Ovo je prihvaćen amandman, postao je sastavni deo Zakona i to je jedan od ona četiri i to je potpuno u redu. Jeste intervencija deo naše vekovne borbe za zaštitu srpskog jezika i pravopisa, gramatike, tako da mislim da svaki je naš amandman koji ima takav cilj treba da bude prihvaćen i to nije omalovažavanje predlagača niti bilo šta drugo nego naprosto mislimo da svakome može da se potkrade greška, pa onda to neko pomalo u tom trenutku to preciznije gleda može i da popravi tu grešku.
Mislim da je to dobro i da to treba shvatiti na takav način. Nekoliko puta u današnjoj raspravi je pominjana rakija predsednika Srbije u raznim kontekstima i opet bez bilo kakve zle namere bilo bi jako interesantno za srpsko javnost da nam kažete kakva je sudbina te rakije, da li će neko, bilo ko moći da proizvodi rakiju za svoje potrebe i da je komercijalno distribuira. Poklon je komercijalna distribucija čim neko stavi etiketu i to neko poklanja i kako će to biti u kontekstu toga da nosioci javnih funkcija ne mogu da se bave komercijalnim poslom. Da li predsednik Srbije može da proizvodi čak i za svoje potrebe u komercijalnom smislu rakiju ili ne. Znači, pitanje je vrlo stručnog karaktera bez primisli politike. Hvala vam.

Sudska vlast je najvažnija u jednoj državi i mi kao država teško da možemo da se pohvalimo sa kvalitetom te vlasti, ne danas samo, nego u jednom dužem vremenskom periodu, ali da se ne vraćam previše unazad, sigurno da u poslednjih deset godina ne možemo da budemo potpuno zadovoljni, niti približno zadovoljni time što se dešavalo, bez obzira na to ko je bio većina u vlasti, reforme, polureforme, šibicarenje ili šta god se tu dešavalo sa ljudima koji su trebali da budu nosioci trećeg grane vlasti nije na ponos ni ovoj državi niti toj profesiji.
Naravno, tu pre svega, mislim na krivicu onih koji su odlučivali o tome. Naravno da je među sudijama većina ljudi koji zaslužuju da rade taj posao, koji su časni, koji su pošteni, koji su dovoljno stručni da mogu da odrade tu funkciju, ali dovoljno je da u jednom bunaru napravite neku malu zarazu, pa da sva voda bude zagađena i da bar takav bude utisak.
Mislim da je to nešto što obeležava i neke druge segmente života u našoj državi. Da li to može da se promeni? Naravno da može da se promeni i to je odgovornost pre svega vas iz Visokog saveta sudstva i naravno poslanika koji imaju jedan deo odgovornosti u izboru sudija.
Ja neću da govorim o kandidatima to je vaš izbor, to je vaša odgovornost, niti za, niti protiv, vi ste stručno telo koje treba da odlučuje o tome i tu nema nikakve sumnje. Naravno, odgovornost je i na izbranima, koji će biti izabrani, jer svako najviše treba da se oslanja, i kod svakog se najviše meri njegova lična odgovornost za posao koji on sam radi.
U članu 145. Ustava Srbije piše da se sudske odluke donose u ime naroda. I to je sasvim dovoljno za bilo koga ko je u pravu, ko je u sudstvu, da mu to bude najjači kriterijum u njegovom radu. On donosi odluke u ime naroda, ne u ime jedne ili druge strane, bilo u sudu, bilo u parlamentu. Ne u odnosu na nekoga ko je trenutno na nekoj funkciji, političkoj ili nekoj drugoj, nego u ime naroda i ta odgovornost je nešto što ne bi trebalo da dozvoli da se desi bilo šta što bi se nazvalo olakšavajuća okolnost za učesnika „Farme“ ili „Kantrimen“ slučaj ili slučaj „Asumakum“ ili stotine slučajeva koji obeležavaju godine i godine iza nas. To mora da se prekine.
U članu 149. piše – sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavistan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. Kome to nije jasno, ima kip ispred Palate pravde, gde Car Dušan drži zakon iznad sebe. Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen, a onaj koji vrši sudijsku funkciju treba da upozori, ako je bilo ko pokušao da na njega vrši bilo kakav uticaj. To su sveta pravila, bez obzira što smo u 21. veku i što se više pozivamo na neke druge vrednosti, a ne te religijske, ja se slažem da su te neke druge vrednosti mnogo važnije. Ali, to mora da bude pravilo ponašanja za svakog učesnika u bilo kom javnom poslu u državi Srbiji, a posebno u oblasti pravosuđa. Naravno da odgovornost tog nivoa imaju i političari, pre svega oni koji su trenutno na pozicijama vlasti, ali naravno i opozicija koja mora da bude svakog dana dobra kontrola, odgovorna kontrola onoga što vlast radi.
Sudije ne treba da imaju stranačka obeležja. Oni su ljudi kao i svi drugi, mogu da imaju svoje političke stavove, ali bez toga da to koriste u svom dnevnom radu. Prema tome, ja se nadam da će ovi ljudi koje danas biramo prvi put, ili koji će biti izabrani prvi put na sudijske funkcije biti ponos srpskog pravosuđa i predsednice sudova i sudija koji se prvi put biraju i da će Srbija u budućnosti imati mnogo bolje sudstvo nego što ima sada, mnogo bolje sudstvo i zaslužujemo kao građani Srbije. Hvala.

Pre pola godine smo dali Predlog ovog zakona i to je deo našeg obećanja ministarki koja je nadležna za ovu oblast, zato što je sama rekla da zakon koji trenutno definiše oblast gradnje nije dobar i da je potrebno da se da jedno novo savremeno rešenje.
Mi smo to uradili oslanjajući se pre svega na Zakon o gradnji iz 2003. godine, koji je po opštem mišljenju struke bio jedan odličan zakon sa jednom manom. Vlast koja je nasledila Vladu koja je donela i skupštinsku većinu koja je donela taj zakon 2003. godine, nije ga sprovodila, te je zato ostao u lošem sećanju.
Šta su posledice? Milioni kvadratnih metara nelegalizovanog prostora, bespravne gradnje. I dalje smo na nezavidnom 139. mestu u svetu po izdavanju građevinskih dozvola, bez obzira na hvalospeve o napretku na „Duing biznis“ listi, 139. mesto na svetu.
To znači da su iza nas samo države gde nema gradnje, gde se još uvek živi u sojenicama i u pećinama. Dvestasedamdeset dva dana potrebno je u Srbiji da dobijete građevinsku dozvolu. Bajke o tome da će to biti elektronski je potpuno izmišljena stvar. Dvestasedamdeset dva dana piše u „Duing biznis“ listi. To je podatak na koji se poziva aktuelna vlast.
Šta se tu još dešava sa tim? Bespravna gradnja se nastavlja i trenutno imamo započeto gradilište najveće bespravne gradnje u istoriji čovečanstva, a to je „Beograd na vodi“. Piramide u Egiptu kada su pravljene su imale više dokumentacije potrebne za njihovu gradnju nego „Beograd na vodi“. Sam početak radova je bio takav da se nije znalo ko izvodi radove, čak i oni koji su polagali kamen temeljac, odnosno po starom srpskom običaju vremensku kapsulu su ono vešto, malo maltera što su uspeli da spreme, stavljali u rupu ašovima, a ne lopatama. Neko je to bar mogao da im kaže da se to ne radi tako, da su ašovi za riljanje, a lopate eventualno za polaganje kamena temeljca.
Generalno, moramo da promenimo ovaj zakon da bi nam bilo bolje, to nije interes ni jedne stranke pojedinačno, to je interes cele države. Tražim od vas da stavite na dnevni red ovaj predlog zakona da bismo dali priliku nadležnoj ministarki i Vladi da se izjasne o našem predlogu za koji smo mi ubeđeni da je jako dobar i već je dobio pohvale stručne javnosti. Hvala.

Alkoholizam je bolesti i tu nema nikakve sumnje i ja razumem brigu nekih kolega koji su to pominjali, ali definitivno to nije tema ovog zakona. Naravno, uvek treba ukazivati na opasnosti koje alkohol i mnoge druge stvari mogu da utiču na život, pre svega, mladih ljudi. Ali da se vratimo ipak na ono što je tema ovog zakona.
Ovo je jedan solidan zakon koji baštini jedan dobar deo prakse EU i kao takav se kvalifikovao za to da gospodin Pavićević i ja glasamo za taj zakon u danu za glasanje sa nekoliko amandmana, deset, od kojih je najvažniji na član 9. i to u delu koji nema mnogo veze sa tehnologijom nego ima više sa pravnim položajem.
Ovde piše da su podaci koji se unose u registar proizvođača, da su dostupni javnosti i da se trajno čuvaju. To da se trajno čuvaju, to je potpuno u redu, ali tačka 2. i tačka 3. u kojima se govori o podacima o proizvodnji, prometu i zalihama po godinama, ili 3. o dobavljaču destilata itd, naše mišljenje je da to treba da bude dostupno ministarstvu, nadležnim organima ali ne javnosti, jer bismo time, kada bi to bilo javno, time bismo povredili poslovnu tajnu, a to njihovo stavljanje pod neku vrstu službene tajnosti ne bi smetalo sprovođenju nadzora koje ministarstvo treba da radi. Znači, apsolutno treba da postoji dnevni uvid u to kako, ko, šta proizvodi od alkoholnih pića u Srbiji, ali to ne treba da bude javna stvar, jer se time povređuje poslovna tajna.
Koliko sam ja obavešten, to je bila jedna primena i u radnoj grupi koja je radila na ovom zakonu. Ima još devet amandmana koji bi trebalo da doprinesu ukupnom kvalitetu zakona.
Drago mi je isto što sada ovde čujemo i to, pre svega od istih ljudi koji su pre desetak godina kada su bili protivnici EU, govorili o tome da je EU jedna đavolja organizacija koje mrzi Srbe, pa, eto, hoće da nam ukine i pravo da pravimo sami rakiju, da pečemo rakiju što naravno ni tada, ne govorim o vama koji predstavljate zakon, nego o nekim svojim kolegama. I dobro je da smo i iz tog stereotipa izašli, naravno da je proizvodnja alkoholnih pića deo naše tradicije, ali je takođe, naravno, i to treba kodifikovati i to staviti u nešto što neće da ugrožava život.
Jako je poražavajući podatak o malom broju zaposlenih, odnosno pre svega inspektora. Vi ste rekli da na jednog zaposlenog i na inspektora vam dolazi pet hiljada registrovanih proizvođača poljoprivrednih, a da je evropski prosek 200 ako sam dobro čuo i to govori da je nesumnjivo potrebno da broj ljudi koji rade i inspekcijske poslove u okviru vašeg ministarstva mora da bude mnogo, mnogo veći.
Ja mogu da vam dam jedan predlog. Pošto se ovde priča danima o povećavanju broj komunalnih policajaca u Beogradu, koji je u percepciji najvećeg broja građana Srbije liči na paravojnu formaciju sa nejasnim nadležnostima i sa jako lošom primenom svoje sile koju koriste.
Neka se taj broj od 1.000 novih komunalnih policajaca zameni sa 1.000 novih inspektora, ne samo u vašem ministarstvu, verovatno bi vam to možda bilo mnogo, ali ima puno mesta u inspekcijskim poslovima državne uprave Srbije, gde fale ljudi koji treba da kontrolišu da li se zakoni sprovode na adekvatan način. Tako da, budžet ne bi bio smanjen niti povećan, a mislim da bi efekti bili mnogo, mnogo bolji.
Prema tome, ovo je dobar zakon. Očekujem da sagledate naše amandmane i da prihvatite intervencije koje smo dali sa željom da zakon bude bolji i dobro je da iz Vlade Srbije dolaze zakoni koji prate ono što se dešava, bez velike ambicije da će to nešto dramatično da promeni poslovne uspehe firmi koje rade taj posao i svetsko tržište je puno, prepuno proizvoda slične namene, tako da neće biti mnogo lakše, ali će biti lakše za sve naše proizvođače, nego što je to bilo do sada.

Ovo je prvi od 29 amandmana koje sam podneo, a i gospodin Pavićević je podneo isti broj amandmana u istovetnom tekstu. Time pokazujemo našu brigu za sudbinu ove države i zato želimo da damo svoj maksimalni doprinos u današnjoj raspravi u Skupštini ovom zakonu.

Bez obzira na pokušaj duhovitosti i na osmeh koji prati ovu diskusiju, mislim da je vrlo ozbiljna stvar sa ovim zakonom. Ja sam juče ponudio ministru jedan časni izlaz iz ovoga. Rekao sam da mu je zakon podmetnut, pa verovatno da nije znao šta potpisuje, ili mu je naređeno, kao što smo sad čuli, da nikako ne sme da odstupi od ovog zakona, ne žaleći da u toj borbi da čak i ne znam šta. Ali, očigledno da ministra stoji iza ovog zakona, tako da ga ja od sada smatram legitimnim zastupnikom ovog predloga zakona.

Prvi amandman na član 3. stav 1. tačka 6) je tehničke prirode i ima za cilj da opismeni ovaj zakon. Naravno, bez bilo kakve ambicije da promeni zakon na bolje, jer on ne može da se promeni na bolje, ali čisto da ukažemo na jednu grešku koja je možda omaška, možda nepažnja. Odbijen je zato što kažu da je to već sadržano u članu 3. stav 1. tačka 6), da postoje podtačke a) i b). Šta je suština? U tekstu piše pod b) – pravno lice koje je osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu organ državne uprave ili bilo koji od organa vlasti navedenih u podtački a) ove tačke. Kada nemate zagrade ispred slova „a“ i iza slova „a“, onda „a“ postaje slovo u rečenici i onda treba da se ispred njega stavi zarez. Tako govori pravopis srpskog jezika. Ako se misli na podtačku a), kao što se misli u podtački b), onda je neophodno da se stave ove…

Ne.

Naravno, ja se pridružujem i mislim da uopšte nije neozbiljno pisati amandman samo zbog zareza ili zapete, kako je kome drago. Da ponovim to je ustavno, pravno moguće, o čemu govori nalaz nadležnog odbora, to sve ide ka preciziranju zakona. Mislim da je kod zakona u Srbiji i bilo gde u svetu, a po našem iskustvu posebno u Srbiji, jako važno da zakoni budu precizni. Znakovi interpunkcije su jako važni.

U članu 3. o kome smo govorili, nisu dva zareza nego dve zagrade, apsolutno se potpuno drugačije tumači ta rečenica bez tih znakova i ja očekujem da ministar to prihvati i mislim da je isto i u ovom članu zarez nešto što je, naravno prvo poštovanje pravila pravopisa, a drugo daje dodatnu preciznost. Tako da oko toga mislim da ne bi trebalo da bude nikakve sumnje, a naravno u kasnijim amandmanima ćemo se baviti i suštinom. Hvala.

Naravno, vi možete kao član Vlade koji brani ovaj zakon u parlamentu da prihvatite sada naknadno bez obzira na to što je Vlada odbila i to je jedna varijanta. Mislim, da bi to bila čista varijanta, jer ste sada i sami rekli da prihvatate argumentaciju.

Hvala i koristiću i ovih pet minuta na koje imam prava.

Hvala ministru što je prihvatio, ja sam shvatio amandmana oba, i na tri i na sedam i to je dobro i time smo odbranili srpski jezik. Naravno to nije bila namera da se ta greška desi, ali dobro je da se ona popravi. Mislim da je to potpuno jasno.

Mi tražimo da se ovim trećim amandmanom na zakon, na član 11. da se član 11. briše. I smatramo, taj član fundamentalnim problemom ovog zakona. Šta je fundamentalni problem?

To što se arbitrira oko toga i to jedna nova institucija, odnosno radno telo, čak nije ni institucija koja bi trebalo da ocenjuje koja investicija je od velikog značaja, koja investicija je od lokalnog značaja, koja investicija je od primarnog značaja bez bilo kakve utvrđene procedure i sistema i standarda kako se to utvrđuje, bez bilo kakvog objašnjenja zašto bi investicija koja bi recimo otvorila u Svilajncu pet novih radnih mesta, bila manje važna nego investicija koja bi u Novom Sadu otvorila 150 radnih mesta.

Rekli ste u načelnoj raspravi da je tu važna održivost investicije, koliko će ona trajati, koliki je ovaj kapital koji uložen u ekonomiji? To nikako ne možete da smatrate nepromenljivom kategorijom.

Da li će nešto da traje godinu dana, pet godina ili hiljadu godina, u ekonomiji, to obojica znamo, zavisi od puno faktora. I nikakva pravna zaštita, nikakva zaštita ulaganja sa bilo čije strane, pa čak ni sa strane države ne može da spreči propast nekog preduzeća.

Može da se našminka mrtvac, može da se održava nešto što već imamo, naravno, kao naslagu 90-tih koja se prodala 2000-te. Mnoga preduzeća, koja u poslednjih 15 godina razne vlasti drže na infuziji, bez bilo kakve osnove, bez bilo kakve budućnosti tih istih preduzeća.

To je isto važno i za nove investicije. Ko investira? Ne investira država.

Investira neka kompanija, domaća, strana, privatni preduzetnik, velika kompanija od velikog imena, tajna kompanija, kompanija koja pere nečiji novac, kompanija koja ozbiljno pomera neke civilizacijske vrednosti, sve su to mogući investitori, ali ne postoji ni u ekonomskoj nauci, ni u ekonomskoj praksi, nikakav način da vi sačuvate, da obezbedite sigurnost jedne investicije. I tu nema nikakve sumnje.

Ne postoji nijedan teoretičar ekonomski koji to tvrdi, ne postoji nijedna država na svetu gde postoji slobodno tržište, vladavina prava i konkurencija gde bilo ko može da garantuje bilo šta. Da ne govorimo samo o našim primerima.

Ima tu puno primera. Recimo, svi sećamo pre 20-tak, 30 godina nije bilo američkog filma gde se nije letelo „Pan Amerikenom“ Gde je ta kompanija? To je bilo kao nešto što je nepromenljiva vrednost, što je „Dženeral elektrik“ ili „Simens“ ili neko drugo mesto i to se promenilo. Promenili su se, nestali su mnogi proizvođači bele tehnike, elektronike, javili su se drugi i to je priroda tržišta i tu nema nikakve šanse da se to promeni.

Zašto onda doneti zakon koji u obrazloženju kaže da se donosi da bi stimulisao i održao investicije, kad je to nemoguće. U tom zakonu, hajde sad da kažem nešto što ne mislim iskreno. Čak i da ne sumnjam da su to bile dobre namere, neko ko zna ekonomiju i praktično a to ste vi sigurno, bilo mu jasno da takav zakon, da takva rešenja ne održavaju bezbednost i sigurnost investicije, pod b) stvaraju korupciju. Svaka arbitrarnost ko god da je sprovodi omogućava mogućnost korupcije i tu je jasno kao dan i to je svuda na svetu tako.

Da li je to u Srbiji, da li je to u SAD, da li je to u Rusiji, u Vatikanu ili u Patrijaršiji, svejedno?

Prema tome, ovakav zakon ne rešava veliki problem, a to je nesigurnost investicija, ali taj problem ni bog otac nije rešio, ni mnogo razvijenije zemlje, to naprosto ne može da se reši, niti će to mi nudimo kao rešenje, svi znamo da je neodrživo, i da je visoko potencijalno koruptivno, i može da privuče strane investicije.

Prema tome, mislim da je dobro da povučete ovaj zakon, da ne dobije sudbinu nekih drugih zakona, koje jedan nije hteo da potpiše predsednik. Drugi su nesprovodivi ili loše sprovodivi. Imamo veliku priču o građevinskim dozvolama, da će novi zakon koji to definiše, da nas unapredi, da će biti fenomenalan. Mi smo na svetskoj listi, Duj biznis sa lošeg 183. mesta pali na 186. mesto po brzini izdavanja građevinskih dozvola.

Iza nas su samo države gde se ne gradi ništa, gde su kuće samo kao u onoj bajci „Tri praseta“, gde nema nikakvih osnova da neko dobije dozvolu. Prema tome, nemojte i vi da uđete u takvu grešku i to ne bi bilo dobro, ni za vas, ni za Vladu Srbije, što me manje briga, naravno, ali to nije dobro za Srbiju.

Srbija se već puno puta kompromitovala pred investitorima i domaćim i stranim i naravno da su ovi strani važniji, jer oni donose i kapital, donose tehnologiju, ali donose i tržište za ono što bi trebalo da ovde proizvode.

Prema tome, pustite da ekonomija radi svoj posao kako valja, i nemojte da, inače lošu sliku o Srbiji, kao državi bez vladavine prava i sa puno korupcije, kvarimo ovakvim zakonom. Možda nećete vi biti u prilici da radite korupciju, ali da li smete da se zakunete da i oko vas i u Vladi ili na političkom nebu Srbije ili bilo gde, ne postoje ljudi koji jedva čekaju jedan ovakav zakon?

Ta opšta mesta, kao što su ozbiljni strani investitori, kao što su naši mladi, kao što su najbolje ekonomije na svetu, su jako dobre za jednu predizbornu priču, pa možda i za neko ćaskanje ljudi koji vole ovu sferu života koja se zove ekonomija, ali, ne znače ništa i kao takvi ne mogu da budu deo zakona.

Koje su najbolje ekonomije na svetu? Da li ovakav zakon imaju SAD? Da li ovakav zakon ima Kina, koja je zvezda u razvoju? Ne, Kina sigurno nema ovakav zakon. I manite se priče o tome da su Svetska banka i MMF reper najviši na svetu, koji dele zlo i dobro, anđele i đavole. I sa Svetskom bankom, kao što znate, i sa Međunarodnim monetarnim fondom se pregovara. Nisu oni razredni starešina. Nisu oni kaplari koji uteruju pamet. Nego, sa njima se pregovara. I nikako jedna država ne sme da stavi sebe u položaj mlađeg partnera ili nekoga ko treba nešto da nauči. Ja sam siguran da ima i ovde u Vladi, u onom delu stafera, i u državi dovoljno ljudi koji mogu da razumeju šta su ideje, šta je dobro za Srbiju, šta može da se popravi, šta ne može. Niko od njih vam nije dao podršku za ovo. Nijedno udruženje ozbiljnih ekonomista, savetnika stranih ulagača, da ne govorim i da se ne ponavljam, sve one državne institucije i nezavisne institucije koje su izvređane na početku današnjeg zasedanja.

Znači, može bolje.

Tražimo brisanje i člana 12. zato što je on logičan nastavak člana 11. koji ne valja ništa kao što smo govorili u prethodnom javljanju i tu se taj koren korupcije nastavlja kroz nekoliko narednih članova, a onda se to povećava kada dođemo do onog člana kojim se osniva razvojna agencija Srbije, u stvari zakon bi trebao da se zove zakon o razvojnoj agenciji Srbije, jer je dvadeset i nešto članova od četrdeset i nešto ukupno posvećeno tome. Šta je ovde loše? Naravno, ovde se utvrđuju tzv. kriterijumi kojima se utvrđuje značaj ulaganja.

Već smo govorili ne postoji u ekonomiji značaj ulaganja, ne može država osim ono što sama investira, a to je drugi deo, to je infrastruktura, to su budžetska sredstva ili sredstva koja su hibrid državnih budžetskih i nekih privatnih samo tu može da se ocenjuje šta je značajnije od drugog.

Investitor, ne po pravilu, nego uvek privatni, bilo da je to preduzetnik, bilo da je to najveća kompanija na svetu ima svoju slobodu da odluči šta je za njega značajno i ne može niko da mu meri tu značajnost. Posebno kad se to meri po, kaže -vrsta i iznos ulaganja, premudro je, ili dugoročnost ulaganja. Kako ocenjujete dugoročnost ulaganja da li i koliko dugo će da daje novac za tu investiciju ili koliko će ta traje ta investicija ili koliko će ta investicija da unosi profit.

To su bar tri različita kriterijuma. Reference i kredibilitet ulagača, to bi bilo jako interesantno da vidim kako ćete da utvrdite taj nivo kriterijuma. Da bude jasnije, stav 2. lepo kaže da Vlada bliže određuje kriterijume, a to znači da Vlada uzima na sebe, a ne zakon, to da procenjuje šta je značajno i po kojim kriterijumima nešto može da bude značajno. Može da bude značajna, recimo, investicija u Bugarsko primorje. Možda to proceni Vlada Srbije da kroz investiranje nekog stranog investitora, malog ili velikog…

Molim?

Vi određujete?

Hvala lepo.

Ova dva minuta ću da, pre svega, potrošim na to da se zahvalim ministru na uvažavanju, naravno da je ovo greška i da to nije nikakva namera i da to nije suština ovog zakona. Ali, naravno da treba odati pažnju i tome što gospodin Pavićević i ja vrlo pažljivo čitamo ove tekstove i suštinu ali i samu formu.

Pošto imam još minut i po bilo bi mnogo da vas hvalim još minut i po, onda bih da kažem nešto drugo, da kvalitetu ovog zakona sigurno neće doprineti rasprave koje se vode o stvarima koje mnoge kolege ne poznaju. Tu postoji famozna priča o vinogradu.

Ja sam već nekoliko puta to nudio koga god interesuje, bilo biznis plan za zasnivanje proizvodnje grožđa i vina, bilo neki stručni saveti vezani za izbor sorte, bilo pristup kako to predstaviti nadležnom fondu i dobiti subvenciju kao što su svi vinari dobili od 2001. godine na ovamo, ja sam spreman da o tome govorim. Ako je priča o, ali ne naravno na sednici, nego to možemo da napravimo jedno javno slušanje ili jedno predavanje zainteresovanim kolegama, a ako je priča o vinogradu, taj neki vekovni, hiljadugodišnji strah od motike, ako se to kolege plaše šta će ih sačekati kada više ne budu poslanici ili kada više ne budu na vlasti, ja ih upozoravam da nema razloga da se plaše toga. Tehnologija je napredovala, motike se vrlo malo koriste u poljoprivredi čak i u Srbiji, tako da nemojte da se plašite toga. Ako imate neki drugi osnovani strah to je u redu, ali nemojte da se plašite motika.

Ovim članom se definišu subjekti podrške ulaganjima. Znači, imamo subjekte podrške ulaganjima, Savet za ekonomski razvoj i Ministarstvo nadležno za poslove privrede, Razvojna agencija i jedinice po lokalu. Mi tražimo amandmanom da se ne osnivaju i da se skinu iz ovog zakona Savet za ekonomki razvoj i Razvojna agencija Srbije.

Savet za ekonomski razvoj je grupa ministara, videćemo posle, vrlo neobično, pošto za jednog ministra se ne zna koji je, ali to kada dođe ta tačka, koji bi trebalo da ocenjuju koje investicije su od primarnog značaja, koje od sekundarnog, koje lokalne, koje globalne. Tu ima potencijalno nekoliko ministara koji bi mogli nešto da kažu o tome, prisutni ministar privrede, ministar finansija. Šta bi mogao Vulin da priča o investicijama? To je ovako velika mistika. Šta bi mogao ovaj predsednik Privredne komore, koji dok to nije postao, nije tri puta sam otišao ni da kupi sebi doručak, a kamoli da je učestvovao u privrednim aktivnostima, a uslov za mesto predsednika je da je 20 godina prisutan u privrednim aktivnostima kao priznati privrednik. Treći je novoosnovani šef Razvojne agencije Srbije. Ko zna ko će da nam se tu desi, da li neki mali, da li neki „Asomakum“, da li neki treći. U svakom slučaju, jedna vrlo mutna, teška, komplikovana situacija.

Privreda Srbije može uz podršku nadležnog ministarstva, a to je Ministarstvo privrede i jedinica po lokalu, apsolutno da ima sve mogućnosti da ne po ovom zakonu, koji je loš, nego po zakonima koji već postoje, dobija stimulanse za investicije, poštujući apsolutno sva načela ekonomije, Fridmanove, uz ona ograničenja koja ona nosi i u najliberalnijim državama.