Hvala.
U očekivanju novog zakona o policiji koji se dugo najavljuje ja razumem da ne moraju rokovi baš da se poštuju mesec za mesec, ali već bi trebalo da se pojavi i bilo bi dobro da nam se omogući tada duži vremenski period da se upoznamo sa tim zakonom bez obzira na postojanje javne rasprave. Javna rasprava je jedan deo obrade zakona, a ono što poslanici treba da o tome kažu je jedan drugi deo. Tako da ja očekujem da to bude što pre.
U ovom predlogu zakona imamo šest ili sedam članova, sedam, s tim što je ovaj sedmi tehnički i to su dobre izmene. Ja sam podneo, odnosno spremio dva amandmana nakon konsultacija sam odustao od jednog kada mi je objašnjeno da prevremeno penzionisanje važi za sve kategorije US od jedan do četiri ili koliko ih već ima, tako da sam taj povukao, a ostao je amandman na član 2. koji menja član 20. postojećeg zakona i gde se u poslednjem pasusu tog zakona, u poslednjem stavu piše – Predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan koji može biti dostavljen naknadno u koliko to nalažu razlozi hitnosti.
Moj predlog je da se ovaj drugi deo rečenice briše, odnosno da se izbriše ceo taj stav i da glasi – Predlog za angažovanje sadrži bezbednosnu procenu i plan aktivnosti, bez mogućnosti da to bude naknadno, jer ako se zadrži ta mogućnost onda je tu moguće, u lošem tumačenju, sa zlonamernim tumačenjem da se plan aktivnosti da nekoliko dana ili, ne znam, u nekom periodu koji bi dao mogućnost da se sama ta akcija planira kada je već završena, što mislim da je loše. Mislim da policija sigurna, ne mislim, znam, da policija sigurno ima dovoljno kadrova koji su spremni da naprave brzi plan akcije čim se donese odluka o angažovanju. Mislim da bi bilo dobro da predlagač prihvati taj amandman.
Za sve ovo ostalo nemam primedbi. Jedan deo se tiče „Tijaninog zakona“, drugi deo se tiče definicije gde se sada postavljaju ljudski resursi i statička planiranja. To je sve u redu i mislim da tu nemamo nikakve probleme oko toga.
Ono što ću da iskoristim, ovaj ostatak vremena, za ono što naravno ima veze sa ovim zakonom, a to je nekoliko pitanja koja nisu baš u direktnoj vezi ali sigurno jesu u posrednoj, a to je, sami ste rekli za komentarisanje istraga i potpuno se slažem da je loše da ministar komentariše istragu koju radi policija, kao što je loše da ministar pravde komentariše istragu koju rade sudski organi, kao što je loše da predsednik države, predsednik Vlade ili bilo ko komentariše istragu nekog nadležnog organa. Ali, ako ste već počeli da komentarišete neku istragu, onda to treba i da se završi. Mislim da je bilo primera u skoroj istoriji i atentat na Beka i još neke druge gde bi ta praksa trebalo da se okonča.
Imamo još jedno pitanje koje sam vam postavio i na jednom javnom slušanju, a to je pitanje načelnika PU u Nišu. Ne ulazeći ponovo u kvalitet kadrovskog rešenja koje je sada aktivno, znači sadašnji načelnik, mislim da grad kao Niš ima dovoljno kapaciteta i PU u gradu Nišu dovoljno kapaciteta da se iz njenih redova izabere načelnik PU.
Cenim da je rešenje da se dovede neko iz Beograda u tom trenutku bilo celishodno i sam sam imao takvo razmišljanje, ali sam očekivao da će gospodin Grekulović koji je tada doveden, da će dobiti rok od šest meseci ili godinu dana da spremi svog naslednika iz lokalne sredine. To se nije desilo i mislim da to nije dobro ni za policiju ni za grad Niš. Naravno da je to sve u nadležnosti direktora policije i ministra, ali mislim da je dobro da se pomene kao jedna situacija koju treba rešiti.
Poslednje pitanje, da ne bude baš sve lepo i glatko, kako će Ministarstvo da zaštiti pripadnike Žandarmerije koji su pred sudom u jednom neobičnom procesu koji je nastao nakon sukoba sa vojnom policijom?

Hvala lepo.
Jasno je da je trebalo doneti ovaj zakon, ali zakon je loš, tako da, da ne sumnjamo u nameru, bez obzira na metodologiju kako je zakon došao do parlamenta. Dobili smo ga, ako se ne varam, u petak, u 18,15 časova je ušao u ovo zdanje, a danas je rasprava. Malo je neobično da kada neko ima dobre namere i kada želi da nešto dobro uradi i kaže da je ponosan na to, da to radi praktično preko noći.
Ono što su veliki problemi u ovom zakonu, to već jeste bio razlog da se podnesu amandmani. Podneo sam ih zajedno sa ostalim poslanicima. Nemam puno vremena da o detaljima pričam sada, ali, recimo, ta čuvena tržišna vrednost kao tržišna cena, kao najvažnija stvar u ovom zakonu, vrlo je problematično kako se utvrđuje. Ko utvrđuje tržišnu cenu? Poreska uprava? Po kom osnovu? Gde je poreska uprava kvalifikovana da ocenjuje tržišnu cenu? Da li ova rešenja koja su dobijena za porez za nepokretnosti, koja je pisala poreska uprava, imaju bilo kakve veze sa tržišnom vrednošću? Logično je bilo da to rade sudski veštaci. To je neko rešenje koje više liči.
Kako ćete, recimo, da utvrdite tržišnu cenu zemljišta gde treba da se gradi navodno „Beograd na vodi“? Tamo ništa nije građeno 100 godina, nemate uporedne primere, nemate ni u blizini ništa što liči na tu lokaciju, niti takav plan. Kako će tu da se utvrdi tržišna cena? To je jedno od pitanja.
Postoji neusaglašenost termina, pitanje zauzetosti i izgrađenosti. Neke lokalne samouprave koriste jednu verziju, druge drugu, drugi institut. Pitanje je kako će se zakon sprovoditi kod jednih, a kako kod drugih? Neki analitičari, bez navodnika, su pravili neke analize oko umanjenja cene, pa su došli da postoji mogućnost da se cena umanji i preko 100%. To znači da još treba lokalne samouprave da nekom daju pare što je dobio zemljište.
Pitanje definicija redovne upotrebe, jedna je definicija u ovom zakonu, druga je u Zakonu o planiranju i izgradnji.
Pitanje zakupa od 99 godina je takođe jedno vrlo interesantno pitanje. Moje pitanje je zašto uopšte da postoji taj institut zakupa od 99 godina? To, naravno, nije zakup, to je očigledno svojina, a opet svojina sa neizvesnim završetkom - šta se stvarno dešava posle 99 godina. Zašto bi neko dobio mogućnost da neku lokaciju plaća na kredit, praktično, od 100 godina, a neko drugi to ne može?
To su sve dileme koje ovaj zakon u mojim očima predstavljaju kao loše rešenje i mislim da bi bilo dobro da se zakon povuče i da, ne sumnjajući u dobre namere, dobijemo bolji tekst. Siguran sam da ćete se složiti samnom gospođa Aleksandra Damjanović, koja je imala mnogo bolje tekstove zakona nego što je ovaj, i zahvalan sam na tim tekstovima u nekoj prošlosti, ali mislim da ovo nije baš najsvetliji trenutak.
Pitanje isto, pošto su u zajedničkoj raspravi, naravno, potpuno besmisleno, poplave, ali to je već ovde normalna stvar, ta besmislenost, to produženje roka bi bilo jako interesantno i za ispitivanje svih nepravilnosti koje postoje oko pomoći poplavljenima, od toga da ne znamo ko je kriv za smrt 55 ljudi, ili 57, ili 60, ne zna se tačan podatak, naravno, to nije nadležnost Ministarstva, to očekujem od prepoštenog čoveka koji je na čelu neke kancelarije koja se bavi tom pomoći, da nam taj izveštaj da.
Šta je sa Zakonom o legalizaciji? Vi ste sada rekli da se sprema zakon i to je interesantno. Da vam dam odmah jedan predlog kako da se to reši – intabulacijom. Sve ono što nije investiciona gradnja i sve ono što nije građeno u zabranjenim zonama treba legalizovati, a oni koji su radili po zakonu treba da dobiju nagradu time što će biti oslobođeni od poreza na te nepokretnosti u jednom periodu, znači ljudi koji su radili sa papirima, ali to nije tema ovog zakona. U svakom slučaju, možete vi bolje i ja očekujem da povučete zakon i da u radite bolji predlog.

Oko zakupa na 99 godina. Uzme neko u zakup zemljište na 99 godina, napravi zgradu od 10 spratova i 99 godine kaže – neću da stavim to u svoju svojinu. Šta onda radimo? Rušimo zgradu od 10 spratova, ili ona postaje državna, ili je pitanje ko će da doživi tih 99 godina? Mislim da je rešenje neprimereno 21. veku generalno. Tu ne vidim lošu nameru, nego mislim da treba da to rešenje bude zamenjeno rešenjem koje će da definiše imovinu u ovom trenutku. Jedino ako mi sada zatvorimo priču o vlasništvu nad građevinskim zemljištem ovim zakonom, onda taj zakon ima smisla. Ako se ponovo otvaraju neke verzije decenije, godine, stotine godina, mislim da to nije dobro rešenje.

Hvala lepo.
U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana piše da se ne prihvata iz razloga što je formulacija stava 3. u Predlogu zakona preciznija i jasnije definiše šta se podrazumeva pod kamatom koja je obuhvaćena hipotekarnim potraživanjem, što je slučaj u predloženom stavu 4. člana 7, koji takođe donosi u većoj meri preciznost i transparentnost i čije se brisanje predlaže.
Ne znam da li je iko čitao ovaj član, pošto teško da iz ove formulacije možemo da dođemo do toga da ovakav tekst bolje precizira to šta se podrazumeva pod hipotekarnim potraživanjem, pa bih voleo da mi ministarka objasni zašto je ova formulacija koja je u Predlogu zakona bolja od ove formulacije koja je data u amandmanu.

  Ja sam očekivao inače odgovor ministarke na prethodni amandman, pošto je to svrha amandmanske rasprave. Ne da mi pročitamo šta smo poslali kao amandmane, a visoko umne komentare koje sam dobio od dvojice poslanika, nisu bili dovoljni da shvatim suštinu razloga za odbijanje, pa bih voleo, ako ima ko da odgovori, na ovo što predlažemo amandmanski, da čujemo to.
Ako nema, onda možda možemo da nađemo neku drugu formu komunikacije bez sednica u pojedinostima, ako je samo cilj da se odbiju amandmani koji dolaze iz opozicije.
Razlog za odbijanje je, kaže, ne prihvata se iz razloga, što je bitno zbog transparentnosti, postupka i pravne sigurnosti, da sve zainteresovane strane budu upoznate sa činjenicom, da je hipotekarni poverilac ili više njih iskoristilo mogućnost datu u stavu 1. člana 20a. Koje mogućnosti? Mogućnosti da hipotekarni poverilac angažuje treće lice, odnosno advokata recimo, koji će da ga zastupa. To je sigurno poznato svima koji su deo postupka kredita.
Nema potrebe da nužno mora da se i on upisuje u knjigu i da se time povećavaju troškovi. Ja nisam verovao, kada su neke kolege govorile da ovo nije pisala Vlada, ovaj Predlog zakona, nego neko van Vlade i sve mi se čini da su oni u pravu, jer ne dobijamo adekvatne odgovore za pitanja koja postavljamo i za obrazloženja koja smo dali u našim predlozima amandmana.
Prema tome, Vlada ne treba da se brani ćutanjem u ovom smislu, nego neka da odgovore na to zašto ovaj amandman nije dovoljno dobar, nego je rešenje dato u Predlogu zakona, bolje zbog transparentnosti postupka itd.

Ako ne znate o čemu govorim, da vas podsetim. Ovde piše da se – u registar nepokretnosti može upisati ime trećeg lica iz stava 1. ovog člana, s tim da hipotekarni poverilac ili više njih mogu uvek tražiti da se upišu u registar nepokretnosti, odnosno da zamene treće lice.
Kako mislite da, ovim što ste rekli u svom govoru, da pojačate, zaključak da ovo nije adekvatna zaštita i adekvatno rešenje? Ne razumem ni ja obrazloženje, zato vas pitam.

Na član 14. amandman glasi – u članu 27. stav 1. reči: „pismenoj formi sa potpisima overenim u sudu, odnosno od strane drugog zakonom ovlašćenog organa„ zamenjuju se rečima: „u formi predviđenoj članom 10. stav 1. ovog zakona“.
I dodaje se stav 3. koji kaže – naknadni ugovor iz stava 1. itd, a naše obrazloženje je – Predlog zakona sadrži ograničenje prava sticanja svojine na Ustavu krajnje sumnjiv način i dalje piše da, a ja se nadam da su predstavnici Vlade upoznati sa obrazloženjem i sa predlogom amandmana. I dalje očekujem da dobijem jedan suvisan odgovor na ono što sam postavio kao pitanje. To očekujem od Vlade, bez bilo kakve ambicije da ograničavam pravo bilo kome da priča šta god hoće u ovom parlamentu, bez obzira što se to ponekada odnosi i na ono što je predlog amandmana nekog drugog poslanika na jedan stručan tekst, bez umanjivanja vrednosti bilo kog poslanika u ovom parlamentu, njegove ljudske sposobnosti da bude poslanik.
Postoje neke teme gde su neophodni stručni odgovori, a ja stručne odgovore tražim od predstavnika Vlade ovom prilikom u liku i delu potpredsednice Vlade.

Ovim amandmanom se menja stav 8, predlaže se promena stava 8. novog člana 31, koji sada glasi da će žalba biti uvažena ako dužnik ili vlasnik hipotekovane nepokretnosti uz žalbu dostavi pismene dokaze da, jedan, potraživanje ne postoji, dva, hipoteka ne postoji, tri, četiri, itd.
Naš je predlog da taj stav glasi da se žalba podnosi ukoliko potraživanje ne postoji, ukoliko hipoteka ne postoji i ova dva dodatna člana.
Šta je razlika? Razlika je što se ovde definiše kada će žalba biti uvažena i nalaže se dužniku da dokaže da potraživanje ne postoji. Kako dužnik da dokaže da ne postoji potraživanje? Da kaže – ja nemam ugovor, da li je to dokaz, ili da kaže… Kojim dokumentom, koji organ izdaje dokument kojim se garantuje da ne postoji potraživanje? Kažite mi – koji organ i na koji način se utvrđuje da ne postoji hipoteka? Zato je ovde formulacija – žalba se podnosi, a onda se u procesu dokazuje jedno ili drugo.
Znači, ja sam dužnik, podnesem žalbu, koristim onih pet minuta, predsedavajući, i onda se u procesu kod tog drugostepenog organa dokazuje ko je u pravu, a ne da bude definicija da će žalba biti prihvaćena samo ako dužnik dokaže. Još jednom pitam – kako se to dokazuje? Koji je valjan način da se nešto dokaže?
Mislim da je očigledno da ovde imamo jednu situaciju, a to sam rekao i u načelnoj raspravi. Ovo je zakon koji je morao da bude promenjen. U to nema nikakve sumnje da je postojala potreba da se donesu izmene i dopune ovog zakona. Da on nije onaj prethodni zakon, nije istrpeo proveru primene u prošlosti, ali ovo nije urađeno na dobar način.
Ovde imamo još jednu dodatnu stvar, uz svo poštovanje potpredsednice, ali znamo se, teško da je potpredsednica došla spremna na raspravu o ovom zakonu, pošto to nije njen resor, pošto to nije domen kojim se bavi u Vladi, mislim da je to nipodaštavanje parlamenta. Ne vaše prisustvo. Naprotiv, nego nedostatak prisustva onoga ko je bio zadužen za taj zakon, a to je ministar Vujović i bilo bi jako interesantno da nam se objasni zašto neko ko je branio zakon u načelu nije sada tu da ga brani u detaljima, da ga brani od amandmana, što je najvažnija stvar. Dolazimo do stvari koju sam već opisao malopre da je stvarno tužno ko u ime Vlade brani vaš zakon i još je gore to što ne postoji volja da se prihvati bilo kakva racionalna izmena koju opozicija, u ovom slučaju, kao i obično, nudi iz najbolje namere.
Još jednom da ponovim, i amandmani „briše se“ su potpuno suvisni ako su stavljeni u pravom trenutku na pravom mestu. Imamo i tradiciju da se oni predlažu višedecenijski, o tome sam govorio već da u svim normalnim parlamentima, u normalnim državama je to vrlo česta amandman. U ovom parlamentu u ovom sazivu imamo dva ili tri primera da su predlagači prihvatili amandmane u tekstu „briše se“ i neću da ponavljam više ko je to bio.
Drugi vid amandmana, odnosno drugi odnos nas prema zakonima je, znači, ovo je kada zakon ništa ne valja onda tražimo da se „briše“. Drugi odnos je kada mislimo da je zakon dobar, ali da je nedovoljno dobar onda nastupamo sa amandmanima koji su ovakvog tipa, ali očigledno da druga strana nema nikakvu želju da se bavi tim. Osim, naravno kada stavimo zarez tamo gde mu je mesto, pa to ne može da se odbije zato što se pravopis uči, ja mislim sada u trećem-četvrtom osnovne, ali ja očekujem malo veću ozbiljnost Vlade kad dobije amandmane, a imate i „deliveri junite“, imate i savetnike iz zemlje i sveta sa običnim i neobičnim prezimenima, imate veliki broj doktora nauka, znači mnogi ljudi su tek sada doktorirali pre nego što su ušli u ovu Vladu imaju sveže znanje, nisu doktorirali pre 20-30 godina, nego sada, jeste da je u 50-60. Tako da je to svega dobar potencijal, čini mi se da Vlada zna da sroči jedan dobar odgovor.
Naravno ovo nije prebacivanje potpredsednici Udovički zato što… Nije ona srećna što je danas ovde da brani ovaj zakon, naravno. Nego, eto, mora se pa članovi Vlade nekada moraju da rade i ono što im nije baš najprijatnije u životu, ali to je deo politike, nije to problem. Problem je što mi ovde nismo pored vas dobili i nekoga ko može na ozbiljan način da nam dokaže da naši amandmani nisu dovoljno dobri da poboljšaju predlog zakona.
Prema tome, pošto nisu prihvaćeni, ja ću ponoviti ono što sam rekao na početku načelne rasprave, glasaćemo za zakon ako budu prihvaćeni naši amandmani, očigledno da ne postoji volja za razumevanjem, a kamo li za prihvatanjem, prema tome, glasajte to sami.

Naravno.
Dakle, ponavljam pitanje, niste ga razumeli.
Moje pitanje je bilo - kako dužnik dokazuje da nema potraživanja i da nema hipoteke, kako bilo ko na kugli zemaljskoj, može da dokaže kada ga pitate - da li ste dužni? On kaže nisam. Kako on to dokazuje? To znači treba da ima potpise sa svih sedam milijardi ljudi na svetu da nikome nije dužan.
Znači, druga strana treba da dokaže. Poverilac treba da dokaže, naravno, po ugovoru, po ne znam čemu i to se lako dokazuje. Ali, ova formulacija koju ste vi dali je besmislena da neko treba da dokazuje da nije dužan. Ne postoji ni forma, ni institucija, ni bilo ko, Bog otac ili ko voli komitete, ili ne znam šta već, nijedno formalno, neformalno telo koje može da nam izda taj dokument. Promislite malo o tome.

Potreba promene ovog Zakona o hipoteci je očigledna zato što je zakon star 10 godina, zato što se puno toga promenilo, zato što su u implementaciji zakona uočene neke loše stvari koje sada treba popraviti i to je potpuno normalno, ali čini mi se da zakon nije savršeno napravljen. Naravno, teško je uraditi bilo šta savršeno i da treba da bude popravljen. Već mnoge kolege su najavile amandmane i kolega Pavićević i ja ćemo se pridružiti njima sa amandmanima na član 2, 3, 11, 14, 17, 18. i 20. Ja nemam vremena da sada govorim o tim amandmanima. To će biti u amandmanskoj raspravi.
Šta je ono što je Vlada u obrazloženju definisala kao cilj zakona? To je zaštita kreditora, zaštita dužnika i ubrzavanje privredne aktivnosti, posebno u delu izgradnje i ulaganja u privredu.
Mislim da su to visoko postavljeni ciljevi. Naravno, zaštita kreditora će biti poboljšana i nemam ništa protiv toga. Mislim da je potpuno pogrešno demagoški okriviti banke za ono što se dešava u jednoj državi. Bez bilo kakve ambicije da štitim banke od bilo koga i da pričam o njima bilo šta ekstremno dobro, za stanje u jednoj državi nisu krive banke nego je kriva vlast i ako je nešto loše u jednoj državi, ta odgovornost ne može da se prebacuje prema bankama. Isto to važi i za kredite. To što su kamate velike, to što su uslovi kredita nepovoljni, to što mali broj ljudi može da uzme kredit, i isto mali broj ljudi može i da ga vrati u roku ili bilo kada, to je sve posledica jedne opšte situacije u državi koja već jako dugo traje.
Prema tome, zaštita kreditora sigurno, a zaštita dužnika je prvo da ne ulaze u kredite bez preke potrebe, odnosno da ne ulaze u kredite ako nemaju potpuno jasan biznis plan, ako su ti krediti vezani za poslovanje nekih privrednih subjekata.
Naravno da su građani delimično krivi za ono što im se desilo zbog svoje neukosti i većina građana je neuka u poređenju sa bankarskim službenicima i administracijom banke, ali mislim da je ono što je propust države i u ranijem periodu i sada, to je što nije upozoravala svoje građane na sve one zamke koje postoje u ugovorima o kreditima.
Zato je došlo do toga da nekoliko desetina hiljada ljudi sada praktično strepi da li će moći da otplati kredit, odnosno da li će moći da ostane u posedu svoje imovine. Nigde u svetu ljudi koji su siromašni ne mogu da uzimaju kredite. Kredite uzimaju oni koji mogu da obezbede vraćanje kredita, a uloga države je da upozori građane da slatkorečive reklame, da velika obećanja - ništa lakše, može kredit u 24 sata itd, da je to samo advertajzing, a da to nema puno, odnosno nema nikakve veze sa onim što su kreditne obaveze.
Ono što je neophodno menjati to je da u budućem država upozorava još jednom, ne samo kroz reči guvernera, nego i kroz aktivan odnos Vlade u javnosti, čak i možda sa reklamama, sa jednom vrstom, da upozorava građane na opasnost od toga ako se olako uzimaju krediti.
Ono što mi smeta u ovom zakonu i gde nismo intervenisali, to je normalna jezička stvar, ali bih molio predlagače da možda u nekoj sledećoj izmeni promene izraz „hipotekovana nepokretnost“, to je toliko van duha našeg jezika. To je nepokretnost pod hipotekom. Hipotekovana je stvarno nešto što je, vidim da se odomaćilo. Ne okrivljujem ovog ministra i vas pored njega zbog toga, ali mislim da je to jedan izraz koji je potpuno neprimeren našem zakonu.
Ako amandmani koje smo predložili gospodin Pavićević i ja budu prihvaćeni, mi ćemo glasati za ovaj zakon. Hvala.

Hvala lepo.
Postaviću svih 10 pitanja, ako stignem u ova tri minuta, postaviću predsedniku Vlade.
Prvo pitanje je, u kampanji 2012. godine je obećano da će cena struje biti niža 20%, a premijer je avgusta prošle godine rekao da struja neće da poskupi dok se ne nađe ko krade 18% struje u Srbiji. Moje pitanje je, pošto je struja poskupela pre neki dan – da li se zna ko je krao 18% struje i koje će mere biti preduzete protiv lopova?
Drugo pitanje je bilo obećanje u kampanji, znači, 24. aprila kada je izabrana nova Vlada javni dug je bio 21 milijarda, 50 i nešto miliona, a danas je javni dug preko 25 milijardi evra, a obećanje je bilo da će se smanjiti dug. Pošto dug očigledno nije smanjen, mene interesuje kako predsednik Vlade objašnjava ovaj fenomen da se smanjenje zaduženja u stvari posle pojavi kao povećavanje?
U kampanji 2014. godine obećano je da neće više biti partijskog zapošljavanja, što apsolutno nije tačno i evo primer same ove zgrade u kojoj sedimo, Skupštine Srbije gde se u poslednje tri godine broj zaposlenih sa 352 se podigao na preko 500. Moje pitanje je, naravno, ima i desetine hiljada drugih u drugim javnim ustanovama, moje pitanje je kada će to biti zaustavljeno partijsko zapošljavanje?
Devetnaestog decembra 2013. godine premijer je obećao, tada u funkciji potpredsednika Vlade, da će „Mercedes“ u martu 2014. godine da stigne u Srbiju. Sve ima da se nađe na „Guglu“ i u arhivama novina, „Mercedes“ kao investitor u „Ikarbus“ nije stigao ni do dan danas i ja pitam kada će to da se desi, jer to se desilo nije?
Helikopter. Znači stradanje helikoptera i ljudi koji su bili u njemu. Ja sam predsedniku Vlade 17. marta poslao 10, 11 pitanja vezanih za tu temu, pardon, aprila meseca a ne marta meseca, 10 ili 11 pitanja vezanih za tu temu. Nisam dobio odgovor do današnjeg dana, što je inače protiv Poslovnika, pa me interesuje zašto nema još uvek nikakvog zvaničnog izveštaja o toj nesreći?
Desetog septembra 2012. godine tadašnji predsednik Vlade, a sada premijer, je rekao – nećemo čekati duže od nekoliko meseci da počnu radovi na TENT 3 i Hidroelektrani na Moravi. Danas je 2015. godina i nema ničega od te dve elektrane.
Dvanaesti 12. 2013. godine, tadašnji potpredsednik Vlade, sada premijer rekao je - do kraja juna sledeće godine očekujemo da bude otvorena velika fabrika avio komponenti u Pančevu. Ništa se od toga nije desilo. Isto pitanje – zašto?
Pre godinu dana, tačnije 16. februara prošle godine je rečeno već u martu videćete kako se „Beograd na vodi“ reklamira ne na našim nego tuđim parama, ne na našim medijima nego na CNN. Nema reklame za „Beograd na vodi“ ni na CNN ni na bilo kom drugom mediju osim na domaćim medijima. Moje pitanje je – zašto?
Deveto pitanje je – šta je sa tajnim ugovorima za „Fiat“, „Etihad“ i „Beograd na vodi“?
I, deseto pitanje, pre par meseci je sedam ili osam ljudi uhapšeno kao izvršioci pranja novca ili kršenja poreskih zakona sa nekoliko fantomskih firmi, između ostalog i sa firmom „Asomako“. Moje pitanje je – šta je sa tim ljudima, osim što su u pritvoru? Da li je pokrenut neki postupak protiv njih i ako jeste do kog nivoa je to stiglo?

Tako je.
Dali ste mi odgovore mahom na pitanja koja nisam postavio i da ne ulazimo u to, ali da vas podsetim ipak šta sam ja pitao. Moje pitanje je bilo ko je krao 18% struje? Rekli ste dok se ne otkrije ko to krade, struja neće da poskupi.
Tačno je da je cena gasa pala. Tačno je da su bile neke oscilacije u ceni naftnih derivata, ali tu smo skuplji nego okruženje, ali to nije tema. Ja sam pitao ko je ukrao 18% struje?
Smanjićemo zaduživanje, prihvatam da je možda 20, prihvatam da je 23 milijarde 700 miliona, ali to je ipak povećanje.
(Aleksandar Vučić, s mesta: To je smanjenje zaduživanja.)
Ne, ne, 21 milijarda je bila kada ste preuzeli vođenje Vlade. To, kursne razlike, dolar, evro, nisam se ja zaduživao kod Emirata u dolarima, nego vaša Vlada, a već se znalo šta će tu da se dešava.
Ja ne želim da izazovem kod vas takve reakcije, nego samo ponavljam pitanja.
(Aleksandar Vučić, s mesta: Vi ne razumete to.)
Moguće, sve je moguće, da ja vas ne razumem, to je isto moguće. Otpuštanje i zaustavljanje partijskog zapošljavanja, ja sam rekao od 2012. godine kada je bilo 352 za Skupštinu, to je najmanji problem, veći problem je maksimalno zapošljavanje u javnom sektoru, možda ne u sekretarijatu Vlade, ali taj sekretarijat Vlade je najmanji deo javnog sektora, kao i ovaj primer za Skupštinu.
Mnogo veći problemi su oni koji su dovođeni ne samo od ove vlasti nego od 2004. godine do dana današnjeg i mi tu imamo preko 200 hiljada novozaposlenih, 150 000 – 200 000 novozaposlenih od 2004. godine do današnjeg dana. Šta je sa njima? Da EPS nema višak zaposlenih, ne bi bilo potrebno da se povećava cena struje jer bi se smanjili troškovi, a to što je kod nas najniža cena struje, to je potpuno prirodno jer je ovde najniži standard i to utiče na cene struje.
Oko helikoptera, ja sam vam postavio ta pitanja, rekao sam vam, aprila meseca nisam dobio odgovore i nisam ih dobio ni sada. Četrdeset i šest autobusa Mercedes u Ikarbusu pravi se u Ikarbusu autobus sa Mercedesovim motorom 20 i nešto godina. Vi ste govorili o tome da će Mercedes da uđe u Ikarbus na način da će da ga kupi.
Hidroelektrane, niste mi rekli, rekli ste da i vi postavljate pitanja za neku termoelektranu ili hidroelektranu, nije posao premijera da postavlja pitanja nego da daje odgovore.
Fabrika avio delova…

Vi ste rekli reč „licemerje“ oko cene struje, pa ću vam ja odgovoriti tako da to što ste vi izneli, kao podatke, je arhilicemerje, najveće licemerje.
Znači, tačno je sve osim za 2003. godinu. Godine 2003. nije poskupela struje. To proverite. Bio je zahtev MMF-a, ali sa smanjenjem troškova u EPS-u to se nije desilo. Proverite to dobro.
Zamislite da je struja poskupela sve ukupno, ja sam ovde sabrao, preko 250% i da je i dalje najjeftinija u Evropi i da je i dalje pet centi. To može da znači samo jedno, godine 2001, kada su počela ta poskupljenja, da cena struje nije postojala, da je kao i sve druge cene, one demagoške cene, kao hleb od tri dinara, ali struje tada nije bilo. To poređenje, naravno, za bilo koga ko je u toj oblasti, je očigledno licemerno. Siguran sam da je to krivica onih koji daju loše podatke, kao i za sve ono drugo što ste rekli, o svim indeksima koje ste izneli. Očigledno da ne čitamo istu statistiku. Proverite malo sa Fiskalnim savetom. Proverite malo sa ekonomistima koji bi trebalo da vas savetuju da li je sve to tačno.
Konačno, ti veliku uspesi, taj veliki procvat, naravno da svako to želi. Nema sumnje da je to želja. U vreme kada sam ja bio premijer dug zemlje je bio 10 milijardi, ali vam govorim da vaša statistika nema veze sa životom koji se dešava napolju i niko od građana Srbije, osim možda 180 poslanika, ne veruje u to što govorite. Hvala.

Kao što smo u načelnoj raspravi gospodin Pavićević i ja, nema nikakvog opravdanja da se produži rok za sprovođenje ovog zakona. Ne postoji nikakav razlog koji može da nas ubedi da će pomeranje roka za nekoliko meseci da promeni bilo šta u ovoj oblasti.
Opravdanje da su za to krivi neki neodgovorni ljudi u medijima, neodgovorni ljudi u lokalnim samoupravama, pre svega, nikako ne može da stoji, jer je Vlada Srbije kao izvršni organ nadležna za to da sprovodi zakone i ne može da prebacuje svoju odgovornost na nekog drugog. Ako neko opstruiše sprovođenje zakona, za to moraju da postoje sankcije i ti ljudi su trebali da budu upozoreni, a onda oštro upozoreni, pa onda upozoreni poslednji put, a konačno, trebalo je da Vlada preuzme tu situaciju u svoje ruke.
Imamo jasnu situaciju da država, lokalne samouprave, Pokrajina Vojvodina treba da izađu iz medija i tu nema nikakve sumnje u to, niti nesaglasja, ali očigledno je da ova Vlada nije sposobna da sprovede jedan takav projekat.
Stvar je vrlo jednostavna. Opstruisanjem rada, odnosno opstruisanjem primene zakona od same Vlade, mi dobijamo društvo koje nikako ne može da se zove društvom vladavine prava, ne možemo da se zovemo uređenim društvom, ne možemo da se zovemo državom koja može da garantuje svojim građanima primenu zakona koji donosi ova Skupština, čak i kad su ti zakoni dobri i to je nešto što ne može da dobije našu podršku.

Tako je. Amandman na član 2. je nastavak amandmana na član 1. u kome smo gospodin Pavićević i ja ukazali na nepotrebnost donošenja ovog zakona, promena koje on nudi.
Ponavljam još jednom, to je samo pitanje neefikasnosti primene zakona, a za neefikasnost primene zakona je kriva vlast. To znači Vlada Srbije, to znači nadležno ministarstvo.
Ja očekujem od ministra, kao što reče kolega da se ne brani ćutanjem, nego da nam kaže ko je to opstruisao sprovođenje zakona, pa da vidimo ko je krivac, ne uopšteno neki negde, nego imena i prezimena? Da li je to neka organizovana akcija ili tu ima nekih pojedinačnih ideja? Da li je tu neka organizovana grupa da ne kažem kakva, ili su to pojedinci koji su slučajno se okupili oko iste ideje?
Da ponovim još jednom – u najvećem broju lokalnih vlasti koje vi ovde optužujete, na vlasti je ista većina koja je i u ovom parlamentu. Ovakvim izmenama imate problem sa rebalansima budžeta, odnosno sa izvorom sredstava za finansiranje ovih medija.
Nemoguće je da se ovom promenom da se bez rebalansa budžeta izmene uslovi finansiranja lokalnih medija, jer lokalne samouprave ne smeju da koriste sredstva iz drugih izvora budžetskih za tu namenu.
Pitanje je, da li postoji bilo kakav izvor finansiranja u tim lokalnim samoupravama gde može da se skine jedan deo sredstava i da se prebaci za ove namene?
Imamo primer 500 i nešto preduzeća koja nisu medijske kuće, koristiću i pet minuta onih, 500 i nešto njih su imali isti rok. Tamo isto rade neki ljudi. Ti ljudi imaju porodice i oni jako dugo ne primaju plate na adekvatan način i u adekvatno vreme. Oni su na neki način bili zaslužni za postojanje tih preduzeća. Zašto da oni budu kažnjeni opet zbog neažurnosti vlasti, pa da njihova preduzeća odu u stečaj sa 1. julom, a da samo medijski servisi budu zaštićeni?
Konačno, ti mediji, ne medijski servisi, imaju adekvatno rešenje a to je da posle ovog roka zaposleni u medijima postaju vlasnici. Tu samo treba promeniti ono tumačenje kako sam shvatio, da oni koji su uzeli akcije od nepostojećeg „Telekoma“, odnosno nepostojeće akcije od „Telekoma“, sa ne postojećih 1.000 evra, da se njima dozvoli da i oni postanu suvlasnici. Mislim da to ako treba da se donese zakon koji će da promeniti, to je trebalo doneti.
Naravno, to nam neće garantovati nezavisnosti tih medija i da zaposleni u tim medijima postanu suvlasnici nakon nepokazivanja želje da ih neko privatizuje, kolektivni suvlasnici. To ne znači da će oni uspeti da se odupru pritiscima, da li krupnog kapitala, da li političkih moćnika u svojim sredinama.
Imamo mi pritisak na medije ne samo u preduzećima čiji su osnivači lokalne samouprave, nego imamo pritisak na medije kod privatnih medija i to je jasno. Ti pritisci su različiti, od konkretnih pretnji motkama i drugim oblicima starinskog i savremenog oružja, do pretnji koje se u stvari svode na ponude, a to je da se malo oprosti ili odloži plaćanje poreza, da se opraštaju krivična dela i saobraćajni prekršaji sa smrtnim ishodom, da se nude mesta za ambasadore ili za neke kulturne atašee, što imamo isto primera, da se nude mesta u državnoj upravi, mesto pomoćnika savetnika, šefova komisija za istraživanje ovoga i onoga i to je isto jedna vrsta pritiska.
Da ne govorim o tome da postoje mediji koji su bruka za ovo društvo, a koji dobijaju oglase od organa lokalne samouprave ili države i time naravno pune svoj budžet i stvaraju uslove da dalje deluju potpuno negativno. Neću da vam govorim koji su to svi mediji, znamo kako se oni zovu.
Ovo produženje na par meseci, tri, četiri, koliko je to, plus ako uzmemo u obzir i letnju pauzu, stvarno bi voleo da vidim tog čudotvorca koji će moći da reši ono što nije rešeno do 1. jula, da bude rešeno do 1. novembra. Ko su ti novi zainteresovani za privatizaciju medija koji se već nisu spremili za to i počeli i pokazali interesovanje, osim ako to nije vreme koje je ostavljeno da bi se neke aktivnosti koje ne mogu da se zovu zakonitim desile, te da bi se još više spustila vrednost tih medija i napravio jedan bolji izbor budućih ljudi, odnosno firmi koje će privatizovati medije?
Ovo ne služi na čast ni Ministarstvu, ni vama koji ste prisutni ovde i vi imate priliku da spasite svoju čast time što ćete nam reći ko vas je naterao ili ko je stvorio ambijent gde ste morali da donesete ovakav predlog zakona, da kažete ko su ti ljudi imenom i prezimenom. Da li je to predsednik Vlade ili je to neki odbornik iz Crne Trave ili neko između na celom tom spisku? Ako ne možete to da nam kažete, podneste ostavku zbog vas, ne zbog nas.