Cilj amandmana je dosledno sprovođenje onoga što piše u članu 12. i taj amandman je prihvaćen, a to je oko metodologije pisanja zakona.
Ovde mi tražimo da član 21. i član 22. samo zamene mesta u istovetnom tekstu zato što se članom, kako je sada predviđeno, prvo se definišu kazne zaštite maloletnika od nepreglednog oglašavanja, a tek se u 22. članu definiše šta je to. Mislim da tu nema nikakvog problema i da je to potpuno logično.
Amandman je odbijen zbog toga što je tehnički neispravan, pa me interesuje šta je tehnički neispravno u tom amandmanu? Naravno, pozivam da ga prihvatite.

Naravno, ovo je vrlo važan zakon, tako da nema razloga da pretrčimo preko njega i preko ovih amandmana.
U amandmanu na član 2. gospodin Pavićević i ja predlažemo da se u članu 2. doda novi stav drugi, koji glasi – u slučaju većeg okupljanja građana, preko 20, održavanje javnog reda i mira je u isključivoj nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Ovaj član inače glasi – Nadležni organi za održavanje javnog reda i mira su MUP, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom.
Naravno, zna se da i drugi organi učestvuju u organizaciji skupa, u kontroli skupa. Znači, treba da se dobije dozvola od lokalne samouprave za korišćenje prostora, treba da se obezbedi hitna pomoć, treba da se obezbedi struja i sve takve stvari. Ali, sa ovom formulacijom ispada da neki skup može da obezbeđuje i MUP, a može to da radi i arheološko društvo. Ne, to mora da bude precizirano i to je cilj ovog našeg amandmana. Mislim da ga treba prihvatiti jer nema nikakvu skrivenu nameru, niti bilo kakvu politizaciju. Naprotiv, mislimo da bi ovo bilo od velike koristi policijskim organima i policajcima kao ljudima koji tamo rade, da jasnije sagledavaju tu problematiku i da se u pripremi skupova i u održavanju skupova smanje mogućnosti bilo kakve zloupotrebe.
Idem na još ovih pet minuta.

Ja?

U redu. Pozivam da se prihvati ovaj amandman.

Ja nisam znao za ovaj događaj sa prethodnim amandmanom. Ali, cilj mog amandmana je da se dodatno pojasni jedan deo koji je važan za član 24. koji predviđa oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje, prekršaj ili pribavljeni prekršajem ili koji su nastali izvršenjem prekršaja. Tu se definiše u ovom članu kako se oduzima i ko oduzima, ali se ne objašnjava dalje šta se dešava sa tim predmetima. Zato ja predlažem da se doda stav 2. koji glasi – postupanje sa privremeno oduzetim predmetima vršiće se u skladu sa pravilima nadležnog organa koji je predmet oduzeo. 
Obrazloženje za odbijanje ovog člana je da je to nemoguće. Obrazloženje kaže da se amandman ne prihvata jer se privremeno oduzimanje predmeta ne može vršiti po pravilima nadležnog organa koji predmete privremeno oduzima, već isključivo i na način pod uslovima koji je propisan procesnim i materijalnim prekršajnim i krivičnim zakonom. Kojim? Kako? Na koji način? Kada? Kakva je praksa? To niko nije rekao. To je, onako, potpuno jedna nedefinisana oblast.
Mislim da je amandman dobar, da bi dao potpuno jedno jasno stanje šta se dešava sa tim predmetima koji su, naravno, opravdano oduzeti. Ja vas pozivam da to ispravite. To bi bilo dobro da to uradite na današnji dan, kada je tačno 15 godina od kada je formirana prva demokratska vlada u Srbiji kojom je predsedavao dr Zoran Đinđić.

A da obezbedite prisustvo ministra?

Da prekinemo na trenutak. Potpuno je besmisleno da govorim ako ministar nije tu.
To je osnovno pravilo amandmanske rasprave. Niko drugi ne može da odgovori osim ministra. Niko drugi ne može da odlučuje o tome. Pet minuta pauze. Dva minuta pauze. Sačekaću.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Dajte pet minuta pauze.)

Član 7. definiše vreme za javna okupljanja i kaže da se ona mogu održavati po pravilu u vremenu između šest časova i 24 časa. Čim imate u nekom propisu nešto „po pravilu“, to znači bolje da nemate taj član, to znači da može i u nekom drugom vremenu. Ako može i u nekom drugom vremenu, to znači da može od 00 do 24, a ako može od 00 do 24 časa, onda nema potrebe da imate ovaj član. Ovde se daje mogućnost za arbitrarnost, da opet neko odlučuje ko može između 24 i 6 časova, a ko ne može.
U obrazloženju za odbijanje amandmana se kaže da ti skupovi mogu biti održavani i u vremenu od 24 do 6 časova, u zavisnosti od prirode i svrhe okupljanja – nova godina, sportski susreti i drugo. Zašto onda stavljate ovaj član u ovaj zakon? To je potpuno besmisleno, osim u slučaju arbitrarnosti. Imate primere koje su dale kolege. Osnovni problem je u tome što ovaj zakon važi za sva okupljanja.
Kada ste pričali malo pre o okupljanjima ispred škole, ispred obdaništa, naravno da je moguće okupljanje ispred škole, recimo kada škola pravi sportske igre, kada se pravi gimnazijada, naravno da su to okupljanja. Ne govori se ovde samo o političkim okupljanjima i to je bila primedba na ceo zakon, šta on definiše?
Prema tome, da bi ovaj zakon bio rasterećen ove glupe norme koja kaže – može, a ne mora, a ja ću da odlučim kako može, a kako ne može, predlažem vam da brišete ovaj zakon. Imate puno parametara u drugim članovima kojima možete da ograničite skupove.

Suština ovog amandmana je da se u članu 13. u stavu 1. tačka 3. obrišu reči: „i drugi skupovi koji su…“, znači, on glasi: „državne svečanosti i jubileji, i drugi skupovi koje organizuju državni organi“. Mi tražimo da se izbriše taj deo: „i drugi skupovi koje organizuju državni organi“, zato što to opet daje onu mogućnost arbitrarnosti. Državni organ može da organizuje svašta.
Imali smo 2008. godine skup koji se zvao „Kosovo je Srbija“. To je skup sa najvećim nasiljem na ulicama Beograda u zadnjih 10 godina, a organizovan je od državnih organa. Podržali su skoro svi. Ali, posledice tog skupa imamo i dan danas. Bila je ljudska žrtva. Bilo je uništavanje objekata po Beogradu, diplomatski i spoljno-politički problemi još i dan danas stoje iz tog vremena. Prema tome, nema nikakve potrebe da se ne stavi, odnosno da državni organi dobiju tu zaštićenost od obaveze prijavljivanja skupova.
To neće, naravno, nikako da uspori održavanje tih skupova, da poskupi, da komplikuje, na bilo koji način da ometa održavanje tih skupova. Samo će i ti skupovi, ako budu prijavljeni, ući u zakon, odnosno njihovo održavanje će biti po zakonu i znaće se ko je za šta odgovoran, kao što se zna kod svih drugih skupova, tako da to nije ništa što ima veze sa aktuelnom vlašću ili što ima veze sa nekim cepidlačenjem oko detalja. Ne, mislim da je ovo vrlo važna, suštinska stvar.

Amandman glasi da – nadležni sud, to je Upravni sud verovatno, najkasnije u roku od 48 sati donese odluku.
Čuli smo obrazloženje koje nije prihvatljivo. Naravno, ne bi bio presedan da se u jednom zakonu tačno definišu sudsku rokovi i to je moguće u našem ustavno-pravnom poretku. Šta bi to doprinelo? Doprinelo bi da bi skupovi bili održani.
U suprotnom, očigledna je ideja predlagača, to znači da policija bude nevina za bilo kakvu zabranu skupa, nego će biti krivi sudovi koji će kasniti sa svojim odlukama i onda ćemo zbog protoka vremena da imamo praktično zabrane, nezakonite zabrane javnih skupova. To je očigledna ideja predlagača zakona.
Znači, neko zakaže skup, policija ga zabrani. On se žali Upravnom sudu, a Upravni sud spava narednih pet dana i prođe vreme kad taj skup ima smisla.
Da bi se to sprečilo, a to je valjda osnovni cilj ovog zakona da Srbija bude, kao što smo čuli malopre, normalna zemlja sa mirnim skupovima, to može da se uradi tako što će se staviti i stav 2.
Inače, ćemo imati situaciju kao što je bila letos kada je bilo fantazmagorično polaganje kamena temeljca „Beograda na vodi“. Kada su ljudi Nove stranke i DS otišli u policijsku stanicu Savski venac da prijave skup, protesni skup, a onda im je tamo službenik, šef, rekao da što se njega tiče oni ne postoje, da nisu prisutni, da ih nema. To je rečeno, troje poslanika je bilo u toj delegaciji. Šta da radimo onda gospodo iz MUP-a? Šta ako se pojavi takva situacija? Skup je održan uz neviđene mere bezbednosti i stotine, stotine, žandarma i specijalaca.

Skup koji je zakazan od nevladine organizacije „Svi za Beograd“ ili tako nešto je bio najavljen desetak dana ranije u medijima i nije bio prijavljen, po rečima samih organizatora. Bio je najavljen za jedan sat, a ovaj skup je bio, bila je namera da bude prijavljen za četiri. Prema tome, to je bila vidna vremenska razlika.
Niste vi skupili 500 žandarma i 500 drugih specijalaca zbog nevladine organizacije. Njima ste pustili tramvaj prošli put kada je bilo potpisivanje sporazuma, pa je onda bio GSB kriv zbog toga što oni nisu mogli da pokažu svoje oduševljenje fantazmagorijom koja zvala „Beograd na vodi“.
To su sve netačne stvari koje je pred nama izrekao ministar i potpredsednik, čini mi se, vladajuće stranke.
Ali, najgore što je rekao ministar, to je da policija nije htela da ulazi u to. To je opravdanje za policijskog službenika koji je rekao poslanicima – ja vas ne vidim, izađite napolje. Ne, policija je trebala da primi i zabrani skup, ako je to protivzakonito. Ako ste vi u bilo čemu u pravu, od diplomiranja do današnjih dana, onda je taj policajac trebao da uzme tu prijavu i da zabrani skup odmah, a ne da ne ulazi u suštinu.
Posao policije je da uđe u suštinu svega onoga što je njena zakonska obaveza. Prema tome, malo pazite šta pričate. To što ste rekli je uvođenje haosa u jednu važnu društvenu oblast koja se zove unutrašnji poslovi. To tako ne sme da se pomisli a kamoli da se javno kaže u ovoj Skupštini.

To je bio neki pokušaj na brzinu, ali sam bio spreman za taj razvoj situacije.
Elem, šta se menja u tom članu? Šta je naš predlog? Ovde se opet stavlja jedna mogućnost arbitrarnosti.
U članu 18. ima deo koji glasi – uoči održavanja okupljanja ili u toku njegovog trajanja. Mi izbacujemo iz tog člana taj deo i onda bi član trebao da, znači, policijski službenici su ovlašćeni da spreče ili da prekinu okupljanje ukoliko nastupe okolnosti iz člana 8. ovog zakona u okviru javnog skupa. To je potpuno jasna, precizna definicija, koja ne ostavlja nikakvu sumnju kako, šta. Naravno da ovlašćeno lice može da prekine skup ako se vidi da će se tu desiti nešto što nije po poštovanju javnog reda, zakona, imovine, ljudskih života, integriteta itd. Nema nikakve potrebe da se stavlja – uoči održavanja okupljanja, pošto to nikako ne može da bude krivica organizatora.
Ako se nešto desi uoči održavanja, onda je to krivica onih koji su inače nadležni za javni red i mir, a to je policija. Prema tome, ne možete da terate organizatora da bude kriv za nešto što se dešava pre održavanja skupa, pa da to bude razlog da zabranite skup pre njegovog početka, bez obzira koliko je to možda duhovito ako neko govori neistinu, kao što smo malopre čuli od ministra.
Čuo sam da je čišćenje savskog amfiteatra, to je ministar prebacio zašto to ranije vlasti nisu uradile, kako da je on prolazio 40 godina tamo... (isključen mikrofon.)

Dakle, gospodi u uniformama je vrlo jasno šta ja predlažem, a kome nije jasno, taj će morati to da proveri na neki drugi način. A, meni treba verovati što se tiče javnih skupova, jer sam ih lično organizovao jedno 400 i ni na jednom nije bilo nasilja, niti sukoba sa policijom, a to možete da pogledate u istoriji vaših intervencija.
Prema tome, toliko oko toga. A, to, ja ne znam čime sam vređao i koji je vaš sistem vrednosti, šta vas može inače da uvredi.

Hvala, poštovana bivša predsednice parlamenta.
Kolege bivši poslanici, bivši ministre, bivši saradnici, ovaj zakon je loš, naravno, i počev od imena. Ime je Zakon o policiji, a zakon se očigledno bavi mnogo širim spektrom nego što je sama policija. On uređuje odnose u ministarstvu. Prema tome, trebalo bi da se verovatno zove Zakon o unutrašnjim poslovima.
Nedorečenost normi je druga mana, ali najveća mana su prevelika ovlašćenja ministru, bilo kom ministru, naravno, ko god bude taj koji će da sprovodi ovaj zakon. To nije dobro, to je politizacija. Ministar se ovde diže na nivo vezira koji može praktično, osim, da se našalim malo, prava prve bračne noći, da radi sve drugo po ovoj policiji, što nije dobra stvar.
Spoljna kontrola rada policije je izbacila ovim zakonom Zaštitnika građana, što je nije dobro rešenje, a prisutna je i proizvoljnost bezbednosnih provera. U članu 142. imamo prijem novih radnika ministarstva i, zamislite šta, poligrafsko ispitivanje. Ta vrhovna insignija ove vlasti – poligraf, koja određuje dobro, zlo, crno, belo i pošteno i nepošteno, našla je svoje mesto i u ovom zakonu. Naravno, nema svoje mesto nigde ni u jednom ozbiljnom procesu koji se tiče bezbednosti, discipline ili nečemu sličnom.
Kroz član 49. se narušavaju opšte norme vezane za podatke o identitetu. U članu 172. se uvodi praksa da je pokretanje krivičnog postupka dovoljan razlog za raskid radnog odnosa, što naravno duboko zadire u princip da niko nije kriv dok sud ne donose takvu odluku.
Konačno najhvaljenija sintagma iz ovog zakona je karijerno napredovanje, kao novi hokus-pokus koji će rešiti sve probleme bar u policiji, ako ne i šire u Srbiji. Tu imamo jedan primer kako se to inače sada radi, očigledno je da će tako i da se nastavi, a to je primer sekretara UKP-ea. Zove se Dijana Hrkalović, ima 29 godina, došla je niotkuda u policiju i postala je najvažnija osoba, nadam se posle ministra, u celom Ministarstvu. Ona hapsi, privodi, prisluškuje, pokreće istrage, zatvara istrage i to sve sa svojih 29 godina i zvanjem magistra psihologije, što, priznaćete, nije baš mnogo vezano direktno za poslove policije.
Imamo 37-38 amandmana na ovaj zakon, sa osnovnom idejom da taj zakon u stvari treba da bude povučen iz procedure i da se vrati, kada je toliko dugo stajao, na dodatnu doradu i da se ove primedbe usvoje. Naravno, ne samo naše, ja sam ovde izneo primedbe, a i u amandmanima će one biti, i Zaštitnika građana i ovde prisutnog gosta sa galerije i nekih sindikata koji su prisutni u Ministarstvu.
Što se tiče Zakona o javnom redu i miru, tu moram da pohvalim jednu stvar, a to je član 15. Zakona o javnom redu i miru, koji glasi: „Ko se bavi vračanjem, proricanjem sudbine, tumačenjem snova ili sličnim obmanjivanjem na način koji uznemirava građane ili narušava javni red i mir, biće kažnjen novčanom kaznom od 10 do 50 hiljada dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 časova“. To je jako dobro i mislim da će aktuelni, a već bivši predsednik Vlade Aleksandar Vučić biti prva žrtva ovog člana, pošto se on očigledno već dve-tri godine bavi vračanjem, proricanjem sudbine, tumačenjem snova i sličnim stvarima koje nemaju nikakve veze sa poslom premijera, nego se bavi fabrikom čipova, brzim prugama, Južnim tokom i mnogim, mnogim stvarima koje imaju puno veze sa Zakonom o policiji, a to će kolege od preko puta da shvate pažljivijim čitanjem ovog teksta.
Prema tome, ja pozivam ministra bivšeg da podnese ostavku, u stvari, to više ne mora, to je već urađeno, nego da povuče zakon iz procedure. Poštenije bi bilo da prepusti svom nasledniku, nekom ko će biti na tom mestu posle izbora, da on predloži Skupštini novi zakon o policiji.

Bilo bi lepo da ugasite mikrofon.