Čime smo popravili zakon, ovog puta opet leksički, ali da opet nastavimo sada, da zloupotrebim ponovo vreme od dva minuta na korist države i naroda. To je da ne mislim ja nikakav prst u oko bilo kome, posebno ne velikoj Rusiji, nema nikakve sumnje, ali postoje osnovi za redefiniciju i energetskog sporazuma i ugovora o prodaji.
Složili smo se ministar i ja sad da je taj ugovor bio loš, i to je prvi put, i to je dobro. Ovo je istorijski trenutak, da je neko iz aktuelne vlasti rekao da je ovo bio loš sporazum. Ja podržavam taj stav i čestitam na hrabrosti ministru Antiću.
Mnogi u ovoj državi pozivaju se na Ruse kao na našu braću, sa čime se ja slažem potpuno, Rusi su naša braća, s tim što sa bratom ne spavate u istom krevetu, niti živite u istoj kući, niti morate da ga slušate, ako je stariji, nego brat treba da vam pomogne, posebno ako je stariji, kad imate nekakav problem. Ja očekujem, sa argumentima koje očigledno delimo i ministar Antić i ja, da izađemo pred partnera ruskog, on bi trebalo kao veliki brat da ima razumevanje za ono što je neka neuka ili ne znam kako da definišem tu vlast iz 2008. godine loše uradila po interese mlađeg brata, odnosno Srbije, odnosno srpskog naroda.
Prema tome, ako idemo tim putem, onda bi usvajanje ovog amandmana bio jedan taj mali prvi korak, o kome govori ministar, ka ispravljanju te greške, a koja bi trebalo da dovede do boljih odnosa i ekonomskih i oko pitanja NIS-a i generalno u odnosima Rusije i Srbije. Hvala.

Hvala lepo.
Dobro je što su se predstavnici Vlade, ministar Antić, afirmativno izrazili o našoj pomoći pri konačnoj definiciji ovog zakona. Gospodin Pavićević i ja ćemo uvek davati amandmane koji će ići na to da se dobri zakoni čine još boljim, a što se tiče toga ko bolje radi, da li gospodin Pavićević ili ja, to bi bilo stvarno strašno, i za nas dvojicu i za ovu stranku, ako ste vi neko ko ocenjuje ko je bolji od nas dvojice. Mi radimo kao tim i hvala vam na vašim opservacijama, potpuno su nepotrebne.

Posle više od osam sati rasprave, koja je bila vrlo iscrpna, raznorodna, čuli smo puno toga o ovoj oblasti i mnogo više o nekim oblastima koje nemaju nikakve veze sa ovom oblašću.
Pokušaću u pet minuta da kažem stav NS i svoj lično. Dve su tačke dnevnog reda, strategija do 2015. godine sa projekcijom do 2030. godine i mislim da tu nema puno toga šta da se kaže. Bilo bi lepo da je ta strategija u uvodnom delu imala analizu ostvarivanja strategije do 2015. godine i da li je ikada urađena bilo kakva analiza onoga šta je bilo predviđeno nekada pre 10 godina i šta je ostvareno u međuvremenu? Kao i sve druge strategije, ništa lično prema ovom ministarstvu, mislim da je to jedna interesantna tema za čitanje u nekim toplim domovima, kada pada sneg oko Božića, ali da to nije ništa vredno, realno pomena i žao mi je što je tako. Mislim da je i vama žao.
Što se tiče samog zakona o istraživanjima i rudarstva, o geoistraživanjima, mislim da je to dobar naziv, ne samo što isterujemo tu neku jezičku pismenost i doslednost, nego mislimo da je to neka logika, šta ide pre čega.
Mi smo podneli još 20 i nekoliko amandmana, mislim da ste to i videli, imaju za cilj da poboljšaju zakon i smatramo da je zakon solidan. Ako suštinske amandmane koje smo podneli, budu usvojeni, mi ćemo glasati za ove zakone i to neće biti prvi put da glasamo za dobar predlog zakona koji dolazi iz Vlade Srbije.
Posebno je važno, meni lično i NS amandman na član 159. stav 2. tačka 2. gde kažemo da se menja i glasi, da se u stvari poveća rudna renta na ugljovodonike u tečnom i gasovitom stanju, odnosno na naftu i gas. Sada je to 7% i među najmanjim je rentama u Evropi.
Mi tražimo da se poveća na 10% i da ovaj zakon važi i za NIS.
Da bi građani Srbije znali zašto je ovo važno, da ponovim samo ono što je opšte poznato, naftna renta, odnosno rudna renta, za sirovu naftu u Srbiji je 7%, ni za koga, pošto niko drugi osim NIS-a to ne radi i realno je 3%.
Ovom izmenom zakona to ostaje na 7%, a u stvari je i dalje 3%.
U Rusiji, odakle dolazi vlasnik NIS-a, većinski, rudna renta je 22% i mislim da je to samo po sebi dovoljno, da se promeni jedan udvorički stav koji mi imamo prema toj Ruskoj kompaniji. To nema veze sa ovom Vladom, da budem odmah jasan. To je sporazum kome će za 22 dana da bude osmi rođendan i ja se slažem da to nema nikakve veze sa aktuelnom Vladom, ali je ova Vlada obavezna da ispravlja greške iz prošlosti, pa i ovu, tako da bi to bilo pametno i dobro.
U Sloveniji je to 18%, u Mađarskoj 12% itd. Ceo naftno-gasni Sporazum sa Rusijom treba da prođe kroz reviziju i tri su dela tog sporazuma. Jedan deo je poklanjanje NIS-a Rusima, odnosno Gaspromu za 400 miliona, što je smešna cena, a drugi je Južni tok, od koga nema ništa, na moju veliku žalost, ali nema ništa od toga i to je razlog da se uđe u reviziju tog aranžmana.
Treća stvar je skladište gasa. U tu reviziju treba da se uđe i to nije rat sa Rusijom, to nije rat sa Gaspromom, to samo treba da se izvrši novo sagledavanje činjenica vezano za aktuelnu situaciju. Ta promena mora da se tiče i cene koja je plaćena investicija, ali i rudne rente.
Bez svega toga ceo ovaj zakon neće imati svoju veliku promenu u srpskoj stvarnosti, u onom delu koji se tiče istraživanja ruda. Ono što je najvažnije za brzi efekat, a svima je potreban taj brzi efekat, novi novac za lokalne samouprave, za autonomiju i za celu državu Srbiju može na jedan opravdan način koji će svako dobronameran i razuman u svetu da razume, a ja očekujem da i Ruska strana to razume, da donese jednu pravednu cenu, a samim tim i dovoljno novih investicija za mnoge poduhvate koji su potrebni Srbiji.

Sa istim argumentima, kao što je kolega Marković rekao, mislim da odbijanje ovog amandmana ne vodi ka poboljšanju zakona. U načelnoj raspravi sam govorio da zakon ide u dobrom smeru, da je to veliki problem koji treba rešiti, da je to problem čije će rešenje biti na korist velikog broja građana Srbije, možemo da kažemo rešenje za celo društvo, ali odnos prema amandmanima koji su dati i prema amandmanu na ovaj član, jasno govori da to nije bila namera, nego da je ovo još jedna predizborna priča. Meni je žao što je to tako. Bilo bi mnogo bolje da je moj prvi utisak bio tačan.
Arogancija u argumentaciji koja je ovde prisutna, pa i ovde u raspravi, o tome da se licitira kada je, koliko nelegalnih objekata sadržano, potpuno pogrešna argumentacija da je u poslednjih 10 godina sazidano milion i po nelegalnih objekata. Da je to tako, onda bi to bio najuspešniji deo istorije Srbije, da se za 10 godina izgradi milion i po bilo kakvih objekata. To naravno nije tačno.
Prema tome, nelegalna gradnja je odavno prisutna, decenijama, rekao sam, posle onog Zakona o intabulaciji. Mnoge vlasti su uzele svoj deo odgovornosti u celom tom procesu. Ovo je bila prilika da se stavi tačka na taj proces, ali ovakvim odnosom to neće biti urađeno i moram da povučem svoj stav da ćemo podržati ovaj zakon, jer očigledno da ovde nisu dobre namere u pitanju.

Uz uvažavanje svih nadri pravnih saveta koje dobijamo, mislim da amandman ima smisla, jer ovo je jedan od retkih zakona u kome se donošenje zakona i ova oblast definiše kao javni interes.
Naravno, da je svaki zakon koji mi donosimo ovde u javnom interesu. Da li smo doneli bilo koji zakon, da li je u prethodnom sazivu, da li je od 1804. godine, koja se meri kao početak moderne srpske istorije, neki državni organ, a pre svega Skupština, u raznim oblicima donela zakon koji se bavi privatnim interesom? Bilo bi jako tužno da se tako nešto desilo, a ako se tako nešto desilo tako što u tim zakonima nije pisalo eksplicitno kao ovde u članu 2. da je to javni interes, onda smo mi u velikom problemu. To znači da je cela moderna srpska istorija kroz parlament donosila zakone, u Srbiji su donošeni zakoni koji su protivni javnom interesu.
Naravno da to nije tako, naravno da je bilo puno propusta, ali većina zakona donetih u parlamentu Srbije u bilo koje doba u poslednjih 100 i nešto godina su bili zakoni koji su doneti u javnom interesu, neki uspešni, neki manje uspešni.
Prema tome, upravo je ovde problem to insistiranje na toj teatralnosti, na estradizaciji zakona. Ako vi kažete da je ovo zakon, to je kao da kažete da je ovaj zakon po zakonu i da ovaj zakon treba da ozakoni neku oblast. Pa, naravno da je u javnom interesu i naravno da je zakonit. Prema tome, to je bila svrha ovog amandmana.

Nesumnjivo je da je argumentacija koju je kolega Marković dao sasvim dovoljna da se shvati da je rešenje koje je dato u amandmanu na član 3. stav 2, od strane gospodina Šutanovca, Markovića, Pavićevića i u moje ime, bolje rešenje i preciznije definiše ovu materiju. Tom preciznijom definicijom se smanjuju mogućnosti zloupotrebe ovog zakona koji, bez obzira što to ne treba staviti u član 2, jeste od javnog interesa.
Očigledno je da se pri izradi ovog zakona koji je imao neophodnost da se donese, nema sumnje da je neophodno doneti zakon koji treba da reši te stotine hiljada i miliona bespravnih objekata, podizanih decenijama, a ne u poslednjih 10 godina, da ipak pri donošenju tog zakona, onaj ko ga je pisao, a ja neću da ulazim u istragu ko je to jer se zna ko snosi odgovornost za Predlog zakona, da se išlo sa tim da se donese jedno novo zakonsko rešenje koje će biti bolje nego što su bila prethodna, ali ipak sa adekvatnim brojem rupa koje će biti dobro mesto da se posadi, razvija korupcija i da se beru rezultati te korupcije.
Mogu da sumnjam da je to ideja predsednika Vlade, ministarke ili ljudi koji su u ministarstvu, ali generalno to nije dobro rešenje. Nije mi prijatno, čak i kad jedna loša Vlada propusti šansu da uradi nešto dobro. Zato su i podneti amandmani koji očigledno imaju za cilj da poprave zakon, a predlagač, odnosno Vlada, ne želi da zakon bude dobar.

U ovom amandmanu, u obrazloženju se opravdano, predlagač kaže da je brisanje stava 1, da ne bi bilo dobro rešenje i ja tu našu grešku prihvatam. Ali, mislim da u ostalom delu, to su ove ispravke u stavu 2 koji postaje stav 1, gde se menjaju reči i u stavu 5, ovo što je rekao gospodin Marković malo pre, mislim da su to bolja rešenja od onih koja su data u tekstu Predloga. Te naše intervencije su za cilj imale upravo to da se pojasni, pojednostavi i poboljša zakon, da bi njegova primena bila lakša, adekvatnija i nedvosmislena.
Ako daje bilo kakvu mogućnost da se tumači na dva ili više načina, onda je, kao što znamo, to plodno tlo za korupciju. Pošto svi kažemo u ovom parlamentu da nemamo želju da to radimo, naprotiv, svi glasno govorimo da je to naš najveći problem i da smo svi spremni da se protiv toga borimo, onda početak te borbe treba da bude upravo u zakonima koje donosimo, da se pri donošenju zakona ne stvaraju sistemske greške u tim zakonima koje su pravo mesto za razvoj korupcije o kojoj sam već puno govorio.
Prema tome, ja očekujem da kao što sam ja priznao da je ovaj stav 1. neophodan i da treba da ostane i da smo pogrešili kada smo tražili njegovo brisanje, da predlagač uvaži naše argumente za ostatak ovog amandmana. Hvala vam.

Ovo je jedan od dva nama najvažnija amandmana, a to je na član 5. i onaj koji definiše novi član 46.
U ovom članu se jasno definiše koji objekti ne mogu biti ozakonjeni u 1. stavu, ali već u 2. i u 3. stavu se relativizuje ta cela rešenost, tako da se navodi da ne mogu da budu ozakonjeni objekti koji su građeni na zemljištu koje je nepovoljno za gradnju ili oni koji su građeni u zaštićenim zonama. Tu su i čuvene vikendice.
U 2. stavu kaže – da izuzetno od odredbe 1. stava tačka 1) može da se ipak to legalizuje, ako se donesu neki dokazi da to što je građeno na klizištu je stabilno, pa se navodi koji su sve to dokazi, između ostalog i „drugih dokaza“. To „drugih dokaza“ verovatno sa dva svedoka ili, ne znam, sa predsednikom mesnog odbora neke stranke da on za to garantuje, a u 3. stavu se relativizuje zabrana da se legalizuje ono što je u nacionalnim dobrima, nego se kaže – ako upravljač tog javnog dobra dozvoli, može. To je korupcija par ekselans.
U obrazloženju zašto se odbija ovaj deo, koji se tiče klizišta, predlagač nije hteo uopšte da uzme u obzir taj naš argument, nego se bavi samo time da upravljač javnog dobra u postupku na zahtev itd, donosi svoju odluku, odnosno daje i odbija davanje saglasnosti na ozakonjenje, čime se izbegava arbitrarnost. Upravo to što ste naveli je dokaz arbitrarnosti.
Prema tome, uvažite ove amandmane, spasite vrednost ovog zakona. Ako se brišu ova dva stava, ovaj zakon ima smisla, bez toga nema smisla.

Povređen je član 255, koji kaže da su sednice Skupštine i njenih radnih tela javne. Trenutno nema prenosa naše sednice i ja bih mogao da razumem da se dešava nešto važno, od javnog interesa, kao što piše u članu 2. ovog zakona. Međutim, prenosa sednice nema zato što ide prenos teniskog meča Federer i neki Japanac. Ja ne znam ko je od njih dvojice, da li je član Vlade, da li se učlanio u neku vladajuću stranku, ili ima neki drugi vitalni interes po Srbiju, srpski narod i njene građane, ili je to opstrukcija od strane Javnog servisa, uz dozvolu rukovodstva Skupštine, da građani Srbije ne mogu da budu direktno upoznati sa donošenjem zakona za koji smo se svi dogovorili i složili da je od najvišeg nacionalnog interesa?
Prema tome, ja vas molim ili da omogućite da se uključi prenos ponovo i da se nastavi upoznavanje srpske javnosti sa onim što se dešava ovde, oko jednog važnog zakona, ili da se napravi pauza dok se ne izigraju tenisa taj Švajcarac i Kinez, ili Japanac, pa da onda mi nastavimo kasnije. Siguran sam da će predlagači amandmana ostati ovde i posle pauze, da brane svoje navode i da dokazuju da smo u pravu sa onim što predlažemo kroz amandmane. Hvala.

Prvo, moj politički napredak ili nazadovanje se ocenjuje na izborima, naravno i to ni ja niti vaš niti moj, ne može, napredak da se meri time što ćemo jedan drugome da dajemo komplimente ili uvrede. Pod jedan.
Pod dva, u to vreme, ako ste mislili na vreme kada sam ja bio premijer Skupštine, sednice su prenošene, osim u delu te godine kada je bilo vanredno stanje, to je bilo 40 dana, bilo je dosta sednica, ali nakon toga su sednice prenošene. Ne sećam se da je tada SNS bila u parlamentu, tako da se ne sećam ni vas.
Nakon toga, nakon mog reklamiranja povrede Poslovnika, dali ste sledećem kolegi pravo da replicira meni, što je naravno nemoguće, kada je u pitanju povreda Poslovnika.
Prema tome, da se ne vraćamo u istoriju, jer ćemo tu naći puno interesantnih događaja, koji neće biti dobri za jednog, drugog, trećeg ili petog kolegu, nego vi omogućite da mi imamo direktan prenos ove važne sednice za koju smo se svi dogovorili i predlagač zakona i predlagači amandmana i sve kolege, da je od vitalne važnosti za oblast koja se definiše ovim zakonom.

Koristim sedam minuta, pet plus dva.
U načelnoj raspravi, ponoviću još jednom, rekao sam da je vrlo važno doneti ovaj zakon, da je problem veliki, da se meri milionima, milion i po kvadrata nelegalnih u Srbiji, da je krajnje vreme da se donese zakon koji će da kroz jedan vid intabulacija reši ovaj problem, da takvo rešenje nikako ne može da bude pravedno prema svima, to je jasno.
Svaki leks specijalis, ovo je jedna vrsta leks specijalisa je takva da ima i korisnike i gubitnike, ali da je procena da ako ovaj zakon bude popravljen amandmanima koje sam podneo ja i moje kolege iz opozicije, da on može da bude dobra osnova za jedno trajno rešavanje ovog problema.
Puno je bilo rasprave oko toga ko je kriv, kada je počela nelegalna gradnja, juče, prekjuče, nakjuče, za vreme ove vlasti, prethodne vlasti, one vlasti pre toga. Mislim da je počela jako davno i to sam već rekao, šezdesetih godina, i starije kolege će se sećati da su i oni morali po nekim ranijim vremenima da legalizuju objekte koje su nasledili, dobili ili tako nešto.
Jedino što je sigurno, a ovo pola u šali, a većinom u zbilji ću da kažem, svi nelegalni objekti su bili izgrađeni u vreme vladavine SPS ili stranke koja je bila prethodnica SPS, znači Saveza komunista.
To je, nije prebacivanje, to je otprilike jedan tačan zaključak. Svi koji su danas u ovom parlamentu, bili su nekada na vlasti i svi su imali svoj deo krivice za ono što se dešavalo i tu nema nikakve sumnje. Ko je mogao više, ko je mogao manje, može da se ide od situacije do situacije i to može da se utvrdi evidentno za svaku godinu.
Bilo je prebacivanja da je donet zakon 2003. godine koji je bespravnu gradnju definisao kao krivično delo i bilo je prebacivanje zašto to nije sprovođeno. Evo, ako me sluša ministarka, taj zakon je donet 2003. godine. Njegova primena je počela 2004. godine kada je ministar za infrastrukturu koji je trebalo da sprovodi taj zakon, čovek koji je i danas ministar u aktuelnoj Vladi, a sadašnja potpredsednica Vlade i ministarka je bila tada savetnica u toj Vladi.
Prema tome, to treba videti zašto taj zakon nije sprovođen od 2004. godine na ovamo pod raznim Vladama. Naravno da mislim da bi njegovo sprovođenje dalo bolje rezultate.
Naravno da i u devedesetim godinama je bilo svega i svačega, da ne pričamo i o Dedinju, ali i o Zemunu i o tim delovima tako koji su tad bili pod vlašću partije kojoj su tad pripadali najveći broj poslanika koji danas sede u ovom parlamentu.
No, generalno, da li treba? Treba rešiti. Ono što su glavni pokušaji kolege Pavićevića i moji bili da pomognemo u definisanju jednog dobrog zakona, to je bila intervencija na član 5. one čuvene vikendice, ona čuvena arbitrarnost koja je tu utemeljena. Nismo uspeli i to je odbijeno i time je ovaj zakon izgubio šansu da dobije naše glasove kada bude glasanje za njega.
Drugi važan član od ovih 12. amandmana je amandman o kome se sada govori, a to je novi član 46a koji glasi da vlasnici objekata koji su građeni u skladu sa građevinskom dozvolom izdatom od nadležnog organa i koji su za te objekte dobili upotrebnu dozvolu, biće oslobođeni plaćanja 50% poreza na imovinu u narednih 15 godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Šta je cilj? Cilj je da ljudi koji su vlasnici, neki su bili i investitori, neki su i gradili te stanove koji su izgrađeni legalno, dobiju satisfakciju za to što su i u tim teškim vremenima kada je bilo teško dobiti građevinsku dozvolu, kada smo bili 185 na svetskoj listi po dužini čekanja na građevinsku dozvolu, sada je stanje mnogo bolje, sada smo 139. To je stvarno mnogo bolje stanje, ali koji su i u tim teškim vremenima uspeli da prođu sve te zamke i te lavirinte i da dođu do građevinske dozvole i nakon izgradnje upotrebne dozvole i bilo bi fer da oni dobiju neku satisfakciju zbog toga što su poštovali zakon.
Da podsetim, ako kažemo da jedna trećina objekata u Srbiji je nelegalna, to isto znači da su dve trećine legalne i bilo bi loše da dve trećine građana Srbije budu gubitnici ovog zakona koji je mogao da bude dobar da je bio popravljen sa amandmanima o kojima govorim. To se nije desilo.
U obrazloženju kaže se da se amandman za odbijanje ne prihvata s obzirom da ne postoji ekonomska analiza efekata koja bi nastala prihvatanjem ovog amandmana, a podnosioci amandmana nisu dostavili ekonomsku analizu o uticaju na lokalni i republički budžet ako bi bila primenjena predložena mera.
Ovo je prvi put, verovatno u istoriji, da se od poslanika opozicije traži elaborat kojim treba da dokažu opravdanost svog amandmana. Finansijski efekti su vrlo jednostavni, 50% se smanjuje porez na imovinu ljudima koji su vlasnici, koji su možda i gradili objekte koji su legani.
Šta se dešava dalje? Piše, kaže - uticaj na lokalni i republički budžet. Ovaj koji je pisao nema pojma. Porez na imovinu nema nikakve veze sa republičkim budžetom, to je 100% prihod lokalnih samouprava.
Prema tome, odgovor na amandman je pisao neko ko nema veze sa materijom. Ko je to bio, ne znam, to će ostati verovatno tajna. Tako da je ovo jedan neozbiljan odnos prema ljudima koji su približno poštovali zakone i dali svoj doprinos vladavini prava u ovoj državi. Žao mi je što se odbija samo zato što je predlog opozicije i žao mi je što se nije iskoristila šansa da se učini nešto što bi utemeljilo vladavinu prava. Možda ja grešim, možda će ministarka sada da prihvati amandman, ali pošto kaže – ne, onda mi je žao što je propustila tu šansu i u danu ili noći za glasanje, kad god to bude, mi nećemo glasati za ovaj zakon.

Čuli smo danas puno toga iz oblasti zdravstvene zaštite i medicine. Najveći deo toga nema veze sa predloženim zakonskim izmenama, ali možda je to i dobro, da se otvore još neke teme. Bilo je puno komplimenata Ministarstvu, Vladi i ministru, a istovremeno i neslaganja sa osnovnim konceptom koji i ovo ministarstvo i ovaj ministar nudi, a to je pre svega pitanje licence. Skoro da nije bilo, koliko sam ja slušao, govornika koji nije rekao nešto protiv tog sistema, tako da je to pitanje koje definitivno treba da se reši, da li je taj sistem prikupljanja poena za produženje licence nešto što ima smisla ili to treba ukinuti. Ako je nešto što ima smisla, onda ga treba dići na viši nivo.
Dva amandmana smo dali kolega Pavićević i ja. Jedan se tiče člana 4, to je pripravnički staž. Naš je stav da treba da bude, umesto šest, devet meseci rok za zdravstvene saradnike sa visokom stručnom spremom, da pripravnički staž traje devet meseci i da je to prava klasifikacija od šest, devet i dvanaest meseci tog staža.
Drugi amandman je, mislim, još važniji, a to je pitanje u članu 5. - ko propisuje uslove za licence. Ovom izmenom, a i u prethodnom tekstu zakona to je radio ministar i mi mislimo da to nije dobro rešenje, bez obzira na ličnost ministara. Generalno da to nije dobro rešenje i da ako postoji lekarska komora koja prati tu
dodatu edukaciju, tu permanentnu edukaciju i ako ta lekarska komora i daje te licence, onda je potpuno prirodno da lekarska komora i propisuje uslove, standarde i sve ono što je neophodno da te licence budu dodeljivane. Ako to nije tako, onda je pitanje da li treba da postoji lekarska komora, a mislim da je opšte ili većinski stav da je dobro što je lekarska komora vraćena u naš zdravstveni sistem, da ona ima svoje mesto, kao i mnoge druge stručne komore. Tako da, ako stoji u ovoj poziciji u kojoj je sada, gde se ona istura prema lekarima samo kao neko ko im kvari sreću, tera ih da uče, uzima im pare za članarinu i kriva je ako gube licence, onda mislim da nema potrebe da postoji uopšte, a ako ona jeste važna institucija, kao što je inženjerska komora, kao što je advokatska komora i neke slične ensafske komore, onda joj treba dati i najširi nivo ovlašćenja, a to je i propisivanje ovih standarda o kojima sam govorio.
Kolege su pričale o raznim aspektima života u zdravstvu i oko zdravstva, pa ako mi dozvolite da ja skrenem sa teme u ovih minut zadnjih, oko jedne teme za koju sam siguran da je javnost jako zainteresovana za tu temu, a to su tzv. kubanske vakcine. O tome je bilo puno priče. Aktuelni ministar nije prvi ministar koji je pred Novu godinu ili pred izbore obećavao taj čudotvorni lek koji će rešiti sve probleme. To se dešavalo i ranije, to se dešava desetak godina. Mislim da to nije dobra praksa, a stručna javnost, a posebno oboleli, kojima se stvara slika da je to čudo koje će rešiti njihov problem, postavljaju neka pitanja pa, ako mi dozvolite, ja bih ih postavio sada.
Da li su ispoštovane sve zakonske direktive, pre svega Pravilnik o uslovima i načinu kliničkog ispitivanja leka, postupku i sadržaju dokumentacije itd, znate vi koji je to propis, i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o dokumentaciji, znate i taj propis? Ako su ispunjeni, zašto nije data dozvola za ovaj lek 17. juna ove godine? Ko finansira te kliničke studije? Za koliko ljudi je nabavljeno tih doza? Vi ste pozvali sve u Srbiji koji imaju taj problem da se jave određenog na neku kliniku. Procena je da je tih ljudi preko 1.100, a po informacijama koje ja imam, samo za 30 njih je obezbeđen dovoljan broj tih doza vakcina.

Mislim da je jako loše da ljudima koji imaju velike probleme dajemo lažnu nadu i bilo bi dobro, još jednu rečenicu, da nadležno ministarstvo da jedan jasan odgovor na ova pitanja. Hvala.

Problem bespravne gradnje ne potiče ni od prethodne vlasti, one iz devedesetih u kojoj su učestvovali ljudi koji su u sadašnjoj vlasti, niti potiče iz perioda posle 2000. godine, to je stari problem. To je problem koji je verovatno nastao neposredno nakon intabulacije koja je izvršena tamo krajem 60-ih godina prošlog veka kada je država Srbija ozakonila tadašnju nelegalnu gradnju jednim aktom.
Tako da, mislim da nema potrebe da ovaj zakon bude deo ideoloških i stranačkih prepucavanja. Ovo je veliki problem. Milion ili milion i po bespravnih objekata je nešto što je veliki problem u pravnom smislu, finansijskom smislu u smislu života, tako da to mora da se reši.
Ovaj zakon je neophodan i uz ogradu da smo imali samo tri dana da se upoznamo sa detaljima ovog zakona, u osnovi on ide u dobrom smeru, to je zakon koji želi da na jedan jednostavan način reši jedan veliki problem. Ta namera je jako dobra, ja se nadam da smo uspeli da pronađemo neke mane koje su u ovom zakonu i kroz 12 amandmana smo želeli da pomognemo da ovaj zakon bude bolji i da se donese tako da bude sprovodiv i to bi bilo jako dobro.
Slažem se da to treba da bude poseban zakon jer ovo je jedna posebna situacija i treba je rešiti na ovakav način. Ono što su naše intervencije, pre svega, to je u članu 5. Naravno treba brisati ove vikendice u zagradi, jer ne vidim da je to suština zbog čega se donosi ovaj zakon, a mi smo našim amandmanima i tražili i brisanje stavova dva i tri u članu 5. kojim se omogućava da se po nekom specijalnom postupku zaštite od rušenja objekti koji su izgrađeni na zemljištu koje je, recimo, klizište i stav tri koji dozvoljava opstanak objekata koji su u zaštićenim zonama ako javno preduzeće ili institucija koja štiti tu zonu, da saglasnost.
To su dve velike rupe za eventualne loše namere nekoga ko to može da sprovede, ako ta dva stava ostaju. Ako budu izbrisani, apsolutno nema nikakve šanse da se radi bilo kakva nezakonita, koruptivna ili ne znam kakva druga aktivnost.
Druga važna stvar koju smo kolega Pavićević i ja svojim amandmanima, znači ovo je prvi i poslednji je onaj o kome ću sada da kažem nekoliko reči i suštinski je važan, a to je šta ćemo sa ljudima koji su legalno gradili, koji su vlasnici legalnih objekata, objekata koji su legalno izgrađeni i u kojima žive? Mislim da oni treba da dobiju neku satisfakciju i zato smo dali predlog da se doda novi član 46 a. kojim se definiše da u narednih 15 godina ljudi koji imaju legalne objekte, budu oslobođeni 50% poreza na nepokretnosti. To znači da ona rešenja, onaj iznos koji plaćaju sad u narednih 15 godina bi bio upola manji.
To bi bila nešto malo manja sredstva za lokalne samouprave koje su korisnici poreza na nekretnine, ali će legalizacijom, ozakonjenjem ovih milion i nešto objekata sigurno lokalne samouprave dobiti neke nove prihode, tako da tu neće doći do nekog velikog disbalansa u njihovim budžetima.
Dakle, zakon je potreban. Ponavljam, nadam se da je bilo dovoljno, u ovom kratkom roku smo videli dovoljno mana koje ne zadiru pretežno u suštinu zakona i uvereni smo da će prihvatanjem ovih naših amandmana zakon biti bolji i tom slučaju bićemo spremni, naravno, da za njega glasamo, jer to jeste jedno rešenje koje bi unelo i viši nivo pravne stabilnosti u ovoj državi i mogućnost prometa nekretnina koji je sada praktično za tih milion i nešto objekata skoro nemoguć, a time se stvaraju mnogi drugi uslovi koji će doneti korist i vlasnicima ovih objekata, ali i svima drugima.
Konačno, još jedna rečenica, neophodno je doneti i bolji Zakon o planiranju i gradnji. Mi smo ga poslali u proceduru. Nismo dobili čak ni neformalan odgovor od nadležnog ministarstva, a neophodno je da bespravna gradnja ovim zakonom i novim Zakonom o planiranju i gradnji bude proterana iz Srbije za vijek i vjekova. Hvala.

Član 107. Povređeno je dostojanstvo parlamenta, time što se predsednica po svojoj volji ili po nečijem naređenju igra sa 250 poslanika. Apsolutno ne postoji u praksi srpskog parlamentarizma, u bilo koje vreme od kad postoji ovde parlament, a ni u okruženju, ni nigde u normalnom svetu, da parlament glasa o promeni značenja reči u jeziku kojim se govori u toj državi. Odložiti je moguće, ali odložiti napred, to ni najveći geniji ne bi mogli da dokažu da je to pravilno tumačenje.
Skraćeni su rokovi za našu pripremu. Inače, dobili smo materijal za tu sednicu mahom u petak ili u subotu. To su sistemski zakoni, kojih čak ima i dobrih, ali na ovaj način se izaziva sumnja, ne samo kod poslanika, nego i kod građana Srbije, šta se to dešava. Koja je ta preka potreba da se samo utvrđivanje dnevnog reda pomeri na dan ranije? Što, jel sutradan nećete imati poslanike većine ili se sprema nešto strašno za sutra? Pa, hajde da kažemo narodu.
Obrazloženje da se u parlamentu puno radi, to je apsolutno netačno. Ne postoji parlament na svetu gde se puno radi. Postoje parlamenti gde se radi koliko treba i postoje parlamenti gde se ne radi ništa ili se radi loše. Mi nismo u onoj prvoj grupi. Za sedam dana, možete da zakažete za naredne tri godine na sedam dana sednice tako što ćete sad da ih zakažete i da nema nikakve praznine. Celo leto, ceo septembar, pola oktobra su se razne delegacije, kako bi rekao narod, šiljkale po svetu, a sada nas terate da radimo…