Član 41, naravno, besmisleno definiše ko sastavlja rang listu, četiri kandidata. Prethodni govornik, ko beše? A da, Arsić. Ne vidim ga od ove govornice. Rekao je da se ovde sprovodi Zakon o upravnom postupku. Tako je, upravo zbog toga nema potrebe da to piše u ovom zakonu. To je opterećenje. To je prenormiranje. To je teranje … (Isključen mikrofon.)

Možete li da omogućite prisustvo ministra, pošto je to uslov za raspravu, amandmansku?

Da li ste sposobni da odgovorite na moje pitanje? Konstatujem da predsedavajući nije sposoban da odgovori na moje pitanje i pozivam ga da se utvrdi njegova sposobnost da dalje vodi sednicu.

Moguće da su članovi kabineta, sigurno da …

Da. Znači, definitivno da članovi kabineta i po članu 44. su stručni i sposobni da shvate šta mi pričamo? (isključen mikrofon.)

Hvala lepo.
Dva pristupa, prvo – sistemski nastavak nasilja nad procedurom, parlamentom, institucijama, 14 predloga zakona, pet ili šest friški, u subotu usvojeni, a već danas su na usvajanju u zajedničkoj raspravi gde nemaju nikakve veze, osim ako javna preduzeća i javno zdravlje nemaju neku direktnu vezu, a sve vezano sa Luksemburg i za Smederevo. Voleo bih da neko to objasni. Dobro je što imamo javno zdravlje, pa možda tu piše na koji način to može da bude objašnjeno, verovatno u nekom delu koji se tiče mentalnih bolesti. No, šta da radimo, to nije ništa novo. To se ponavlja već dve godine, pa i dve godine pre toga. Možda je bilo i nekada ranije, ali to nije dobro.
Na takav način se ne donose dobri zakoni. Takvo donošenje zakona pod velom tajne stvara opravdanu sumnju da tu nešto pokušava da se sakrije i mislim da je to očigledno, bar na nekoliko primera ovde.
Zakon o javnim preduzećima ne donosi ništa bitno novo. Kozmetičke promene koje su date su kozmetičke. Večita dilema ko da upravlja javnim preduzećima. Naravno da će da upravlja vlast, to je svuda tako. Pitanje je zašto postoji toliki broj javnih preduzeća, zašto su tamo i zaposleni i rukovodioci privilegovani u odnosu na bilo koga u ovoj državi, čak i u odnosu na službenike Vlade koji ovde sede, kojima su smanjene plate pre godinu dana, a u javnim preduzećima je sve u redu, a sva javna preduzeća su gubitaš do gubitaša i to sa dužim stažom.
Da li se ovim zakonom nešto menja? Naravno, ne menja se. To da će biti upoznati ljudi iz nadzornih odbora sa delatnošću te firme, to upoznavanje je jedan vrlo neobičan termin za to i to je gospođa Nataša Vučković već rekla, da se ne vraćam na to.
Mnogo važnija stvar je šta je sa „Sartidom“? To je malopre ministar prozvao neke da kažu kako je to privatizovan bio „Sartid“ pre 12 godina, skoro 13 godina. Ja kažem – odlično, nije privatizovan nego je prodat iz stečaja, ali to je po oceni svih onih, pa mislim da će se složiti i ljudi iz Vlade, bilo Periklovo doba „Sartida“, i po investicijama i po rezultatima, po organizaciji rada, po svemu onome što definiše tu oblast. Šta se sada to otkriva novo? Kako to da Amerikanci, najveća firma na svetu, nije imala problem da proceni šta je vlasništvo „Sartida“, a sada je to neophodno da se utvrdi, ne bi li se napravila ponovo javna, pod navodnicima, prodaja Kinezima, koje znamo? Kao što smo znali za „Esmark“, tako znamo i da će neki Kinezi da budu kupci na javnom tenderu.
To je deo vidovitosti o kome govori i izveštaj Transparentnost Srbije danas, gde proziva prisutnog ministra Sertića da je za Preduzeće „Meita“, to je Obrenovac, koliko se sećam, još 2. novembra ove godine doneo zaključak i odobrio sredstva pozivajući se na zaključak Vlade od 30. oktobra prošle godine i na odluku Komisije za kontrolu pomoći državne, a Komisija je donela svoju odluku pre sedam ili osam dana, 11. februara. Dakle, 20 i nešto miliona evra, koliko sam pratio, otišlo je kompaniji koja ima četiri zaposlena, u ovom trenutku četiri zaposlena. To znači da je to po jednom novozaposlenom otprilike negde oko pet miliona. Evra, naravno. To je stvarno prvi put u istoriji Srbije.
Sve to što se donosi preko kolena, preko noći, tajno, naravno da nije dobro, jer da je dobro imali bismo danima i mesecima promociju tih dobrih rešenja, bili bi skupovi, bile bi specijalne emisije, vanredne konferencije za štampu i sve slično. Međutim, ne, ovde se nešto gura ispod žita i ja mislim da bi bilo fer da nam ministar u ostavci, pošto čujem da će biti izbori, pa je Vlada praktično već u ostavci, da nam kaže šta se tu radi ispod žita, ministre Sertiću. Ili, što bi se reklo dobrim srpskim narodskim izrazom – šta se muva u predizborno vreme? Bilo bi jako dobro da dobijemo tu informaciju, da vidimo kada će „Sartid“ ponovo da bude najbolja firma u Srbiji i kada će ostali uspesi da budu učinjeni.

Hoćete li da mi date povredu Poslovnika ili repliku?

To teško da je moguće, ali nema veze.
Povreda Poslovnika 107. i 108. Govornik koji je govorio posle mene je eksplicitno rekao i to ćete i videti u stenogramu, to ne može da se sakrije, ovo je 21. vek, o nečijoj, o mojoj krivici što je ubijen jedan premijer u jednoj državi članici tadašnje Jugoslavije, a drugi nije.
Znači, ako vam to nije dovoljno, a eksplicitno tako je rečeno, ako vam to nije dovoljno da oduzmete reč i da date opomenu ili neku drugu kaznu, onda je to stvarno veliki problem.
Ja ću tražiti da se o tome glasa u danu za glasanje oko ove povrede. Sve drugo što je govoreno van dnevnog reda to nije bitno. Zna narod da je za privatizaciju duvanske industrije, da je te privatizacije vodio Siniša Mali, koji je sada vaš kadar. Nikakva privatizacija nema veze sa ministrima ni sa predsednicima Vlade, da li je tako ministre, to radi Agencija za privatizaciju.
Prema tome, za duvansku industriju, kako je prodata, gde je prodata, Sinišu … (Isključen mikrofon.)

Samo da vas podsetim da je danas petak, 19. februar, i da je na dnevnom redu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i da je na dnevnom redu amandmanska rasprava i da se trenutno raspravlja o amandmanu kolege Pavićevića i moje malenkosti na član 1. kojim se menja član 3. u novoj tački 33a, pod tačka 3. Mi predlažemo da se umesto „javne politike“ iskoristi izraz „praktične politike“.

Prošlo je skoro pola sata rasprave o našem amandmanu, niko relevantan nije rekao nijedan argument za ili protiv našeg amandmana. Dobili smo odgovor Vlade da je nešto svrsishodno ili da nije svrsishodno, da je isto ili da nije isto, a u međuvremenu smo čuli razna mišljenja raznih ljudi koji ne pokazuju sklonost razumevanja teme kojom se mi danas bavimo. Neki su pokazali da znaju da gledaju na sat, mada ne baš precizno, jedan je rekao da je u trećem minutu se nešto desilo, drugi je rekao u petom, što nije neka bitna razlika istorijski i civilizacijski, ali ipak govori o tome da i znanje gledanja na sat nije neka od jačih osobina i atributa ljudi koji su se javljali za reč.

Zato bih voleo da nam ministarka kaže svoju argumentaciju zašto je odbijen ovaj predlog, zašto je to toliko zlo, to što mi predlažemo amandmane, zašto je zlo da neko predloži 1.981 amandman, ako se ne varam, u nešto više od dve godine, da je skoro 200 prihvaćeno, pa da iz toga izvlači neke analogije? Da li su one tačne ili nisu, to će, naravno, da pokaže vreme, živimo ne samo za trenutak koji se sada dešava, nego živimo i za nešto što je budućnost, pa ćemo videti ko je bio u pravu, da li je Srbiji bilo bolje za ove dve i po godine da je prihvaćeno 585 amandmana dvojice poslanika Nove stranke ili je bilo bolje da nije prihvaćen nijedan i delimični odgovor će dati izbori koji su ispred nas, a jedan pravi odgovor na to će dati budućnost, koja je isto ispred nas.

Generalno, mislim da je pitanje diskusije o koalicijama, koju nisam ja započeo, koju nije započeo ni kolega Pavićević, nego su se tu uključili neki ljudi, kojima očigledno nije bliska oblast o kojoj se ovde govori, da je to jedno „pase“ pitanje. Koliko se ja sećam, u poslednjih nekoliko godina ili izbornih ciklusa sve stranke su u koalicijama ili skoro sve, pa čak i one koje o sebi govore da su najjače, najveće i to je pitanje zašto onda skupljaju pored sebe taj, kako bih rekao, te neke druge stranke, da ne koristim neka druga tumačenja? Mislim da su to pitanja koja nisu pitanja za Skupštinu na današnjoj raspravi. Naravno da to jesu pitanja par ekselans politička, zašto je to tako, zašto se neko krije iza koalicija, zašto neko želi koalicije, da li da se ojača, da li da utiša svoje političke protivnike, da li da stvara neki imidž sabornosti, ali to su sve stvari na koje ćemo, kao što sam rekao, dobiti uskoro odgovor.

Tema zaštita životne sredine je jako važna za svaku državu i to nije samo pitanje direktiva EU. Bilo bi jako dobro da ova vlast sluša direktive EU, ne selektivno, nego potpuno, ali to se ne dešava i to je isto jedna činjenica koja ne može da se sakrije, bez obzira na vanredne konferencije za štampu, kontrolu medija ili bilo šta slično. Evropska unija kao budućnost ove države i zaštita životne sredine kao budućnost života na planeti koja se zove Zemlja su važne teme i one ne treba da budu profanisane raspravama o tome kako neko tumači nešto što ne razume.

Želja i pozdravi, ne znam da li to još postoji po ovim privatizovanim radio stanicama, ali koliko se sećam, pre 20-ak godina su postojale te emisije „Pozdravi i želje slušalaca“, pa onda ako neko ima neku želju da uputi kolegi Pavićeviću ili meni neka nađe te neke radio stanice. Verovatno je uživao u kulturnim sadržajima koje su one emitovale nekada i ako postoje danas, pa neka nam to uputi tako, a za parlamentarnu proceduru je apsolutno normalno da predlagač zakona odgovara na amandmane poslanika, a ne da na to svoja mišljenja daju ljudi koji nemaju pojma sa temom.

Teško je u pet minuta reći sve ono što treba da se kaže po ovoj temi, ali ću pokušati da kažem najvažnije stvari.
Naravno, uvek je pitanje zašto hitan postupak, zašto uvek imamo tu temu da 1.600 stranica teksta, evo da vide gledaoci, dobijamo saziv pre 48 sati i od poslanika se očekuje da sa pažnjom pročitaju sve ovo, zauzmu svoje političke stavove, kritike, savete. Realno, ni vi koji ste pisali ovo, ne biste mogli da pročitate za tako kratko vreme.
Pitanje - zašto je ukinut Fond za zaštitu životne sredine 2012. godine? Ja ovde vidim da je razlog za donošenje ovih izmena i dopuna Zakona o zaštiti životne sredine, piše – ukidanje fonda uslovilo je potrebu za pronalaženjem rešenja za stabilno finansiranje zaštite životne sredine, ukidanje fonda u septembru 2012. godine. Što ste ga ukidali ako je to sada razlog da se formira zeleni fond? Šta, onaj je bio plavo žuti, a ovaj je sada zeleni? Da li je to samo pitanje boja ili ima neki suštinski karakter?
Pitanje je i gde je novac, taj zeleni novac? U izveštaju koji sam jedva stigao da pročitam, jedan deo, piše da je u zadnjih pet-šest godina skupljeno 25 milijardi dinara zelenog novca. Gde su te pare? Od ministarke smo čuli gde je potrošeno 415, 416 miliona u zadnje dve-tri godine. Gde je 24 milijarde? Da li su te pare, koje su ušle u budžet, kao sive, pa se ne zna gde su, otišle za „AIR Srbiju“, „Beograd na vodi“ ili ne znam šta već, ili su te pare uložene u ono što je njihova namena, a to je kada zagađivač plaća, da to što on zagađuje, bude sanirano ili sprečeno? Da li imamo u ovom zakonu, kao u nijednom koje smo dobili u poslednje tri-četiri godine, analizu primene prethodnih propisa? Šta je u prethodnim propisima, koji se sada menjaju, bilo dobro, šta je bilo loše, zašto se menja zakon?
Ovde imamo objašnjenje da zakon mora da se menja zbog toga što je ista ova vlast, u septembru 2012. godine, ugasila, ukinula Fond za zaštitu životne sredine da bi sada, pet godina kasnije, nije pet, tri i po godine kasnije, osnovala novi fond, koji je zelen. To je potpuno nerazumno ponašanje.
Ko se u vašem Ministarstvu bavi zaštitom životne sredine? U sazivu smo dobili da samo ministarka sama zastupa ove zakone, predloge zakona. Ne pominje se niko od poštovanih dama i gospode koji sede. Očigledno je da se ministarka ne bavi time i tu nema potrebe da se to shvati negativno. Naravno da je vaša specijalnost poljoprivreda i jasno je da je ovo neka druga tema.
Falilo je da u nekoj javnoj raspravi, bar u upoznavanju poslanika, ne na jednoj sednici odbora, nego u nekoliko javnih slušanja ili takvog nekog procesa, mi dođemo do širih saznanja o ovome. Ako je održana javna rasprava, a da poslanici Skupštine Srbije to ne znaju, onda nije održana. To, pola noći, kada se ne zna, negde, znači, nema nikakve potrebe da ovako važna tema bude na plećima samo jedne partije ili najšire gledano jedne koalicije.
Bićemo protiv ovih predloga zakona sa rizikom da možda tu ima dobrih rešenja. Kažu znalci da su najvećim delom prepisane direktive EU i sve to je razumljivo, ali ne možemo da damo svoje poverenje za materijal koji je ovolikog obima bez dovoljno vremena da se uđe u suštinu. Opravdanje da je to važno zbog otvaranja poglavlja, apsolutno ne stoji. Ne otvaramo mi sutra poglavlje za zaštitu životne sredine nego za Kosovo, a u ovu Skupštinu nije ušao nijedan materijal vezan za Kosovo u poslednje četiri godine, a to su prvi pregovori.
Prema tome, uz svo poštovanje napora ljudi koji su, siguran sam, sa najboljom namerom ušli u kreiranje ovih predloga zakona, mislim da ostaje previše nejasnoća i ne dorađenih stvari i zbog toga ćemo glasati protiv, a voleo bih da čujem odgovor od ministarke na ovo pitanje.

Član 103. koji definiše povredu Poslovnika i pravo na nju. Nije nikakva velika drama. Vrlo jednostavno. Gospođa ministar je davala netačnu informaciju. Ja sam rekao da je 25 milijardi skupljeno po osnovu zeleni račun…
(Isključen mikrofon.)

Nemam nikakvu nameru da ulazim u dijalog sa vama, ja sam hteo u replici, to ću sada da učinim, da ukažem na dve stvari.
Prvo, dali ste netačan podatak o tome zašto je ukinut fond. Nije tačno da je bilo nula dinara. Kada je ukinut fond, bilo je par milijardi na računu.
Rekli ste da je fond radio loše. Pa to ne znači da treba da se ukine fond, nego da se otera u zatvor taj ko je radio loše. Da li je oteran u zatvor taj ko je radio loše? Nije naravno.
To kažemo, prethodna Vlada je radila loše. Donosi se zakon o ukidanju vlade. Ne, nego se bira nova vlada. Prema tome, bilo je para na računu i nije bilo nikakvo razloga da se ukida taj fond i da se tri godine kasnije osniva novi fond.
Drugo, ne znate šta piše u materijalima koje ste vi doneli i zato sam vas pitao ko se bavi ovom oblašću. Na stranici 79. je grafikon, a na stranici 80. Predloga zakona o izmeni Zakona o zaštiti životne sredine piše – ostvareni prihodi od naknada po godinama 2010. godina – 4.792.000.000, 2011. godina – 4.200, 2012. godina – 3.700, 2013. godina – 5.178, 2014. godina – 7.500.000.000. To piše ovde, ja sam to sabrao i to je oko 25 milijardi. Vi ne znate šta vam piše u materijalu.
Moje pitanje je – gde su pare? Gde su pare od toga? Da li su te pare potrošene za „Beograd na vodi“, za „Etihad“, za ne znam koga?
Još jedno pitanje za nekoga ko se bavi zaštitom životne sredine. Da li je procenjena opasnost od ugrožavanja životne sredine za projekat „Beograd na vodi“, pošto znamo da se tamo pravi tri, četiri, 10 miliona … (isključen mikrofon)

Pomenut sam u kontekstu premijera u čijem mandatu je neki Srbin umro u Hagu, što je netačno. To je netačno, i tu nema nikakvih istorijskih podataka koji bi mogli da potvrde.
S druge strane daleko od toga da je aktuelna Vlada prva Vlada koja je imala aktivan stav prema Haškom tribunalu, Vlada koju sam vodio, je odbila da isporuči generala Lukića, recimo, koji je tada bio na funkciji pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, i još neke ljude koje je Hag tražio.
Karla Del Ponte, čuvena, lično, zato što je to bilo apsolutno protivno bilo kakvim pravilima Haškog tribunala, a da ne govorim o srpskom zakonodavstvu, ona se žalila na to u njenoj knjizi, ne znam kako se zove knjiga kojom opisuje svoj rad kao tužilac Haškog tribunala. I, to je činjenica.
S druge strane kao poslanik sam povređen time da nas je prethodnik sve prozvao zašto nismo reagovali zbog toga što je neki čudak koji je trenutno ministar kulture, ili ne znam čega, nosi ustašku kapu.
Gospodin Pupavac je dao adekvatan odgovor na tu temu i rekao je – nije toliki problem u kapi, problem je ispod kape, u tome šta taj čovek razmišlja. Mislim da je to bila prava mera sa srpske strane da se odgovori na to što se dešava sada u Hrvatskoj, a politička situacija u Hrvatskoj sigurno nije tema za srpski parlament. Hvala.

Hvala.
Tema je takva da vuče ka jednom širem sagledavanju situacije. Ja mislim da je dobra rasprava, bez obzira što skoro niko nije govorio, uključujući i ministra, precizno samo o amandmanu, jer je tema do koje smo došli očigledno važnija. Ja to govorim iskreno. Ja ću se truditi da ne idem previše van ove teme.
Pomenut sam kao neko ko je rekao da je uradio nešto kao Aleksandar Vučić. Nikada to nisam rekao, niti ću to da kažem, niti bilo šta slično da uradim. To da budemo jasni.
Protesne note se inače ne pišu sudovima, nego se pišu drugim državama.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ja sam rekao protesno pismo, pismo.)
… ili pismo, svejedno.

Verujte, da je to svejedno u diplomatskoj komunikaciji, ali nije moje da edukujem sada.
Što se tiče reakcije Srbije na tog nesretnika koji je hrvatski ministar kulture, ja nisam čuo predsednika Srbije da je rekao išta o tome, ja nisam rekao premijera Srbije da je rekao išta o tome, nisam čuo ministra inostranih poslova da je rekao išta o tome, da ne govorim o našem ambasadoru.
Prema tome, ako to neko treba da komentariše, ono što je Milorad Pupovac rekao, ja podržavam. Ja nemam potrebe da dokazujem ni svoj patriotizam, ni svoju toleranciju. To ko ima grižu savesti iz prošlosti, možda treba to da radi, ja to nemam.
Prema tome, stradanje Jevreja u Drugom svetskog ratu je ogromnih razmera, pet, šest miliona su procenjene cifre, od toga u Jugoslaviji negde između 50 i 58
hiljada su podaci, i sigurno je da Srbija trebalo na adekvatan način da reaguje na to što se desilo. Takvih reakcija je bilo i ranije, ali mislim da je ovaj zakon dobar.
Ispravka koja se predlaže u amandmanu na član 3. bi doprinela poboljšanju zakona, ali to nije suština. Suština je da mi moramo biti svesni toga šta se desilo. Ja imam i prijatelje Jevreje. Imao sam tu priliku da 1998. godine budem gost izraelske Vlade na proglašenju 50 godina izraelske države. Netanjahu je bio premijer, kao i sada. Imao sam čast da položim venac na Jad Vašem, to je najveći memorijal jevrejskog stradanja, da budem i na Masadi dva puta, što je Kosovo Polje za Jevreje, da posetim i Ber Ševu, koji je grad pobratim Nišu, a inače se pominje u Starom zavetu, da budem na Hristovom grobu, ali stradanje koje je prema Jevrejima učinjeno uvek traži novo dokazivanje i mislim da je ovaj zakon dobar, da tih dvadeset pet, šest miliona koliko će dati državi ili nešto manje, u nekom narednom periodu treba da bude upotrebljeno za prave stvari, a to znači da se obnove, podignu bolji memorijali, bolji spomenici nego što ih danas imamo, a Jevreji koji su živeli u Srbiji to zaslužuju.
Ponavljam još jednom, za jedno umetničko, ali i iskreno upoznavanje sa tim šta se dešavalo na Starom sajmištu, pogledajte predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja je tamo na redovnom repertoaru.
Da li su Srbi učestvovali u tom Holokaustu u Srbiji? Ja sam sklon tome da kažem ne, da je to nemačka okupaciona sila imala apsolutno dominaciju nad svim što se dešavalo u Srbiji od aprila 1941. godine do oktobra ili do kraja 1945. godine. Imam tu i žive svedoke. Moj otac je bio ratni vojni invalid, tako da imam i to iskustvo. Ali, to ne opravdava Nedića za ono što je on uradio. Nedić je bio kvisling, tačka. Ne mislim ništa bolje ni o Draži Mihailoviću.
Dragiša Cvetković je dobio prvi, to je istorijska činjenica, ponudu da bude kvisling nemačke države, okupacione, i on je to odbio i nije mu se desilo ništa. Bio je u kućnom pritvoru u Niškoj banji četiri godine. To znači da je i Nedić mogao to da odbije. Da li je pomogao Srbima? Nije, naravno. Koja je to pomoć? To je samo sramota koja dan danas stoji na obrazu srpskog naroda.
Naravno da će sud da presudi svoje. Koliko su mi rekli pravnici, tu nema mesta za suđenje, zato što njemu nije suđeno, pa ne može da bude ni rehabilitovan, ali to jeste sramota srpskog naroda taj Nedić.

Ja vas molim da pokušamo da radimo ono što nam je posao, a to je amandman na član 9, ali generalno koristim pet minuta. Ako dođem do pet minuta.
U raspravi po amandmanima, naravno da postoji i mogućnost da se jednim opštim tumačenjem zakona ukaže i na stav poslanika o pojedinom amandmanu i to se uvek do sada radilo i nema nikakve potrebe da sada nekim drakonskim merama, nekim dosetkama, da sme da se priča samo o amandmanu od dve reči da time sada bude obeležena rasprava o Zakonu o kulturi.
Ja vas onda molim da dopustite da mi iskažemo svoj stav, mi koji smo bili jedno vreme na tom odboru, ljudi koji su devet ili koliko već sati bili iz bilo koje stranke zaslužuju da se i pred srpskom javnosti, a to sada nemamo, a verovatno će neko sutra u pola noći da gleda to što mi pričamo, verovatno je to najinteresantnije. Znači, ovo je sednica, pardon, rasprava o zakonu koja je tajna. Pretrčana je fundamentalna tačka 7. amandman, na tačku 7. kojoj je izmenjena novim sredstvom u procesu donošenja zakona, a to sredstvo se zove apel.
Znači, mi smo imali situaciju da apelom predsednika Vlade se promeni suština ovog zakona, odnosno jednog važnog dela.
Prisutni ministar je bio upozoren sa moje strane kada je bila rasprava u načelu, da pazi šta radi, da će se desiti da će da pogreši i evo, desilo se, čak iste noći. Naravno, to nije samo njegova greška. Greška je to i premijera koji je gledajući neku televiziju došlo do zaključka da se ukidaju nacionalne penzije, a isti taj predsednik Vlade je avgusta meseca ove godine potpisao zakon u kome se to definiše. Bilo bi dobro da predsednik Vlade čita zakone, jer…