Hvala lepo.
Prvo, čestitke novim koleginicama i kolegama. Jako je dobro što na današnjem dnevnom redu imamo i ovu tačku. To znači da će srpsko pravosuđe, tužilački organi, sudovi biti pojačani sa ljudima za koje sam ja spreman da verujem da su dobar izbor. Nije bilo ni mogućnosti, niti puno vremena da se ulazi u njihov izbor i da pođemo sa tim da verujemo da su to pravi ljudi koji se biraju na prava mesta. Naravno, odgovornost za njihov izbor će biti na skupštinskoj većini, a pre svega na predlagaču, a to je Državno veće tužilaca kojim predsedava republički tužilac gospođa Dolovac. Mladi, dobri i potencijalni.
Da se zadržim na onom delu koji se tiče tužilaca, jer pred njima je veliki posao, mnogo veći nego što je pred sudijama, jer je ostalo puno prljavog veša iz istorije koja je neposredno iza nas.
Vladavina prava, naravno, u svakoj državi treba da donese do pravde, slobode, do toga da ljudi budu slobodni da rade svoj posao po zakonu. Tu su, naravno, važne i investicije čiji manjak danas u Srbiji u poslednjih nekoliko godina ili malo više je posledica i toga što je pravosuđe jako loše.
Šta je najvažniji posao ljudi koji danas treba da budu izabrani za tužioca? Da podsetim na neke slučajeve koji stoje jako dugo, a koji su obećanja aktuelne vlasti da će biti rešeni do kraja godine, to je bilo do kraja 2012, 2013, 2014. itd, 24 privatizacije, „Mobtel“, „Bambilend“, „koferče“, Šarić, Kosmajac, ubistvo gardista, Asomakum. Ne znamo ko stoji iza Asomakuma. Dobili smo obaveštenje ko ne stoji, ali ne znamo ko stoji? Šta je sa Savamalom? Šta je sa „Beogradom na vodi“? Šta je sa helikopterom, koji je velika bruka ove države, gde je sedmoro ljudi ubijeno zbog nečijeg marketinga. To su sve ozbiljni poslovi koje pre svega tužioci, a kasnije i sudovi moraju da izvedu do kraja.
(Aleksandar Marković, s mesta: A „Impresa“? Vinogradi?)
Naravno, tu čujem neko dobacivanje, koliko mogu da razumem taj nemušti jezik, neko govori i o nekim vinogradima i tako sličnim stvarima. Da vas obavestim u tom slučaju je tužilaštvo odustalo od gonjenja, a pre toga je okrivljeni bio 20 dana u pritvoru i to za vreme Nove godine. Ja se nadam da će on tužiti državu da nadoknadi štetu.
Naravno, bilo čija prošlost treba da bude ispitana i tužioci moraju u vrlo efikasnom i kratkom roku, a to nisu sati i dani, ali nedelje i meseci jesu, da daju srpskoj javnosti odgovor na to da li istraga napreduje, da li ima novih činjenica, da li smo blizu toga da se odluči da li se ide u sledeći korak ili ne? Mi ovako imamo zaveru ćutanja. Tužioci ne smeju da budu deo omerte, deo zavere ćutanja kriminalaca.
To što neke političke stranke u tome učestvuju, to je druga stvar, ali tužioci i sudije ne smeju biti deo tog sistema, moraju da gledaju na svoju čast. Bude se na nekoj funkciji, pa se ode, to važi naravno i za tužioce i za sudije, za poslanike da ne pričam i moramo svi zajedno da razmišljamo o tome - šta sutra? Da ne upadamo u najmanje, najblaže rečeno, moralnu propast time što, recimo, kad ste u nekoj Vladi 1999. godine onda podržavate krivičnu prijavu protiv Tonija Blera i Bila Klintona, a onda sad kad ste predsednik Vlade Srbije onda jednog uzimate, ovog prvog za svog savetnika, a kod onog drugog idete da mu se klanjate. Oni su osuđeni, osuđeni u vreme te iste vlasti, a gospodin Vučić, premijer srpske Vlade, po drugi put, je otišao da klekne pred njima. To ne sme da se desi. Ja moram da podsetim da vas to boli, ali proći će i to.
Da vas podsetim, i tužioce i srpsku javnost, po članu 16. stav 3. Zakona o javnom tužilaštvu, svaki javni tužilac je podređen republičkom javnom tužiocu i po članu 21. stav 1. da republički javni tužilac ima pravo da izvrši uvid u svaki predmet, tako da je jasno i personalno ko je najviše odgovoran, zaslužan ili kriv za stanje u srpskom tužilaštvu.

Hvala lepo.
Uz argumente koje je rekao moj prethodnik, mislim da treba još jednom ponoviti, koristiću pet minuta na koje imam pravo, osnovne argumente. Pošto su ovde samo dva člana, onda je praktično to i obrazloženje za prvi član, a to je da se predloženim izmenama zakona nastavlja proces centralizacije države i stvaranja uslova da lokalne samouprave ne mogu da rade svoj posao.
Argument za odbijanje amandmana da je 2011. godine poremećena nekakva ravnoteža, pa da se ovim predlogom zakona o izmenama zakona ta ravnoteža vraća, verovatno u neku rezonancu, je jako interesantna. Samo što niste objasnili šta je to poremećeno 2011. godine. Koji je to božiji zakon, fizički, hemijski, sociološki, društveni, filozofski, poremećen 2011. godine? To što su tada lokalne samouprave dobile nešto para za one nadležnosti koje imaju, ili je poremećeno to da kao do tada, a i sad hoćete to da vratite, ili je već delimično vraćeno, postoji samo jedan polublok koji određuje šta je potrebno u Srbiji, od toga kom prijatelju Arapinu treba da se da besplatno zemlja za nekakav „Beograd na vodi“, do toga da se asfaltira ova ili ona ulica u nekom gradu ili varošici u Srbiji, ili šta će da se stavi u program Centra za kulturu u Svrljigu koji je ovde nahvaljen ili u Crnoj Travi, ili šta će da se radi sa dečijom zaštitom u ovom ili onom gradu.
Nadležnosti lokalne samouprave treba da budu prirodne. To je ono što lokalna samouprava sa svojim potencijalima za svoje građane treba da organizuje, da sprovede na najbolji mogući način. Toliko hvaljeni Svrljig, uz sve poštovanje kolege, ja znam tu opštinu, to je tuga i jad, ali pitajte ljude iz te opštine šta oni tamo imaju, šta njima nudi lokalna samouprava. Da li se tamo peru ulice? Da li ste proverili to? Da li imaju bilo koji kulturni sadržaj? Koji je nivo zdravstvene zaštite? Koji je nivo obrazovanja? Koji je nivo bilo čega što ti građani za svoj porez koji plaćaju očekuju od lokalne samouprave ili od države? Možda izvod iz matične knjige rođenih, možda venčanice, sigurno izvod iz matične knjige umrlih, ali preko toga ništa. To je hibernacija. Nažalost, ta opština, kao i mnoge druge opštine u Srbiji, je u apsolutnoj hibernaciji, bez bilo kakve šanse da bilo ko od građana u tim opštinama oseti da živi u 21. veku na teritoriji Evrope.
Ta merila da negde ima jako malo zaposlenih su jako dobra. Samo, hajde da to postane jedna ozbiljna stvar. Kad sam ušao u Skupštinu Grada Niša 1997. godine, bilo je zaposleno 830 ljudi, činovnika. Kad sam izašao četiri godine posle, bilo je 813 zaposlenih. Danas ima 2.300 zaposlenih. To nema nikakve veze sa procentom poreza na dohodak građana, na plate, nego to ima veze sa mnogim drugim bahanalijama koje nisu ekskluziva samo danas vladajućih stranaka, nego i nekih drugih, ali to se ne rešava tako što ćete im dalje smanjivati sredstva.
Rekao sam već, dva-tri posto, piše u obrazloženju 1,9 posto, dva i nešto posto, mislite da je to malo? Pa, toliki je budžet za kulturu za celu Srbiju, uključujući i informisanje, za celu Srbiju. Sve ono što se iz budžeta centralnog izdvaja za kulturu je jedva dva posto. Država bez kulture, država bez obrazovanja ne treba, tj. treba da postoji naravno, ali teško da ima opravdanje da postoji. Kad su rekli Čerčilu 1941. godine da jako puno košta zaštita nacionalnog muzeja, galerije i svega onoga što Britanija ima i da bi te pare bile bolje za neko drugo mesto, za front ili ne znam za šta, on je rekao – ako to ne čuvamo, zašto vodimo rat? To je suština.
Ovim smanjenjem Vlada Srbije je, kao posledicu loših pregovora sa MMF, koje niste vodili vi, ministarka, nego neki drugi, ali vi sada dajete podršku tim lošim pregovorima, dovela do toga da su ukinuta sredstva u Srbiji za lokalne samouprave za bilo šta što ima veze sa kulturom.
Koristim i dva minuta za amandman.
Da li ima smisla da imamo visoke ciljeve, da budemo lider u regionu, da uđemo u EU, da budemo primer levo i desno, ako nemamo beli dinar za kulturu i obrazovanje u lokalnim samoupravama? Predsednik Vlade je u jednoj od svojih velikih istorijskih misija rekao i da će da poseti sve toalete u Srbiji. Očigledno da to nije uradio, mada je to bio stvarno jedan visoki cilj. Inače, da je uradio znao bi da od ovih 39 miliona, koliko se sad umanjuje lokalnim samoupravama u Srbiji, su mogli da budu rešeni svi javni toaleti, i u ustanovama kulture, obrazovanja, zdravstva i železničke stanice i sve. To bi bio jedan korak napred. Ne da se hvalimo sa Titovim prugama, ne da se hvalimo sa završetkom puteva koji su započeti pre sedam, osam, petnaest godina, nego daj da uradite nešto što bi mogao neko da se zakune i da kaže – evo, ja sam poznat po tome, taj predsednik Vlade, što sam sredio pitanje higijene u Srbiji.
Ne, nego vi sad stvarate još teže uslove za preživljavanje i u tako teškim uslovima.
Prema tome, molim vas da pročitate još jednom vaš predlog o izmenama Zakona i da ne budete vi krivci za loše pregovore koje je neko pre vas uradio. Još jednom, nemoj da se branite MMF-om, sa njima se ne salutira i ne kleči pred njima, nego se sa njima pregovara i ako se loše pregovara, promenite pregovarače, ali nemojte da uništavate lokalnu samoupravu u Srbiji.

Hvala.
Prvo, ocena Zakonodavnog odbora da ovo nije u skladu sa Ustavom je potpuno besmislena. Svako ko je duže bio u ovoj Skupštini, a bilo ih je puno, zna da su takvi amandmani bili potpuno normalno, i on se aktivira u trenutku ako se usvoji amandman broj 1. Time nema šta da se objavljuje u „Službenom glasniku“. Onda je besmisleno da postoji član 2. koji definiše kad treba da se objavi. To je jasno kao dan. Nema potrebe da se time bavimo.
Ono što je suština ovog zakona, to sam već govorio u današnjoj raspravi, neću da ponavljam, otimanje para, da li se to vama sviđa ili ne, nemojte da otimate ako vam se ne sviđa. Rekao sam da to nije vaša krivica, ministarka, nego da je to neko loše pregovarao sa MMF-om. Time se dalje stvaraju uslovi za smanjivanje decentralizacije, koja je neophodna, bez obzira na neke druge stavove, a takođe ostaje onaj princip odokativnosti, odnosno princip dobrih i loših đaka koje milošću vladara neko nagrađuje nekim posebnim sredstvima koja im se daju za namene koje su potpuno besmislene.
U 2015. godini Jagodina je dobila 60 miliona dinara na takav način. Leskovac je od jula 2015. do maja 2016. godine dobio 240 miliona na taj način. Subotica jula ove godine 105 miliona, Zaječar maja ove godine 100 miliona, to je 505 miliona ukupno. To je 12 ili 13% ove uštede o kojoj vi govorite. Naravno, ovo su samo najveći transferi, ima tu puno manjih i to sigurno prelazi milijardu i po dinara, što je praktično ceo iznos uštede, kako vi to zovete, od opština i gradova bez grada Beograda. To je nedopustivo. Povucite zakon.

Hvala lepo.
Ovaj zakon je još jedan zakon koji ide ka tome da se Srbija centralizuje na najgori mogući način, da se nastavi „virtuelna stvarnost“, koja treba da nas ubedi da je ovo najuspešnija vlast u istoriji ove zemlje, da će to biti prva Vlada koja će ostvariti suficit u budžetu. Mislim da bi ministarka i njeni saradnici, možda i neko od poslanika vlasti, trebalo da zna da je suficit gora stvar od deficita, jer to znači da ste nekome uzeli nešto što mu pripada.
Ovaj suficit se pravi na način da se pored penzionera kojima su penzije otete, pored doktora, profesora, nastavnika, naučnika, pored beba kojima je otet dinar koji im se sada uzima za PDV, sada i lokalne samouprave treba da budu žrtve te velike ideje da Vlada Srbije ostvari suficit. Četiri zarez osam milijardi, kad prevedemo to na srpski, nešto manje od 40 miliona evra, za budžet Srbije vrlo mala sredstva, skoro beznačajna, za lokalne samouprave, jako velika. Proveravao sam na nekoliko gradova tih nekoliko posto manje su ukupna sredstva koja ti gradovi daju ili bi trebalo da daju ili da finansiraju recimo, krečenje škola, ili su to sredstva koja su duplo veća od ukupnih para koje te opštine i gradovi izdvajaju za kulturu, za programe u kulturi. To je posledica ovog zakona. Naravno, ostaje povlašćeni položaj dobrih đaka, kao što je juče rekla ministarka koja sada ne sluša, i ti dobri đaci su oni koji su ili u koalicionom sporazumu ili na drugi način obezbedili sebi posebna finansiranja.
Bilo bi lepo da Ministarstvo finansija da pregled koje su to opštine koje su dobile ekstra sredstva u poslednje četiri godine. Recimo, Jagodina. To je jedna vrlo uspešna opština i vrlo je čudno zašto svakog meseca dobija 20-30 miliona iz budžeta za tekuću likvidnost. To je pitanje koje treba da se postavi.
Međunarodni monetarni fond je kriv, kaže ministarka, za ovo što mora da se desi. To nije tačno. Međunarodni monetarni fond nije ni vrhovni sudija, nije ni gospod Bog, nije ni komesar, nego je to institucija, organizacija sa kojom se pregovara i sa njom se pregovara i to znači da ste loše pregovarali. To znači da ste pregovarali na štetu građana Srbije, na štetu lokalnih samouprava. Godine 2003. su oni tražili da se poveća cena struje, pa su u pregovorima odustali od toga i to može da se uradi.
Suština je da i aktuelna ministarka, kao i njena prethodnica i najveći deo Vlade ne razume suštinu lokalne samouprave. Niste vi tu da ocenjujete ko je dobar đak, ko nije dobar đak, ko je dobro prešao gradivo, ko nije, koga je povuklo gradivo.
Lokalna samouprava ima svoje potrebe. Prenete nadležnosti i izvorne nadležnosti lokalnih samouprava su takve da ne možete vi da ih procenjujete koje su i koliko koštaju, nego je to pitanje suštine lokalne samouprave.
Decentralizacija Srbije ne treba da ide kroz regione, to je potpuno besmislena stvar, nego treba da ide kroz jačanje lokalnih samouprava, a to se ovim zakonom ne radi, nego se ide potpuno u suprotnom smeru.
Ja vam to govorim kao čovek koji je imao tu sreću da bude dva puta odbornik u lokalnoj samoupravi, dva puta gradonačelnik, biran dva puta da budem i u saveznoj i u republičkoj administraciji i u Republičkom parlamentu i u Saveznom parlamentu i to iskustvo, osim što nekima smeta, a smetaće im još jako dugo, je nešto što treba poštovati.
Lokalna samouprava ima svoje ozbiljno mesto u podeli vlasti. Sve ono što bi trebalo da se prenese, njima treba preneti odmah. Pametna vlast na centralnom nivou prenosi svoje nadležnosti onima kojima to prirodno pripada, a ovde se to ne dešava. Naprotiv, ovde imamo masu uzurpacije funkcija i nadležnosti lokalne samouprave od strane centralne vlasti, a one ostaju bez para.
Naravno da će dobiti podršku za ovaj zakon, naravno da je 150 opština dalo podršku zato što su to odani partijski ljudi koji ne moraju da razmišljaju, nego moraju da slušaju, ali ovo je jako loš zakon.
Konačno, na kraju, svim pametnim, poštenim, hrabrim ljudima, koji su rodoljubi, čestitam 5. oktobra, veliki dan moderne srpske istorije. Hvala.

Dakle, od beba se uzima, i nisko je i najniže to što se njima radi, a ne to što sam ja na to ukazao. To da će bebe biti lako prijavljivane kada se rode…

… to je najnormalnija stvar na svetu. Hoćete to da merite sa cenom mleka? Zašto se bebe u ovoj državi leče preko SMS poruka? To mi kažite, a ne ove druge stvari. To je potpuno besmislena stvar.
Rekli ste vraćanje dugova, a koje je to dugove vratila vlast Aleksandra Vučića u poslednje četiri godine? Dugovi su bili 16 milijardi, sada su 26. Kako se to vraćaju dugovi, a dug se povećava? U kojoj se to školi uči? Koja to nauka može da nam objasni?
Prema tome, nemojte da se hvatate pogrešno za reč, kao što ste i vi predsednice, rekao sam - ti gradonačelnici ne moraju da misle, nisam rekao da ne misle.

Da ne moraju da misle, nego da budu poslušni i to je egzaktna stvar, nemojte o tome da pričamo. To nije bilo drugačije ni pre ove vlasti, da bude jasno, da ne ulazimo sada u taj deo.

Da završim ja svoja dva minuta, pa vi meni posle dajte repliku.
Konačno, dobacivanje kroz povredu Poslovnika da danas ne pričamo o finansiranju opština, nego o nečem drugom, meni je stvarno žao, tačno je to što ste rekli da poslanici ne moraju da znaju šta je tema, ali vi morate da znate šta je tema kao predsednica i lepo je što ste ukazali poštovanom kolegi da je promašio temu kada se javio za povredu Poslovnika.
Generalno, zakon ne valja, zakon uništava…

Hvala lepo.
Ovde imam ispisano na nekom čudnom jeziku kako se koristi ova skalamerija.
Suština predloga je da se ukine komercijalno reklamiranje političkih stranaka u izbornoj kampanji. Svedoci smo, ne samo u poslednjem izbornom ciklusu, nego u mnogima pre toga da uvek vladajuće stranke, bez obzira koja da je ona bila, imaju ogromnu prednost u reklamiranju u komercijalnom delu, pre svega elektronskih medija, televizije u odnosu na sve druge učesnike na izborima. I te razlike se mere puta deset, puta 20, puta 100 verovatno.
Ukidanje tog načina upoznavanja javnosti sa programom političkih stranaka i izbornih lista ne bi štetilo građanima, jer bi ti mediji, pre svega televizije mogle da naprave specijalne emisije u kojima bi predstavnici političkih stranaka i izbornih listi mogli da sučeljavaju stavove, da prezentiraju svoje programe, da u jednoj primerenoj raspravi se bore za pažnju i sutra za glas građana Srbije.
U ovoj situaciji koju imamo danas nekoliko desetina biliona evra, ne iz privatnih nego iz državnih izvora se troši na reklamiranje, na spotove koji teško da mogu da prođu bilo kakvu minimalnu ocenu estetske vrednosti, moralne vrednosti ili bilo čega što je u tom pravcu. Te pare su pare poreskih obveznika pa i onih koji nemaju posao i onih koji žive od socijalnih davanja i onih koji nemaju udžbenike na svom jeziku i onih koji čekaju lečenje svog deteta ili svoje lično pa nemaju para da to plate. Puno je takvih stvari koje su mnogo važnije od loših reklama političkih stranaka.
Ovo nije demagogija, u ovom predlogu ne želim da optužim aktuelnu vlast, to se dešavalo i ranije i treba svi da donesemo odluku da sprečimo tako bahato, primitivno ne namensko trošenje narodnih para za reklamiranje naših političkih programa, za koje ponavljam ima toliko boljih, adekvatnijih, primerenijih, civilizovanijih načina da se saopšti građanima Srbije nego što su to loše reklame. U bar 50% država EU postoje ovakvi propisi koji zabranjuju komercijalno reklamiranje političkih stranaka.
Mislim da ovaj parlament može da učini jedan veliki korak, da uštedi nekoliko desetina miliona evra narodnih para jednim zajedničkim glasanjem oko teme koja ne bi trebala da bude nikakva dilema među razumnim ljudima. Hvala.

I ovaj zakon ima istu temu, da ne ponavljam obrazloženje. Tiče se istog pitanja reklamiranja komercijalno političkih stranaka. Hvala.

U ovom predlogu zakona se uvodi jedan dobar običaj koji je do sada bio primenjen u srpskoj političkoj javnosti 2000-te godine, odnosno januara 2001. godine kada je formirana prva demokratska vlada u istoriji ove zemlje, Vlada Zorana Đinđića, kada je on sve kandidate za ministre poslao na lekarski pregled koji je adekvatan lekarskom pregledu koji prolaze svi ljudi koji žele da se zaposle u državnoj službi na iole odgovorno mesto, od portira, preko ljudi koji se bave nekim poslovima koji su na nivou službene tajne. Svi oni moraju da prođu pregled koji podrazumeva fizičko i psihičko zdravlje neophodno za obavljanje tih poslova.
Zoran Đinđić je 2001. godine to primenio bez postojećeg zakona, ali kao predlog za jedan dobar običaj u budućnosti, na sve kandidate za ministre za svoju prvu vladu i oni su prošli taj pregled. Dobili su crno na belo od referentne ustanove medicinske, to je tada bio VMA, da su sposobni za obavljanje posla u državnoj službi.
Moj predlog je da to uradimo ponovo i da to sada bude do zakona. Mislim da je ponašanje nekih predstavnika vlasti ne samo u poslednjoj Vladi, nego u onoj pre nje, pa možda u onoj i pre nje, možda u još nekima dokazalo da bi bilo jako prodotvorno, korisno i blagougodno za građane Srbije da ministri pre nego što sednu u fotelje prođu lekarski pregled. Imamo primere i helikoptera i Savamale i puno drugih primera koje vi sigurno bolje znate nego ja, jer su to činili ljudi koji su bliži vama nego meni, gde je apsolutno jasno, zdravorazumski, a verovatno i eksperti bi to potvrdili, to ne mogu da urade ljudi koji su zdravi, bio fizički, bilo psihički.
Zato mislim da je to dobra stvar. Naravno, to bi važilo za svaku buduću vladu, za svaku situaciju kada neke kolege koje me sada pažljivo prate budu u poziciji da budu ministri ili neki koji više nikada neće biti u toj poziciji, ali će moći tada da provere da li će njihovi politički oponenti koji tada osvoje vlast biti dovoljno sposobni i u zdravstvenom smislu da rade svoj posao na valjan način.
Građani Srbije su u zadnjih desetak godina, možda i više svakodnevni svedoci da je ovaj moj predlog jako opravdan. Pozivam vas da date podršku mom predlogu.

Hvala.
To je jedan stari predlog koji je povučen, pa u istovetnom tekstu vraćen u proceduru i tiče se akademske čestitosti. Tiče se onoga što boli veliki broj ljudi u Srbiji koji ne mogu da dopuste sebi da vaspitavaju svoju decu, da ulažu u njihovo vaspitanje i obrazovanje, da se odriču mnogih stvari da bi ta deca došla do diploma koje nisu samo papir potreban za neku zloupotrebu, nego naprotiv, da su te diplome svedočenje o njihovom znanju do koga su ta deca došla kao osnov spremnosti za život u ovom teškom 21. veku punom iskušenja.
Paralelno sa tim imamo u poslednjih opet desetak godina poplavu nečega što se zovu falsifikati, što je inače krivično delo. To nije samo moralni nedostatak, nego krivično delo u pravnom smislu reči, gde masa ljudi sa diplomama koje praktično možete da dobijete kod fotokopirne radnje bez nekih velikih napora, te diplome koriste da bi bili „kvalifikovani“ za obavljanje najviših državnih funkcija bilo kao službenici, bilo kao funkcioneri.
Imamo puno primera za to. Svi znaju za već spomenuti primer predsednika države, ministra unutrašnjih poslova, gradonačelnika Beograda. Ima ih koliko god hoćete. To je nešto što je nedopustivo i zbog ljudi koji su glasali za vladajuću stranku, koji isto imaju decu, čija deca su isto pametna, vredna, došla do nekog znanja, ali onda sada ili sa tim znanjem i sa tom diplomom čekaju u nekom hodniku da ih neko primi i otvori tu svetlu budućnost ili su se zaposlili u državnoj službi ne zato što su pametni, nego zato što su imali vezu sa nekim ko ima falsifikovanu diplomu.
To je nešto što je pitanje budućnosti naše zemlje. Naravno, ko je to uradio neka mu je na obrazu, neka se to tiče njegovog morala. Naravno da oni koji su učestvovali u tome treba da budu primereno kažnjeni, ali je mnogo važnije da mi sprečimo da se u budućnosti dešavaju takve stvari.
Deca u Srbiji moraju da znaju da se studira ne zbog papira koji se zove diploma, nego zbog znanja, a da ta diploma nije deo fotokopirnice, nego da ta diploma predstavlja sertifikat o nečijem znanju.
Molim vas da učinite to da se …

… skine sa …

Problem planiranja i izgradnje je jedna hronična bolest ove države. Stalno se čine „napori“ da se taj problem prevaziđe.
Imali smo pre par meseci Zakon o ozakonjenju koji je trebalo da bude taj čudotvorni štapić koji će da promeni stanje u toj oblasti i najavljivan je kao čudo koje će da reši sve naše probleme iz te oblasti. Naravno, to se nije desilo.
Naravno da još uvek nemamo adekvatan zakon o planiranju i izgradnji, jer da ga imamo ne bi došlo do toga da i dan danas imamo bespravne objekte svuda gde se nešto gradi u Srbiji, bilo da uzmete neki tunel zbog koga je odsečen hrast star nekoliko stotina godina, bilo da imate „Beograd na vodi“.
Imali smo sinoć ili preksinoć gradonačelnika Beograda Malog, gradonačelnika Beograda, koji je rekao – ta građevinska dozvola, pa to je nebitno i to je suština našeg problema.
Predlog zakona koji je delo stručnjaka, koji sam ja potpisao, je praktično najbolje iskustvo teorijsko i praktično onoga što srpska nauka i struka iz te oblasti nudi. On se oslanja najvećim delom na sličan zakon koji je bio donet 2003. godine, koji je trebalo da prekine tu ružnu praksu bespravne gradnje. Bespravna gradnja je, inače da vam kažem, sintagma, grupa reči koja je neprevodiva na strane jezike. U Nemačkoj i Engleskoj ljudi ne shvataju šta je to bespravna gradnja. To ne možete da kažete na bilo kom jeziku, osim na jeziku srpskom ili možda nekom jeziku iz našeg okruženja.
U tom zakonu iz 2003. godine i ovom predlogu zakona početak gradnje bez dozvole za gradnju koja sledi iza građevinske dozvole i svega onoga što ide posle toga je krivično delo. Onaj ko zabode lopatu, odnosno ašov u zemlju bez dozvole za gradnju čini krivično delo i biva hapšen odmah. To znači da bi pre par meseci bili uhapšeni Aleksandar Vučić i njegov vekovni prijatelj iz UAE kada su bez dozvole počeli gradnju nečega što se zove „Beograd na vodi“, pod vodom ili ne znam ko je već na čemu.
Bez toga mi ćemo biti zemlja gde neće biti investicija, kao što ih nema ni dan danas, osim ako se te investicije mahom ne oslanjaju na rupe u zakonu, na leks specialisima, na posebnim uslovima za posebne ljude koji su u posebnim odnosima sa nekim posebnim funkcionerima ove države koji nisu prošli lekarski pregled. Hvala.

Hvala lepo.
Već nekoliko puta sam bio u prilici da apelujem na kolege da glasamo za predlog te rezolucije. Pitanje - zašto Jermeni? Pitanje – zašto sada? Zato što smo mi kao narod imali puno situacija kada smo bili deo nečega što bi moglo, ne znam da li pravno, ali kolokvijalno da se nazove genocid i ne treba to sećanje na istoriju. Te istorijske činjenice nisu pitanje toga da li je neko u ovoj ili onoj stranci, da li se lažno predstavlja kao nacionalista ili rodoljub ili se lažno predstavlja kao kosmopolita ili Evropljanin. To su činjenice.
Ljudi su bili lišeni života van bilo kakvog zakona, van bilo kakvog pravila rata ili bilo kakvog pravila života i protiv Biblije i protiv Kurana i protiv Talmuda i protiv Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, protiv bilo čega što ima veze sa ljudskim.
Pola sveta je osudilo genocid nad Jermenima i Rusija i Amerika i Kina i Francuska. Ostalo je nekoliko zemalja koje nisu to uradile. Predlog je dat prošle godine kada je bila, mislim, stogodišnjica tog dešavanja, ali to ne znači da je sada prošao rok. Možemo i danas to da uradimo.
To nema nikakve veze sa našim današnjim spoljno-političkim odnosima sa Turskom. Turska iz ovog vremena nema nikakve veze sa Turskom iz onog vremena kada je izvršen genocid nad Jermenima. Znači, to nema nikakvu dnevno-političku konotaciju, nego ima uvođenje pravila da kad nešto ne valja to ne valja, bez obzira da li se desilo juče ili pre 100 godina, da li se desilo nama ili nekom drugom, da li se desilo nekom našem prijatelju potencijalnom ili neprijatelju potencijalnom, da li se to desilo sa nekom pod navodnicima dobrom namerom ili ne.
Ovo je dobra prilika da Srbija stane uz ove zemlje koje su učinile tu svoju moralnu obavezu, a mislim da bi to bilo dobro i za Srbiju u budućnosti i današnjici da sa puno više prava tražimo adekvatnu osudu ovoga što se desilo prema građanima Srbije, prema Srbima i prema svima drugima koji žive na ovim prostorima u neposrednoj prošlosti ili nekoj daljoj prošlosti. Hvala vam.