ministra.

Uz podršku argumentima koje je dao moj kolega koji je govorio pre mene, ponovo moram da ukažem na jedan paradoks, a to je da na amandman u istovetnom tekstu kolega dobije odgovor u sedam redova, a ja dobijem odgovor u 16 redova. Baš bih voleo da vidim metodologiju koja dovodi do toga. Znači, ili je neka vrlo ozbiljna metodologija ili neko nema pojma šta piše.
Ali, da uđemo u suštinu, u obrazloženju koje je dato kolegi Aleksiću, kaže u jednom delu teksta – na zahtev reprezentativnih sindikata u osnovnim i srednjim školama predviđeno je da na predlog ministra nadležnost za poslove obrazovanja, ministar nadležan za poslove finansija može privremeno obustaviti itd. Od kad sindikati imaju pravo da zahtevaju nešto od Vlade, ili u ovom slučaju od parlamenta koji treba da donese ovaj zakon? Koja je to formulacija? Zašto te formulacije nema u obrazloženju koje je dato meni? To je potpuno besmisleno.
Sindikati mogu da apeluju, mogu da se bore za svoja prava. Ja podržavam tu njihovu borbu, ali da vi odbijate amandman koji uskraćuje ministrima obrazovanja i finansija da po svojoj slobodnoj volji i oceni ukidaju neka sredstva lokalnim samoupravama, i to pravdate sindikatima, to je besmisleno. Postoji budžetska inspekcija, postoji DRI i njihov posao je da se bave time kako se troše budžeti i da li se ispunjavaju sve obaveze.
Konačno, još jednu rečenicu, ako mi dozvolite, to odokativno odlučivanje dovodi do toga da se pre pet dana iz dela budžeta za penzije prebaci Beogradu 65 miliona za kićenje Beograda.

Postoji bolje rešenje koje je suštinski, generički potpuno logično, pošto već država, ministarstvo isplaćuje plate prosvetnim radnicima. Gde je logika da ove nagrade isplaćuju lokalne samouprave? Nema nikakve logike u tome. Znači, promenite zakon. Ovo je pisalo u zakonu, pa može da se promeni, nije to argument. Promenite zakon i potpuno je logično da te nagrade isplaćuje ministarstvo, odnosno iz budžeta. To je tako bilo do 2007. godine. Ne znam ko je to promenio, nije imao dobru nameru.
Generalno je potpuno besmisleno isto da lokalne samouprave to plaćaju, jer može da se desi, recimo, da je neki učitelj devet godina radio u Beogradu, a onda iz nekog razloga se preseli u Svilajnac i sad neko u Svilajncu treba da mu da nagradu za 10 godina radnog staža. Potpuno besmisleno. On nije lokalni učitelj ili lokalni nastavnik, nego je on nastavnik, državni činovnik u Ministarstvu prosvete.
Prema tome, prvo prihvatite ovaj amandman i time pokažite dobru volju, a vrlo brzo nam dajte Predlog zakona o izmeni Zakona i mi ćemo glasati apsolutno za to, i to je rešenje gde onda nema potrebe da vi budete arbitar, pa vidite da li je nešto u redu, da li nešto nije u redu? Mislim da se oko toga složimo i slažemo i očekujem da kažete da je moj predlog dobar. Hvala, ministre.

Hvala lepo.
Čuli smo već od mojih prethodnika šta je ideja. Ideja je da država, da Vlada može da odluči o otpisu, a onda piše isto jedna neobična stvar za zakon. Piše – da odluči o otpisu, pa „kosa crta“ i „ili“. To nema u zakonima. Ne znam ko vam je bio redaktor pravni ovoga, ali to nije nikako dobra stvar.
U obrazloženju za odbijanje amandmana se kaže da ovo omogućava okončanje procesa privatizacije, bar u obrazloženju za moj amandman, što je malo teško shvatljivo, ali se bojim da to stvara mogućnosti za mnoge loše stvari. Reći ću vam jedan primer toga šta može da se desi kada se u odnosu prema ugovornim obavezama, prema obavezama iz zakona Vlada može da ponaša odokativno. Ne govorim o vama, govorim generalno.
Imamo u Paraćinu Srpsku fabriku stakla Paraćin, koja je privatizovana pa reprivatizovana pre jedno pet, šest, sedam godina, kupila je neka firma iz Bugarske neki „Rubin“, pa neki „Glas“. U poslednjih 16 meseci oni su dužni „Srbijagasu“ 30 miliona evra, piše ovde, i EPS-u 60 hiljada evra. Vlasnik firme koji je to privatizovao se zove Cvetan Vasilev, koga juri bugarska država, koji je na internacionalnoj poternici, koji se nalazi kod nas, mogu da vam kažem i u kojoj ulici, i koga naša država ne isporučuje. Ostaju dugovi za gas, ostaju dugovi za struju, držimo kriminalca pod patronatom države i to sve omogućavaju zakoni koji su na tragu ovog člana čije brisanje tražimo. Ja mislim da se svi slažemo da je to nedopustivo.
Ja vas molim da ozbiljno ovo shvatimo. Privatizacija je imala svoje kontroverze, to nema nikakve sumnje, ali na ovaj način sigurno neće biti završeno. Ja ću postaviti i formalno pitanje – zašto država Srbija čuva kriminalca pod zaštitom?

Hvala lepo.
Ideja amandmana je da se promeni početak člana 29. koji kaže – predsednik Visokog saveta sudstva nadležan je za davanje naloga za prenos sredstava, itd, a da piše da je Visoki savet sudstva nadležan za to, a ne predsednik Visokog saveta.
I ovo je moj pokušaj da rasteretim nosioce najviših funkcija obaveze koja im ne treba. Lakše bez samara, lakše bez obaveza, koje su inače diskutabilne i daju jedan veliki nivo odokativnosti.
U odgovoru na amandman kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 6. stav 2. Zakona o Visokom savetu sudstva propisano da predsednik Vrhovnog saveta sudstva predstavlja Savet, rukovodi njegovim radom i vrši druge poslove u skladu sa zakonom.
Ovo je argument za moj predlog? Ovo, kako je definisan položaj predsednika Visokog saveta, je argument za moj predlog? Da Visoki savet po budžetu dobije ovlašćenje da deli sredstva, a onda će predsednik tog saveta, u okviru svojih nadležnosti po Zakonu o Visokom savetu sudstva da odrede da li će to raditi on, napraviće neku normativu kad može, kad ne može, može to da prebaci sekretaru, može da ovlasti neko peto lice. Predlogom amandmana koji sam dao se, ponavljam, kao i u slučaju ministara, rasterećuju pojedinci cezarističkih povlašćenja, a samim tim i rizika da pogreše, ili još gore da urade namerno nešto loše, i da se to stavi u sistem da institucije budu nadležne za nešto, a onaj ko trenutno vodi tu instituciju, po zakonu koji definiše posao te institucije, preuzima svoj deo odgovornosti.

Sličan je razlog kao i na moj prethodni amandman, s tim što se ovde radi o Državnom veću tužioca. Tražim da se amandmanom umesto predsednik Državnog veća tužioca da Državno veće tužioca bude odgovorno za transfere sredstava i sve te druge stvari.
Opet u obrazloženju imam odgovor da po zakonu, član 6. stav 2. Zakona o Državnom veću tužioca, propisano je da predsednik Državnog veća predstavlja državno veće i rukovodi njegovim radom i vrši druge poslove u skladu sa zakonom. Upravo to i predlažem, gospodine ministre sa saradnicima. Upravo to i predlažem, da se na osnovu tog zakona promeni ovaj stav, da Državno veće ima tu odgovornost, a u skladu sa Zakonom o Državnom veću će odgovornost u okviru svoje nadležnosti preuzeti ili predsednik ili neko drugi.
Time, još jednom, pokušavam da zaštitim od greške, namerne ili nenamerne koja je posledica znanja ili neznanja ili previše znanja. Ume nekad da se preuči, da se prave greške koje su nedopustive.
Mi smo pre neki dan imali primer da jedan visoki rukovodilac kaže da nismo ratovali 17 godina i da je to rekord. Taj visoki rukovodilac nema pojma. Nismo mi ratovali i po 45 godina. Prema tome, kažite Vučić Aleksandru da 17 godina bez ratova nije rekord.

Ovi amandmani i ovaj moj, neću da optužujem za to kolege koje su podnele slične amandmane, ali mogu da liče na lokal-patriotske amandmane. Hajmo sam malo za Palanku, malo za Niš, malo za Kragujevac, malo za ne znam koji drugi i to, naravno, nije cilj. Cilj je, bar sa moje strane, siguran sam da i kolege imaju tu ambiciju, da ukažemo na potpunu neravnopravnost opština i gradova u odnosu na novac koji im je dodeljen po ovom osnovu. Kaže se da postoje nekakvi kriterijumi, nisam video kakvi su. Ali, po kojim kriterijumima, recimo, Leskovac može da dobije skoro za 30% više nenamenskih transfera od Niša? Po čemu? Manji je, beda je i u Nišu i u Leskovcu, ne znam koji to može da bude razlog. Ili kako Novi Pazar može da dobije, uz sve uvažavanje stanovnika Novog Pazara, političkih institucija, to nije tema, ali to je grad koji je za sto i nešto hiljada stanovnika manji od Niša, a dobija samo za 70 miliona manje? Leskovac je upola manji od Niša, dobija 300 miliona više.
Bilo bi dobro da nam ministar da objašnjenje koji su to kriterijumi koji su doveli do toga da imamo ove odokativne cifre koje su kao izvlačenje lotoa, pa šta ispadne – ispadne. Ili tu postoji neki lični animozitet ili neka lična simpatija prema nekom gradu, da li je zbog tazbine, da li je zbog prve ljubavi, da li je ne znam zbog čega, rezultata na izborima, ali generalno ovde ne postoji sistem.
(Zoran Živković, s mesta: Hvala, ministre, na odgovoru.)

Znači, jedan iz serije onih amandmana kojima pokušavam da rasteretim nosioce nekih funkcija odgovornosti za nešto za šta ne bi trebalo da budu odgovorni.
Naime, ovde se traži, ponovo je pitanje uskraćivanja sredstava kroz transfer, daje se mogućnost ministru da ukine transfere za one opštine koje ili nisu planirali ili ne isplaćuju plate zaposlenih za poslove finansija, možemo da ih … Znači, opet je ideja da ministar svojom odlukom, bez kriterijuma, bi da donese odluku da se jedan deo sredstava opština i gradova uskrati tim lokalnim samoupravama. Moje pitanje - zašto je to posao ministra? Kaže, to je efikasnost, to će da dovede u red, imamo DRI, imamo poresku inspekciju, valjda imamo još, imamo finansijsku policiju, imamo MUP, imamo sindikate u lokalnim samouprava koji mogu oko toga da prave galamu. Zašto bi to radio ministar? To je po istom rezonu po kojem su pravljeni oni iznosi transfera za lokalne samouprave. Pitao sam ministra malopre, pitam ga ponovo - po kojim kriterijumima i po kom sistemu je to napravljeno?
Konačno, pošto je ovo poslednji moj amandman, mislim da je posle ove rasprave i mislim da se ministar složio najvećim delom sa tim da ima puno grešaka u ovom budžetu, da je on mogao da bude napravljen bolje, da je bilo vremena da se napravi bolje, da je bilo vremena da ranije dođe u parlamentarnu proceduru i da mi imamo kvalitetnije amandmane od ovih kvalitetnijih koje smo sada imali. Petnaesti decembar je rok za usvajanje, koliko znam, danas je još daleko od toga. Znači, bilo je sedam, osam dana više da završimo ovaj posao kako dolikuje ozbiljnom parlamentu.

Molim vas, koristiću i onih pet minuta.
Amandman je od Odbora za Ustav i zakonodavstvo, ili kako se već zove, odbijen kao pravno nemoguć bez obrazloženja, tako da sumnjam u to obrazloženje. Dopuštam jednu malu mogućnost da on nije stvarno usaglašen do perfekcije, a razlog za to je upravo kratak rok u kome smo imali prilike da se bavimo ovim budžetom.
Šta je suština ovog amandmana? Promena politike i to nije nikakav trik, nikakva dosetka, to je stav koji zastupa moja Nova stranka, koju zastupam ja, koju mislim da zastupa puno ljudi u Srbije, a to je da promenimo dalji put Srbije ka budućnosti. Ono što imamo u poslednjih sedam, osam godina, znači, više nego što traje ova vladajuća koalicija, to je pojava subvencija. To je uvedeno, a sada je to dignuto na najviši mogući negativan nivo kao jedini način da strani investitori i domaći, ali pre svega strani dolaze u našu zemlju, da otvaraju preduzeća, da zapošljavaju ljude.
Šta se u stvari dešava? Dešava se to da 10.000 eura po radnom mestu dobiju investitori koji počnu nekakvu proizvodnju, ne ulazim u kvalitet te proizvodnje, neka bude najbolje moguća, sa obavezom da ostanu u državi i da ta firma posluje dok traju subvencije. Dvesta, 250, 212 evra je neko izračunao kao prosečnu platu u tim preduzećima. To znači, ako investitor dobije 10.000 eura za jedno radno mesto, a prosečna plata na tom radnom mestu je 200, 215 evra, to znači da je država, a to su ti isti siromašni građani, su platili negde oko četiri godine skoro 50 plata, unapred. Imamo, koliko se sećam, slučaj „Fijata“ gde dan danas „Fijat“ nema obavezu da plaća poreze i doprinose na plate.
Pitanje je da li će svi ti investitori ostati u Srbiji kada istekne ta subvencija, kada potroše te pare koje su dobili. Ne postoji ni jedan jedini zakonski, ugovorni ili bilo kakav drugi razlog da oni ostanu ovde. Sutra će Makedonija koja je inače na desetom mestu te čuvene Duing biznis liste, gde se mi hvalimo da smo trideset i neki ili sutra možda Moldavija, u Belorusiji počinje privatizacija. Znači, svuda na nekih 500 do 1.500 km oko nas je moguće da neko ponudi bolje subvencije ili neke druge bolje uslove i ti investitori će otići tamo. Ako privreda Srbije može da napreduje samo kroz subvencije za nova radna mesta, onda nama napretka nema, u to budite sigurni. To nije put ka boljoj budućnosti.
Da vas podsetim, te subvencije su uvedene 2007. ili 2008. godine, ne sećam se, možda i kasnije, ali bilo je osnivanja novih kompanija u Srbiji i pre toga. Odavno nije bilo tamo, do 90-tih jeste, ali to je neki drugi sistem, ali posle tih nesretnih 90-tih, od 2001. godine do 2004. godine je bilo stranih investicija bez centa da je država dala bilo kome, ne samo kroz proces privatizacije nego i kroz brownfield i greenfield investicije, Ball packaging, recimo i ima puno drugih primera.
Znači, tužna je i jadna zemlja koja se reklamira da ima najjeftiniju radnu snagu na kontinentu, a to znači da je naša radna snaga svedena na cenu radne snage u Centralnoj Africi i da još preko toga država mora da da miraz ili kako god hoćete to da zovete, subvencije, da bi neko došao, da bi neko otvorio neku fabriku gde se klemuju kablovi za autoindustriju ili neka druga vrlo visoka tehnologija. Ni jedna fabrika visoke tehnologije nije otvorena u Srbiji u poslednjih sedam, osam godina, bez obzira na velike najave poluprovodnika i ne znam čega još.
Zato, ja predlažem da se u budžetu koje inače negde oko 9,5 milijardi evra, da se nekih 260 miliona ili ti 32 milijarde dinara, da promeni svoju namenu. Pa predlažem da subvencije u privredi da se svedu na nivou 9.000 dinara, znači, da ih nema. Da se subvencije za poljoprivredu podignu za pet milijardi i da time dođu na nivo od 36 milijardi. Subvencije u poljoprivredi su neophodne svuda, u najliberalnijim državama na svetu one postoje.
To jeste budućnost srpske privrede. Subvencije za železnicu da se prepolove. U odgovoru sam dobio da će to da ugrozi bezbednost. O kojoj bezbednosti govorite vi u srpskim železnicama? Gde tu postoji bezbednost? Ima i dan danas 200 rampi koje se dižu kada duva vetar, a ne kada treba. Železnica ima najbolje prostorije u svim gradovima gde ima svoje sedište, od Beograda, preko Novog Sada, Niša, Kragujevca, bilo gde. Šta je sa tom imovinom? Ako se plaća bezbednost železnice na ovaj način nema bezbednosti. Da se ostale subvencije, gde ima svega i svačega svedu na 10% onoga što je predloženo i da se tu uštedi 10 milijardi, a da se povećaju subvencije za kulturu, za dve milijarde jer ako nema ulaganja u kulturu i u neke druge stvari posle toga koje ću navesti, mi nemamo zašta da gradimo svoju budućnost.
Znači, dve milijarde za kulturu, 10 za dečiju zaštitu, dve za socijalnu zaštitu, četiri za učenički standard, četiri za studentski standard i pet za Fond za mlade talente. To znači da se od nekih 700 miliona podigne skoro šest milijardi taj fond. Znači, da prekinemo da se igramo estrade u ekonomiji i da počnemo da ulažemo u prave vrednosti, a to su deca, to je kultura, to je obrazovanje.