Amandman na član 20. na naziv i na sam član, istražna komisija, tim izrazom menjamo izraz radna grupa. Odgovor je da se to odbija zato što je novotehnika u celom tekstu Predloga zakona takva da se koristi termin radna grupa, pa bi prihvatanje amandmana dovelo do neujednačenosti Predloga zakona. Hajde, možda formalno može da se prihvati, ali priznaćete da je istražna komisija, ako već imamo mešovitu istražnu komisiju u članu 18. mnogo primereniji pojam nego radna grupa. Radna grupa je inače u ovoj državi i u njenoj politici iskompromitovana priča odavno, ali to nije bila vaša namera, o tome ne govorim uopšte. To je bila namera možda onoga ko je pisao ovaj zakon, ali neću da se vraćam ni za to.
U svakom slučaju, složićemo se da je u duhu srpskog jezika, a i u vezi sa članom 18, gde se pominje mešovita istražna komisija, mnogo logičnije da se ova po vama radna grupa zove istražna komisija. Nema nikakvog razloga da oko toga vodimo velike rasprave, ako je već u tekstu primenjen izraz radna grupa, pa mogli smo to da promenimo u celom tekstu, mogli ste da date tu inicijativu ili nama ili nadležnom odboru ili da Vlada promeni i to bi bio pravi odgovor. Ovako, došli smo ponovo do toga da se odbija amandman koji je smislen, koji ima dovoljno razloga da bude predložen iz razloga koji su potpuno besmisleni. Kao što bi bilo besmisleno da zatrpate ranohrišćansku grobnicu ili da posečete hrast star 600 godina.

Amandman na član 21. stav 3. da se reči „radne grupe“ menjaju rečima „istražne komisije“. Malo pre je ministarka rekla da nije tačno da je usvojen amandman koji glasi „mešovita“, gde je suština „mešovita komisija“, nego da je ostao tekst „vojno-civilna mešovita komisija“, ako sam  dobro shvatio, ili „vojno-civilna komisija“. Poenta je u komisiji. Ne u mešovitosti, ne u civilno-vojnoj nego je stvar u tome da ne postoji radna grupa. Radnu grupu možete da skupite na ulici, kao što se sada radi, a komisija ima svoje utemeljeno mesto u protokolima gde se tačno zna ko šta radi, a ne dešava se ono što je opet pisano u izveštaju direktorke Direktorata za civilno vazduhoplovstvo od 14. marta ove godine.
Prema tome, to su razlozi što smo predložili ovo i potpuno je nerazumno da se odbije ovaj predlog i neću sada da kažem ni hrast, ni ranohrišćanska bazilika.

Uz poštovanje onoga što je koleginica Čomić rekla pre mene, još jedan pokušaj da uverimo predlagača da ovaj amandman zajedno sa drugim ima za cilj samo to da spreči jednu konfuziju koja je napravljena u ovom na brzinu sročenom zakonu sa mnogim manama. Uvodimo četvrtu kategoriju u istragu, imamo glavnog istražitelja, imamo vojno-civilnu komisiju, imamo radnu grupu i imamo centar i svi imaju nekakva prava, a nigde se ne definiše njihov međusobni odnos, hijerarhija.
Onda imamo to da ćemo, ako ovako ostane, a ja sam siguran da će ovaj zakon doći na izmene i dopune pre nego što stupi na snagu, a nije realno da stupi na snagu u narednih godinu dana i po tome što ne postoje podzakonski akti i po tome što ne postoje budžetska sredstva za finansiranje delatnosti, što nije ni blizu formiran centar, što nije doneta ni izmena Zakona o ministarstvima.
Znači, nikakva potreba nije bila da se ovaj zakon donosi preko kolena, na ovaj hiper brzi način, ali verovatno za to postoji neko opravdanje koje nije među politički racionalnim. No, to nije pitanje za mene, nego je to pitanje za aktuelnu vlast.
Prema tome, razmislite još jednom o nekoliko stvari. Prvo, treba da povučete zakon iz procedure i da ga do redovnog zasedanja dovedete u red, tako da može da se čita, da se razume, da bude ustavno i pravno saglasan sa onim što definiše ustavno-pravni sistem Srbije, ili da ga popravljamo ovim amandmanima, da ga krpimo, a to nije dobar put.

Hvala lepo.
Znači, da se malo vratimo sa tih unutar stranačkih sukoba na suštinu, a to je da se u članu 27. stav 2, sadA glasi – pre objavljivanja izveštaja na dostavljeni predlog radne grupe saglasnost daje glavni istražitelj.
To je sada ponovo teško uhvatiti, da li je to glavni istražitelj ili je on direktor centra, ali generalno na tragu objašnjenja koje je dala koleginica Čomić, potpuno je besmisleno da neko kome nije nužda, učestvovao u istrazi na bilo koji način.
Kad se završi istraga i kad radna grupa ili vojno-civilna komisija ili centar, već se ne zna ko, napravi izveštaj, da onda opet se ne zna ko, da li glavni istražitelj ili direktor centra može da suspenduje njihov posao i da kaže – meni se to ne sviđa i to ne može da ide u javnost.
Ako gledamo zakon, evo da vam dam primer koji je apsolutno po zakonu – ako predsednik Vlade Aleksandar Vučić predloži našeg kolegu Nebojšu Petrovića koji je i sada glavni istražitelj, da istražuje pad helikoptera i on utvrdi da je za to kriv ministar odbrane Gašić, načelnik Generalštaba, ne znam kako se zove, predsednik države, predsednik Vlade, onda na kraju dođe ta komisija, napravi takav zaključak, a onda Nebojša Petrović kaže – ne može tako.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A gde si ti bio kad je bio Đinđić ubijen?)
Ja vas molim…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Gde si ti bio?)
Molim vas da sprečite kolegu da mi dobacuje ili da sam sprečavam to? Molim vas da vodite sednicu.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Gde si ti bio?)
To ću da vam objasnim posle.

Prvo da vam kažem, ja nisam član SNS, ne možete na mene da se derete, nisam ni potpredsednik Skupštine u ime Srpske napredne stranke i ne možete meni da se derete, ja govorim o amandmanu, a vi ako imate nešto da pitate mogu da vam objasnim, kako god hoćete, na bilo koji način.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Poslovnik.)
(Zoran Živković, s mesta: Imaš slabo srce.)
(Aleksandar Martinović, s mesta: Ja imam slabo srce? Dođi da probaš.)

Nema sumnje da je gospođa Dolovac najbolji kandidat od onih koji su konkurisali za tu funkciju i taj proces je završen na adekvatan način i tu nema nikakve sumnje. Zato će ovo biti jedna od retkih situacija kada će ceo parlament glasati za jedan predlog zakona ili za neku odluku ili za ovaj izbor. Naravno da je to dobro ako postoji jedna politička saglasnost bar oko nečega u ovoj Srbija. Gospođa Dolovac je šest godina na ovoj funkciji.
Iz onoga koliko sam ja mogao da pratim van politike i van parlamenta iz javnosti, ona je radila jedan posao koji je težak, koji je komplikovan, koji je odgovoran. Javnost verovatno ne zna to pravnici znaju da je ona praktično šef svim tužiocima u Srbiji, da može da ostvari uvid u bilo koji predmet tužilački, da može da premešta i izriče kazne, da pita, da preuzme predmete i to je jedna vrla odgovorna funkcija.
Siguran sam da gospođa Dolovac može da da više nego što je dala u prvih šest godina. Mislim da je to dobra šansa i za nju i za srpsko tužilaštvo i za tužilaštvo i sudove uopšte.
Da li možemo da budemo zadovoljni tom oblašću, apsolutno ne. U poslednje tri godine, apsolutno ne. Pre toga, apsolutno ne. Tu ima puno razloga o kojima možemo da pričamo danima. Mislim da se i oko toga slažemo.
Zato ne volim kada se dele neka vremena da je nešto prvi put u istoriji, da je nešto kamen temeljac, da je nešto ugaoni kamen od kada će se sve promeniti. Bez obzira, ponavljam još jednom, na kvalitet kandidata, za koga ćemo kolega Pavićević i ja da glasamo stanjem u tužilaštvima i u sudovima ne možemo biti zadovoljni.
Dvadesetčetiri privatizacije sumnjive. Verovatno ih ima 224. Da li je jedna rešena? Ne, nije. Ubistva iz devedeset, ubistva sa početka ovog milenijuma, nisu rešena.
Poraz je i za policiju i za tužilaštvo i za sudove, što mi imamo komisije sastavljene od ljudi koji nisu pravnici. Te komisije se u ime države i u ime Vlade Srbije bave istragama ubistava. To apsolutno ne može da bude dokaz dobrog stanja u nekoj oblasti.
Ono što su slučajevi iz sveta kriminala koji jako dugo opterećuju srpsku javnost i na koji nismo dobili odgovore, uz mnoga obećanja koja su data i od ove i od prethodne vlasti i od one pre nje, ova Vlada, prethodna Vlada Ivice Dačića, pre toga je Vlada koja je bila pre Vlade Ivice Dačića. Ništa, ili skoro ništa od toga nije rešeno.
Imamo jedan novi slučaj koji je jako važan za bezbednost ove zemlje, za vraćanje poverenja u institucije, koji je jako važan zbog načina kako je do njega došlo i koji je jako važan zbog posledica koje su se desile. Ja mislim da je za sigurno za novoizabranu tužiteljku, kako se kaže – tužioca, ja ne volim da koristim muške izraze za gospođe, prvo iskušenje, ali i mogućnost da dokaže moju tvrdnju da ona može više i bolje je, okončanje istrage o padu helikoptera 13. maja ove godine. Naravno, da to nije u njenoj direktnoj nadležnosti, ali naravno da ona ima po sistemu subordinacije mogućnost da utiče i na to.
Nadam se da oko toga nema nikakvog spora među nama ovde, kada smo svi zato da nadležno tužilaštvo, a to je koliko se sećam Više javno tužilaštvo u Beogradu, da svoj konačni sud o tome. Sto trideset jedan dan je danas od događaja koji se desio u nekoliko sati. O tome šta se desilo i kako se desilo postoje mnoge činjenice, mnogi izveštaji.
Ja sam danas na konferenciji za štampu dao još jedan izveštaj na uvid javnosti o tome šta se dešavalo te noći i sigurno je da svi ljudi u ovoj državi, a posebno porodice, prijatelji rođaci, oni ljudi koji su poginuli imaju pravo da što pre dobiju odgovor da ta pitanja, mislim da je to prvi zadatak za ovu tužiteljku.

Naravno taj hermetički govor prethodnika je lako razumeti i ponovljena je jedna neistina vezana za podelu oružja 5. oktobra u Gradskoj skupštini, gde sam navodno ja delio to oružje kriminalcima.
Prvo, naravno, to nema nikakve veze, to je potpuna laž, ali hajde malo i logički da razmišljamo, zašto bi neko delio oružje kriminalcima? Pa, oni inače imaju oružje. Možda delite oružje vaspitačicama u vrtićima, ali kriminalci naravno da imaju oružje i nikakav deo DOS-a nema potrebe da im deli bilo šta.
Drugo, rekao je da je on to lično video pošto nije prijavio, to postoji, može ministar da ga posavetuje o odgovornosti, nekoga ko je svedok krivičnog dela šta mora da uradi, a onda je došla još jedna stvar vezana za nekih milion i nešto maraka, koliko sam shvatio iz „Ju-garant“ banke koji sam nosio u Dimitrovgrad nekom Rusu 1999. godine, ne znam kog dana za nabavku municije za tenkove. Ja bih stvarno voleo da vidim taj um koji može da smisli jedan takav galimatijus.
Zašto bi neko ko je bio gradonačelnik Niša u tom trenutku kupovao municiju za tenkove? Zašto bi neko ko je tada bio proglašen kao izdajnik od vladajućeg režima išao da u ime vojske tog režima kupuje bilo kakvu municiju? Zašto bi se inače sa Rusima išlo u Dimitrovgrad? Rusi su ovde prisutni kad hoćete, koliko hoćete, možete da im platite kad hoćete i gde hoćete, kao što se već i radilo, kao što im je dat DIS, recimo.
Prema tome, ja vas molim zbog, ne zbog mene naravno, ljudi znaju šta sam ja radio i tu nema nikakve sumnje, ali zbog digniteta ovog parlamenta da stvarno ponekad sprečite ljude kad pričaju stvari koje su nelogične po bilo kom osnovu.

Prvo, nigde ne postoji običaj da poslanici pokazuju poštovanje Vladi. Poslanici biraju Vladu, tako da, tu nema nikakve sumnje u to da možemo da govorimo i posle ministra, ako hoće da čuje, i posle predsednika Vlade i posle bilo koga. Znači, ovo je Dom poslanika, a ne dom Vlade.
Druga stvar, ministar je izneo neistinu o tome da sam ja učestvovao u izboru nekih tužioca, tim rečima u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade, koji su dovedeni ni od kuda bez bilo kakvog staža ili bilo kakvog iskustva i zdanja, što isto nije tačno. Običaj je da se replika sluša. To je poštovanje prema instituciji i prema narodnim predstavnicima.
Znači, u vreme dok sam ja bio predsednik Vlade, koliko se sećam, jedno trojica tužilaca su bili Đorđe Ostojić, koji je, mislim, i dan danas zamenik Republičkog tužioca. To što je on tada postavljen, a do sada traje govori o njegovim kvalitetima. Što ga niste smenili? Imate Prijića koji je smenjen, ali je ostao u Tužilaštvu, i imate, verovatno to što vam najviše smeta, Vukčevića koji je i dan danas na svojoj funkciji, ne zato što ste vi bili dobri i što ste poštovali pravo i što ste poštovali zakon, nego zato što vam je naređeno, zato što ste i vi nečiji eksponenti, ne odavde, malo spolja.
Konačno o tome kakva je atmosfera u Vladi govori i to da ministar, za čiji predlog će glasati svi normalni poslanici u ovoj sali, za predlog Republičkog tužioca, 25 minuta govori, verovatno osokoljen time što misli da posle njega niko ne može da priča.

Mislim da građani i građanke Srbije prvo moraju da znaju da je tekst ovog zakona, zakona o istraživanju nesreća došao u ovaj dom subota na nedelju ili tako nešto. Znači, imali smo samo dan ili dva, i to nikako ne može da izazove osmeh, dan ili dva da se upoznamo sa jednom važnom temom, sa sistemskim, ne izmenama, nego novim zakonom od 50 članova, 120 stranica teksta stručne materije. Mislim da je to nastavak omalovažavanja parlamenta od strane Vlade Srbije. To nije ništa novo, ali to ne znači da je dobro i da treba da se naviknemo na to.
Glasaćemo kolega Pavićević i ja za ovaj Zakon o obligacionim i osnovama pravno-svojinskih odnosa, glasaćemo, naravno, za Sporazum sa SAD o vazdušnom saobraćaju i nećemo glasati za ovaj zakon koji se bavi istraživanjem nesreća iz dva razloga. Prvi, zato što je metodologija i procedura kako je on došao na dnevni red apsolutno neprihvatljiva. O tome sam već pričao, dva dana bez bilo kakve ozbiljne rasprave.
Slažem se da ovo nije tema za javnu raspravu, ali sigurno je trebalo više vremena da se poslanici upoznaju sa ovom temom.
Drugi razlog je što je zakon loš i zato što je napisan na brzinu. On mora da bude popravljen, pre svega zbog toga što je tema jako važno. Dodatni argument za to je to što smo mi imali skoro jednu nesreću, helikoptersku, sa sedmoro mrtvih, skoro, pre 150 dana. I dan danas ne znamo šta se tamo desilo. A, ta nesreća je posledica apsolutne bahatosti, nemara i ljudi iz Vlade, i ljudi kojima je posao bio da se brinu o bezbednosti tog leta.
Sporazum sa SAD je, naravno, dobar. Nema razloga za poništavanjem istorije, pošto je to neponištivo. Istorija ne može da se obriše. Postoje pokušaji, ali su neuspešni na duži rok. Letovi iz Beograda direktno za Njujork su bili od avgusta 2003. godine do jula 2004. godine. Ukinuti su kada je promenjen direktor JAT-a i neki genijalci koji su došli na to mesto su ukinuli let zato što je bio neisplativ. Zamislite da let iz Beograda za Njujork može da bude neisplativ. Nije leteo JAT, JAT je bio učesnik u tom saobraćaju, ali je to bila mogućnost građanima Srbije da iz Beograda lete direktno bez bilo kakvih komplikacija i presedanja za Njujork.
Naravno da je dobro ako se to vrati ponovo i nema razloga da poništavamo nešto što se već desilo. Ovaj sporazum naravno sam po sebi ne garantuje nove letove, ali je dobar put ka tome i ja se nadam da će to biti ostvareno i tu nema nikakve sumnje.
Što se tiče zakona o istragama, recimo član 4. kaže, to su već kolege govorile, da predsednik Vlade predlaže glavnog inspektora. Mislim da je to potpuno besmisleno. To je nepotrebno opterećenje predsedniku Vlade, bilo kom predsedniku Vlade. Koji predsednik Vlade ima prag površnog poznavanja, a kamoli stručnosti da predloži nekoga za tu funkciju? Mi smo dali amandman koji pominje konkurs po najvišim međunarodnim standardima i gospođo ministarka to što ne piše konkurs, to ne znači da to znači da će biti konkursa. Mnogo ne piše, ne piše ni sladoled sa malinom, pa to ne znači da će biti sladoled sa malinom u ovom zakonu. Prema tome, to mora da se popravi.
Drugo, imamo recimo u članu, ne sećam se kom, dvadeset i nekom da glavni istražitelj ima pravo da ne prihvati izveštaj istražne komisije. Po čemu to? Po kom osnovu? Pa, čemu ta komisija? Pa, čemu onda ti protokoli i podzakonski akti? Vi nam nudite zakon gde glavni inspektor može da odbije izveštaj bez obrazloženja zašto. To je, reći ću vam posle, naći ću koji je to član, pošto imam još par sekundi samo da kažem još samo nešto, tj da citiram jedan izveštaj, ako mi dozvolite još 10 sekundi samo - dešava se 13. marta ove godine, u 13,18 časova, dva sata posle nesreće, čovek iz Direktorata poziva majora koji je šef vojne službe za traganje i spašavanje, treći put ga zove i kaže uspeva da ga probudi, a taj se javlja major i kaže da nema pojma sa incidentom. To je incident sa helikopterom, a ovo vam je izveštaj direktoru Direktorata od 14. marta ove godine. Hvala.

Dva nivoa replike. Prvo, ja se nadam da sam igrom slučaja pomenut u kontekstu – Tito, Vučić i ja, jer je to za mene lična uvreda. Ja se nadam da to nije bila namera.
Drugi deo, i gospodin Pavićević je rekao, naravno da ćemo glasati za ovaj sporazum i naravno da cenimo njegov značaj, ali takvom sporazumu nije potrebna loša propaganda, loš pi-ar koji se zasniva na neistinama i koje vi sada ponavljate.
Da li je 2003. godine bio ovakav sporazum? Nije. Da li se tada letelo za Njujork iz Beograda? Jeste. To znači da ovaj sporazum nije neophodan uslov da se leti odavde za Njujork. Letelo se na JFK, a moglo je da se leti i dalje, u komercijalnom aranžmanu naravno. Letovi između dve države nemaju nikakve veze sa politikom, to je čista komercijala. I sada će morati i američki prevoznici i srpski prevoznici da sklapaju neke komercijalne ugovore i to je dobro. Ja se nadam da ćemo što pre to da doživimo.
Malo ljudi ima novca, naravno, da leti, ali onaj kome je to potrebno poslom ili ovako, ili za ljude koji tamo žive da posećuju svoje prijatelje i da dolaze ovde, sve je to u redu, ali nema potrebe sa tim nesretnim – istorijski prvi put, pa prvi put ovo, pa prvi put ono. Masa stvari se, naravno, dešava, čak i u ovim danima, koje liče na nešto dobro i obećavaju da će nešto biti dobro, ali to ne znači da je istorija počela od pre tri godine, kao što nije počela ni 5. oktobra, kao što nije počela ni na Osmoj sednici, kao što nije počela ni na Kosovskom boju. Imamo mi puno toga pre.

Hvala.
Član 3. se bavi načinom angažovanja, prvo podelom i definicijom, onda i načinom angažovanja specijalne jedinice i posebnih jedinica policije.
Da ga ne čitam, pošto je dug, moj amandman se ticao poslednjeg stava, koji je glasio – predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan koji može biti dostavljen i naknadno ukoliko to nalažu razlozi hitnosti.
Moj amandman je predlagao da se taj stav promeni i da glasi – predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan aktivnosti. To znači da se ne dozvoli mogućnost da se naknadno piše plan aktivnosti i bezbednosna procena.
Obrazloženje je na dve strane. Ne bih da ga čitam celo, ali mislim da je potpuno jasno da ako angažujete specijalnu jedinicu ili posebne jedinice, da je to hitna situacija, ali naravno da morate da imate i bezbednosnu procenu zašto ih angažujete i plan aktivnosti kako ih angažujete. To sam rekao u načelnoj raspravi, ponoviću i sada, da sam siguran, da znam pouzdano da MUP Srbije ima dovoljno stručnih ljudi koji to mogu da urade u bilo kojoj situaciji, sa bilo kojim mogućim iznenađenjem u roku koji se meri desetinama minuta. Ne postoji ni jedna situacija u kojoj može da se upotrebi specijalna jedinica ili posebne jedinice a da treba manje vremena. Ako treba manje vremena, onda nema upotrebe. Ta situacija se desila i nema više pomoći.
Prema tome, moguće da se to uradi, a šta dobijamo time? Dobijamo time, pre svega, policajci koji su izvršioci tog naređenja, te upotrebe, oni dobijaju, prvo jasnu, u pisanoj formi, definiciju šta treba da rade. Koristim i onih pet minuta, predsednice. Znači, oni dobijaju u pisanoj formi to šta treba da rade. Nema nikakve mogućnosti da dođe do bilo kakve zloupotrebe bilo sa vrha, u bilo kom delu lanca komande, jer se tačno zna zbog čega je angažovana jedinica i kako treba po planu da deluje. Nema nikakve sumnje.
Ako se bilo šta desi što izlazi iz redovne situacije, taj plan aktivnosti i ta bezbednosna procena će biti osnovni tekst, mesto osnova za to da se proceni ko je radio svoj posao kako treba, a ko je eventualno pogrešio, a ko je eventualno tražio zloupotrebu.
Amandman je, ministre, odbijen i to je vrlo interesantno, jer smo i na konsultacijama imali blisko mišljenje oko toga, a ne samo to, nego ste vi rekli u načelnoj raspravi, citiram ministra – gospodin Živković je predložio jednu izmenu koju ću ja isto prihvatiti, koja je isto bila dosta dobra. Tu se radi o tome. To se nije desilo, nego je Odbor podneo amandman na taj član, na taj stav, gde ga je podelio u dva stava, i to nema veze sa Ministarstvom. To ima veze sa Odborom, to su trikovi. To je kao nešto je urađeno.
Znači, Odbor je dao amandman koji glasi, znači: „Dosadašnji stav 7. koji postaje stav 8., se zamenjuje stavom 8. i 9. koji glase – predlog za anagažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan aktivnosti. U slučaju aktivnosti plan aktivnosti može biti dostavljen i naknadno“. A originalni tekst Predloga zakona glasi – predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan koji može biti dostavljen i naknadno, ukoliko to nalažu razlozi hitnosti. Znači, malo smo se igrali, red reči u rečenici je promenjen i napravljene su dve rečenice.
Ovaj predlog amandmana ima samo jedan cilj i mislim da bilo ko ko je ikad razmatrao ili, ne dao Bog, koristio specijalne jedinice za bilo koje posebne namene, u slučaju hitnosti, zna zašto je neophodno da postoji bezbednosna procena i plan aktivnosti, da je to dobro za sve učesnike u tom komandnom lancu odlučivanja bez bilo kakve mogućnosti da se bilo šta posle toga desi.
Ovako, govorim otvoreno, može da nam se desi da nekom padne na pamet da predloži ministru da angažuje specijalnu jedinicu ili posebne jedinice iz razloga koji nema nikakve veze sa onim što jeste posao policije.
Ministar unutrašnjih poslova apsolutno ne mora da bude ekspert za policiju. Ministar unutrašnjih poslova je političar, svuda u normalnom svetu, pa i ovde. Nije njegov posao da bude ekspert, da zna tačno kad treba, za šta treba, koliko treba, koji je plan. Za to postoje stručnjaci, koji treba to u pisanoj formi da predlože ministru, koji daje saglasnost na osnovu odobrenja ili naređenja koje daje direktor policije. To je zaštita ustavno-pravnog poretka, zaštita izvršne vlasti, zaštita građana, zaštita policajaca u svim nivoima odgovornosti i po celom lancu komandovanja.
Ja mislim da amandman koji sam predložio treba prihvatiti, ne samo zato što je ministar to već rekao u načelnoj raspravi, nego zato što amandman daje jedno potpuno dobro, nije savršeno, naravno, ali vrlo dobro rešenje za zaštitu od bilo kakve mogućnosti zloupotrebe ili zlonamernog tumačenje neke upotrebe specijalne jedinice i posebnih jedinica.

Rekao sam da ministar unutrašnjih poslova ne mora da zna šta radi policija, jer to mu nije struka, bilo koji, ne govorim o konkretnom, ali mislim da aktuelni ministar nije shvatio član 20. zakona.
Upravo ste rekli da na osnovu ovog člana nema potrebe da se pravi bezbednosna procena i plan upotrebe posebnih jedinica. To nije tačno. To vam piše u zakonu. Pogledajte čl. 6. i 7. Znači, ne treba samo za specijalnu, kao što ste vi rekli, koji ima manje od 0,1%, nego treba i za žandarmeriju, i za helikoptere, treba za jedinicu za zaštitu ličnosti.
Prema tome, ministre, niste dobro čitali zakon, jer da ste dobro čitali zakon, onda biste shvatili da se to odnosi i na ove jedinice, a onda sam siguran da biste prihvatili ovaj amandman, kao što ste rekli u načelnoj raspravi. Prema tome, ako se potrudite još malo da pročitate, barem ovaj član, siguran sam da ćete shvatiti da je moj amandman neophodan da bi zakon bio dovoljno dobar i da bi mogao da bude na korist, sreću i uspeh rada srpske policije.

Ja sam mogao da se javim i povodom povrede Poslovnika, ali nisam.
Znači, naravno da ne želim da komentarišem izlaganje prethodnika koji je pod vašim posebnim tretmanom i potpuno se slažem da on treba da bude pod posebnim tretmanom, makar vašim, ali ta hrpa neistina i laži, koje su ovde izrečene, uvreda, vi niste reagovali nijednog trenutka. Vidim da su tu neki bili zadovoljni. Pojavio se posle puno decenija osmeh na licu, jer su čuli jednu neopevanu, pa znate koja reč ide iza toga, i bili ste zadovoljni time što slušate jednu apsolutnu laž koja je ponovljena 100 puta. To govori o vama. To govori i o predsedavajućoj koja se pravila da ne čuje šta se dešava.
Ako je bilo ko uradio ono za šta me je prethodnik optužio, taj je trebao odavno da bude u zatvoru. Ako nije, sada treba da bude u zatvoru.
Posle ove diskusije, mudra većina ili treba da mi ukine imunitet i da me prisutni policajci odvedu gde treba ili treba da dobijem kolektivno izvinjenje za ono što se ovde sluša. Ja godinu i po dana slušam poslanike koji su pod posebnim tretmanom, citiram predsednicu, ali postoji neka granica i ta granica će da svedoči o tome da li je ovo hram srpskog parlamentarizma ili većina koja ovde sada postoji ima ovoliko prava da se zove demokratskom većinom.

Hvala lepo.
Amandman glasi da se u Predlogu zakona, u članu 1, stav 2. tačka 2) reči: „13. maj 2003. godine“ zamene rečima: „13. maj 2013. godine“. To je posledica jedne potrebe da se ovaj zakon uskladi sa Zakonom o planiranju i izgradnji.
Sada pozivam poslanike i građane i građanke Srbije da čuju obrazloženje zašto se odbija: „Ne prihvata se amandman s obzirom da se u članu 102. stav 9. Zakona o planiranju i izgradnji potkrala tehnička greška koja se odnosi na dan stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, a opšte je poznata činjenica da je prvi zakon o planiranju i izgradnji stupio na snagu 13. maja 2003. godine.“
Ovo smo dobili od Vlade Srbije, ovaj stav. To znači da Vlada Srbije priznaje da imamo zakon, koristim i onih pet minuta, u kome postoji tehnička greška, znači, zakon sa greškom, feler zakon, gde se 10 godina tumači tehnička greška, 10 godina u kojih se desilo najveći broj od onih 24 ili 625 ili ne znam koliko sumnjivih, nelegalnih i ko zna kakvih privatizacija.
Mi dobijamo obrazloženje da amandman treba da se odbije zato što već postoji zakon sa greškom, pa ako se odbije moj amandman i ostalih kolega, da ćemo time da nastavimo s greškama. A šta je sa popravljanjem grešaka? Zašto niste promenili Zakon o planiranju i izgradnji? Zašto postoji zakon koji važi dve godine i zakon koji ima grešku?
Šta može da bude posledica greške? Posledica greške može da bude da u srpskom pravosuđu, koje nije reformisano ni pre pet godina, a ni dan danas, počnu razni sporovi, gde će razni subjekti privatizacije, novi vlasnici, njihovi dužnici, poverioci, da pokreću razne sporove koji se tiču greške – da li nešto važi od 2013. godine ili nešto važi od 2003. godine? Nadam se da nikom nije mrzak sam datum, 13. maj, bivši Dan bezbednosti. Možda to ima neke veze sa celom ovom pričom? Ali, da budem ozbiljan, mislim da je to neoprostiva greška i da ovaj zakon ne može da bude usvojen ako se on oslanja na Zakon o planiranju i izgradnji, odnosno ako je deo istog korpusa zakona, odnosno ako ima direktnu vezu u primeni, a da se ne popravi prvo zakon koji je sa greškom već dve godine.
Razumem ja da se greške dese, ali ne mogu da razumem da greška postoji dve godine i nešto meseci i da to nikome ne smeta, a posebno ne vlasti u ovoj državi, koja stalno priča da hoće da ispravi greške iz prošlosti.
Apsolutno mogu da vam budem svedok da je bilo ne grešaka, nego namernih grešaka u prošlosti. O tome sam ja govorio kada ni skupštinska većina, ni neki članovi Vlade, nisu reč prozborili o tome, a mnogi su i učestvovali u svim tim greškama. Tako da meni ne možete da prebacite to da je nešto bilo, pa da sam ja učestvovao. Ne, nisam.
Kada se neke kolege pozivaju na 15 godina šta se desilo, da vas podsetim, u tih 15 godina je SNS već tri godine prisutna, a to znači da vi optužujete i sami sebe. Da ne govorim o vašim koalicionim partnerima, koji su prisutni jako dugo. Ja nisam prisutan. A najveći deo vladajuće većine je prisutan u tih 15 godina, neki bar polovinu, a vi bar tri godine.
Ja sam već govorio u načelnoj raspravi o tome da je vrlo sumnjiva stvar, odnosno, sada se vidi da je to namera, zašto nam je podmetnut zakon u petak u 19 časova uveče, a morali smo da se izjašnjavamo o njemu već u ponedeljak u 10 ujutru? To su razlozi. Neke razloge je dala i Agencija za borbu protiv korupcije, koja je, pogledajte to, poslala svoj izveštaj 13. jula, u ponedeljak. I oni nisu stigli da uđu u vreme pre amandmana. Oni upozoravaju i Vladu i parlament da ima puno nelogičnosti, puno nedovoljno dobro rešenih delova zakona i da to mora da se popravi. Ali, i njihovo upozorenje je stiglo kasno, jer ni oni ljudi ne mogu da čekaju kada će neko iz Nemanjine da se seti da nam pošalje zakon, pa da čekaju u dežurstvu subotu i nedelju da bi dali svoje mišljenje.
Ovo nije prvi put da se mišljenje Agencije za borbu protiv korupcije omalovažava u ovom parlamentu, da se kaže – to nije bitno, posebno od Vlade, ali naravno, i od skupštinske većine. Šta su oni rekli? Da je vrlo neobičan, čudan, odnosno sklon mogućnosti korupciji, način umanjivanja procenta umanjenja, da to nije jasna stvar i o tome smo se složili, da je pitanje kontrole, odnosno komunikacije sa kontrolom državne pomoći isto otvoreno pitanje, da je plaćanje naknade komplikovano, odnosno pitanje gde postoje mnogi uslovi za korupciju, posebno sa onim umanjenjem od 30%.
Prema tome, mislim da bez obzira što je prošla načelna rasprava, da je najbolje, ja bih to prihvatio bez likovanja i bez bilo kojih loših namera, da Vlada povuče zakon, da prvo popravi tehničku grešku, navodnu, iz Zakona o planiranju i izgradnji, a da nam onda pošalje odmah popravljen ovaj zakon.
Mi smo spremni, ja lično i moj kolega Pavićević, siguran sam, i najveći deo opozicije, da čekamo celo leto te popravke i da ih usvojimo što pre, da ne kočimo reforme, da ne kočimo put u EU, ali to očigledno ne radimo mi, nego to radi Vlada Srbije.

Na član 2. predlog je da se u članu 2. stav 3 reč „tog“ zamenjuje rečju „neizgrađenog“. Cilj ovog amandmana je vrlo jasan svakome ko želi da čita i sposoban je da učini taj čin, a to je da je „tog zemljišta“ vrlo široka definicija. Šta znači „to zemljište“. Neizgrađeno zemljište ima vrlo preciznu definiciju.
Amandman se ne prihvata, kaže Vlada, iz razloga što je predmet pretvaranja prava katasterska parcela izgrađeno i neizgrađeno građevinsko zemljište, što je propisano u članu 5, itd, itd.
Moje pitanje je – zašto se pominju reči izgrađeno i neizgrađeno? Koja je treća mogućnost sa zemljištem, jer ono može da bude izgrađeno i neizgrađeno, ne može da bude poluizgrađeno i poluneizgrađeno.
Ovo preciziranje u amandmanu koji sam dao, zajedno sa drugim kolegama, je upravo to da definišemo na koje zemljište se odnosi ovaj član i to je da treba da se odnosi na neizgrađeno zemljište.
Reforme su, naravno, potrebne Srbiji, neophodne su, ali one ne mogu da se brane tako što će zakon braniti ljudi koji su, blago rečeno, neobavešteni o materiji, a s druge strane, vrlo je tužno kada predsednica Vlade brani zakon tako što pravi veliku dramu oko toga da li je neko rekao da je Predlog zakona došao u petak u 6,15 časova posle podne, ili u 7,00 časova. Ako je to krunski argument za ovaj zakon, ako su oni koji su ga branili u proteklih pet, šest minuta krunski eksperti, propade Srbija.