Ja znam šta govorim, tako da nema potrebe da se podsećam na to šta sam rekao. Naravno, nije to do inteligencije, to je potpuno normalno za bilo koga, pa i za poslanika u Skupštini Srbije.
Štetočina – da, za kriminal i za kriminalce. U akciji „Sablja“ 99,99% ljudi koji su bili privedeni su kriminalci. Od 11 hiljada njih koji su zadržani o državnom trošku na prenoćištu, dan ili više dana, tri i po hiljada je pravosnažno osuđeno, a 28 ili 29 su dobili odštetu zbog navodno neopravdanog hapšenja, a to su dobili tako što im je advokat bio sledeći ili prethodni ministar pravde, tako da neću da ulazim u to.
Godine 2003, kao posledica policijskog i tužilačkog delovanja je plaćeno najmanje nadoknada za neosnovano privođenje i zadržavanje u poslednjih 15 godina. To su sve stvari koje mogu da se provere. Niko u Srbiji nije žalio nikoga, ni jednog kriminalca koji je tad bio obrađen kroz informativni razgovor ili kroz zadržavanje. Prema tome, oko toga sudi istorija, sudiće istorija i dalje, ali postoje i egzaktni i jasni dokazi i činjenice o tome šta je tada bilo i šta se desilo.
Ako već pričamo o štetočinama, ja neću da vam uzvratim tako ružnim rečima, ja mislim da ste vi i vaše kolege - ta divna stvorenje.

Koeficijenti kao važan deo zakona i čl. 8. i 9. pokazuju ono što sam govorio malopre, a to je da postoje potpuno besmislene norme u ovom zakonu.
Prvi stava člana 8. kaže – koeficijent izražava vrednost svih zahteva za obavljanje poslova radnog mesta. U sledećem članu 9. se uvodi korektivni koeficijent koji se ostvaruje po osnovu stalnih uslova za obavljanje poslova i drugih stalnih okolnosti koje se javljaju na poslovima odgovarajućeg radnog mesta, a koje izuzetno nisu mogle biti uzete u obzir pri vrednovanju poslova tog radnog mesta.
U članu 8, što je sada tema, se bavimo vrednošću svih zahteva, podrazumeva sve, sto posto činjenice. Kako se onda javlja potreba da se pravi korektivni koeficijent? Onda ovo nisu svi zahtevi. Moglo je da se kaže - osnovnih zahteva, dominantnih zahteva, najvažnijih zahteva, ali nikako svih. Ako u tački 8), članu 8. stav 1. piše „svih zahteva“, nema nikakve logičke, ni pravne, ni filozofske, ni ekonomske, ni bilo koje druge, upravne logike da postoji korektivni koeficijent, ako koeficijent iz člana 8. izražava vrednost svih zahteva.
Voleo bih, bez obzira što je ministarka rekla da neće da odgovara, da ipak da odgovor na ovo pitanje.

U ranijem javljanju sam govorio o članu 8. i o besmislenosti da ako se tu u prvom stavu kaže da koeficijent izražava vrednost svih zahteva za obavljanje posla radnog mesta, da postoji uopšte mogućnost da bude član 9. sa korektivnim koeficijentom, jer ako je ovo sve, ne može ništa da bude korekcija svega. Naravno da treba da se razlikuju plate po nekoj matrici koja je uređena u odnosu na onoga ko više radi, ko ima teže uslove rada, opasnije itd, ali ovaj način to ne rešava.
Niti je obrazloženje da je ovaj zakon po hitnom postupku, preko noći, preko vikenda, da je to toliko hitno, jer u trećem stavu ovog člana kaže se – uslovi i okolnosti pod kojima se ostvaruje pravo na korektivni koeficijent, kao i visina, utvrđuju se posebnim zakonom. To znači da i kada se usvoji ovaj zakon mi nećemo imati nikakvu novu situaciju, nego se ulazi u neki dalji proces, gde će masa nekih drugih zakona morati da definiše i koeficijente i korektivne koeficijente i radna mesta, platne razrede, grupe.
Sve su to stvari koje nam govore o tome da predlagač zakona nema jasnu viziju kuda je pošao. Opet ne sporim možda dobru nameru, ali realizacija toga je katastrofalna. Taj zakon je najavljivan kao povećanje penzija od 1,5%, to je bilo mesecima, mesecima i mesecima, a proći će kao što je smanjenje subvencija za poljoprivredu po hektaru koje je smanjeno 300%, ali to niko živ ne pominje. To je tajna koju niko ne sme da kaže.

Član 92. i član 107. - predlaganje objedinjene rasprave za tri tačke dnevnog reda koje nemaju nikakve međusobne veze je nešto što na najgori način utiče na dostojanstvo ove Skupštine.
Uz svo poštovanje parlamentarne većine, uz svo poštovanje želje Vlade da pokaže da nešto radi, nedostojno je ljudi koji su birali narodne poslanike da mi u petak, subotu…

Hvala lepo.
Koristiću dva plus pet minuta.
Vrlo interesantna tema. To smo kolega Pavićević i ja pokazali i na način što smo upotrebili najjače oružje protiv loših zakona koje može da bude upotrebljeno, a to je amandman „briše se“. Na svih 86 članova ovog zakona i, naravno, na jedan dobar deo drugih zakona koji su ušli u ovu korpu, u ovaj gulaš, u ovaj, kako bih ga nazvao, bolje da ne biram reči više, jedan skup zakona koji nemaju veze jedan sa drugim apsolutno nikako. Da su javna preduzeća u Lihtenštajnu, da li je javno zdravlje u Smederevu, da li je metrologija, ne znam gde, u to nećemo da ulazimo.
U svakom slučaju, prvi razlog je za sve te zakone zato što je nedopustivo da se tom brzinom progurava, potura, gura ispod žita, ili kako već hoćete da to definišete, ovako velika grupa zakona bez bilo kakve mogućnosti za bilo kakvu ozbiljnu raspravu.
Naravno da ćemo ostati ovde cele noći, ali to svi razumi ovde shvataju kao političko-sportsku aktivnost bunta opozicije protiv silovanja procedure u parlamentu od strane aktuelne vlasti, i to nije prvi put. Ovo je prvi put da počinjemo u sedam sati, ali nije ni to najgore. To su osnovni razlozi za sve zakone.
Posebno je važno pitanje zakona koji definišu oblast javnih preduzeća i zato posebno ovaj zakon ne sme da prođe na ovakav način.
Prvo, pre dve, dve i po godine je donet već jedan zakon koji je, naravno, i tada proglašavan kao savršen, najbolji na svetu, prvi u istoriji, ljubi ga majka i ne znam sve koje komplimente nije imao. Evo sada za manje od dve i po godine mi dobijamo novi zakon koji je, naravno, još bolji, još savremeniji, još reformističkiji, prvi put u istoriji, naravno, kao i onaj od pre dve godine. To je nedopustivo.
Oblast javnih preduzeća. Čuli smo već kolege koje su dale različita mišljenja o tome šta su javna preduzeća, koja je potreba za njima, šta treba da obezbede javna preduzeća i postoje definicije koje idu u levičarsku demagogiju i imaju definicije koje idu bliže nekom tržišnom viđenju privrede u savremenom svetu.
Naravno da Nova stranka misli da treba imati što manje javnih preduzeća. Naravno da je vrlo malo tih oblasti od javnog interesa zbog kojih ne može biti osnovana neka normalna korporacija sa privatnim vlasništvom ili „ppp“ ili javno privatnim partnerstvom, nego da baš mora eksplicitno i jedino da bude u državnom vlasništvu. Skoro da ne postoji takva oblast.
U svetu danas imate privatne vodovode, imate privatne ulicu po nekim američkim gradovima, da ne govorim o železnici, proizvodnji, distribuciji struje, o proizvodnji naoružanja, o prodaji naoružanja, o elektronskim medijima, o svemu onome što piše inače u drugom članu na koji smo isto dali amandman.
Ovde piše da se ovim zakonom uređuje pravni položaj javnih preduzeća i drugih oblika organizovanja koji obavljaju delatnost od opšteg interesa, a naročito osnivanje, poslovanje, upravljanje, imovina i druga pitanja od značaja za njegov položaj.
Verujte, svi znamo, i to zna srpska javnost, i to zna aktuelni ministar, i ministar pre njega, a verovatno i ministar koji će doći posle Sertića, da su javna preduzeća u Srbiji i ne samo u Srbiji, ali nas interesuje Srbija, ovo je srpski parlament, mesto za korumpiranost, nepotizam, za amaterizam u poslovanju, sastavni deo svakog organizovanog kriminala. Svaka organizovana kriminalna grupa ima jedno javno preduzeće koje je korisnik ili koje oni koriste u svom delovanju.
Ta priča o tome da će nam javna preduzeća obezbediti bolji položaj potrošača nikada nigde nije potvrđena. Šta je realnost danas? Da ne postoji javno preduzeće ili skoro da ne postoji. Ako se napravi jedan konsolidovani bilans, jedan dobar oditing, ni jedno preduzeće ne posluje, a da je javno, sa profitom, ni Telekom, a da ne pričam o „Air Srbija“, aerodromu i tim drugim zabludama. Znači, ni ono za koje svi misle da je savršeno, ni ono ne posluje sa profitom. Zašto? zato što je u prirodi kapitala da bude u privatnim rukama, a ne da bude deo neke opšte, zajedničke, virtuelne imovine. Zato je trebalo uraditi, ne samo ova Vlada, ne samo ova vlast u poslednje četiri godine, nego i pre toga, puno da se ta situacija promeni i da javna preduzeća postanu retkost.
Da li se ovim zakonom nešto menja? Ne. Ne, ništa. Ta kozmetika da direktor mora da ima fakultet, naravno da treba da ima fakultet, pa to se valjda znalo i pre. Da ima pojma o delatnosti tog preduzeća, mislim da se to podrazumeva. To ne daje nikakav novi kvalitet ovom zakonu, nego je ovaj zakon jedna klasična predizborna grupa reči, slova, rečenica, gde se to nudi kao – evo, sad ćemo da rešimo sve, kao što ćemo da potpisujemo najbolje ugovore u istoriji, naravno, ali od juna meseca kada prođu izbori, pa će i tada da bude završen posao sa preduzećima koja su u nekim procesima ozdravljenja, pa ćemo tada sve da odstranimo, ali samo da prođu izbori.
Mislim da za jednu ozbiljnu državu to nije dobar postupak. Mislim da za Vladu, za skupštinsku većinu, za vladajuće partije koje misle da sigurno ostaju na vlasti, posebno za njih nije dobro, da svoju budućnost, to se naravno neće desiti, ali da ne kvarim vaše snove, da će za budućnost u tim snovima biti jako teško raditi po lošim zakonima, kao što je ovaj zakon.
Ove zakone treba brisati i napraviti bolje zakone.

Jako plodna rasprava i svašta se čulo i postoje predstavnici svih društvenih grupa, možda čak i više nego što bi trebalo, ali to daje jedan kolorit celoj ovoj raspravi i sam ministar se uključio pa je i on počeo da pominje bivši režim - pa u naše vreme, pa kako je nekad bilo, pa sad će biti bolje.
Evo, za informaciju gospodinu ministru, jeste, bili su i neki bivši režimi. Evo ja priznajem, bio deo jednog. To je bila 2003. godina i tad je NIS bila u srpskim rukama i ostvarila je profit i uplatila u budžet ono što je bilo neophodno, EPS takođe. Vratili smo Telekom u srpske ruke, otkupili smo ga kada ga je crveno crna koalicija, to su ovi što se sad ne sećaju da su bili radikali i ovi drugi što se sećaju ali baš ih briga, da su i tad bili u vlasti, prodali to bud zašto svojim italijanskim mafijaškim prijateljima. Pa smo mi to vratili.
I taj Telekom je isto tad radio sa profitom i platio u budžet ono što sleduje budžetu.
(Ninoslav Girić, s mesta: Gde si ti bio?)
Čini mi se da čujem da neko pokušava da složi neko pitanje, pa ako je hteo da me pita gde sam ja tada bio – bio sam predsednik Vlade Srbije.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Kad si se rukovao sa Arkanom, gde si bio?)
(Zoran Babić, s mesta: Pogledaj ovamo.)
Kažite vi meni, po ovom članu se definiše šta je posao javnih preduzeća. Evo jedno ček pitanje. Da vidimo da li je to realno moguće da se reši ovim zakonom. Po kom zakonu, gospodine ministre, po kom zakonu EPS Srbije sada može da naplaćuje TV pretplatu za RTS, kada je registrovan samo za trgovinu strujom?
Hajde da mi objasnite to i da li ste rešili to ovim zakonom ili bilo kojim drugim zakonom?

Hvala lepo.
Član 4. kaže da se javno preduzeće osniva iz nekih razloga, pa između ostalog da se obezbedi trajno obavljanje delatnosti od opšteg interesa, razvoj i unapređenje obavljanja delatnosti, obezbeđivanje tehnološko-tehničkog itd. sistema, sticanje dobiti i ostvarivanje drugim zakonom utvrđenih interesa.
Ima tu puno primedbi, zato je i amandman sadržajan „briše se“. Ja cenim napor kolega koji su se trudili da nekim drugačijim izmenama pokušaju da poprave zakon, ali očigledno iz ove rasprave da je taj njihov humani, plemeniti pokušaj potpuno pogrešan zato što vlast to neće da razume, niti prisutni predstavnik Vlade, niti bilo ko drugi.
Zato je jedino rešenje da se briše amandmani. Naravno, to neće da ostavi bez zakonske regulative ovu oblast, jer postoji zakon koji definiše oblast javnih preduzeća. Tako da, brisanje ovog Predloga zakona u celini neće, ponavljam, da smeta da se sprovodi zakon u delu javnih preduzeća.
Pred toga, ja znam da će ovaj zakon biti usvojen pa i ovaj član, ali pitam ministra ako želi da čuje raspravu – po kom od ovih pet tačaka, znači za trajno obavljanje delatnosti, sticanja dobiti i ove tri, po kojoj od njih EPS Srbije može da naplaćuje pretplatu za RTS?
Kažite mi po kom članu ovog zakona ili bilo kog drugog zakona javno preduzeće EPS može da naplaćuje pretplatu za RTS i RTV? Ako mi date taj odgovor ja ću biti vrlo zadovoljan. To neće naravno da promeni stav o ovom zakonu.

Velike reforme su najavljene kao sprečavanje članova nadzornih i upravnih odbora da ostvare neki materijalni dobitak time što su u tim odborima. Međutim, član 23. kaže – predsednik i članovi nadzornog odbora imaju pravo na odgovarajuću naknadu za rad u nadzornom odboru. Visinu naknade iz stava 1. ovog člana, odnosno kriterijume i merila za njeno utvrđivanje određuje Vlada, zato tražimo da se to briše.
Ovaj parlament, mogli smo mi da odredimo tu nadoknadu, pa da kažemo da je nadoknada jedan dinar ili prosečna plata u Srbiji ili ništa. Daću vam par dobrih primera kako je to moguće. Ja sam bio u svom političkom životu koji traje od 1993. godine u tri upravna odbora. U Upravnom odboru Narodnog pozorišta u Nišu, u Upravnom odboru SDPR-a ili Jugo-importa i u Upravnom odboru Fonda za razvoje Republike Srbije. Ni u jednom, naravno, nisam ostvarivao bilo kakvu materijalnu naknadu, bez obzira što su neki tad imali pravo na to, naprosto to je potpuno besmisleno. To je čast da budete u upravnom ili nadzornom odboru neke takve institucije.
Prema tome, trebalo je da u ovom članu piše – nema naknade za učešće bilo koga u radu nadzornih ili upravnih odbora na lokalnom, na pokrajinskom ili na nivou države. To se nije desilo. To je razlog zbog čega svi članovi i ovaj posebno 23. ali i svi drugi treba da se brišu. Ja pozivam ministra da prihvati amandman i da traži brisanje svih članova koji se tiču bilo kakve materijalne nadoknade bilo koga. Hvala.

Kaže član 24. da direktora javnog preduzeća, čiji je osnivač Republika Srbija imenuje Vlada, direktora preduzeća čiji je osnivač pokrajina imenuje neko ko je određen statutom pokrajine i direktora javnog preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, određuje organ lokalne samouprave koji je nadležan za to.
Naravno da to treba brisati. To se naravno podrazumeva.
Javno preduzeće se osniva zbog javnog interesa, a u Ustavu Srbije piše ko je nadležan za javni interes. Nema potrebe da opterećujemo zakon ovakvim normama koje su potpuno besmislene, to je kao da utvrđujemo da je danas 23. februar i da je sreda i da je sutra četvrtak i da sutra ne sme da dođe predsednik Vlade Srbije da odgovara na naša pitanja, a to svi znaju. Nema potrebe …

Govorim o amandmanu na član 24. samo najdobronamernije. Znači, direktore bira Vlada Srbije, Vlada Vojvodine ili organ lokalne samouprave. Nema nikakve sumnje oko toga.
Neki poslanici su se pitali gde sam ja bio, dal sam spavao da se spremim za ovu raspravu, a ja sam uvek spreman za bilo koju raspravu, kao i gospodin Pavićević. (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.
Dakle, direktori javnih preduzeća se biraju, kao što su se inače birali u zadnjih 200 godina, ili bar zadnjih pedesetak godina u ovoj državi i to je potpuno normalno.
Šta je problem? Problem je što oni imaju prevelike plate, koje ne zaslužuju ni na jedan način. Sva ta preduzeća su veliki gubitaši i taj gubitak se prenosi na neke buduće generacije.
Ja sam bio odsutan dva sata, zato što se rodila jedna Emilija, koja će nažalost morati da bude opterećena dugovima koje je stvorila ova Vlada i ja čestitam Marku…

Direktor javnog preduzeća, čiji je osnivač Srbija imenuje Vlada na period od četiri godine, itd. i naravno potpuno je još jedna besmislena formulacija koja bi trebalo da nas uveri da tek sada prvi put u istoriji, najpre, nikada pre toga se direktor javnog preduzeća, čiji je osnivač Srbija bira Vlada Srbije.

Naravno da je to stara forma, da to i ovi što se ne sećaju i ovi što pokušavaju da se sete, ali imaju sa tim opravdane probleme, to je naravno uvek bilo. Ja bih voleo da poslanici Skupštine Srbije, moje kolege, voleo to ja ili ne, znaju bar nešto od onoga što je njihov posao.

Javna preduzeća u Srbiji, u narodnoj Republici Srbiji postoje od 1945. godine, što je malo više od 50, 45 ili ne znam koliko godina. Problem je u tome što mi sada dolazimo da u pola noći definišemo stvari koje su definisane na prirodan način, postoji prirodno pravo, ne samo pravo na koje se pozivaju neki ljudi koji nemaju pojma sa pravom, nego postoji neko prirodno pravo.

Ja ne pričam ni o kome, ne govorim ni o…

A  ko ste vi…

Član 106. Za vas se ne sekiram, vi niste povređeni, ali povređen je član 106. Vi ste ga povredili, jer govornik, prvi stav tog člana, može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Da li možete da mi definišete jednu reč koju je prethodni govornik izgovorio, a da ima ikakve veze sa bilo kojom tačkom dnevnog reda, pošto je ovo objedinjena rasprava, a posebno o Zakonu o javnim preduzećima, o čemu se sada vodi rasprava? Ako možete da uhvatite jednu reč koja je duža od tri slova i da kažete da ima ikakve veze sa temom, ja ću da povučem ovaj svoj zahtev za povredom Poslovnika.

Ne, ne, on je govorio o amandmanu.