Hvala.
Kao i prethodna dva amandmana na ovaj zakon koje sam podneo su plod rada mog tima i mene na očuvanju srpskog jezika, pošto bez obzira što se ovde radi o jednoj pravnoj formi, i tu je vrlo važno i možda čak i važnije da jezik bude precizan i da nema nikakvih grešaka, makar se radilo o zapetama ili zarezima, o pogrešnim slovima.
Ja prepoznajem kod ekipe iz Ministarstva pravde u očima i ponašanju zahvalnost zbog rada mog tima, ali bih voleo, zbog ljudi koji poštuju srpski jezik i koji misle da on mora da bude precizan, posebno u oblasti prava, da čujemo i glasno tu zahvalnost. Hvala.

Nije to tako lako.
To su udarne rupe, odnosno udarne grupe, kao što predlaže predlagač zakona, jedna potpuno besmislena formulacija, potpuno van duha srpskog jezika. Udarne grupe mogu da budu deo neke antiterorističke jedinice, može da bude nešto što bi moglo da predstavlja jedan dobar način nekog vida borba oružjem protiv nekoga ko na drugi način to ugrožava, ali udarne grupe su samo očigledno loš prevod originala teksta koji je poslat na prevođenje i inkorporiran u ovaj zakon.
Ja predlažem da se da jedan pristojni izraz koji treba da bude adekvatan, a to je da to nisu udarne rupe, kao što se dobacuje okolo, nego da iskoristimo neki izraz koji je operativni, koji se kod nas već koristi, koji postoji na puno mesta. Mislim da je predlog koji sam dao potpuno adekvatan kao izmena.
U konsultaciji sa nekim ljudima koji su učestvovali u pisanju ovog zakona, i oni se slažu sa tim da je problem u tome što onaj koji je prevodio izvorni tekst nije našao pravi izraz, ali da je već to otišlo u proceduru i da bi to bilo bez veze da se sada menja. Mislim da i prisutna ministarka i njeni saradnici, nadam se i pripadnici parlamentarne većine, mogu da shvate suštinu mog predloga i da ovom vrlo važnom delu pravosuđa o ovim grupama damo pravi izraz koji je u okviru mog amandmana.

To je ista ona priča o tim udarnim grupama, rupama. Nisam dobio ili nisam čuo, ali mislim da nisam dobio odgovor ministarke zašto se insistira na ovom izrazu? Da li ovaj izraz koji je predložen, te udarne grupe, garantuje efikasniji način borbe protiv kriminala i korupcije? Da li to znači postupci te grupe biti brži? Da li to znači, ako se to desi, recimo, da jedna takva grupa može da nam otkrije ko je srušio Savamalu, ako je udarna grupa, a ne organizovana, jedna dobra ekipa? Da li će nam to rešiti neka druga pitanja?
Vidimo, recimo, imamo vest o velikoj zakonitoj, preko tendera nabavci, 4.500 boca alkohola. Ne sećam se da li za Vladu Srbije ili za Vladu Vojvodine. Da li bi udarna grupa bila bolje rešenje za otkrivanje potrebe građana Srbije u ovom trenutku, u tranziciji istorijskog prosperiteta, da to mora da se zalije sa 4.500 boca alkohola? Da li ste spremni, ministarka, da mi kažete zašto je izraz koji ste vi predložili ili Vlada ili ko god, ali vi ste učestvovali u tom sigurno, bolji od izraza koji ja nudim? Ako me ubedite, ja sam spreman da glasam za vaš predlog.

Koji član pošto je galama bila? Član 24.
To je pitanje obuke i u tom članu moj predlog je da se stav 1. i stav 2. izmene tako da se posle reči: „stalne obuke“ stavi tačka i da se ne favorizuje Pravosudna akademija.
Ko god da je osnovao, ona ne postoji ni u ustavno-pravnom, ni u obrazovnom sistemu Srbije. Šta je to? Ko će da edukuje ljude? Kažete, ne, ljudi koji rade tamo. Zašto onda Pravosudna akademija? Onda to može Ministarstvo pravde da napravi jedan odsek, jednu udarnu grupu za edukaciju, pa da edukuje. Naravno, bolje operativno, nego udarno.
Zašto je to osnovano? Ne znam. Ali, ono što se priča po javnosti, pre svega pravosudnoj, pravničkoj, to je da je to filter za stranačke kadrove, pa je pre 10 godina bilo za jedne stranačke kadrove, da je danas za neke druge stranačke kadrove. U svakom slučaju da li je Pravosudna akademija vrh pameti, umeća i iskustva pravne nauke i prakse u ovoj Srbiji.
Ako to bilo ko može da mi dokaže ja sam za to da se favorizuje i da piše u ovom zakonu, ali ako nije, daj da vidimo možda još neko može da radi te poslove. Recimo, pravni fakulteti, recimo, neke druge organizacije koje se bave pravom, a postoje instituti. Zašto je Pravosudna akademija, to što, nit je devojka, nit je riba, to što visi negde između. Čemu to služi, osim za selekciju partijskih, malih kadrova koji sutra treba da postanu veliki…

Hvala lepo.
Tražim da se briše ovaj član zato što njegovim opstankom u ovom zakonu, Predlogu zakona se stvaraju neki posebni uslovi za vrlo laku zloupotrebu nekih procedura koje se tiču, da bude jasnije građanima, upotrebe BIA i drugih obaveštajnih službi u ispitivanju prošlosti, sadašnjosti, verovatno i kreiranju budućnosti nekih ljudi koji treba da rade u organima koji treba da se bave borbom protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Postoje u zakonima o bezbednosnim agencijama već dovoljno propisa, dovoljno članova, dovoljno mogućnosti da te agencije rade svoj posao. To isto važi i za policiju. To isto važi i za tužilaštva. Nema nikakve potrebe da se to stavlja u ovaj zakon posebno. Već je bilo reči o prenormiranju. Ako se već rešava nešto nekim drugim zakonima, zašto bi se to ponovo rešavalo i ovim zakonom? To je osnovni razlog zbog koga mislim da bi ne prihvatanje ovog amandmana dovelo do toga da se ugroze ljudska prava do nivoa koji je onako nedopustiv vrlo.
Sa druge strane, takođe, i zloupotrebe u degradaciji ljudi koji svoj posao rade ozbiljno, a bili bi članovi tih udarnih organizacionih grupa ili to već sada po svojim pozicijama, po svojim mestima u pravosuđu i policiji rade. Prema tome, hajde da ostavimo tu temu da ona bude rešena, kao što je već rešena pozitivnim propisima i da ne uvodimo poseban član zakona iz te oblasti u ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu.

Znači, ja mislim da znate na sam misli, pošto je vrlo precizan amandman, poziva se koji stav. Prema tome, bilo bi jako loše da vam to nije jasno. Verovatno vam je to izletelo kao poštapalica, ali generalno niste mi dali ni jedan razlog više da poverujem da je vaše rešenje bolje time što ste rekli da je to na predlog BIA i po pozitivnom mišljenju BIA. Mislim nećemo danas da pričamo o toj organizaciji, ali o posledicama njenog delovanja u poslednjih nekoliko godina, mislim da srpska javnost puno toga zna.

To je ovaj čuveni član koji definiše od kada ovaj zakon treba da počne da važi, da se primenjuje. Kao što znate, zakon je došao po hitnom postupku u proceduru, a gle čuda, primena zakona se definiše za 1. mart 2018. godine. Ko ima problem sa računanjem, to vam skoro godinu i po dana.
Zašto je toliko hitno da kroz hitan postupak mi dobijemo ovaj zakon na odlučivanje, ako se on primenjuje tek kroz godinu i po dana? Zašto je toliko bitno da danas radimo bez pauze i dalje od radnog vremena, do šest sati, da bi baš danas bio usvojen ovaj zakon, a biće primenjen tek kroz godinu i po dana? Naravno da sam ja siguran da u Ministarstvu pravde, u drugim državnim organima postoje ljudi koji mogu da stvore uslove za sprovođenje ovog zakona u roku od šest meseci. Zato sam dao predlog da on važi od 1. juna sledeće godine, a ne od 1. marta one tamo godine.
Razlog zbog koga radimo danas dok se ne izglasa zakon je samo jedan. Sutra je poslednji četvrtak u mesecu, pa neko bi morao da dođe da odgovara na pitanja, i to ne samo iz nasilja u porodici, nego i na pitanja koja su nasilje nad državom…

Ja predlažem kraći rok zato što predlagač ide kroz hitan postupak, vi vodite sednicu tako da ostajemo do pola noći da bismo glasali, a zakon se primenjuje tek od 2018. godine.
Do tad, što bi reko narod – ko živ, ko mrtav, u političkom ali i ne samo političkom smislu. Šta sve može da se desi u međuvremenu, to bog sam zna, ili ko već, alah, ili… (Isključen mikrofon.)

Dva amandmana sam dao na ovaj zakon. Oba su prihvaćena, tako da očekujem dvostruku zahvalnost nadležnog ministarstva zbog agilnog rada, moje ekipe i meni lično, na bar leksičkoj popravci ovog zakona.
Inače, Vlada je prihvatila samo tri od pedeset i nešto, koliko se sećam, tako da, neki bi rekli da su to dve trećine.
Radi se u ovom slučaju i u sledećem o zarezu ili zapeti, kako je kome drago. I to deluje kao mala stvar, ali nije. Rekli bi neki da je đavo u malim stvarima, da se otrovi čuvaju u malim bočicama, ali je jako važno da zakoni ponavljam, budu jako precizni da ne bi dovelo do toga da budu pogrešno tumačeni. Pogrešno se tumače i kada su najpreciznije napisani, a kada se dozvoli i ta mogućnost da se zarez, zapeta, pomera levo, desno, onda dolazimo do toga da pravimo velike mogućnosti i zloupotrebe ovom zakonu.
Pored toga, pominje se nekoliko puta zakon o poreklu imovine. Naravno da ga treba doneti, ali samo hoću da upoznam, pre svega, srpsku javnost, jer poslanici bi to trebalo da znaju da već u postojećem Zakonu o finansijskom postupku i finansijskoj administraciji, postoji mogućnost da finansijska policija na saslušanje dovede vlasnika imovine i da od njega traži da dokaže svaki iole važni komad svoje pokretne ili nepokretne imovine, i ako je nešto od toga stečeno na nezakonit način, ili se oduzima ili se u ređim situacijama plaća porez na to. Prema tome, i dan danas to može da se sprovede.
Ja ću nastaviti ovaj svoj posao, a očekujem da ministarstvo se seti kada bude dan ministarstva.

Hvala.
Nekoliko stvari. Prvo, gospodin Pajtić nije učestvovao u pripremi tih zakona, tako da, ako treba neko da nosi odgovornost ili, po mom tumačenju, slavu donošenja ta dva zakona koja ste naveli, ja sam spreman da budem jedan od nosilaca.
Što se tiče Zakona o ekstra profitu, on je na neki način nedovoljno, ali ipak u nekom značajnom smislu uspeo da popravi ono što je moguće bilo u tom trenutku, a ticalo se devedesetih i otimanja narodne imovine u to vreme. Između ostalog, kao što kolega poslanik zna, tada su ekstra profit za stanove koje su dobili u vreme kada su padale bombe na Srbiju 1999. godine, ekstra profit platili i aktuelni predsednik države Tomislav, doktor Nikolić i aktuelni predsednik Vlade Srbije Vučić Aleksandar. Tu nema nikakve sumnje.
Što se tiče ovog drugog zakona koji se tiče preispitivanja porekla imovine, a u Zakonu o poreskoj administraciji, to je zakon koji je donet aprila 2003. godine, ponosan sam na taj zakon. Jedini sam među političarima bio i korisnik primene tog člana, odnosno bio pozvan da kažem sve šta, gde, kako i odakle. Naravno da se ne bojim toga i naravno da sam zbog toga ponosan, ali bi bilo lepo da većina poslanika i kolega političara na višim funkcijama prođe kroz to i dobije od države sertifikat da ono što imaju nije posledica krivičnog dela. Hvala.

Poenta zakona nije samo u tome da se ostvare neka finansijska sredstva vanredna za budžet u jednoj godini ili više, nego da pravo donese i pravdu.
Voleo bih kolega koji je sad govorio da mi navede jednog kome je naplaćen ekstra profit, a da je nevin. Kao što je isto tako važno da mi se navede, pošto se „Sablja“ pominje nekoliko puta, jednog ko je priveden, uhapšen, zadržan u „Sablji“, a da nije to zaslužio? Usput, nekih deset hiljada ljudi je pozvano na razgovor, nekih 2.200 je zadržano u pritvoru. Rešeno je nekoliko hiljada krivičnih dela, milioni komada municije su zaplenjeni, hiljade dugih i kratkih cevi, rešena skoro sva ubistva iz devedesetih, bilo da su bila politička, bilo da su imala veze sa organizovanim kriminalom i naravno da građani Srbije, kao i tada, i danas su ponosni što se desilo tako nešto uz, naravno, opšte žaljenje zbog povoda te same akcije.
Ali, da vam kažem, to se već zna. Slična akcija bi bila izvedena i da je predsednik Vlade, tadašnji, Zoran Đinđić bio živ, i da se nije desio atentat na njega, u nedeljama ispred tog datuma kada se to desilo je trebalo da bude izvršena ova akcija, koja je tada kriminal u Srbiji dovela na istorijski minimum.
Šta se posle desilo? Gde su posle ti ljudi? Gde se šta zaglavilo kad je pošlo prema nekim političarima? To je pitanje za vaše interne sastanke vaših poslaničkih grupa. Hvala.

Lepo, to je od onih amandmana gde se redom rečju u rečenici, pravilnom interpunkcijom dovodi u red tekst, ali je to i prilika pošto se ovde radi o novom članu 52a. gde kaže ako je nepokretna imovina je privremeno oduzeta, a Direkcija može da zaključi ugovor o zakupu te imovine.
Nije problem da se oduzme imovina, ali se slažem sa kolegom Konstantinovićem da zbog verovatnoće da će nešto da vam se desi, ne možete da donesete nikakvu odluku koja može da stavi u tešku, komplikovanu, možda čak i opasnu situaciju bilo kog građanina. Naravno, kada neko bude osuđen, onda postoje uslovi za oduzimanje imovine, ali dok je u istrazi tu ima smisla da to bude suspenzija njegovih prava eventualno, na produžavanje od te imovine, ali da bude isteran iz stana, da taj stan bude prodat ili da mu budu zamrznuta sredstva na deviznim ili dinarskim računima, a da nije ništa pokrenuto, kao što imamo slučaj sa akcijom „Rezač“. LJudi su, njih 86 o trošku države slavili Novu godinu u zatvoru. Ni protiv jednog nije pdoneta nikakva krivična prijava, a protiv čoveka koji je tamo ležao 20 i nešto dana zato što je bio u Ministarstvu poljoprivrede u vreme kada sam dobio tu čuvenu subvenciju za vinograd, 28 ili 27 dana je bio u pritvoru, naravno da nije nađeno bilo šta. Naravno da su kopali svi osim arheologa da nađu nešto što je tu nezakonito. Čovek je skoro mesec dana bio u pritvoru za Novu godinu.
Koja je njegova satisfakcija? To što će možda da tuži državu za štetu? Naravno, ali kako će da pogleda svom detetu u oči, a nije ….

Hvala lepo.
Cilj amandmana je da se naprave tačne evidencije koje će se voditi u nadležnoj policijskoj upravi, u tužilaštvu, u centru za socijalni rad sa preciznim navođenjem šta sve treba da stoji u tim evidencijama, a sve da bi se napravio jedan katalog nasilnika, kao jedna preventivna mera da kad neko pomisli, sama mu se digne ruka, odnosno, naravno, ima nameru da nekom nanese bol, bilo da je to fizički ili verbalno, da pomisli da će biti deo jedne evidencije i da će za ceo život da mu stoji u toj evidenciji, da će svi znati i da nema šanse da se to popravi bilo kad, to se zove preventiva. Vrlo je ozbiljno pitanje nasilništva i mislim da moramo to da shvatimo najozbiljnije moguće.
Zamislite jednu prosečnu porodicu. Imate ženu koja se zove, evo, recimo, Srbijanka, imate nekog ludaka koji je svaki dan maltretira, preti, kaže – razbiću te k'o Savamalu, oboriću te k'o helikopter, uništiću te k'o penzije, rasturiću ti sve živo. Zamislite, četiri godine, ne pet godina, četiri godine da vam neko svaki dan tako nešto priča? A, to se dešava. Kaže - pa ja radim 25 sati dnevno a ti meni tako, pa kaže - ja propado' ovde, pa ja sam najpošteniji, ovi moji što me prate, pa, oni su najbolji mogući. Zamislite to da imate svaki dan četiri godine? Ja mislim da je… Pa kažu – ima da klekneš k'o novinarka, pa ima da dobacuješ kao Krasić. Zamislite da imate takvo stanje u svojoj kući…

Dobro je što je usvojen ovaj amandman.
Ali, ja mislim da smo uveli jedan loš običaj da se poslanici zahvaljuju Vladi što Vlada prihvata naše amandmane. Naprotiv, ja u očima ministarke vidim zahvalnost nama koji smo dali ovako dobar amandman koji je popravio zakon i Vlada je konstatovala to samim tim što je usvojila.
Mere koje su predviđene u ovom članu, po amandmanu koji je usvojen, pomoći će nam da zaštitimo onu jadnu Srbijanku od onog nasilnika koji je već četiri godine maltretira.

Hvala lepo.
Čuli smo malopre od ministarke da postoji disciplinska odgovornost za odgovorna lica koja ne vrše na valjan način svoj posao, ali u obrazloženju za odbijanje predloga amandmana, koji podrazumeva član 35a, a koji kaže – smatraće se da je učinio težu povredu radne obaveze ko ne postupi u skladu sa odredbama ovog zakona itd.
Obrazloženje je jako interesantno i mene jako interesuje ko je pisao, baš to obrazloženje. Liči mi da je to pisao onaj naslednik što maltretira onu jadnu Srbijanku. Kaže – amandman se ne prihvata najpre zato što državni organi nemaju pravilnike o radu. Tačka. Kakav argument? Onda drugo, potom, zarez, što je na primer nemoguće voditi postupak prema sudiji ili javnom tužiocu zbog povrede pravilnika o radu koji ne postoji. Pa, to je genije.
Znači, prvo nemoguće zato što ne postoji, a opet nemoguće zato što opet to ne postoji. Pa, idemo dalje. Da ne pričam o štamparskim greškama, ali poenta je, i zato nam dobro ide da nas boli glava i da nam je muka od toga, kaže – pozivanje na povredu zakona stvara pravnu nesigurnost i izlaže praksu u riziku od nepravilne
primene zakona, a pre toga piše da je za težu povredu radne obaveze bitno odličje, jeste načelo legaliteta, što znači da ona mora biti izričito predviđena određenim propisom, pa to predlažemo.
Šta je poenta? Poenta je da ovo nije pisao normalan čovek, ja se izvinjavam. Ako se dokaže suprotno, ja sam spreman da se izvinim.