Ja vas molim da me ne prekidate. Naravno da sve vreme govorim o članu 9, jer ako nije znao da pročita član 7, da li je i član 9. pročitan na valjan način? Možda ćemo noćas u pola jedan da dobijemo ponovo apel da član 9. treba da bude urađenu nekoj drugoj formi.
Imali smo na Odboru član 44, kome nikome nije bio jasan pa ni predlagaču, pa se posle toga…

Imam pet minuta.

Ja vas molim…

Nema nikakvog razloga, imate poslaničku većinu. Da li je to nervoza kod nekih što znaju da neće ponovo biti na listi, to nije nešto što mene interesuje.

To vi kažite predsedniku Srbije…

Ni na koji način nikada nisam hteo da uvredim ničije roditelje, pa ni vaše i to vi znate dobro.
To kada mi ugasite mikrofon, pa vi proizvodite zaključak iz nečega što ja nisam rekao, to nije primereno i ne govorim, to govorim o vama i nisam ja neko ko treba vas da edukuje. Svi smo mi već matori ljudi, odnosno imamo preko 18 godina, šta smo naučili-naučili smo.
Član 9. je u opasnosti ako prođe, ako bude odbijen amandman koji je dat. Ja vam kažem da će u pola jedan noću predsednik Vlade da gleda neku televiziju pa da vidi da to nije dobro, pa da opet apeluje, ili će možda predsedniku države da ova Turkinja gleda u šolju, pa vidi da je trebalo da prođe amandman na član 9, a onda da vrati zakon kao što se dešavalo.
To se već dešavalo. Zakon o prodaji nekretnina je vraćen, a vi ste odbili tada da podržite naše amandmane koji su bili „briše se“. Sada je malo napredovalo. Ministar Tasovac je prihvatio dva amandmana kolege Pavićevića i moje malenkosti koji glase „briše se“, tako da je time to i ozvaničeno u ovom parlamentu.
Mene samo interesuje zašto postoji potreba da se jedan zakon koji je loš progura na tajnoj noćnoj sednici u situaciji kada svi znamo, pa i dobar deo kolega vladajuće većine koji su bili na Odboru i koji su jasno pokazivali svoje neslaganje, čuđenje i neke gore stvari koje neću da pominjem, šta misle o tom zakonu. Neki su glasali protiv, kolege iz većine skupštinske, kojih sada nema.
Nema nikakve potrebe da se sada u ovaj čas i do pola noći na takav način donosi zakon koji bi trebalo da otvori potpuno novo poglavlje u kulturnoj politici u Srbiji.

Predlog je da dopustite kolegama da govore onako kao što se govori.

Molim?

Da dopustite kolegama da govore onako i da se ponašaju kao što ste vi rekli da se to čini u britanskom parlamentu.
Ako hoćete da bude sada rasprava, neka bude, ali pustite ljude da obrazlože svoje amandmane tako što će dati šire obrazloženje svojih amandmana, a ne da ih Bečić ili, ne znam, vi, hvatate u tome da li čitaju svoje amandmane ili ne.

Hvala.
Ne znam čime sam izazvao repliku, ali da se ne obraćam direktno, kažite kolegi poslaniku da u državnom pravnom sistemu Srbije ne postoji premijer Vlade, postoji premijer Srbije, kolokvijalni izraz i postoji predsednik Vlade Srbije, to je zvanični izraz.
Naravno da je potpuno netačno da je poslanička grupa SNS sama došla do zaključka da nacionalne penzije treba zadržati. Protiv toga je bio i sada prisutni ministar Tasovac i vrlo zdušno iz sve snage nas ubeđivao da je to relikt prošlosti, da je to samo u Sovjetskom Savezu, da je to nešto što je mali stimulans za ljude da počnu da se bave kulturom, pa, nije valjda da to rade zbog penzije, pa je izrečeno da su razni dobijali nekakve penzije bez bilo kakve zasluge, bez bilo kakve veze sa kulturom. To je i predsednik Vlade ponovio kada je čuo to na televiziji, da je važnija jedna naša draga glumica, i ja se potpuno slažem, da je ona jako važna u odnosu na 40-ak pogrešno dodeljenih nacionalnih penzija. Kojih 40-ak?
Hajde da čujemo ko su ti ljudi koji su dobili to nezasluženo? Ko ima pravo da to ocenjuje? Ako ima neka institucija koja to treba da oceni, to sigurno nije premijer Srbije iliti predsednik Vlade Srbije.
Prema tome, ne postoji nikakav razlog da se mržnja, da se pominjanje mržnje koristi u ovom parlamentu prema opoziciji. Ja ne mrzim nikoga. Mnogo nekome treba da bude mnogo velik da bi izazvao kod mene mržnju. Može da izazove neko gađenje, može da izazove to da nekoga ignorišem, da nije važno, ali mržnju nikada.

Još jednom, ne postoji matični zakon, bar ne u onome što se koristi u parlamentu. Pod dva, ako Vlada po članu 14. nekome dodeljuje priznanje koje se zove nacionalna penzija, to ne znači da predsednik Vlade može u svom apelu, koji je upućen neformalno, da karakteriše da je 40 ljudi, od ne znam koliko ukupno, ne zaslužuje. Ako Vlada želi da preispita ko sve ima nacionalnu penziju, onda se to stavi na dnevni red Vlade, pa se zatraži od ministarstva analiza stanja, pa ministarstvo da predlog odluke i u odluci piše od 1. do 40, taj, taj, taj, taj i taj nezasluženo su dobili penziju.
Moguće da ne može da im se oduzme penzija, ali može Vlada da donese zaključak da smatra da su oni to dobili nezakonito, bez bilo kakvih uslova i da od njih zatraži da to vrate, da to bude jedna vrsta pozivanja na poštovanje te nagrade, pa da vidimo ko su ti ljudi, da vidimo koji su to visoki kriterijumi koje primenjuje premijer Srbije kada ocenjuje ko koliko učestvuje u kulturnom stvaralaštvu i umetničkom delanju u ovoj državi. To ko je pismen, nepismen, mislim da je potpuno besmislena stvar, o tome neću da pričam.
Zakon o kulturi i drugi zakoni, ali Zakon o kulturi posebno treba da bude primer demokratski pristojne rasprave u ovom parlamentu. To što neko poziva mržnju kao argument, nije odraz ni pristojnosti, ni kulture, ni demokratičnosti.

Povređen je član 27. i član 108. Svi stavovi.
Rekli ste u malopređašnjem obraćanju gospođo predsednice da ćete biti grubi, to pogledajte u stenogramu, rekli ste da ćete biti grubi. To nikako ne može da se zove vođenjem sednice, to je pretnja. Znači, vi ste zapretili verovatno svim poslanicima, a možda i ne svim da ćete biti grubi u vođenju sednice. Nakon toga ste dopustili izložbu fotokopiranih nekakvih fotografija, pa ste i pokazali želju da se lično uverite, to se zove cirkus, to nije vođenje sednice.

Petnaest tačaka u zajedničkoj raspravi je malo prevelik zalogaj, tako da ću ja da govorim o tri. Prvo, ova o kojoj je već dosta govoreno, a to je otklanjanje posledica Holokausta, to je dobar zakon. Ja imam, kao i svi građani Srbije, potpuno pravo da budem ponosan na odnos Srba prema jevrejskim žrtvama u Drugom svetskom ratu.
Lično ja sam imao tu sreću da budem i gost izraelske Vlade na 50 godina države Izraela. Ja sam bio dva puta na Masadi, u Jad Ševamu itd. Puno toga o tom problemu znam i preporučujem svima kojima je teško da to uče iz istorijskih knjiga, da odu da pogledaju predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja na jedan dobar način daje sliku o stradanju Jevreja, u Beogradu posebno.
Nažalost, od tih 15 tačaka, ovo je jedna od retko dobrih. Ostale su jako loše, posebno tačke 12. i 13. To su tačke koje se bave time da se donose odluke o prestanku funkcija tužilaca. Te tačke su protivustavne i nezakonite. Ja sam na to već upozoravao na Odboru za pravosuđe, pa ću samo da ponovim, ako nekome nije bilo jasno. Posledice su katastrofalne, posebno za pravnu struku, posebno za tužilaštva, posebno za ljude kojima je pravna država mila.
Šta je prekršeno ovim odlukama? Pre svega, član 25. Poslovnika o radu DVT, jer nisu na vreme doneli odluku o izboru novih tužioca, šest meseci pre isteka funkcije postojećih tužilaca i to je propušteno u 20, i nešto primera i u slučaju Tužioca za organizovani kriminal, i u slučaju Tužioca za ratne zločine.
Povređen je član 161. Ustava i član 87. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu, recimo, u slučaju Miljka Radisavljevića, bivšeg Tužioca za organizovani kriminal, jer je njemu prestala funkcija 21. decembra 2015. godine. Tad mu je istekao mandat. Vi od nas tražite da danas, februara meseca 2016. godine, glasamo o tome da mu je istekla funkcija 31. decembra prošle godine. Tu se javlja i pitanje retroaktivnog dejstva, potpuno besmisleno. Ne možemo sada da odlučujemo da je nekome prestala funkcija pre 45 dana, a posebno što je njemu prestala funkcija po sili zakona još 10 dana pre toga.
Posledica toga je da smo očigledno od 21. decembra prošle godine do dana današnjeg, a imaćemo to još nekoliko dana, imali dva tužioca za organizovani kriminal, što kao posledicu stvara mogućnost obaranja svih pravnih poslova koje je to tužilaštvo radilo u ovih 45 dana, a to znači i da, recimo, budu pušteni na slobodu ljudi koji su tada pritvoreni, koji su iz opravdanih razloga bili deo posla tih tužilaštava.
Istovremeno, u 20 i nešto slučajeva je Republički tužilac postavio vršioce funkcija javnih tužioca koji inače vrše funkciju javnih tužilaštava iz reda zamenika javnih tužioca i time uzurpirala pravo, pošto se radi o dami, uzurpirala pravo parlamenta. Ne može nikakav Republički tužilac, makar to bila i gospođa, da iz reda zamenika tužioca diže nekoga na nivo tužioca, jer to može samo da izabere Skupština u kojoj se mi sada nalazimo. To isto važi i za bivšeg Tužioca za ratne zločine. Naravno da je njemu vreme za penziju i da je ispunio sve uslove. Nije pitanje da li on treba da ostane tamo, nego je pitanje u tome što je na nezakonit, protivustavni način izvršena njegova ne smena, nego prestanak odluka koja se nama nudi da o njoj glasamo, o prestanku njegove funkcije.
Ja molim vrle pravnike da iz ovog galimatijasa neodgovornosti ili zle namere nađu izlaz i da nas ne teraju da i mi kao narodni poslanici kršimo Ustav i zakon.

Hvala lepo.
Duga je bila rasprava. Bila je javna. Da li je bila plodna to teško možemo da ocenimo pozitivnim, zato što je pred nama jedan loš zakon. Mislim da ne postoji ni jedna institucija iz kulture koja je dala podršku ovom zakonu, ni parlamentarni odbor nije podržao ovaj predlog zakona, ni prethodni govornik koji je sada izašao nije podržao ovaj predlog zakona i pitanje je zašto se toliko insistira na lošem predlogu zakona?
Šta je loše? Centralizacija, razvlašćenje Nacionalnog saveta za kulturu i upravnih odbora, pokušaj da se kultura Srbije stavi u ruke jednog čoveka, uz svo poštovanje njegovog umetničkog rada, mislim da je to prevelik zalogaj za ta nejaka pleća. Za nejaka pleća bilo koga.
Naprosto, vrlo su čudna objašnjenja u ovom zakonu. Dobijamo objašnjenje da se ukidaju nacionalne penzije u kulturi, a u sportu ostaju, zato što se kada se one dodeljuju, pojave se diskusije u javnosti. Gle čuda, gle opasnosti, diskusije, pa još i u javnosti.
Drugi argument sam čuo sada, da je puno ljudi ostalo bez tog priznanja nacionalne penzije, pa je to onda razlog da se ona ukine. Ja bih voleo da vidim logiku, bilo koju logiku u toj rečenici. Znači, da kažemo ljudima koji hoće da se bave umetnošću da se bave sportom, da ne troše vreme na akademije, na vežbanje, na pripremu za svoj umetnički rad, neka lepo trče, bacaju nešto ili tome slične urade i onda će biti lako meriti njihov uspeh, jer ovo je navodno teško meriti.
Nije ovaj zakon dao odgovor, a ni ministar ga verovatno neće dati, kada će biti gotova galerija Savremene likovne umetnosti, njeno renoviranje? Pitanje je isto kada će da prestane da radi ovaj sat na Narodnom muzeju, pošto je to jedino što je urađeno značajno u mandatu ove Vlade i ovog ministra, da se spolja vidi? Pitanje je šta je sa direktorom Narodnog pozorišta beogradskog? Tu isto nema odgovora u ovom zakonu i ako ovaj zakon reši pitanje izbora direktora Narodnog pozorišta u Beogradu, ako me ubedite da će ovaj zakon to da reši možda ćemo glasati za. Jer bi to stvarno bio jedan veliki uspeh da za godinu dana ovo ministarstvo, Vlada izaberu direktora Narodnog pozorišta.
Naravno, u podeli para za kulturu, tih jadnih 0,6%, a bilo je obećanje čak i lično da će to biti bar 2,5%, pa se nije desilo ništa od toga, dele se prema ličnim sklonostima koje su više nego očigledne. Recimo, za jedan festival koji se mahom finansira iz sopstvenih sredstava, a to je Džez festival „Nišvil“, da se neka crkavica, a za Mokrogorski porodični kućni bioskop uvek ima para i tamo svi ministri, pa i aktuelni, sa velikim zadovoljstvom odlaze, u nadi da će tamo dobiti neku domaću životinju ili neku drugu specifičnu nagradu koju organizator tog kućnog festivala inače daje.
Nova stranka je u pripremi nekoliko zakona koji treba da na ozbiljan način regulišu ovu oblast i o tome će vam više kasnije reći kolega Pavićević. Imali smo 14 amandmana na ovaj zakon, ali i usvajanje tih 14 amandmana teško da može da popravi ceo zakon. Tako da, na vaše iznenađenje, reći ću vam da ćemo glasati protiv ovog zakona. Mislim da bi bilo dobro da u ove predizborne dane, kada je već i Vlada u ostavci, pa i prisutni ministar, da nema potrebe da kvari svoju umetničku karijeru, koja je nesumnjivo uspešna, jednim lošim zakonom na kraju svoje ministarske karijere. To je još jedan dokaz lošeg stanja u Srbiji, da jedna loša vlast, da jedna generički loša politika može da na pogrešnu stranu odvuče i one ljude koji su stvarno u svojoj mladosti i u svom ličnom umetničkom radu dali ogromne, velike i dobre rezultate, a onda su postali deo lošeg proseka koji obeležava rad Vlade Aleksandra Vučića.

Hvala.
Jako me raduje što ministar prati sajtove političkih stranaka, ali mi je žao što ih ne prati pažljivo, odnosno ne čita pažljivo. Imate, naravno, u manifestu, u osnovnom dokumentu se pominje nekoliko rečenica, jedan pasus o kulturi, sa tim šta tu treba raditi, a takođe se pominje i u nekim drugim dokumentima. Ne postoji program za kulturu, to je tačno.
Lapsus Galerija savremene likovne umetnosti, a ne muzej, posledica je toga što sam ja Nišlija, a u Nišu postoji galerija, pa se to naviklo.
Ne razumem šta ne razumete vezano za sport. Ne postoji nikakvo opravdanje za to da se ukidaju nacionalne penzije. Naravno da niko ne treba počne da se bavi umetnošću ili kulturom ili sportom zbog penzije, ali to nije argument za njihovo ukidanje. Vaš argument koji sam ja video u nekom mediju je da je lako meriti to u sportu, a da je to teško meriti u kulturi i umetnosti. Pa, dajte da ukinemo onda i neke druge stvari. Teško je meriti mnoge stvari, ali to ne znači da treba da pobegnemo od te težine odlučivanja, nego treba da kažemo – mi nismo sposobni za to. Ko to ne zna da radi, on treba da kaže – ja to neću da radim, ne znam da radim, i da podnese ostavku, a ne da ukine nešto. Tako možemo da ukidamo i institucije, pa da kažemo – hajde da ukinemo taj Narodni muzej pošto niko ne može da ga obnovi, renovira u zadnjih već 12 godina ili 13, pa da ga ukinemo, a da napravimo muzej rijaliti šoua, ili da napravimo muzej „Beograda na vodi“, ili muzej maketa, ili muzej nekog takvog sadržaja.