Ustavni osnov za donošenje zakona o planiranju i uređenju prostora je sadržan u članu 97. tačka 12. Ustava Srbije. Ovaj predlog zakona je prvi put bio pred poslanicima prošlog saziva pre više od godinu i po dana, do dana današnjeg nema nikakve reakcije ni tadašnje Vlade, ni ove Vlade kontinuiteta.
Ponovo mi je žao što je ministarka, potpredsednica Vlade, pobegla i ne čuje, pošto se ovo tiče njenog resora, a razlozi za donošenje ovakvog zakona su vrlo jednostavni. Mi i dan danas imamo haos, pravi haos u oblasti stanogradnje, u oblasti izgradnje kao takve. Ni Zakon o ozakonjenju, ni prethodni zakoni, ni zakoni koji šire definišu ovu oblast nisu uveli red. Skoro da možemo da kažemo da je sreća što smo uz katastrofalnu Vladu dobili i tešku recesiju, pa onda nemamo neku veliku izgradnju, jer da imamo, ona bi bila još više nezakonita nego što je danas.
Naravno da ne možemo tako da budemo srećni, naravno da je budućnost Srbije u tome da se razvija, a to podrazumeva i izgradnju, ali izgradnju na način koji je utemeljen u dobrim propisima.
Ovaj zakon je jedna poboljšana verzija zakona koji je usvojen 2003. godine, kada jedna ozbiljna Vlada se bavila Srbijom. Tada je uvedeno krivično delo za onoga ko započne gradnju bez svih prethodnih dokumenata koji su neophodni za to, uključiv i poslednje, a to je dozvola za početak radova, ali, kao što znate jako brzo, odnosno već početkom primenom tog zakona naredna Vlada je sa mesta najodgovornijih ministra za sprovođenje tog zakona prekršila zakon u ličnom interesu tog ministra i onda taj zakon nakon toga, naravno, nikada nije bio sproveden na način na koji to treba da bude.
Zato danas imamo desetine, stotine hiljada nelegalnih objekata, ne samo od ove vlasti, naravno, ne to je problem koji je 20,30,50 godina star, da je taj problem toliko veliki da i po Zakonu o ozakonjenju lokalne samouprave apsolutno nisu sposobne da u roku koji im je dat, čini mi se kraj novembra ove godine, ni popišu nelegalne objekte, a kamoli da se uđe u proces njihovog ozakonjenja. To je jedan drugi proces koji treba da ide svojim putem i da se ubrza na najbolji mogući način.
Da nam se to ne bi dešavalo ponovo, da bi se jednom stavila tačka na ovu bolest, koja nije samo pitanje prostora, visine, estetskog tih objekata, to je pitanje najvišeg nivoa kriminala, koji je naravno uvek povezan sa vrhom vlasti.
Da bi se to sprečilo, predlažem vam da stavite ovaj zakon u proceduru.

Hvala lepo.
Suština izmene ovog Zakona je u tome da se uvede institut akademske čestitosti, koji bi trebalo da bude prepreka masovnom, očigledno kod nekih omiljenom načinu sticanja znanja, pod navodnicima, a to je pitanje falsifikata na svim nivoima, vertikalno, horizontalno, u svim nivoima, ne samo aktuelne, ali posebno u svim nivoima aktuelne vlasti.
Osim poznatih primera – predsednika države, ministra unutrašnjih poslova, gradonačelnika Beograda, šefa Kancelarije za Kosovo i ne znam čega sve već tu nema, takvih primera na stotine, na hiljade, postoje čak i na nivou srednjih škola, a kamoli fakulteta. Nije utvrđen još nijedan falsifikat za osnovnu školu, ali istraga traje, možda ćemo doći i do toga.
Mnogi koji su, čak i neki ovde prisutni liče kao da nisu ni prošli pored osnovne škole, a da ne pričam o nekom drugom obrazovanju.

Samo vama govorim? Ako treba samo vama, u redu, govoriću samo vama.
Dakle, izmena je u tome da se u članu 4. posle tačke 1. dodat tačka 1a, koja glasi – akademska čestitost, a član 2. kaže – da se posle člana 5. dodaje naziv člana i član 5a, koji glasi – akademska čestitost. Definicija da je akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava.
Ovo nije pitanje samo moralne odgovornosti, pitanje čistog obraza, što je vrlo, nažalost, jeftina roba u poslednje vreme. Ovo je pitanje kriminala, jer poštovanje tuđih autorskih prava nije pitanje dobre volje nekoga da li će to da poštuje ili ne, to je pitanje vaspitanja nivoa ovih koji dobacuju, ali to je pitanje i sprovođenje zakona. Ne možete da uzimate tuđe, to se zove krađa. Kada to uzimate masovno, to zove organizovani kriminal, posebno kada u tome učestvuju najviši predstavnici aktuelne vlasti, o čemu se već govorilo.
Predsednik Vlade Srbije u mišljenju za ovaj zakon kaže da se ne prihvata zakon u načelu i da se Vlada sprema da svojom izmenom zakona, kaže da su uočene određene slabosti u sistemu i pojedinim rešenjima, pa se pojavila potreba za uvođenje novih pitanja u skladu sa zahtevima savremene prakse. Jako interesantno, ali nefunkcionalno. Hvala.

U Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, „Službeni glasnik“ taj i taj iz 2011. i 2014. godine, u članu 23. briše se stav 3, a taj stav dozvoljava komercijalno reklamiranje političkih stranaka, odnosno trošenje para političkih subjekata, stranaka, na komercijalne reklame u vreme izbornih kampanja.
Moj predlog je da desetine miliona evra koje se tada koriste za, ponavljam, estetski neprihvatljive, da ne upotrebim neki drugi izraz, video spotove koji apsolutno nemaju nikakve veze ni sa razumom, ni sa moralom, ni sa estetikom, da se taj novac upotrebi tako što bi se zabranilo komercijalno reklamiranje učesnika izbora, da se taj novac usmeri u lečenje građana Srbije, pre svega dece, kojima domaća medicina ne može da pomogne.
Po istraživanju koje je sprovedeno, iznos novca koji se baca za te reklame i iznos para neophodan za zdravo, normalno lečenje te dece pre svega je identičan. Zato Srbija treba da napravi jedan istorijski pomak napred, da prestane da baca narodne pare, ne pare političkih stranaka, nego pare građane Srbije, pare poreskih obveznika Srbije, na reklame gde nam neko priča da će da reši problem kriminala, ali ne sme da kaže protiv koga, jer ako kaže na koga misli, taj sutra ne može da bude osuđen, ni da mu se naplati kazna za pogrešno parkiranje, a kamoli nešto drugo, odavde do Kosmaja.
Prema tome, hajde da se ne bacaju pare na te reklame, na fotošopirane likove lidera stranaka sa bilborda i tih nekih kratkih formi video sadržaja, nego da se taj novac upotrebi za lečenje dece.
Danas, država koja je u Evropi, u 21. veku i zove se Srbija, organizuje lečenje dece od teške bolesti SMS porukama.
To je dno. To je najnaprednije dno ove vlasti i to može da bude otklonjeno na vrlo jednostavan način i to bi važilo za sve stranke, ne samo za ovu vlast, ne samo za izbore koji nam dolaze za mesec, dva, tri, šest meseci, godinu dana, nego i za sve buduće.
Ovakva rešenja postoje u zakonodavstvima država sa najdužom demokratskom tradicijom u Evropi, od Velike Britanije, preko Francuske, Danske, Norveške itd.
Pozivam vas da svojim glasanjem, bacanje para za glupe reklame, usmerimo prema lečenju dece.

Pa, lepo, ovo je usaglašavanje sa prethodnim Predlogom zakona. Naime, ova oblast se definiše u nekoliko zakona, između ostalih i u Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Predlog je da bi se sprečilo komercionalno reklamiranje političkih stranaka i bacanje para za nešto što je potpuno besmisleno, a da bi se te pare koristile za lečenje dece teško obolele, predlaže se da se u Zakonu o izboru narodnih poslanika posle člana 49. doda član 49a koji glasi: „Zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje političkih skupova, političkih poruka i reklama“. To znači, nema ni plaćenih termina velelepnih konvencija iz ne znam koje sve hale i sale u ovoj državi, nema prostora za plaćene termine gde će nosioci političkih funkcija i kandidati na izborima da obmanjuju građane svojim lažnim obećanjima, niti će biti prostora za klasične reklame koje vidimo pred održavanje svakih izbora.
Naravno, to neće smanjiti mogućnost građana Srbije, birača da se opredele politički. Oni mogu da se upoznaju sa programima političkih stranaka na puno načina, ali ajde neka to ostane i na elektronskim medijima, tako što će elektronski mediji, mediji koji imaju nacionalnu pokrivenost, regionalnu ili lokalnu, javni servis, sve druge televizije, da omoguće u adekvatnom vremenu, znači, i po terminu emitovanja i po dužini trajanja tih emisija, mogućnost da se neuki građani, građani koji možda nemaju pojma sa tim šta se dešava od izbora do izbora, budu obavešteni, makar i da ne mogu to da shvate zbog jezičke barijere ili nedostatka inteligencije ili bilo čega, da budu obavešteni o tome šta koja politička stranka nudi i da ti termini, naravno, budu besplatni, a da svaka televizija ima toliko mogućnosti da izdvoji jedan deo svog medijskog prostora za tu namenu da neće imati nikakvu štetu.
Svedoci smo toga da sve televizije posluju sa gubicima da na razne načine, a pre svega, udvorištvom prema vladajućoj garnituri na razne kriminalne načine skupljaju novac da bi ostali u životu, samo zbog jednog razloga, da lažu narod, da budu razglasne stanice vlasti koja apsolutno u svim nivoima jeste primer svetski šampion u lažima koje se emituju svakodnevno. Glasajte za ovaj predlog zakona.

Hvala vam.
Dobro je što je Vlada prihvatila amandman. Nema nikakvog razloga da se poslanici opozicije čude i bune protiv toga. Ja se čudim otkud vama ta takva naivnost.
Ovo je jedan način kako inače funkcioniše Vlada. Šta se sada čudimo metodologiji kako smo došli do toga da se usvoji baš amandman šefa poslaničke grupe vladajuće stranke? Pa, kada se to nije desilo?
To je metafora. Ovo kako se desilo sa usvajanjem tog amandmana, to je metafora rada aktuelne vlasti. Dobro je, ja se nadam, ne ovi studenti koji sede gore i od njih očekujem da okončaju svoje studije na vreme, nego je dobro da i oni koji su okasnili iz bilo kojih razloga dobiju novu šansu. Tu nema nikakve dileme.
Problem je samo zašto mora to da prođe kroz jednu lošu metodologiju, kao što je to bilo i do sada. Zašto to Vlada nije predložila u svom Predlogu zakona? Zašto to Vlada nije predložila na vreme? Zašto upadamo u sve proceduralne probleme za koje smo od koleginice Jasmine čuli argumente? Zašto se sve to dešava? Zato što ova vlast vlada.
Šta se desilo? Došlo je do promene stava. Znači, pre dva meseca sam ministar je rekao da su svi bili protiv toga, a evo danas su svi za to, i to je isto metafora ove vlasti. Nekada je bilo sto nekih da se pokolje, ako treba, danas se pred njima klanjamo, i to je promena vlasti, stava i možemo da kažemo da je to legitimno. Govorim o amandmanu vrlo precizno.
Imamo i jedno poslovično udvorištvo manjih koalicionih partnera najveće stranke, pa smo čuli tri diskusije kolega koji su u toj poslaničkoj grupi ili su u nekim drugim grupama, a koji su spremni da glasaju za ovaj amandman po svaku cenu. Ovaj amandman je već usvojen od strane Vlade i postaje sastavni deo zakona, tako da se ne glasa. Gospodo, ako hoćete da dokažete udvorištvo, pokažite to na neki drugi način.
Ja mislim da je jako dobro, još jednom da kažem, što se produžava. Nema nikakvog razloga da Vlada ne pokaže malo veći sluh prema tome da kada vidi da imamo iz pet, šest različitih poslaničkih grupa iste predloge da, bar kaže u jednoj rečenici da se ne prihvata zato što je usvojen amandman čijim usvajanjem se usvajaju i vaši predlozi. Ne, odgovor je, zamislite, da se ne usvaja amandman koleginica i kolega zato što je usvojen već jedan amandman. Po kom to zakonu? Po kojoj to logici? Da li bilo koji student, da li ovi dobri studenti koji sede gore ili ovi studenti koji imaju šansu da završe fakultete mogu da shvate kako je moguće da se nešto odvija samo zato što je usvojeno nešto drugo, a isto je ili je slično, možda ne svaki zarez, ali suštinski je to isto? Zato se razlikuju vlasti koje su spremne da komuniciraju sva svojim političkim oponentima, da čuju druga mišljenja, da kada se desi i ta lepa situacija da se mišljenja različitih političkih subjekata približe ili postanu istovetna da se to pohvali, a ne da to bude razlog da se na najbahatiji način kaže – ne, ne, mi smo se setili toga, niko drugi.
Argument da je pitanje ko kada predlaže amandman je besmislen sam po sebi. To može da bude u trci na sto metara ili u maratonu, ali u parlamentu ne, a i to nije tačno, jer su neke koleginice dale predlog amandmana, koji je suštinski isti kao i ovaj prihvaćeni od strane Vlade, pre nego što je to uvaženi kolega dao. Morate da imate sluh za to kada treba da date taj amandman.
Dao sam dva amandmana. Jedan je praktično, suštinski usvojen na ovaj način, jer je usvojen amandman kolege i ne treba niko da me hvali zbog toga, ali imam problem sa odbijanjem amandmana na član 4.

Imam pet minuta.
Ima veze, nema ovde sto članova, nije to neka druga materija. Mislim da ima veze sa ovim. Uz sve proceduralne nedostatke, koje već imamo, samo još jednu rečenicu, usvajanjem ovog amandmana na član 4. razrešilo bi dilemu kako se primenjuje ovaj zakon.

Amandman je suštinski isti kao onaj koji je prihvatila Vlada. Da bih dao svoj doprinos bržem radu, ja povlačim svoj amandman, zato što je cilj već ostvaren onim što je Vlada prihvatila, uz sve zamerke na metodologiju, na način, na ono što u drugim članovima nije dobro. Mislim da na ovaj način pomažem da se rasprava vrati u pravi tok. Hvala.

Najgore moguće. Pomenuo me je mlađi kolega u jednom naporu i naponu demagogije gde pokušava da na način vraćanja Srbije po nazivu svoje stranke u 19. vek pokušao da skupi neke poene. Želim mu da u tome uspe. Taj deo biračkog tela bolje da ide vama nego na neku drugu stranu. Vi ste još mladi pa ćete moći da promenite stav. To već vidimo u našoj praksi.
No, da kažem da od 2000. do 2004. godine, pošto sam ja pomenut, koliko sam učestvovao u izvršnoj vlasti, nije bilo priprema za sprovođenje bolonjske deklaracije i visokog školstva po sistemu.
Malopre je nekakav poslanik pomenuo pežurativno i ministra pokojnog Gašu Kneževića u najgorem smislu.

Naravno da se na to navodim, što je isto jedna stvar koja je potpuno neprimerena. Znači, Vlada Zorana Đinđića u koju uključujem i onaj deo poslednjih godinu dana kada sam je ja vodio da nije imala nikakve veze sa Bolonjom, ali i dalje mislim da to nije loš sistem. To nije loš sistem i time što ste rekli da je loš, da je eksperiment time vređate bar šest generacija mladih ljudi koji su završili svoje fakultete po tom sistemu i koji danas uspešno rade u zemlji i van zemlje, koji su na osnovu toga unapredili bilo proces učenja, proces nauke, proces proizvodnje, bilo koji proces života u našoj zemlji i ta demagogija, bez obzira što je slatka, može nekada da bude jako uvredljiva i loša za ono što se zove interes Srbije i njenih građana.
Prema tome, molim vas, ne želim da menjam vaš ideološki kurs, ali samo pazite šta ponekada govorite.

Amandman predlaže da se iz člana 4. izbriše reč, odnosno da se promeni tekst, ali je suština da se izbriše reč: „samostalni“ i da glasi: „visokoškolske ustanove usaglasiće svoje opšte akte sa ovim zakonom u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona.“ Obrazloženje da tekst koji sadrži izraz „samostalni“ se odnosi na univerzitete, a samim tim ne postoji direktna obaveza fakulteta da usaglase svoje akte sa ovim predlogom, ako me ministar sluša.
U obrazloženju za odbijanje ovog predloga, Vlada kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što samostalne visokoškolske ustanove imaju integrativnu funkciju u odnosu na visokoškolske ustanove u njenom sastavu. Prvo, piše se „u njihovom sastavu“, ako je množina. Prema tome, to je jako loše da iz Ministarstva prosvete dolazi nepismen tekst, makar ga potpisao predsednik Vlade, ovaj nepogrešivi Vučić, ali očigledno da je odgovor spremljen u Ministarstvu prosvete. Znači, piše se „u njihovom sastavu“, a ne „u njenom“, ali je suštinski još važnije, mislim da je pogrešno što Vlada odbija da prihvati amandman i ovde prisutni ministar koji precizno definiše šta je obaveza fakulteta, bez ostavljanja opcije da integrativnost univerziteta dovodi do toga da svi fakulteti treba da sprovedu ove izmene zakona.
Ako se desi da neki fakultet to ne sprovede, onda on ne odgovara nikome, nego je za to kriv univerzitet.

Samo još jednu rečenicu.
Studenti imaju problem sa fakultetima, a ne sa univerzitetom. Pozivam vas da još jednom pogledate ovo rešenje. Ono nema političku pozadinu, već samo da se precizira tekst. Hvala.

Jako je teško imati samo pet minuta za ovako važnu temu, a u atmosferi koja je nastala, složićemo se, neprimerenim ponašanjem gospodina ministra. Znam da je prvi put i ja sam spreman i da oprostim, ali je red da se ministar izvini zato što je to neprimereno ponašanje.
Poslanici mogu i da greše, mogu i da vređaju ako im to dopusti predsedavajući, ali ako vređaju onda je opet on kriv za to, ali ovo je stvarno jedna važna tema i ja vas, ministre, pozivam da na kraju današnje rasprave se izvinete mojim kolegama, a i meni i mi ćemo vam oprostiti zato što je to prvi put u Skupštini.
Niste dali odgovore na pitanja koje je postavila koleginica Jasminka Nikolić, a to je – zašto ovaj zakon kasni? Opravdanje – tehnička Vlada, leto. Vaša Vlada je Vlada kontinuiteta. Vaši saradnici su tu verovatno ko zna od kad, što je dobro. Ako nisu, onda imate nekoga ko je ostao od ko zna od kada pa je trebalo da vas upozori kada ste izabrani da imate problem. Da li je to 200 studenata ili je to 12 hiljada studenata, to je potpuno nevažna stvar. Pitanje je sistema.
Drugo, nije mogao da bude povećan broj tih studenata, nego samo da se smanji od prošle promene rok. Kašnjenje nema opravdanja i ja vas molim da nađete ustavnopravnu formu da, pošto se svi slažemo da to treba da se omogući studentima, svi se oko toga slažemo, mislim da tu nema nikakve sumnje, ali hajde da napravimo zakon koji ima i glavu i rep i koji je ustavnopravno čist.
Ja sam dao dva amandmana. Jedan je praktično onaj opšti koji su dali svi, da se i postdiplomcima omogući isto ono što se omogućava studentima Predlogom zakona, mislim da se oko toga slažemo, i još jedan koji se, čini mi se, tiče preciziranja onoga što treba da urade visokoškolske ustanove, to je jedna semantička stvar, da li treba da piše samostalne ili ne treba, pošto su dve definicije šta je samostalna visokoškolska ustanova, a šta nije, ali to ćemo pričati kada dođu amandmani.
Generalno, sve kolege iz svih poslaničkih grupa i koleginice su pričali o opštim temama iz sfere obrazovanja i to nije samo ova strana radila, i bivši ministar je tome posvetio 15 minuta, što je opravdano, i kolega od preko puta i to je potpuno normalna stvar. Takve su načelne rasprave i to ne treba da vas nervira. Naprotiv, to treba da bude jedan lakmus, da osetite kako skupštinska većina, manjina, pojedinci, grupe, šta misle o nekim predlozima.
Recimo, dve stvari su meni, za ovo vreme koliko imam, jako interesantne. Prva, predlog da roditelji ocenjuju nastavnike. Mislim da je to pogrešna stvar. Nisu kompetentni. Najveći broj njih nisu kompetentni, ali vam predlažem da to zamenite time da roditelji ocenjuju rad direktora škola, jer direktor škole organizuje rad u školi, treba da se bavi kvalitetom nastave, zajedno sa inspekcijama i sa svima drugima i organizacijom rada škole. Pa hajde onda neki savet roditelja ili neka druga institucija neka se bavi ocenom direktora, a onda će to da natera direktora da svoje zaposlene, nastavnike, pre svega drži tako da njihovim radom budu zadovoljni i đaci i roditelji.
Druga stvar je rangiranje naših univerziteta na toj svetskoj listi, što je jako dobra stvar. Ja čestitam Beogradskom univerzitetu na 250 i nekom mestu, s tim što to ne znači puno studentima koji upisuju fakultete u Srbiji. Mislim da bi bilo mnogo značajnije i mnogo korisnije da se napravi rang-lista srpskih fakulteta, i univerziteta i fakulteta, da vidimo koji je najbolji pravni fakultet, ne zato što ga je ovaj ili onaj završio, nego zato što ćemo po nekim realnim parametrima da dođemo do toga ko je najbolji, a da ovi drugi time dobiju stimulans da budu bolji, pa da se takmiče. To isto važi i za elektrotehničke, to isto važi za filozofske, za sve moguće. Hajde da učinimo napor i mislim da bi to bio dobar način da se ukine licemerje u visokom obrazovanju, koga ima u celom društvu, da se ukinu klanovi kojih ima u celom društvu, ne od ove vlasti, da budem jasan, samo su nekad opasniji, nekad manje opasni, ali mislim da je ta kompeticija realna, na realnim parametrima, nešto što nam je potrebno i u obrazovanju, a posebno u sferi visokog obrazovanja.
Konačno, akademska čestitost mora da bude ugrađena u sledeći predlog zakona o visokom školstvu. Hvala.

Imamo jedan novi običaj. Siguran sam da ću dobiti odgovor da je to plod slučajnosti, ali imam utisak da nije, da kad se govori o finansijama, onda nam tu dolazi ministarka za lokalnu samoupravu, kao u slučaju Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, umesto ministar finansija, a danas kada je tema suštinski zašto se produžava ovaj ugovor, znači, nije to finansijska priča, nego je to priča radova, imamo ministra finansija koji ni kriv ni dužan sad treba da vadi kestenje iz vatre koje je ostavila gospođa Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade.
Bilo bi jako loše da to postane običaj, pa da nam onda, recimo, dođe ministar Vulin da nam priča o zdravstvu ili da ne idem dalje sa tim mešanjem karata. Molim vas da se više to ne dešava.
Šta je tema? Tema je da se produži ugovor o kreditu na dve godine zato što se kasni sa radovima na nečemu što se zove pogrešno Koridor 11 i kasni se nekoliko meseci. Prvo, ne postoji Koridor 11. Koridori kroz Srbiju je Koridor 7, to je reka Dunav i Koridor 10, koji je poznat. U agendi EU, koja je definisala ove koridore, ne postoji Koridor 11. Šta je falilo da se to zove ibarski koridor, kao što se zvala magistrala? To bi bilo prijatno, srpski i normalno.
Zašto se produžava važnost ugovora na dve godine ako nas ubeđuju svi da su radovi 98% gotovi? Da li za ta 2% nedostajućih radova, toga što da li se grebe asfalt, da li se podužu lusteri u tunelu, da li će predsednik Vlade da vozi kamion, kao što je obećao, kroz to ili će to možda da radi potpredsednica Vlade, nadam se da ministar finansija neće da se bavi time. Ne znam, ali za tih 2%, zašto dve godine? Pa, već je trebalo da to počne da radi. Zašto se četiri godine gradi 40 kilometara? Sad kažu – pa klizišta, pa poplave. Ljudi, ovo 21. vek. Hrast je smetao tamo, pa je hrast posečen kao glavni krivac za kočenje radova na tom koridoru.
Sve se da predvideti. Kada ulazite u neki posao, onda znate koji teren se obrađuje, pa znate gde su moguća klizišta, pa to obiđete, pa zna se gde postoji nešto što je vrednost kulturna, istorijska ili ne znam kakva, pa i to može da se zaobiđe još u planiranju.
Pitanje tog nesretnog tunela i „Planuma“, pa priča da li je „Planum“ dobar, da li nije, nove mašine, stare mašine, da li je niži, da li je viši. Ma, kakve veze ima „Planum“ sa tim? Ko je izvođač radova? Izvođač radova je kompanije iz Azerbejdžana. Ona je odgovorna za radove. Kako može podizvođač da bude odgovoran za jedan veliki posao. On odgovara izvođaču. Prema tome, ako nešto ne valja, za to je kriv izvođač iz nama daleke ali prijateljske zemlje i to treba da se reši na takav način.
Znači, da dobijem par odgovora. Prvo, a možete i da pitate ministarku pa neka se javi telefonom ili sms-om, pa mi kažite kasnije. Zašto se gradi tako dugo? Zašto se kasni sa radovima? Zašto imamo problem sa tim tunelom i šta je problem sa tim tunelom, pošto su kontradiktorne informacije na sve strane? Zašto se sad produžava sporazum o kreditu ako je bilo jasno još na početku godine da će biti problem sa tim? Tehnička Vlada može da potpisuje ugovore, da se ne bavimo time, da ne ulazimo u taj deo.
Konačno, najvažnije moje pitanje, zašto se daje novi rok 2018. godine, ako se predsednik Vlade zajedno sa svitom sprema da pred kraj ovog meseca otvori taj koridor? Da li to znači da će izvođači i podizvođači ostati bez toga da dobiju novac za svoje radove još dve godine ili to znači nešto drugo, ili taj novac treba da ide na neku drugu stranu, ili taj novac treba da bude potrošen za krpljenje nekih crnih rupa koje mi danas ne vidimo?
Ova pitanja postavljam iz najboljih namera i mislim da srpska javnost ima pravo da dobije prave odgovore na ta pitanja.
Na kraju vam želim lep boravak u Nišu. Nišlije su uvek znale da pozdrave drage goste, a i neke druge. Hvala.

Povreda Poslovnika zato što nemam kome da repliciram, jer za to treba neko da se rodi, pa da bude karakter i tako nešto više.
Povreda Poslovnika 103, sa vaše strane, jer dopuštate da se povreda Poslovnika zloupotrebljava. Meni je jako drago što sam pored jednog repličara dobio još jednog. Drago mi je što se ipak gospodin plaši „Sablje“. Ja sam ga pitao prošli put, kada je pričao o „Sablji“, zašto se plaši „Sablje“, on mi je rekao da se plaši samo jedne stvari i ja neću da pomenem šta mi je rekao, čega se plaši. Bilo je duhovito. Zašto se ponovo plašite toga? To je potpuno besmisleno.
Ja mogu sad, a neću to da uradim, da zloupotrebim povredu Poslovnika, pa da pričam o tome gde se taj Vulin borio protiv NATO pakta, u kojoj sauni kog hotela u Beogradu kada su ljudi ginuli da odbrane zemlju.