Koristim dva plus pet minuta po amandmanu.
Amandmanom tražimo da se ta tačka 64a, suština problema ovog zakona, briše, jer se uvode neke nove kategorije koje su potpuno nepotrebne, a zadržavaju se i neke stare koje su takođe van vremena i prostora.
Šta je nova kategorija? Nova kategorija je pravo prvenstva. Imali smo pravo prečeg zakupa, što može da ima neko opravdanje pre svega zbog pravne sigurnosti i zbog sigurnosti na tržištu, ali ovo pravo prečeg prvenstva gde se javljaju investitori, zamislite, u zakupu poljoprivrednog zemljišta se javljaju investitori. Kakve veze to ima sa zakupom poljoprivrednog zemljišta? Te se oni određuju tako što oni pišu investicioni program, pa taj investicioni program odobrava neka komisija koju formira ministar, po kriterijumima Bože me sačuvaj ili videćemo ili važi, a onda konačnu odluku o tome donosi lokalna samouprava. To se zove, kako da vam kažem, savršeno mesto za korupciju. Možda vi niste imali tu nameru. Možda ste vi nehatom došli do takvog predloga, ali to je katastrofa. To nema nikakve veze ni sa poljoprivrednim zemljištem, ni sa zaštitom interesa države, ni sa socijalnom politikom, ni sa sprečavanjem stranaca da kupe našu zemlju, niti borbe protiv tajkuna. To je jedan galimatijas svega i svačega što ima mnogo više veze sa samoupravljanjem ili sa nekim sistemima dogovorne ekonomije, a nikakve veze sa 21. vekom.
Šta se dešava? Dešava se to treba da shvatimo da je poljoprivredno zemljište jedan od najvažnijih resursa države, svake pa i Srbije.
Ako možete da zamolite samo, predsedavajući, kolege da se čujemo.
Taj resurs nije tema za …

Ne, ja upravo govorim, samo da ste vi slušali, pošto ste telefonirali, ali nema veze. Čućete posle. Nemojte da me prekidate.

Gospodine Bečiću, ovo je 21. vek.

Bili ste u kadru kada ste telefonirali, to su videli svi koji su gledali.

Ja vas molim da mi vratite minut koji ste mi potrošili.

Ne želite?

Naravno, onda ćemo se posle dogovoriti oko toga kako ćemo dalje da radimo.

Prema tome, član 64a nema nikakve veze sa idejom da se bolje izda poljoprivredno zemljište. Kao što sam rekao, poljoprivredno zemljište je resurs. On mora da se koristi na efikasan način. To mora da se da u zakup po najboljim cenama, kakav investicioni program, kakve komisije, kakva čuda, dase adekvatna početna cena i nakon toga se počne sa licitacijom koja je javna. Na njoj mogu da učestvuju kvalifikovani ponuđači. Pobeđuje onaj ko dobije najveću cenu. Socijalna politika se vodi na drugom mestu, zaštita domaćeg tržišta, ako treba da se vodi, vodi se na drugom mestu, a ne kroz ovaj zakon.
Šta je suština ovog Predloga zakona? Suština je da se kroz ovakav postupak investiranja u zakup poljoprivrednog zemljišta nemoguća konstrukcija. To zemljište da tajkunima koji su po dobroj volji trenutne vlasti, da oni to uzmu na 30 godina i da za pet, šest, sedam godina kada će država početi da prodaje to zemljište i strancima, oni da prodaju strancima, a ne država. To je nedopustiva stvar.
Zbog toga vas molim da shvatite taj aspekt ove priče. Možda vi nemate tu nameru, možda ste pošli iz najboljih namera, ali će se ovakvim rešenjem da napravite prostor nekoj budućoj vlasti ili ovoj istoj vlasti u budućnosti da to zloupotrebi na najgori mogući način.
Prema tome, kaže se 200.000 hektara su van zakupa, to je zemlja koja se ne obrađuje. Zašto? Država mora da obrađuje tu zemlju, ako nije u zakupu država treba da je obrađuje ili lokalna samouprava. Kako? Tako što ćete imati jednog čoveka u opštini koju će da organizuje proizvodnju na tom zemljištu koje nije u zakupu. Znači, može da kupi seme, može da iznajmi mehanizaciju ili firmu koja će to da radi, može da nađe trgovačku kuću koja će da prodaje proizvode. Vi se hvalite time da 200.000 hektara ili se žalite, pa stvar se ne rešava tako, neka napravi država agenciju koja će se baviti obradom državne zemlje koja nije u zakupu ili neka to bude po opštinama i time rešavate sve, neka se proizvodi sa toga što država radi, neka to budu proizvodi koji idu u državne rezerve, robne rezerve.
To su načini kako da rešite ovo pitanje o kome sada govorimo, a ne da pravimo jedan galimatijas svega i svačega, te se rešava i socijala, gde se rešava i zakup i stranci i domaći i tajkuni, to je haos, ovo je 21. vek. Ovo što piše u ovom zakonu koji ste vi i nasledili, zakon treba da se menja potpuno. Država mora da kaže – izdaje se državno zemljište pod tim i tim uslovima, bez komisija, bez podzakonskih akata, da se zna na koji način. Ako treba da se zaštite domaći mali poljoprivrednici, stavite to u zakon, kažite, oni mogu da dobiju za 15% ili 10% manju cenu, po manjoj ceni od licitirane. To je način kako da se uposli sva ta zemlja, a ne da se hvatamo na to da su ljudi pošteni i da neće biti zloupotrebe.

To vi ne razumete.

Da, čuo sam da je pomenuto moje ime i prezime, nastavak na ovu salatu od reči, nečinjenica, neistina, nisam mogao baš da pohvatam, potpuno, ali naravno da ništa od toga nije tačno.
Poslednji put za subvencije, za tu vinariju, sve je uređeno po zakonu i gospodin je u pritvoru, samo zato što neko leči svoje komplekse ili neki leče svoje komplekse, ako se ne varam, prethodnik je rekao, neka registracija poljoprivrednog gazdinstva tek u julu mesecu, 2007. godine, a to nije tačno, jer je to urađeno 2006. godine, ali i da je tačno, zahtev je podnet u 8. mesecu, a to znači avgusta meseca.
To je već sto puta ispitana stvar, i ova haranga je jedna od mnogih koje su prošle i ja nemam čega da se plašim. Sve je po zakonu i sve je u okvirima morala i poštovanja, svih ljudskih i zakonskih normi.
Ja nemam čega da se plašim.
Ali, pitanje, zašto nisam ranije predložio ovo što je ministarka ocenila kao interesantne ideje za rešavanje problema u ovoj oblasti, pa to je zato što nije bilo tako inspirativne ministarke poljoprivrede, za koju sam bio uveren da ona može da razume te moje ideje i da sa svojom ekipom to pretoči u predloge zakona, koji bi bili adekvatna zamena ovog lošeg zakona.
To pozivanje na to šta sam ja radio 2003. godine, kada sam bio u mogućnosti, da nešto predložim, je pitanje za sve ovde, za sve prisutne - a šta ste vi radili 1992,1993,1996,1997,1999. godine, kada ste dobijali stanove pred bombardovanje, kada ste otimali šta ste otimali, ta pitanja može da postavi svako. Šta ste radili bez diploma?

Član 107.
(Vesna Rakonjac, s mesta: Koji član?)
(Zoran Babić, s mesta: Zbunio se.)
Hoćete da smirite ovaj otoman tamo da se stvarno…

Vama naravno, ali smeta mi taj šum.

Znači 107. član, dostojanstvo skupštine. Vi ga narušavate. Rekli ste poslaniku da ne postoji. Ni Gospod Bog, ni najnovija medicina ne može da uništi čoveka odlukom predsedavajuće Skupštine.
Nema nikakvog razloga da na ovoj sednici gde se odlučuje o važnim temama, kao i inače, u vreme kada inače nema prenosa, pravimo ovakvu atmosferu.
Atmosferu nije napravio poslanik koji je tražio povredu Poslovnika, nego vaš potpredsednik i ja zahtevam da poštujete Poslovnik i da vodite dom i ovu sednicu na valjan način, a to sada možemo da uradimo tako da se ove opomene povuku i da nastavimo sednicu na način koji priliči ovom domu i da završimo noćas 1, 2, 3, 4, kada god hoćete.
Na ovaj način vi provocirate opoziciju da se bori za svoje mesto u parlamentu na način koji je jedino moguć, a to je da se borimo protiv samovolje, da se borimo protiv toga što se ne vidi šta ovde radimo, jer nema prenosa, da ne možemo da dobijemo reč, da suprotna strana može da izrekne bilo kakvu neistinu, da se to ponavlja hiljadu puta dnevno i da to …
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ti si zapalio Skupštinu.)

Imate konkretan predlog sa moje strane. Povucite povredu Poslovnika. Došao je ministar koji je ovlašćen i možemo da nastavimo sa radom.

Da javnosti Srbije bude jasno, i to javnosti koja je uskraćena da vidi šta se dešava u ovom domu, na dnevnom redu je zakon, odnosno dva zakona kojima se dugovanje za nesposobno, tražim dobru reč, bahato vođenje „Srbijagasa“ prevali na račun i na glave budućih generacija dece ove države.
Skoro 220 miliona evra je nama Vlada poslala da dug „Srbijagasa“ bude pretvoren u javni dug. To znači da se javni, i tako veliki dug Srbije, poveća za još 1%. Koliko je taj dug veliki, prevelik, govori da je 220 miliona evra, ponavljam 220 miliona evra, samo 1% duga koje sledeće generacije treba da vraćaju.
Obrazloženje zašto se to radi je tragikomično. To je potpuno besmisleno. Za svaku firmu u Srbiji možete da složite ovakvo obrazloženje, ali samo se dug „Srbijagasa“ prema Naftnoj kompaniji NIS, prema stranoj firmi, firmi strane države, većinski, pretvara u javni dug.
Ovde piše da se to radi zato što je „Srbijagas“ u teškom položaju. Pa šta? Neka ide u stečaj ako je u teškom položaju, neka ga neko kupi, neka dođe neko iz Abu Dabija, neka dođe neko iz Rusije. Naši veliki prijatelji neka nam pomognu u tome, pošto ovde nema ko da za 2,5 miliona mesečne plate nauči da vodi tu firmu, neka dođe neko ko to zna. Koristim i pet minuta.
Ne, nego to piše zato što je „Srbijagas“ izložen kreditima. Ko nije? Piše da su ti dugovi nastali od 2008. …