Hvala, gospodine.

Prvo da utvrdimo činjenice, po onome što je pričao premijer proteklih dana, danas je 36. januar i nije petak nego je ponedeljak, pošto je bilo obećanje da će ministar Gašić biti smenjen do kraja januara.
U sazivu smo dobili jedan dopis koji je potpisao premijer upućen predsednici Maji Gojković gde kaže, na osnovu člana tog i tog, tražim i predlažem razrešenje ministra obrane, obrane Bratislava Gašića, pa pitam da li to važi i za ministra odbrane ili je obrana neki poseban deo. To nam piše u dokumentu.
Naravno, ja mislim da gospodin Gašić nije kriv i naravno da treba da bude smenjen, ali nije krivica njegova, on je samo radio ono što je video. Biće upamćen po mnogim stvarima, najviše po tome što nije mogao da nađe onaj akumulator za MiG-23 ili 29, pa je to morao da mu nađe Putin, ali sve drugo je to što se on ugledao na svog stranačkog lidera i predsednika Vlade. To znači da recimo odnos prema ženama, naravno da je nedopustivo to što je rekao Gašić, ali isto tako je nedopustivo ono što je uradio Vučić prema Olji Bećković koju je skinuo sa programa. Prema Danici Vučetić, prema mnogim drugim ženama koje su morale da pobegnu iz novinarstva zato što ih je Vučić smenio. Helikopter, afera helikopter, smrt sedmoro ljudi koji su posledica visokog nehata, pre svega ministra odbrane.
Situacija je bila da je on naredio da se podigne helikopter bez potrebe, jer je dete moglo da bude transportovano kolima, i o tome postoje jasni podaci. Dignut je helikopter koji je bio za drugu namenu u tom trenutku. Dignut je u nemogućim uslovima za let, nateran je da pokuša sletanje na aerodrom gde nikada nije sletao. To su sve fakti koji pišu u izveštaju koji danas stoji na sajtu Ministarstva odbrane Srbije.
Na tom istom sajtu, u tim istim dokumentima piše da je na aerodromu bio ministar Lončar. To tamo piše, da ne ulazim ja u istraživanje. Prema tome, to je nedopustivo, i za to je trebalo da se uradi ozbiljna istraga, a ne da navodi, ili delimični krivci budu kažnjeni tako što godinu dana ne mogu da napreduju u vojsci, dva generala, koliko se sećam. To je tužno.
Poređenje toga sa bilo čim u prošlosti je katastrofa. Katastrofa je jer su, neću ja da pravdam to što se dešavalo ranije, ali ako neko misli da je to bilo nezakonito, neka pokrene istragu danas. Usput, Vuk Obradović je smenjen, jedan od ministara zbog sličnog dela kao sada Gašić, a usput su smenjivani i Dragan Veselinov i Tomica Milosavljević, itd, itd.
Prisluškivanje. Žalio se premijer da je prisluškivan i kaže – nezakonito; koliko sam shvatio. Zakonito? Ako je zakonito onda nemoj da se žalite. Ako je nezakonito onda kršite član, da vas ne podsećam ja na to, 332. Krivičnog zakonika, koji vas obavezuje da prijavite izvršioca krivičnog dela, ako je bilo nezakonito prisluškivanje.
Drugi ministri, takođe uče od svog predsednika partije i od predsednika Vlade. Ovo je najmanja Vlada u istoriji čovečanstva, ima jednog ministra koji je istovremeno i predsednik Vlade. Svi ostali su statisti koji dobiju od dana do dana, od situacije do situacije, od teme do teme, malo prostora, ali naravno i oni sami kažu, ako ih neko pita bilo koje ozbiljnije pitanje, oni kažu - kako odluči predsednik Vlade, kako oduči predsednik partije. Prema tome to su dokazi, nema potrebe da ja vama to dokazujem.
Tako će nam se neko javiti ponovo da nam je ekonomska situacija fenomenalna, da nas je iznenadio suficit u januaru od 250 miliona evra, pa onda priznamo da je tu 100 miliona nečega što je inače prodato trajno, i to je potpuno u redu. Ali, ako imate suficit, a javljaju mi neki moji prijatelji iz Kucure, pa podelite onda zaostale dugove poljoprivrednicima, radnicima koji su ostali bez posla, a država im je dužna plate, uradite nešto za ovu zemlju. Nemojte da se iznenađujete, nemojte da padate u nesvest.

Član 107. prethodni govornik je izneo niz neistina vezanih za moj lični život. Informacije koje nisu informacije nego čiste laži. Vi ste mu to dopustili i time ste povredili član 107.
Zbog javnosti, a ne zbog prethodnika, 1978. godine sam bio regrutovan potpuno normalno, naravno kao i svi drugi sposoban. Zatim, 1983. godine sam se sam prijavio na odsluženje vojnog roka i bio regrutovan, to mogu sve da provere gospoda u uniformama, u Gardu. Trebalo je da idem januara 1984. godine. U novembru 1983. godine sam imao težak udes, zbog čega sam lečen godinu i po dana. I otpušten sa dijagnozom, a ovde ima valjda neki lekar „osteomelitis“. Onda vi koji se smejete, vi doktori iz Niša koji bi ste to trebali da znate posebno, zbog toga se inače ne ide u vojsku nigde na svetu, pa ni ovde.
Što se tiče mog poslovanja, apsolutno laž do laži. Ništa od toga nije tačno. Ako je bilo šta od toga tačno, to je nezakonito. Ja bih onda voleo da nekadašnji najbolji student Pravnog fakulteta, sada predsednik Vlade u ostavci, neka lepo kaže šta je tačno do toga. Tu je ministar unutrašnjih poslova, doći će verovatno i ministar pravde pa da vidimo koje je to krivično delo povređeno bilo kakvim mojim ponašanjem, u bilo kom poslu koji sam radio kao privatnik od 1986. godine ili kao političar od 1992. godine.
Ja bih voleo da mi se to kaže ili sada, ili bilo kada.

Tražim da se glasa.

Ne.

Ako vi pokušavate da se pravite naivni, to je stvarno besmisleno. Svima je jasno…

Naravno da je potrebno i oblast sporta regulisati na jedan novi i savremeniji način i sa te strane mi možemo da razumemo napor koji je Ministarstvo uložilo da to uradi. Ali, ne možemo da budemo zadovoljni ukupnim rezultatima.
Ovo su kozmetičke promene koje su mogle da budu sadržajnije, dublje, da na jedan bolji način regulišu oblast koja je važna u životu jedne države. Ja sam siguran, pošto ovde sede bar dvojica, koliko ja vidim, bivših sportista, da oni jako dobro shvataju taj problem i tu potrebu, ali sam isto tako uveren da je i vama dvojici jasno da je moglo da se uradi više. Ne mislim tu na pitanje privatizacije sportskih klubova, to treba da bude drugi zakon, ali i njega treba doneti hitno, odnosno, trebalo je već da bude donet. I ne samo zato što se predsednik Vlade zaklinjao par puta da će to da reši, da ima rešenje, da je to gotova stvar, nego zato što to jeste potreba.
Šta mi danas imamo u srpskom sportu? Uz časne izuzetke, koje teško možemo da merimo sa više od 20%, srpski sport je kao i drugi delovi srpskog društva, pod velikim uticajem neznanja, korupcije, pranja para, nedostatka para, voluntarizma, amaterizma. Mislim da ćemo tu da se složimo. Čak i u vaterpolu, koji je naš najtrofejniji kolektivni sport, imate mnoga mesta gde se nekada vaterpolo igrao sa puno snage, a danas ga nema, tipa Bečej, Niš, itd. Da ne pričam o rukometu, gde su pre 10-ak, 15, 20 godina hale bili pune i prepune, građani su želeli da gledaju velike i odlične utakmice, a danas je to sport koji gleda mali broj ljudi. Zašto?
Naravno, nisu krivi sportisti. Krivi su oni koji rukovode sportskim organizacijama. Da bude jasno – i ja sam bio predsednik jedne, bio sam predsednik jednog regionalnog saveza i bio sam član upravnog odbora jednog nacionalnog saveza, tako da govorim i kao insajder, i kao neko ko je bio u tim forumima. Ima puno ljudi koji kroz rukovođenje sportom vide mogućnost svoje društvene afirmacije koju nisu mogli da zasluže ni na koji način, ali ne treba im dozvoliti da prljaju sport tim svojim pokušajem. I za to sam siguran da imate sigurno više primera nego što ja mogu da ih navedem.
U ovom zakonu je nekoliko stvari rešeno bolje, a to je pitanje mladih sportista, njihovih obaveza, odnosa, i tu se potpuno slažem. Ali, generalno mislim da nisu stvoreni mehanizmi koji bi sprečili da se po lokalnim sredinama, ali i ne samo po lokalnim sredinama, novac građana Srbije, novac iz budžeta tih lokalnih zajednica, troši na način koji zavisi od dobre volje, procene ili sklonosti nekog trenutnog lokalnog šerifa, pošto ne zaslužuje da izaberem neki bolji izraz.
Siguran sam da i navijači puno očekuju od ovog zakona, ali, ipak, neka ostanu tamo gde im je mesto. Mislim da ne postoje ni dobri mehanizmi da se spreči uticaj navijača na sportske klubove, pa i na saveze.
Treba poštovati navijače, ali njihov posao nije da vode klubove. Mi ovde imamo godinama, decenijama, to nema veze samo sa ovim režimom, bilo je toga i ranije,to da vođe navijača ponekad imaju veći uticaj na izbor igrača, na ambicije kluba nego što to imaju stručnjaci, treneri i stručni štab. To je isto nedopustivo.
Zato treba napraviti što pre jednu jasnu podelu šta je to što može da se privatizuje i to su ovi veliki klubovi gde ide 95% para i te klubove treba staviti pod kontrolu, a to najbolje može da uradi privatni vlasnik. Naravno i država, ali stvoriti i druge uslove da i oni sportovi koji nisu visoko profitabilni imaju prostora u životu ove zemlje. Ko to ne može da shvati može uvek da dođe kod nekoga da kopa vinograd, ne mora da se bavi sportom. Hvala.

Hvala vam, koristim pet minuta.
Trudiću se da pomenem i neku reč vezanu za amandman pošto to niko nije posle gospodina Pavićevića pomenuo…

Jeste, rekao je i broj i dao je i statistiku i procenu…

I procenu i sve to i hajde prvo potpredsedniku Vlade o tome ko je kad bio u parlamentu, ko je izlazio i ko je ulazio u parlament.
Hajde da bar mi koji smo tu dvadeset i nešto godina se dignemo ispred ove bizarnosti koju čujemo ponekad.

Ja ne znam gde ste se vi prepoznali, ja pričam o gospodinu Dačiću.

Ne, ja pričam sa potpredsednikom Vlade. Znači, njemu se obraćam. A reč „bizarnost“ nije uvredljiva.

Ma to što vi mislite, to je vaš problem. Reč „bizarnost“ nije nikakva ružna reč, to je jedna definicija nečega što se dešava.
Prema tome, bilo je u ovom zdanju puno poslanika, menjale su se vlasti, menjala se i opozicija i ovo zdanje bi trebalo da bude vrh neke parlamentarne državne vlasti u ovoj državi, tako što će ga ljudi koji sede u njemu činiti takvim, te bih ja zamolio bar poslanike koji imaju to, da kažem, dvomilenijumsko iskustvo, a to znači da su počeli svoju karijeru u devedesetim godinama prošlog veka, još uvek su ovde, da bar u svojim raspravama drže taj neki, što bi rekli moderni analitičari, nivo.
Što se tiče samog zakona, zakon je dobar. Mene čudi kako to na kraju mandata tek da dođemo do jednog zakona koji će da jasno i javno definiše naše obaveze prema nečemu što se zovu, kolokvijalno, međunarodne sankcije. No, kad god, dobro je i da se desilo i sada.
Primedba na naše amandmane, gospodina Pavićevića i moje, koji popravljaju tekst, su neutemeljene. Mi popravljamo tekst na razne načine. Najbolji amandmani su nam „briše se“, jer time ukazujemo da je deo nekog zakona ili ceo zakon katastrofalan i da mu pomoći nema i da je najbolje da bude povučen iz procedure ili da ga ne potpiše predsednik države, kao što smo imali bar u jednom slučaju. To je predsednik države, izbor parlamentarne većine, na to mesto, je bar jednom uvažio naše amandmane i odbio da potpiše zakon koji je trebalo da omogući krađu nečeg malo što je preostalo na Dedinju od javnih zgrada.
Bilo je i nekih drugih mesta, gde su amandmani „briše se“ bili prihvaćeni, recimo od NBS.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Da li je ovo tema?)
Tema je, i samo onaj ko zna da shvati temu će da pronikne u ovu moju hermetičnu priču.
Što se tiče izbora i pošto sam čuo strah nekih poslanika da će biti uhvaćeni u izbornoj građi, ja vam garantujem da ako se to slučajno desi, ponavljam, ako se to slučajno desi, da ćete biti uhvaćeni. Ja sam ekspert za to. Ja sam to radio 1996. godine i 1997. godine, i 1999. godine.

Ja ću da se vratim na temu, naravno. Međunarodna mera ograničenja sprovodi se na sredstvima u svojini, državini ili na neki drugi način koristi subjekt prema kojem se mera primenjuje. To je jasno kao dan, član 13. Ali, te međunarodne sankcije ne isključuju domaće sankcije, koje mogu da budu i političke i krivične.
Dobro je što su se neki javili. Dobro je što se potresao ceo jedan establišment od prekjuče mojom izjavom od juče o tome kada su …

A otkud vama pravo da sa mnom …