Prvo, vi ste loše informisani. Ja sam govorio o temi, pitajte ministra šta sam govorio u pet minuta i nikakvo biće, pa ni narodni poslanik, bilo koji, nije trebalo da se nađe povređen time što sam ja o tome govorio. To je jedna stvar.
Druga stvar, niste čuli, da je ovde poslanik, hajde da upotrebim tu reč, optužio pokojnog premijera Zorana Đinđića da je zajedno sa kriminalcima organizovao puč u Srbiji, preuzeo vlast…
(Poslanici dobacuju.)
… hoćete da smirite ili ja da smirujem? Ja mislim da je to vaš posao.

To je optužba koja je apsolutno ispod nivoa bilo čega što bi moglo da se nazove živim bićem, a kamoli ispod nivoa poslanika koji optužuje čoveka koji je dao život da bi ovoj zemlji išta bilo malo normalnije nego što je bilo pre njega za veze sa kriminalom.
Svi ti kriminalci su bili bliski stranci u kojoj ste vi bili tada i igrali šah sa liderima te stranke, delili šta su delili i to je vaš problem.
Ovde je uvređen Zoran Đinđić za koga i istorija ove zemlje i građani ove zemlje i nadležni organi apsolutno ne mogu da mu zamere bilo šta što ima bilo kakve veze sa bilo kakvom vrstom kriminala. Bez namere da se poredim sa njim, to isto važi i za mene.

Ne želim. Nemam sa kim da repliciram. Za to treba da budete čovek. Da, za to treba da budete čovek i da ne lažete i da ne vređate ljude koji ne zaslužuju to.

Hvala lepo.
Replika ima više slojeva. Prvo, jedna ispravka. Ja nisam cepao novine, nego jedan primerak novina koji sam ja platio i mogu s njim da radim šta god hoću. Mogu da ga pročitam, ako ima smisla čitati to što piše u njemu, mogu da pocepam to, može da se ostavi da se brišu prozori, to se nekad tako radilo, a postoje još neke namene o kojima neću da govorim. Recimo, za loženje vatre. Ali, to je moja stvar. To je moja imovina i to nema nikakvu političku konotaciju, osim kod ljudi koji ili nisu pametni ili su zlobni, a ja sam siguran da vi niste ni jedno ni drugo od toga.
Druga stvar je da sam u jednom tvitu nazvao čitaoce i ljude kretenima. To nije tačno. Ja sam samo rekao da ko čita i piše za neke novine koje su kada se prevedu, to se prevodi na srpski kao cinkaroš …
(Marko Blagojević s mesta: Sa kog jezika?)
Sa engleskog, jel imate još neko pitanje?
Onda, ko to čita? Ko čita te laži? Tamo datum nije tačan u tim novinama kada piše gore, a kamoli panika o tome da se sprema državni udar, da se protiv premijera zamerilo i kuso i repato, i crno i belo, to nije zdravo čitati. Ko to čita, taj nije zdrav i nije prošao onaj moj predlog da ide na pregled pre nego što se kandiduje za neku funkciju.
Prema tome, cepanje novina je jedna stvar, a uništavanje sopstvene imovine u nominalnoj vrednosti od 20 dinara, što ne vredi ništa, je moja lična stvar. Hvala.
(Vladimir Đukanović: s mesta: Što daješ intervju u istim?)
Stavite to na papir, pa ću kasnije.

Ako ste pažljivo slušali poslednju rečenicu nečega što bi moglo da se nazove govorom ili vikanjem, to je bila pretnja smrću. Rekao je – bliži im se kraj.
(Bojan Torbica, s mesta: Politički kraj.)
Taj politički nisam čuo. Vi navijate za moj politički kraj odavno i da ste živi i zdravi, vidim da možete dobro da navijate i ja volim kod kvazi levičara tu mogućnost da mogu da jako viču.
Nije to suština. Suština je u tome da su postojali i danas postoje dnevni listovi u ovoj državi, a i neke TV stanice sa maskotama koje vode jutarnji program koji vređaju duboko sve što je srpsko, sve što je pristojno, sve što je evropsko, sve što ima veze sa 21. vekom i kada imate tako nešto naravno da treba da pokažete svoj politički stav, a to je da pocepate svoj primerak novina koji ste uredno platili. To je jedan od načina.
Drugi način je da ne dajete izjave za tu bruku od profesije, za to đubre od papira. Nisam nikada dao izjavu ni za jednu od tih novina koje se stavljaju u tu grupu i to nisu novine, to se kupuje na kioscima, ali novine nisu.
Konačno, šta će biti sa vašim premijerom, ko njega voli, ko njega ne voli, to je potpuno nevažna stvar. Mi se ovde bavimo time da istina dođe do građana Srbije, a svako će nositi i svoj krst i svoju sudbinu i svoje mesto u istoriji. To nije pitanje o kome mi odlučujemo. O tome će odlučivati neki ljudi kroz 10 ili 15 godina.
Odgovor repličaru – tačno je da postoje neke poslovice, jedna od njih glasi – psi laju karavani prolaze.

Hvala lepo.
Godinu dana ponavljam ovaj predlog. Argumenti su i danas isto tako jaki kao što su bili i pre godinu dana.
Dakle, 24. aprila prošle godine je bilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima koji je izvršen od strane Osmanskog carstva u periodu od 1915. godine do 1922. godine. Znači, to nema veze sa aktuelnom Turskom. To ima veze sa tim vremenom.
Preko 20 država uključujući i Rusku Federaciju, Grčku, Belgiju, Francusku, Kanadu, Kipar, Italiju, Švajcarsku, Argentinu, Urugvaj, Švedsku, Liban i druge je osudilo ovaj genocid.
Srpski narod, a bogami i ostali građani Srbije imaju puno razloga da pokažu saosećanje sa žrtvama ovog genocida jer smo i mi nekoliko puta u novijoj istoriji u poslednjih 100 i nešto godina, 100 godina bili žrtve genocida.
Da bismo dobili još dodatni argument, dodatno pravo da potpuno opravdano tražimo osudu genocida nad građanima Srbije, nad Srbima i svim drugima, mislim da je red da se pridružimo ovoj eminentnoj grupi država koje su to već uradile u slučaju genocida nad Jermenima.
To, ponavljam, ne bi imalo nikakve, niti može da ima bilo kakve veze sa našim aktuelnim spoljnopolitičkim odnosima i sa Turskom i sa drugim državama u regionu, nego bi to bio način da se jedno nedelo koje je učinjeno pre 100 godina predstavi pre svega srpskoj javnosti u jasnom svetlu koje do sada nije postojalo, a da, ponavljam, time Srbija dobije još dodatne argumente da traži isti takav odnos prema svojim žrtvama u bliskoj prošlosti. Hvala.

Još jednom po peti ili šesti put predlažem da se na dnevni red sednice stavi, razmatra i donese odluka pozitivna o Predlogu zakona o planiranju i uređenju koji bi trebalo da reši ovo teško pitanje za Srbiju.
Već sam govorio o tome da je pojam – divlja gradnja teško prevodiv na bilo koji priznati jezik, osim na neke jezike u našem okruženju, a to je posledica zajedničkog bivstvovanja u nekoj zajedničkoj državi, da u bilo kojoj države EU teško možete da naiđete na situaciju da postoji divlja gradnja zato što je to stvar koja je zabranjena decenijama, vekovima, gde nije nikada postojala nikakva socijalna, etnička, nacionalna, vremenski ili bilo kakva tolerancija koja je dopuštala da se to desi.
Godine 2003. je donet jedan dobar zakon za tu oblast koji je predviđao kaznu zatvora za onoga ko počne gradnju bez dozvole za gradnju. Taj zakon je stupio na snagu šest meseci posle svog donošenja i na prvom slučaju koji se ticao objekta tadašnjem ministra za infrastrukturu i građevinu je prekršen, tako da nakon toga praktično nije sprovođen na adekvatan način.
Pre par meseci smo dobili Zakon o ozakonjenju, koji je trebalo da nam reši to pitanje, kao jedan od mnogih pokušaja da se to pitanje reši. Naravno, nije se rešilo ništa od toga. Imamo svuda po Srbiji masu nelegalnih objekata u kojima ljudi žive i po nekoliko generacija, plaćaju porez, priključeni su na struju, vodu, kanalizaciju, plaćaju sve dažbine i nemaju nikakva prava da, recimo, taj objekat stave pod hipoteku ili da ga upotrebe na neki drugi način. Ne mogu ni da ga prodaju sada legalno. To je sve posledica lošeg stanja u toj oblasti.
Naravno, imamo po Beogradu to nešto što se malo gradi, a gradi se bez dozvole. Najeklatantniji primer za to je „Beograd na vodi“. Kao što smo saznali, Ministarstvo nadležno za tu oblast je odbilo da izda dozvolu za izgradnju tzv. Kule, koja više ne liči na kulu po novom projektu, nego na nešto srušeno, ali to nije važno, jer kažu nije podneto prema propisima, a inače se tamo kaže, opet predsednik Vlade i ovi oko njega, da se tamo gradi u najvećem.
Znači, tu imamo u javnosti, na javnom servisu i na svim drugim servisima, čiji god da su, imamo javno hvaljenje predsednika Vlade da se nešto gradi protivno propisima. Zato je neophodno doneti jedan dobar zakon. Taj tekst zakona je u proceduri već godinu dana. Bilo ko ko bi moga da pokaže svoju pismenost čitanjem, mogao je da se izjasni prema tome i da se to prihvati.

Hvala lepo.
I ovo je jedan malo stariji predlog, ali aktuelnost je svakodnevna, tako da neće biti veća šteta što već nije usvojen, ali bi bilo dobro da bude usvojen da bi se sprečila dalja šteta.
Vrlo jednostavan zakon, jako opasan za aktuelnu vlast, kaže da se u Zakonu o visokom obrazovanju, u članu 4. posle tačke 1. dodat tačka 1a, koja glasi – akademska čestitost, član 2, da član 5. postaje član 5a, a suština je da se akademska čestitost zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava, što je očigledno nešto što se ne poštuje u Srbiji poslednjih verovatno desetak godina. Intenzivno vidimo ljude na najvišim državnim funkcijama koji to eksplicitno nisu poštovali, od predsednika države, ministra unutrašnjih poslova, gradonačelnika Beograda i ko zna koga još. Ovo je samo prvi red, verovatno da se na stotine broje ljudi koji su posegli za tuđim autorskim pravima u izradi pisanih radova, a takođe da su i plagirali, neki čak i svoje radove.
Dobio sam pre neku nedelju odgovor Vlade, gde kažu da se Vlada sprema da reši taj problem u ovom zakonu novim predlogom zakona, ali ne na ovaj način, jer se ovaj moj predlog bavi samo pisanim radovima. Naravno, za nekoga ko malo zna srpski jezik, jasno je da ova rečenica koja glasi – akademska čestitost se zasniva na samostalnoj izradi pisanih radova, kao i na striktnom poštovanju tuđih autorskih prava, tekst iza zareza ili zapete potpuno obuhvata sve forme zaštite tuđih autorskih prava.
Tako da, bilo bi dobro da se ovaj predlog stavi na dnevni red. Napravljen je prostor, vidim da skupštinska većina nije glasala za pet-šest predloga Vlade, što je jako dobro. Ne znamo o čemu se radi, ali mi dobro zvuči generalno. Pošto postoji taj prostor i postoji nesumnjiva volja narodnih poslanika da rade i noć i dan i po kiši i po snegu i uvek kad je to potrebno za dobro građana Srbije, ja vas pozivam da svojim glasanjem stavimo na dnevni red ovaj dobar predlog zakona. Hvala.

Hvala lepo.
Ovde predlažem da se doda član 49a, koji glasi – Zabranjeno je iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije pod podnosiocima izbornih lica za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.
Znači, da prevedem, ako nije jasno, predlog je da se ukine mogućnost komercijalnog reklamiranja političkih stranaka i drugih podnosilaca izbornih lista na elektronskim medijima. Zašto? I na poslednjim izborima i na izborima pre njih i na mnogim izborima pre toga je očigledno bilo da vladajuće partije u tom trenutku imaju ogromnu prednost u odnosu na opoziciju time što imaju naravno puno više para, što legalno, što nelegalno, i puno više mogućnosti, što legalnih, što kriminalnih, da u političkom marketingu potroše mnogo više para, da zauzmu mnogo više vremena na medijima i da time svojim porukama na nelegalan način obaveste veliki broj građana, veći nego što to može da učini opozicija.
Naravno da se treba boriti i protiv kriminalnog dela tog običaja, ali ovde je prvi korak da se borimo protiv legalnog dela. Jer, to nisu pare političkih stranaka, kao što znamo, to su pare poreskih obveznika Srbije, odnosno građana Srbije. Teško da su oni, plaćajući porez po bilo kom osnovu, imali želju da gledaju stupidne reklame onih za koje će glasati ili onih za koje neće glasati. Da ne ulazim dublje u estetsku ocenu tih reklama, to nije tema. Tema je da se napravi ravnopravnost političkih učesnika u političkoj kampanji.
Koji je kriminalni način da se to radi? Tako što se kroz javna preduzeća, javne ustanove, kroz akcije koje sprovodi Vlada, televizijama plaćaju te usluge, navodno za reklamiranje borbe protiv bele kuge, sigurnosti u Saobraćaju, zaštite od ne znam čega, a u stvari time se avansno, nelegalno plaća veliki deo vremena koji se kupuje za emitovanje političkih poruka.
Koja je alternativa? Kažu – pa, neće ljudi znati šta su političke poruke stranaka. Alternativa je u onome što nemamo u poslednje četiri godine, a to je da predsednik vladajuće partije sedne sa svojim političkim neistomišljenicima u javnu debatu na nekoj televiziji i da se tu na najjednostavniji način suoče mišljenja, bez trošenja para poreskih obveznika. To se nije desilo, jer predsednik najveće vladajuće stranke trenutno nema hrabrosti da izađe na takav duel.

Hvala, kolega Đurišiću.
Predlog Zakona o finansiranju političkih aktivnosti je zajedno sa onim Predlogom Zakona o izboru narodnih poslanika i tiče se takođe promene u tome da se zabranjuje, odnosno izuzima mogućnost komercijalnog reklamiranja političkih stranaka i drugih podnosioca izbornih lista na izborima.
Ja sam rekao glavne argumente za to, ali mogu da ih ponovim. Glavni argumenti su da se na taj način favorizuje vladajuća stranka, koja god da je u tom trenutku, koja na legalan i nelegalan način troši narodne pare, novac građana Srbije iz budžeta za maksimalno estetski neprihvatljivo, moralno neprihvatljivo reklamiranje svojih političkih ideja, ciljeva i programa, a time se u loš, negativan, podređen položaj stavljaju drugi predlagači.
Naravno da to ne uspeva uvek da odredi izbornu volju građana. Naravno da se dešava i obrnuto, da oni koji su uložili desetine miliona izgube izbore i to će se dešavati i u budućnosti. Ali, generalno, nije ovde pitanje kako će i šta će biti sa političkim strankama, sa njihovim liderima i sa onima koji loše glume u tim spotovima, nego je pitanje šta je sa narodnim parama.
Troši se ogroman novac i iz budžeta, i direktno i indirektno i zakonito, ponavljam, i nezakonito. To su pare koje su mnogo veće nego što je, recimo, ušteda od onog smanjivanja novca lokalnim samoupravama koje ste izglasali pre sedam dana, a sa tim parama može da se napravi puno toga, pre svega, da se deca ne leče sms porukama. To je osnovna stvar koju trebamo. Znači, nije to humanost, to je sramota za jednu državu, da imamo reklame na televiziji, koje su naravno besplatne, ali ipak pozivaju građane da se deca od teških bolesti leče humanošću koja se pokazuje kroz sms poruke, a sa druge strane se desetine miliona evra troše na reklamiranje javnih preduzeća, što je u stvari reklamiranje stranke koje ih vode i na političke stranke u okviru kampanje.
Ako uporedite ta dva iznosa, apsolutno bi bilo dovoljno para za lečenje svih bolesnika i dece i starijih od svih bolesti koje su neizlečive u zdravstvenim ustanovama u Srbiji. Prema tome, to je suština mog predloga, a mislim da je obrazloženje vrlo jasno. Konačno, u polovini država EU to je zakon, znači, nema komercijalnog reklamiranja političkih stranaka nikad.

Ovim predlogom, koji je bio predložen pre poslednjih izbora, menja se član 11. Zakona o Vladi i naslov iznad njega, i sada oni treba da glase – Zdravstvena sposobnost zarez, nespojivost i sukob interesa; član 11. pre izbora Vlade, svaki predloženi član Vlade mora Narodnoj skupštini da dostavi lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti za zasnivanje radnog odnosa u državnim organima; član Vlade ne može biti ni na jednoj drugoj javnoj funkciji u državnom organu, itd.
Šta je promena? Promena je u tome da je neophodna zdravstvena provera zdravstvene sposobnosti budućih članova Vlade za funkcije, naporne funkcije koje ih očekuju.
Ponavljam, u političkoj praksi Srbije to je već bilo prisutno 2001. godine kada su kandidati za prvu demokratsku Vladu Zorana Đinđića bili podvrgnuti lekarskom pregledu na mestu koje je referentno za to, a to je VMA.
To nije nikakav specijalni pregled. To je pregled koji je isti takav kroz koji prolaze svi ljudi koji žele da se zaposle u rad u državnim organima sa malo povišenom odgovornošću, to znači od portira pa nadalje.
Prema tome, mislim da tu ne treba sačekati ovaj zakon na način kako je on dočekan sa tim da je to pokušaj vređanja ili ne znam šta da je. Naprotiv, to je minimalna stvar, jer da su se takve stvari desile, ne bi nam se desila, recimo, ova situacija koja je posledica jednog nenormalnog ponašanja vlasti. Kaže - Privredni sud u Kraljevu, rešenjem to i to, upisao izmenu – briše se osnovna škola „Rastko Nemanjić Sava“, Dojeviće, i na tom mestu se upisuje osnovna škola „Kalifa Binzaid Al Nahtjan“, pa onda to isto na engleskom, sa sedištem u Dojeviću. Da li je to dokaz tolerancije? Ja sam siguran da se i naši prijatelji Bošnjaci ne mogu složiti s tim da je brisanje Svetog Save iz naziva jedne škole i da se to menja imenom ne znam kog vladara ne znam koje države, ne znam ni da li je živ, da li je mrtav. Po starom zakonu niste mogli da dajete imena živih ljudi školama, ulicama i tako nečemu. Naravno da je trebalo da se pokaže tolerancija na neki drugi način, da se napravi nova škola u susednom selu, u selu pored toga, da ta škola dobije ime nekog zaslužnog Bošnjaka iz tog kraja, a ne da se Sveti Sava briše, tako piše – briše se Sveti Sava.
Zato treba da se ide na pregled, jer onaj ko pokušava da briše Svetog Savu ili nekog drugog velikog čoveka sa ovih prostora, bez obzira na naciju, taj nije normalan i taj ne može da bude u vlasti.

Hvala.
Zakon je donet 2002. ili 2003. godine i to je o RRA ili Zakon o radiodifuziji, koji je predvideo ta regulaciona tela i moram da vam kažem da je to bila greška.
Naravno da je to u duhu dobrih pravila i običaja u EU, ali Srbija ni tada, a bogami ni danas nije zrela za jedno takvo telo, odnosno uvek ostaje dilema da li smo mi zreli za samostalna nezavisna tela ili ne. Iskustva nam govore da to zavisi od ljudi koji ih vode. Imamo dobre primere – Ombudsman, Zaštitnik informacija od javnog interesa, Zaštitnik ravnopravnosti. To su dobri primeri i tu se pokazalo da nezavisna regulaciona i kontrolna tela mogu da budu dobra.
Dakle, RRA ili kako se sad zove REM ne valja ništa i nikad nije valjao. Da budemo jasni, tu nikada nije bilo ni samostalnosti, ni nezavisnosti i nema je i danas. Zato ja neću glasati ni za jednog kandidata koji je na listi, mada ima nekoliko dobrih, a njima preporučujem da povuku svoje kandidature, jer u toj organizaciji nije mesto za dobre ljude, za ljude koji imaju karakter, koji su profesionalni i koji imaju čast.
Medijska haranga protiv političkih protivnika, cenzura, primitivizam u elektronskim medijima, to je svakodnevna pojava. Da li je bilo koji oblik RRA ili REM preduzeo neke korake prema tome? Apsolutno nijem, ni pre pet godina, ni dan danas.
Imamo specijalnu situaciju da imamo predstavnika, neki zli jezici kažu maskotu jedne stranke koji ima svoju TV emisiju na nekoj televiziji. Pa, to je direktno protiv nezavisnosti medija i bilo čega što ima veze sa tim.
Da li možemo da prevedemo na srpski rijaliti šou? Recimo da to znači predstava stvarnosti ili stvarna predstava. To što gledamo i to jeste započelo prethodnom vlašću, hvala Bogu ne za vreme dok sam ja imao nekakve odgovornosti u ovoj državi, je ne nešto što ne sme da bude stvarnost, nego ne sme da bude ni umetničko, ni kvazi umetničko, ni bilo kakvo viđenje bilo kakve stvarnosti.
Tačno je da mi možemo daljinskim upravljačem da isključimo to, ali tu se troše neke naše pare i u tome je poenta. To treba zabraniti odmah sve redom, bez obzira na kojoj televiziji se emituje. To je bruka, to je sramota, to je predvorje kriminala ili sam kriminal, prostitucija, primitivizam, izaberite koje god hoćete negativne reči za to.
Imamo i televizije koje se hvale time, ružičaste, šarene, sa četiri slova, sa pet slova, koje svaki dan truju ovaj narod, svaki dan, o trošku građana Srbije. Imamo televiziju koja je dobila neke silne kredite, koja je dužna za porez više nego neke banke ili ne znam kakve propale firme, gde se, kažu neki, piše u novinama, čitao ja, prikriva ubistvo u saobraćaju, u Hajatu, time što je ta televizija odana režimu. To mora da bude prekinuto.
Mali Radojica iz Kruševca, koji je kupio sedam, osam televizija, pre toga teško da je znao da drži daljinski, to je nešto što se toleriše, to je nešto što RRA ćuti ili neko pre toga i kaže – to je sve u redu, i gasi te televizije koje su nekada bile na čast i obraz u tim gradovima. To je katastrofa. To ne sme da se dešava. Ta nezavisna tela u oblasti o kojoj sada govorimo, elektronskih medija, će biti nezavisna kada zabrane trajno neke emisije, rekao sam koje, kada oduzmu trajno ili privremeno dozvole za emitovanje nekim televizijama i da za to imaju uporište u zakonu, a ne u tome ko koju majicu koje stranke nosi trenutno. To je slobodna država. To je država u kojoj ljudi žive normalno. To je država u kojoj može predsednik neke partije da bude direktor televizije, ali da ta televizija i dalje bude nezavisna i da se vodi profesionalnošću, objektivnošću i čašću. To je nešto što treba da se napravi.
Ovo, ovo nema veze ni sa čim i to ne treba da postoji, a kako već postoji, bar mu ja neću dati ni legalnost, ni bilo šta i neću glasati za predložene kandidate.

Hvala.
Ne znam gde se kolega prepoznao. Moguće je da sam ja mislio i na njega, ali to eksplicitno nisam rekao, tako da ovo prepoznavanje konstatujem kao priznanje. Ponosan na akciju „Sablja“, uvek, ponosan na akciju „Sablja“. Tada ni jedna televizija nije zatvorena, koliko se sećam. Vujić Valjevo sigurno nije zatvorena. Ta gospoda Vujić i ja smo prijatelji, tako da to sigurno ne bi bilo zatvoreno, čak i preko veze, a da vam ne govorim ovako. Ali, jeste zabranjeno glasilo zemunskog klana, ja razumem žal za tim, i još puno nekih glasila koja su bila glasila kriminalaca. To je tačno i ja sam ponosan na to. Daće Bog da je pravosuđe nakon „Sablje“ završilo svoj posao na valjan način, bilo bi malo prostora za ovo što se danas dešava ponovo.
Mi danas imamo na naslovnoj strani nekih novina neki dan reklamu za novog šefa zemunskog ili nekog drugog klana. To je postalo prestižno mesto. Samo što mu predsednik još nije dao orden, a to je pitanje kada će da se desi. To je katastrofa.
Prema tome, to što ste se vi prepoznali, to je vaš problem. Ja mislim da je Srbiji dosta tog primitivizma, tih kafanskih stolova na kojima se navodno vodi politika.
Što se tiče vinograda, ja vam preporučujem da se uhvatite za motiku, to bi vam mnogo bolje stajalo.

Hvala lepo.
Tačno da replike nisu prijatne. Tačno je da se tu koriste i neke teže reči, ali to je nažalost neophodna stvar da bi se potenciralo ono što se u samom govoru nije moglo reći iz raznih razloga. Sigurno je da nisam srećan zbog toga što moram da repliciram, ali kad se govore neistine, ili, što bi neko rekao, laži, onda morate da se javite i da odgovorite na to.
Uvaženom, ne znam da li je pravnik ili će biti pravnik, kolegi, koji je govorio pre mene, prenesite mu da subvencije znače bespovratno i da se one daju po zakonu i da nije problem što se one daju, nego je pitanje da li se koriste na valjan način. To se desilo pre jedno sedam, osam godina, sve inspekcije moguće, osim arheologa, nisu ispitivali moje poslovanje od 1986. godine do dana današnjeg, ni jedna falinka, ništa što bi bilo protivno zakonu, a posebno ne to o čemu vi govorite.
Čovek je hapšen, bio je 20 dana u pritvoru, tu je bila i Nova godina u tih 20 dana, pušten je iz pritvora i tužilaštvo je odustalo, a bio je u pritvoru samo zbog mene, zbog te moje subvencije, ali to nije tema. Tema je da vi ničim niste demantovali ni pokušali da demantujete moju ocenu stanja u medijima i nesposobnost tog REM-a, ranije RRA, u bilo kojim vladama, ponavljam, od 2004. godine na ovamo, kad je počelo da radi takvo telo, da uvede red u oblast koja je jako važna, ne samo za zabavu, nego i za prosvećivanje, za edukovanje ljudi koji bi sutra trebalo da vode ovu zemlju. To je bruka, i to mora da se promeni zajedno sa cenzurom.

Još jednom, subvencija znači da je nešto bespovratno. Svaka poljoprivredna aktivnosti, ozbiljna, koja se radila u Srbiji od 2002, 2003. godine, pa na ovamo, je bila pokrivena, odnosno finansirana iz subvencija. Svaki vinograd, voćnjak, zasad hmelja, subvencije po hektaru, osnovno stado, teške stoke, sve je to bilo pod subvencijama. I dan danas, samo neko treba da shvati, da se mane toga da pokušava da bude nekakav pravnik, nekakav novinar, nego da radi ono što zna da radi, a to je da se uhvati za motiku.
Ja sam ponosan na sve ljude koji su to radili i, nažalost, moja situacija sa tim nije tako sjajna. Teško da sam ja 2007. godine imao politički uticaj na bilo šta. Naprotiv, ako je to tema, konačno, više nikada neću da govorim o tome, od tzv. mojih je uništen taj posao, a taj vinograd je, hvala Bogu, živ i zdrav i jedan od 10 najboljih u Srbiji, a po oceni kolega koje se bave tim poslom. To nije tema.
Slažem se sa koleginicom da to nije tema. Tema je da su u ovoj državi mediji bili slobodni samo onoliko koliko su neki hrabri novinari i neki retki hrabri urednici imali tu istu hrabrost da se odupru političkim pritiscima, i to je bilo pre pet godina, pre 10 godina, i pre pet meseci, i dan danas. Jedino Periklovo doba slobode medija u Srbiji je bilo od 5. oktobra do kraja 2003. godine, kada je bilo potpuno normalno da vas pljuju novinari, jer je to bilo njihovo oslobađanje od onoga što su trpeli 90-ih i verovatno njihova pretpostavka šta će trpeti u dvehiljaditim. Hvala.